Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Pošto nam dobro ide, ne treba da stanemo. Danas imamo na jelovniku malo odlične improvizacije i free jazza, sve sa severnoameričkog kontinenta, da se ne žale da ih zapostavljamo.
Prvi na redu je album kamernih, intimnih a opet snažnih trio-improvizacija koje su tri iskusna čoveka (čuj mene, Kanađanina) snimila jednog „posebno mračnog i kišovitog dana“ Novembra meseca 2025. godine. jared burrows • françois houle • joe sorbara: in the after izašao je ovog Oktobra i ta neka nepuna godina koja je protekla između snimanja i izdavanja ovog materijala bila je prilika za dalji kreativni rad na njemu, ne samo u smislu miksovanja i masteringa (koji su, pošto je ovo prilično tradicionalan free improv, dosta minimalni) već više u smislu refleksije na sam materijal i pronalaženja u njemu značenja ili makar odnošenja prema pojavama i događajima u životima autora ali i ostatka sveta.
Hoću reći, kako i Joe Sorbara navodi u tekstu koji stiže uz album, ove su kompozicije, kada su snimljene imale provizorne naslove, ali su onda do završetka albuma one dobile svoje konačne naslove koji imaju jasne relacije sa ljudima i dešavanjima u svetu – od toga da su neke posvećene preminulim kolegama koje su otišle u međuvremenu pa do snažne osude izraelskog genocida u Palestini. Free improv je, na ime svoje spontanosti i intuicije koja je presudna za njegov nastanak, vrlo dobro podešen na to da se u njemu naknadno pronalaze iskazi koje možda u trenutku izvođenja ili neposredno nakon njega ne biste bili u stanju da artikulišete. On je podsvest, pa i „čist“ ljudski duh prenesen u materijalnu formu i ovaj album na to vrlo lepo podseća.
Reč-dve o muzičarima. Gitarista Jared Burrows je ugledni muzikolog, džezer i profesor na Univerzitetu Capilano u Britanskoj Kolumbiji od 2008. godine gde predaje improvizaciju, aranžiranje, dirigovanje i upravljanje malim ansamblima. Pored bogatog naučnog rada, Burrows je i neumorni živi muzičar koji sarađuje sa masom bendova u Vankuveru (Thunder Lizard, Dave Robbins’ Electric Band, Delta Quartet, Brad Muirhead 4tet, Colin MacDonald’s Pocket Orchestra, Gare de Lyon, Len Aruliah Quintet, Michael Vlatkovich Quintet, the Offering of Curtis Andrews…) a navodi i da je u nekom recentnom periodu svirao i sa Vinnyjem Goliom o kome smo pisali pre par meseci.
Klarinetista François Houle je cenjeni muzičar koji je na ime svog osobenog izraza sarađivao sa mnogo važnih imena kao što su naši stari znanci Dave Douglas, Mark Dresser, Joëlle Léandre, Evan Parker, Gerry Hemingway, Marilyn Crispell, Myra Melford, René Lussier, John Butcher, Georg Graewe, Eyvind Kang… Ekstenzivno nastupa po Kanadi i SAD, ali i Evropi i Australiji, predavač je na Vankuverskoj muzičkoj školi i godinama je bio umetnički direktor Vankuverskog instituta za kreativnu muziku. Bio je osnivač grupa kao što su Sea and Sky, The Turning Point Ensemble i Standing Wave, a radio je i sa jakim imenima poput ECM+, Bozzini Quartet, Fibonacci Trio…
Bubnjar i perkusionista Joe Sorbara je kompozitor i improvizator koga je podučavao Jim Blackley, i trenutno je na doktorskim studijama iz „kritičke improvizacije“. Predaje već duže od deceniju na Školi lepih umetnosti Univerziteta Guelph a što se muzičkih avantura tiče, evo samo nekih imena sa kojima je sarađivao: Anthony Braxton, Marilyn Crispell, Christine Duncan, Paul Dutton, Joe McPhee, Evan Parker, William Parker, pored naravno sopstvenih bendova i projekata koji ubrajaju Never Was, Carry On, Klang, Aurealities, Imaginary percussion ensemble i MNOGO drugih.
in the after je ploča, evo da odmah kažem, prelepe kamerne improvizacije. Ovo je muzika u kojoj je sve moguće i ništa nije tabu pa trojica iskusnih muzičara nemaju problem da rade i u potpuno apstraktnom, praktično nemuzičkom, eksperimentalnom modu, ali ni da spontano kreiraju melodije i harmonične teme. Snimatelj Dave Sikula je instrumente ozvučio blisko, ali pažljivo tako da se očuvaju prirodne boje ali da svi zvuče kao da su tu, tik uz vašu glavu i da sviraju samo za vas. Odličan miks i master Jadena Burrowsa obezbeđuje pun užitak uz ovu muziku.
A ta muzika počinje sa Frankie Found Five, komadom koji spontano izlazi iz poigravanja na klarinetu i dobija ritmički, plesni gruv i crtanofilmovske, preplićuće teme na klarinetu i gitari. Burrows ovde solira pa povuče i ostalu dvojicu i mada kompozicija nikada ne eksplodira u cunamiju buke, dolazi do zabavnog krešenda. Već sledeća, The Loud Part Out Quiet (for Hind Rajab) je duža od devet minuta i ima najveći dinamički raspon na albumu, sa meditativnim uvodom i agresivnom atonalnom razradom u energičnom pražnjenju koje reflektuje frustraciju, bes i podršku stanovništvu Gaze. Burrows i Sorbara ovde rade žestoki stakato ritam a Houle emotivno solira, mada kako je i običaj u ovakvoj muzici, ovde nema stvarne podele na pratnju i soliste i ima mnogo momenata u kojima se solaže na gitari i klarinetu prepliću i nemoguće ih je razlikovati.
Méthode Traditionnelle (for Ken Aldcroft) je prvi komad u kome Houle koristi elektronske instrumente da stane naspram gitare koju Burrows svira kao da je ona pijana a on pokušava da je odvede kući. Houle zatim pređe na klarinet a kompozicija se razvije korak po korak, dok bubnjar ne preuzme vođstvo i povede ih sve u brzu, nervoznu improvizaciju.
Iambic je dugačak, kontemplativan i melodičan komad kamerne kompozicije posvećen tradicionalnoj formi poetskog izraza iz Šekspirove epohe, sa klarinetom koji ovde radi najviše i Houleom koji na njemu razlaže akorde i zvuči kao drozd što na grani objavljuje neke važne informacije celoj šumi.
Pandora’s Jar of Hope je onda užurbana, apstraktna improvizacija sa gitarom čije se žice savijaju izvan opsega koji je predvidela muzička teorija, kompleksnom poliritmijom na bubnjevima i nervoznim klarinetom. A Deep Breath (for Kate Hammett-Vaughan) spaja apstraktniju ekspresiju (Houleu više čujete dah nego note koje bi klarinet trebalo da svira) sa minimalnom temom koju gitara prorađuje a udaraljke je suptilno podcrtavaju repetitivnim, skoro telegrafskim linijama.
Pings and Squeals and Ghosts with Wheels je još jedna kratka, munjevita improvizacija. Gitara se ovde svira po čivijama, bubanj meri vreme otkucajima radije nego „pravim“ ritmom a klarinet se doziva iz daljine i sve je jedan trodimenzionalni prostor pun slika i boje. Song for N je posvećena tragično poginuloj vankuverskoj pevačici Natashi D’Agostino i ovo je elegantna, emotivna a ne patetična posveta ženi koja je otišla premlada i koje se muzika rado, sa setom i poštovanjem seća. Iako je ovo formalno Burrowsova kompozicija, Houle je taj koji preko pulsiranja ritma ispisuje elegično zbogom na klarinetu.
The elephants are Coming je najapstraktniji komad na albumu iako on, paradoksalno, zvučno zaista najviše asocira na svoj naslov, sa piscima što podsećaju na glasanje slonova. Niz nepovezanih, vrlo apstraktnih dozivanja se do kraja razvija u plesni, „prašumski“ gruv.
In The After (for Tony Wilson) zatvara album, nudeći posvetu i poslednje zbogom Tonyju Wilsonu iz Hot Chocolate koji je preminuo ranije ove godine, i ovo je žustra, pa i tamna, prkosna improvizacija koja se iz više krešenda na kraju transformiše u jedva čujnu, halucinantnu kodu. Sjajan album:
https://afterday.bandcamp.com/album/in-the-after
Drugi album za danas stiže iz kuhinje kalifornijske duvačke postave koja naredne godine slavi pola stoleća rada. Razume se da znate o kome pričamo: Rova Saxophone Quartet: those who… je album novih kompozicija za četiri saksofona, delom napisanih od strane članova samog kvarteta, a delom su u pitanju komadi drugih autora, napisani za ovu priliku ili prearanžirani iz dužih kompozicija da se prilagode osobenom jeziku kvarteta. Iako ovi ljudi sada imaju BAŠ MNOGO godina, Rova Saxophone Quartet ne samo da nije izgubio na entuzijazmu i eksperimentatorskom žaru da se vidi šta sve možete da uradite sa četiri saksofona u postavi, već ovaj album spada u neke od najfinijih njihovih radova koje sam slušao. Muzičari ovde sviraju sa veoma primetnim entuzijazmom i apetitom, prevazilazeći i individualni egzibicionizam i nekakvo kolektivističko utapanje u zvuk grupe i zvučeći, više nego ikad, kao ekipa izvanrednih pojedinaca koji jedni druge potpuno poznaju i međusobno komuniciraju brzinom misli.
O Jonu Raskinu sam pisao već više puta, ali ne i o samom Rova Saxophone Quartet pa ovde samo da kažem da je ovo kvartet saksofona osnovan u San Francisku 1977. godine sa ambicijom da se svira muzika koja će oko ovog instrumenta sagraditi složen univerzum zvuka, i uticajima koji su dolazili kako iz polja savremene avangardne kompozicije (John Cage, Charles Ives, Edgard Varése, Olivier Messiaen) tako i iz američkog free jazza (John Coltrane, Ornette Coleman, Anthony Braxton, Steve Lacy). Svi članovi imaju razne svoje karijere ali ostaju lojalni konceptu Rova, a gde je, uostalom i ime benda kreirano uzimanjem inicijala članova: Raskin, Ochs, Voigt i Ackley. Naravno, pošto su ovo duhoviti ljudi, kada je Voigt pre gotovo četrdeset godina napustio kvartet pa umesto njega došao Steve Adams – i dalje u postavi – ime nije menjano.
Jer Rova Saxophone Quartet uvek deluje kao ZNAČAJNO više od pukog zbira svojih činilaca i entitet je za sebe, mašina metala i vazduha koja eksperimentalni džez i avangardnu kompoziciju spaja u jednu organsku celinu gde posle kratkog vremena više ne razlikujete dah od tona a melodiju od teksture. Ovde nije važno samo koja se nota svira već kako se svira i na kom instrumentu, sa uvek eksplicitnom željom da se u saksofonu nađe, i iz njega izduva, rekosmo, čitav univerzum zvuka.
Album čini pet dugačkih kompozicija (najkraća ima deset minuta i jedanaest sekundi, najduža traje gotovo devetnaest minuta) i započinju ga i završavaju autorski komadi samog benda. Naslovna, those who… je delo Stevea Adamsa, originalno pisana da bude izvođena uz recitaciju pesnika Clarka Coolidgea koji je stihove pisao slušajući Cecila Taylora a od koga i kompozicija uzima svoje ime. No, ovo nije tipično „taylorovski“ bombastičan, hiperkinetičan komad, naprotiv, Adams je ovde i duhovit i narativan i liričan a on i njegove kolege muziku sviraju sa puno apetita i strasti a bez upadanja u nekakva glumatanja nedostojna sedih glava.
Sledi The Knot Gallery, delo legendarnog britanskog free-jazz saksofoniste i kompozitora Johna Butchera. Butcher je naglašeno apstraktan muzičar i autor, sa niskom kolaboracija sa muzičarima što operišu izvan priznatih idioma pa je i muzika koju piše neretko zamišljena kao potraga za samim granicama onog što saksofon može da uradi i karakterisana radikalnim promišljanjem njegove filozofije. Rova kvartet ovde metodično prolazi kroz Butcherove dekonstrukcije i rekonstrukcije harmonije, kroz njegove gestove i incidente, pišteći, radeći energične trilere i atonalne solaže, penjući se postepeno do free jazz krešenda samo da bi se kompozicija ponovo spustila u dolinu apstraktnog sa zvucima na samoj granici čujnog spektra (bar ako imate godina kao autor ovog teksta) i napuklim, dubokim dronovima.
I, Norton je isečak iz istoimene opere koju je napisao kalifornijski perkusionista Gino Robair, čest saradnik velikana poput Butchera, Braxtona, Eugenea Chadbournea, ali i Johna Zorna. Štaviše, momci iz Rove su Robaira i upoznali 1987. godine na prvom javnom izvođenju Zornove kompozicije Cobra i od tada rado sarađuju, sa više kompozicija koje je ovaj napisao za njih. I, Norton je opera bazirana na priči o životu „Imperatora Nortona“, pitoreskne figure iz američke istorije, čoveka iz Kalifornije (inače rođenog u Engleskoj, odraslog u Južnoj Africi) koji je sebe proglasio carem Sjedinjenih američkih država nedugo nakon poslovnog bankrota 1856. godine. Iako nije imao nikakvu političku moć, Norton se do kraja života ponašao kao da je zaista vladar velike zemlje – uzimajući i titulu „Zaštitnik Meksika“1866. godine čime je izražavao neslaganje sa francuskom intervencijom na ovoj teritoriji – a ljudi su mu uglavnom ugađali jer ih je zabavljao (čak su i neki restorani po San Francisku prihvatali da im Norton plaća u novčanicama valute koju je sam kreirao).
Robairova kompozicija je onda takođe dosta zabavna, sa mnogo prijatnih, melodičnih tema i strastvene svirke od strane Rova kvarteta. Ovo je komad koji ne beži od melodičnosti i u svojih gotovo petnaest minuta priča puno zanimljive priče.
Music for Mouths je onda nešto drugo. Ovo je napisala američka kompozitorka japanskog porekla, Miya Masaoka, a koja u svojoj muzici često svira tradicionalne japanske instrumente kao što je dvadesetjednožičani koto, ali je sklona i prepariranju i elektronskim intervencijama, pa je onda sasvim za očekivati da će i njena kompozicija za muziku izvođenu „ustima“ delovati istovremeno apstraktno i tradicionalno.
I jeste. Music for Mouths ima gotovo ritualnu dramu u svojim repeticijama osnovnih tema a onda i tendenciju da se svira na granicama registara, uz puno bučnog preplitanja užurbanih linija koje uvek na kraju uredi jedan snažno duvani ton. Ovo je najkraći komad na albumu ali on istovremeno potpuno demolira osećaj za vreme i zvuči kao da ste u njemu proveli godine.
Na kraju dolazi Raskinova Valley Winter Clouds koja počinje uraganskom free jazz paljbom iz svih cevi. Ako Cecila Taylora niste čuli u naslovnoj kompoziciji, čućete ga ovde, ne samo u brutalnoj atonalnoj kanonadi već i u kasnijim ritmičkim repeticijama i dobacivanjima između muzičara koji jedni druge izazivaju da prvi trepnu, smirujući atmosferu do sredine kompozicije, kada ponovo počinje dugački uspon u krešendo koji će kvartet prelomiti i onda lagano, bez žurbe utonuti u dostojanstvenu tišinu. To je to.
