Pravilo da su tekući serijali na Image Comicsu retkost i da su uglavnom u pitanju radovi vlasnika ove kompanije (tipa Spawn, Savage Dragon ili The Walking Dead koji trenutno ima svoj drugi život u kolorisanim, deluks reprintima) sve manje važi i firma je sve spremnija da uleti u dugoročnije projekte sa drugim autorima. Serijal kao što je Final Boss potvrđuje da to čak ni ne moraju da budu visokoprofilni radovi uglednih i komercijalno potvrđenih autora kao što su, recimo, Kieron Gillen ili Matt Fraction i ovde smo da danas pričamo o prvih deset brojeva stripa koji sasvim eksplicitno sebe najavljuje kao sudar između stripova i video igara, ali tu misli prevashodno na stripove i video igre iz devedesetih, brutalni, nesofisticirani akcioni program „exxtreme“ stripova koje je u to doba predvodio baš Image Comics, i brutalni, krvoločni program borilačkih igara koji epitomizira Mortal Kombat.

Final Boss je prvi autorski projekat Tylera Kirkhama, čoveka koji s pravom sebe može da nazove veteranom američkog strip-mejnstrima iako je sasvim moguće da za njega nikada niste čuli. Kao crtač probijao se u prvoj deceniji ovog stoleća radeći za Top Cow a onda i za Marvel (na primer na Ultimate Fantastic Four), pa je onda BAŠ MNOGO crtao i kolorisao za DC. Kirkham nije crtač ovenčan oreolom superzvezde i on je uglavnom neko koga zovu kad treba da se odradi posao pa je i njegova lista atribucija na DC-jevom sajtu sastavljena od po 3-4 broja u milion različitih serijala, gomile naslovnica i raznog kolorisanja. Kirkham je u ovoj firmi radio stvari tipa Deathstroke, Green Lantern Corps, Earth 2: World’s End, ali i Teen Titans, Action Comics, Supermena, Red Hood and the Outlaws…

Ovo poslednje možda najviše i u vizuelnom i u smislu tona informiše njegov rad na Final Boss, stripu koji u glavnoj ulozi ima antiheroja čije je već prezime sugestija da je u pitanju neko ko ne igra po ičijim pravilima.

Kirkham je Final Boss zapravo započeo kao projekat za izdavača Whatnot Publishing što je sa radom krenuo 2022. godine a sa misijom da se posebno napravljena online aplikacija koristi da se i distributerima i kupcima stripova olakša pronalaženje onog što im je potrebno. Smem da se opkladim da nikada niste čuli za ovu kompaniju, pa to valjda govori dovoljno o tome koliko je ova inicijativa uspešna, ali Whatnot svakako i dalje postoji u nekoj formi i radi. Kirkham je za njih uradio četiri epizode Final Boss, objavljene između 2022. i 2024. godine i verovatno je sve vreme pokušavao, koliko je igda mogao, da nađe bolji dom za svoje prvo autorsko čedo. Ovako ili onako, to se na kraju desilo i Kirkham je uspeo da isposluje dil sa Image Comicsom.

I sad, sa jedne strane, Final Boss je prilično grub, sirov strip, daleko od nekakvog visokog standarda Imageovih najcenjenijih serijala ali sa druge Kirkham je neko ko u industriji ima solidnu reputaciju – njegove originalne table i naslovnice se prodaju za ne neke BASNOSLOVNE sume ali za svakako više nego što biste VI uspeli da naplatite – i ako je za, evo, jedanaest meseci koliko je prošlo u trenutku kad ovo kucam od lansiranja prvog broja, Novembra prošle godine, uspeo da izbaci deset epizoda plus jednu bonus-spinof epizodu (koju je doduše samo pisao), da sve to napiše a i da uradi najveći deo crteža (uz asistencije Davida Millera; kolore koje je radio Indonežanin Ifansyah Noor, a za letering i dizajn je odgovoran Zen, stara kuka što je radila letering za mnogo Aspen Comicsovih stripova), to je signal dobre radne etike ali i posvećenosti nečemu što je, očigledno, vrlo ličan i personalno važan projekat. Čak i ako se uzme u obzir da je Kirkham prve četiri epizode već imao urađene i da je u projekat sa Image Comicsom, dakle, ušao sa solidnom početnom prednošću.

Final Boss na početku vozi po malo džombastom terenu i isprva čitalac nije sasvim siguran kakav je strip uzeo da čita. Postoji izvesna frikcija u spajanju žanrova kada Kirkham krene u pripovedanje ove priče i bezbedno je reći da je zgodno ako ste u startu naklonjeni žanrovskim konceptima i estetikama koje Kirkham ovde izvlači iz svog detinjstva i mladosti osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka i igra se sa njima. Final Boss počinje flešbekom na Drugi svetski rat i grupu preživelih američkih vojnika koja nakon potapanja njihovog broda u borbi nalazi pribežište na zabačenom južnopacifičkom ostrvu. Kasnije će se ispostaviti da na tom ostrvu ima nečega što nije sa ovoga, jelte, svijeta, ali u međuvremenu strip prelazi u sadašnjost i pokazuje nam momka po imenu Tommy Brazen, tako je, to je naš glavni junak, koji je bivši pripadnik specijalnih jedinica što se danas izdržava plaćeničkim poslovima.

I to ne sad nekim OZBILJNIM plaćeničkim poslovima, Tommy, iako ima snagu koja se graniči sa natprirodnom – i zapravo prelazi granicu natprirodnog već do kraja prve epizode – zapravo radi niskoprofilne „muscle“ tezge kao što je, na primer, podsećanje – uz upotrebu grube sile – nevernih muževa da ne treba da varaju žene sa svojim sekretaricama. Od nečega valjda mora da se živi i iako Tommy u svojim mračnim unutrašnjim monolozima prepoznaje da je pao dosta nisko od vremena kada je bio elitni pripadnik obezbeđenje diplomatskog kora i „štitio ambasadu od terorista“, on makar ima sasvim pohvalnu radnu etiku pa onda uveče, kad je slobodan ide u lokalni ugostiteljski objekat u „industrijskoj četvrti“ i tamo se bori u kavezu u MMA mečevima gde se, nagađate, smrt jednog od takmičara ne doživljava kao incident nego kao poželjan zaključak večeri u kojoj se cirkalo i navijalo.

Tommy ima i najboljeg ortaka, momka po imenu Raback a koji mu je i neka vrsta agenta što mu zakazuje borbe i radi sve što može da Tommyjeve borilačke kapacitete predstavi ljudima sa ozbiljnim kešom što bi mogli da plate njegovog druga, pa onda i njega, onoliko koliko oni stvarno vrede. Raback nije nekakav ljigavi andergraund mešetar već ispravan momak što se i sam vrlo dobro bori i njegov i Tommyjev odnos je odnos čistog, neukaljanog poverenja i platonski ideal nepatvorene muške ljubavi.

Strip negde u drugoj epizodi uspostavlja svoj stvarni ritam i tempo, kombinujući i dalje flešbekove na Drugi svetski rat, tokom kojih vojnik za koga shvatamo da je Tommyjev deda, pronalazi nekakve natprirodne sile na pomenutom ostrvu i one mu daju ogromnu snagu, sa razvojem radnje u sadašnjosti a gde Tommy i Raback, nakon što Tommy pobedi lokalnog šampiona u kavezu pa posle njih dvojica moraju da se biju i sa organizatorima da bi dobili zarađene pare, dobijaju ponudu od misterioznih ali očigledno veoma bogatih ljudi da dođu na ostrvo u, jelte, južnom Pacifiku, gde se održava spektakularni borilački turnir na kome učestvuju najbolji borci na svetu.

Tommy nije samo polaskan što mu se sugeriše da spada u elitnu klasu svetskih, jelte, boraca, već ima i drugi motiv da prihvati ovaj poziv: potragu za ocem koji je davno nestao a Tommyja, koji nikada sa njim nije imao zaista dobar odnos, zbog ovoga grize svest i on godinama pokušava da ga pronađe. Tommy je bolji odnos imao sa dedom, od koga je nasledio borbeni duh ali i amajliju koju nosi oko vrata od detinjstva, a ispostavlja se onda da mu ta amajlija pomaže i da apsorbuje snagu protivnika koje poražava u borbama, pa on posle svake dobijene borbe postaje sve jači. Dodatno, nagađate da je ostrvo na kome se održava pomenuti turnir isto ono ostrvo na kome je Jay Brazen, Tommyjev deda, otkrio te neke natprirodne stvari i odande doneo pominjanu amajliju…

Final Boss je u velikoj meri kao da gledate talentovanog dvanaestogodišnjaka koji se igra sa svojim akcionim figurama i u hodu smišlja za njih priču a koja je amalgam poslednjih dvadeset stripova koje je čitao, deset filmova koje je gledao i pet video igara koje je igrao i sve se to događa negde 1996. godine. Tommy je kao od brega odvaljen, krupan tridesetšestogodišnjak čija donja vilica može da mrvi kokosove orahe, bicepsi su mu debljine Švarcenegerove butine a ruke su mu išarane debelim, nabreklim venama. On nosi i domino-masku kada se bori ili ide da radi, i da vam neko kaže da ste ga zapravo ranije već čitali u nekom od starih brojeva Youngblood, poverovali biste mu jer ceo njegov vizuelni dizajn ali i karakter kao da dolaze direktno sa radnog stola Roba Liefelda. Tommy ima i taj mračni unutrašnji monolog sastavljen isključivo od „edgy“ opservacija i trapave ekspozicije i video sam ne jednog čoveka na Internetu koji je morao da pita druge ljubitelje stripa da li je Final Boss zapravo parodija.

Ali nije. Kirkham ovo piše i crta kao sasvim iskren omaž stripovima iz devedesetih, akcionim filmovima iz osamdesetih i video igrama na prelazu između te dve decenije, iz sve snage udarajući po hipermaskulinom – i ne malo homoerotskom – vajbu karakterističnom za njih. Ovde se Schwarzenegger i Stallone susreću sa svojom nezvaničnom rodbinom iz igara poput Contra, Double Dragon ili Ikari Warriors, a Youngblood se smešta u turnirski narativ koji je napravljen splajsovanjem narativnih motiva iz igračkih serijala Mortal Kombat i Street Fighter. Njegova prevashodna ambicija je da ovo bude strip nabijen energijom, spektakularnom akcijom i visceralnim, apsolutno preteranim krvopljusom kao kulminacijama te akcije i ako ste naštelovani na istu frekvenciju kao autor, Final Boss može da bude sasvim fina zabava.

Ako niste, svakako ćete kukati zbog mnogo toga: zaplet je generički i prepun bizarnih izgovora da Tommy i Raback upadnu u još jednu tuču, likovi su karikature koje pritom govore u teškim frazetinama, pripovedanje je često nezgrapno sa puno infodampova ali i šlajfovanja u flešbekovima na 1940-e, a crtež je, pa, nazovimo ga namenjenim posebnom sloju publike. Final Boss pritom bez mnogo pardona koristi i neke trope i žanrovske stereotipe koji jesu bili sveprisutni osamdesetih i devedesetih ali smo danas ipak malo napredovali i shvatamo da su neukusni i da se dobar-loš strip može praviti i bez njih. Ovde prevashodno mislim na prikaz lokalne populacije kao divljeg kanibalskog plemena i na seksualno nasilje nad ženama kao motivaciju za glavne junake da delaju i Final Boss je apsolutno mogao da bude isti ovakav strip i bez korišćenja ovako izlizanih i naprosto bljak motiva.

No, Final Boss ima svoj šarm i mada njegova efektnost zaista zavisi od toga koliko ste naklonjeni tom hipermaskulinom, visceralno prenaglašenom, homoerotizovanom i anatomski apsolutno nemogućem akcionom programu, ta se efektnost, uz ispunjene sve potrebne uslove ne može poreći. Kirkham ovde uzima generalni format turnirskog stripa i sa njim radi dovoljno dobre stvari. Ne možda nešto što će se u istorijskim spisima pominjati u istom dahu sa klasicima turnirskih zapleta poput Dragon Ball Z ili Baki the Grappler, ali SVAKAKO nešto gde svaki broj očekujete sa pozitivnom anticipacijom pitajući se kako će Kirkham i Miller da nadmaše ludački spektakl iz prethodne epizode. Akcija je ovde apsolutno preterana, borbe zauzimaju veliki broj strana, krvopljus je takav da kad završite čitanje morate da idete da se istuširate a Kirkhamove ideje za protivnike su možda stereotipne ali efektne sa likovima koji imaju kompleksne oklope i kostime, legendarna oružja, ili su kombinacija čoveka i životinje i svoju bestijalnost guraju u prvi plan.

Nije to nikada, jelte, „lep“ strip, ali kombinacija izlomljenog lejauta tabli, preteranih, bizarnih anatomija boraca, ludačkih kompozicija koje prikazuju brutalne udarce, zahvate, frakture i amputacije (u finalu prve borbe Tommy lancem preseče protivnika na pola po uzdužnoj osi), debelog, jakog kolora i digitalnih efekata daju u sumi svih stvari strip koji zadovoljava čovekove porive za krvoločnim stripom koji uprkos nesuptilnosti teme i sadržaja, ima elegantno vizuelno pripovedanje kada je akcija u pitanju i obezbeđuje energetska pražnjenja kakva ne nalazite na drugim mestima. Final Boss svakako nije onako pametna kombinacija omaža i parodije na svoje uzore kakvi su nedavno bili Death Fight Forever i The Florida Hippopotamus Cocaine Massacre, on sebe shvata preozbiljno i naglašeno se više postavlja fanovski a manje kritički prema izvornom materijalu, ali, ako volite taj izvorni materijal, ovo svakako nije najgori strip na svetu. Razumemo se, mislim. Image serijal prodaje ovde.