Da ne bude da samo gunđam kada je u pitanju Hachetteova „Ultimativna kolekcija grafičkih novela“, evo, Ultimativni Spajdermen: Smrt Spajdermena, šezdeset i osmi tom ove kolekcije je ne samo strip koji svojom istorijskom važnošću i te kako zaslužuje da bude uvršten u bilo koji Top-100 Marvelovih najvažnijih stripova, već je u pitanju i naprosto DOBAR STRIP i, kao bonus ponovno ujedinjenje kreativnog tima koji je svojeručno revitalizovao superherojski žanr, da istrče počasni krug i dostojno se oproste od svoje najveće, najvažnije kreacije.

Dobro, MALO ću da gunđam, jer Ultimativni Spajdermen: Smrt Spajdermena je mnogo toga, kulminacija stopedesetak brojeva jednog od najboljih Spajdermen serijala koji su ikada postojali, tačka na kojoj je Marvelov Ultimativni univerzum bio još uvek vlastan da se nazove kreativno odvažnim i posle koje je trebalo da prođe još par godina da se primeti opadanje i konačni entropijski raspad istog, jedan od najspektakularnijih i istovremeno kreativno najčasnijih načina da se omiljeni superheroj isprati u večnost, ali ono što on definitivno NIJE je „grafički roman“ (odnosno „grafička novela“). Štaviše, i ovde moram da se uz dosta uzdisanja i mrštenja čupavih vjeđa zapitam da li će novi čitalac u 2026. godini, uzimajući ovu luksuzno opremljenu kolekciju u ruke uopšte moći da oseti ono što smo mi matori osećali tog leta 2011. godine kada je Peter Parker konačno dobio letalnu dozu „Parkerove sreće“ i umro na poslednjim stranicama stošezdesete epizode magazina Ultimate Comics Spider-man. Ovo je dobar strip, da, to smo već utvrdili, ali njegova „dobrost“ velikim delom dolazi na ime toga da je on bio zaključak sage o Ultimativnom Spajdermenu koju smo pratili punih jedanaest godina do tog trenutka, da smo u  pripovest o požrtvovanom dečaku gonjenom neizdrživim osećajem dužnosti (i krivice) do tog momenta investirali mnogo ne samo vremena (i novca) već i emocija, da je na kraju krajeva ovo bio NAJBOLJI Spajdermen kojeg smo imali u dvadesetprvom veku i da je njegova smrt imala težinu kao malo koja druga u superherojskom žanru ikada.

Posmatrano sa te strane, prosto mi je nezamislivo da će čitanje ovog stripa samo u okviru dvestotinak stanica ove kolekcije, a bez prethodno uloženog rada u čitanje svih prethodnih epizoda, zaista imati emotivni, pa i kognitivni impakt na čitaoca koji ga uzme u ruke. I ako to sad zvuči malo i nefer, jer ko ima vremena i para da čita stopedeset epizoda stripa samo da bi mu njegovo finale imalo više smisla, vredi da na ovom mestu još jednom podsetimo da je upravo ovo diferencija specifika superherojskog stripa, da je njegova osobena kombinacija fantastičke akcione avanture i sapunske opere ono što opravdava dugačke, decenijske narative i njihovim kulminacijama daje težinu koju niko izvan kruga posvećenika neće moći da zaista oseti. Mooreov i Gibbonsov Watchmen, kao, jelte, kamen-međaš superherojskog stripa svoj status remek-dela unutar populacije glavnog toka ima upravo na ime toga da je kreiran kao apartni projekat čije veze sa kontinuitetom DC-jevih (ili Charlton Comicsovih) stripova nisu ključne za njegovo razumevanje, ali veliki broj „klasičnih“ remek-dela superherojštine (kao što su bili The Great Darkness Saga za Ligu superheroja ili originalna Clone Saga za Spajdermena)  je to postao zato što su došla kao zaključna poglavlja dugačkih priča čitanih i voljenih godinama.

U tom smislu, moramo ovde da napravimo jedno malo podsećanje na to kako smo uopšte došli do stripa naslovljenog Ultimativni Spajdermen: Smrt Spajdermena i zašto je to bio BIG DEAL u 2011. godini, dakle, u istorijskom trenutku kada smo već bili temeljito desenzitizovani na ideju da superheroji „umiru“. Kapetan Amerika je bio ubijen 2007. godine. Preko, u DC-ju, Grant Morrison je dve godine kasnije imao čitav spektakl sa svojom pričom Batman R.I.P. a onda ubio Betmena na stranicama krosovera Final Crisis. U kanonskom, mejnstrim Spajdermenu glavni junak je umro još početkom 2006. godine u „malom“ krosoveru The Other, a onda je 2007. godine umirala njegova strina May Parker, pa je onda napravljen ceo onaj pakt sa Mefistom da se ona oživi a da zauzvrat brak Petera Parkera i Mary Jane Watson – koji je u tom trenutku imao dvadesetogodišnju istoriju u stripovima – bude poništen i da se nikada kanonski nije dogodio.

Hoću reći, do 2011. godine smo već prestali da reagujemo – osim iritiranim psovkama – na „smrti“ važnih likova u superherojskim stripovima, svesni da su ovo sada samo strategije da se bilduje hajp na internetu i, eventualno, malo pospremi kontinuitet. Kompanije su nastavile da ih rade – na kraju krajeva, smrti Kapetana Amerike i Betmena su produkovale čitave zasebne zaplete o tome ko treba da nasledi pale heroje i to se dobro prodavalo – pa smo u 2014. godini imali Death of Wolverine, 2017. Death of Daredevil (koji, smejaćete se, nije UOPŠTE umro u tom stripu), Kamala Khan je ubijena na stranicama Amazing Spider-mana 2023. godine, a onda je i Spajdermen, kome umiranja, vidimo, nikad nije dosta, naredne godine ušao u spektakularni 8 Deaths of Spider-man.

Kada sam prošle godine pisao o još jednom stripu iz Ultimativne kolekcije grafičkih novela, Ultimativni Spajdermen: Ko je Majls Morales? iskoristio sam priliku da citiram deo svog starog teksta sa pokojnog UPPS-a u kome se taksativno nabraja koliko je puta Spajdermen umro u svojoj karijeri do 2011. godine i ako niste, sugerišem da se uputite u ovu problematiku, naprosto zato što to daje potreban ekstrinzični kontekst onome o čemu danas pričamo. Spajdermen je ubijan mnogo puta u Marvelovim stripovima naprosto zato što je priroda ovih stripova da idu na jake, nesuptilne trikove kako bi izazivali jake, nesuptilne emocije i „engagement“ publike, pa makar taj engagement izazivao bes i rezignaciju. I to je tako bilo i mnogo pre nego što je internet postao primarni medijum tih reakcija i tog engagementa, a Brian Bendis, recimo, pisao svoje stripove sa eksplicitno proklamovanom ambicijom da „polome internet na pola“.

Početkom dvadeset i prvog veka je publika, međutim, bila već prilično umorna od tog cikličnog građenja generičke drame koja nema drugu strategiju do da eskalira sve do apsurdno visokog intenziteta i razreši se ničim drugim do smrću protagoniste kako bi pokazala da je „ozbiljna“. Spajdermen je, kao i ostatak Marvelovih superheroja, pred kraj devedesetih bio temeljito izlizan reciklažama i eskalirajućom, često ispraznom dramom – njegova Clone Saga, tokom koje je i umro* je bila neka vrsta kulminacije Marvelove kreativnog bankrota, zaplet diktiran od strane marketinškog odeljenja i neka vrsta najave Marvelovog ulaska u, jelte, pravi bankrot. Renumerisani i blago kreativno zauzdani Amazing Spider-man koji će izlaziti od 1999. godine nije uspeo da povrati poverenje publike sve do 2001. godine kada je od Howarda Mackieja scenarističke dužnosti preuzeo J. Michael Straczynski u demonstraciji nove inicijative novog glavnog i odgovornog urednika Marvelovih stripova, Joea Quesade da se rad na stripovima poveri ljudima iz drugih kreativnih polja koji neće biti nužno fetišizovati kontinuitet onako kako je to radila stara garda, a doneće superherojskom stripu jedan zreliji ton.

*da ne ulazimo sada u partikularnosti te smrti jer bi to zahtevalo još 3-4 strane teksta i konteksta

No jedan od najvažnijih Quesadinih poteza bio je davanje zelenog svetla za pokretanje „Ultimate“ linije Marvelovih stripova gde će taj novi talenat moći da radi priče o Marvelovim superherojima „iz početka“, držeći se nekih osnovnih crta njihove poznate biografije, ali pričajući priče uređenijim formatom i savremenijim tonom.

Ultimate stripovi su se pokazali kao ekstremno popularni – jezik i pripovedanje u njima su bili bliži savremenom čitaocu a kontinuitet je bio konzistentan i lak za praćenje – i jedno se vreme ozbiljno razmišljalo  o tome da se njima zameni glavni kontinuitet (slično onome što se danas, uprkos demantijima, šuška u vezi DC-jevih Absolute stripova), a jedan od najparadigmatičnijih stripova iz ove linije bio je baš Ultimate Spider-man.

Sa ovim će serijalom Brian Michael Bendis kao scenarista i Mark Bagley kao crtač kreirati neke od najuspešnijih i najboljih priča o Spajdermenu u ovom veku, polazeći od samog početka, dajući nam priču o odrastanju tinejdžera koji dobija „paučije moći“ nakon ujeda genetski modifikovanog pauka i onda pronalazi način da svoju socijalno rekluzivnu, gikovsku, plašljivu ali časnu personu transformiše u kostimiranog junaka i jedan od zaštitnih znakova grada Njujorka.

Bagley i Bendis će oboriti i rekord za broj konsekutivnih epizoda stripa koje je uradio jedan isti kreativni tim – Bagley se ispisao stojedanaestom epizodom i predao crtačke dužnosti fantastičnom Stuartu Immonenu – a ovaj će serijal obeležiti njihove živote u presudnoj meri. Bagley je, ako ništa drugo, i pre Ultimate Spider-mana bio popularan i voljen Marvelov crtač sa dosta kilometraže na mejnstrim Spajdermenu, ali za Bendisa će ovaj projekat biti praktično legitimacija koja će ga odvesti na poziciju najvažnijeg Marvelovog scenariste u ovom veku a što će opet, veoma presudno uticati na razvoj Marvelovih stripova generalno, u dobrom i u lošem smislu.

Kad smo već kod lošeg, posle nekih stotinak brojeva serijala, Bendis je već u prilično tankom sloju razmazivao svoje ideje – tada je već uveliko pisao Avengerse i bio arhitekta raznih događaja u mejnstrim Marvelu – i Ultimativni univerzum generalno je polako krenuo da gubi dah, pa je Marvel u svojoj uobičajenoj mudrosti odlučio da stvari protrese, prvo velikim krosoverom pod nazivom Ultimatum a zatim daljim renumerisanjem i restartovanjem Ultimate serijala od prvog broja, sa novim kreativnim timovima i promenom imena linije u Ultimate Comics. Dobar deo toga je bio smeće – Jeph Loeb i Mark Millar su bili UŽASNI na Ultimate Comics: Avengers i Ultimate Comics: New Ultimates – ali je Bendis iz nekog meni i danas nepoznatog razloga dobio potpuno novu kreativnu vatru i Ultimate Comics: Spider-man je bio onoliko dobar koliko je klasični Ultimate Spider-man ikada mogao da bude a sa povratkom na originalnu numeraciju (od broja 150) bilo je jasno da imamo posla sa unikatno dobrim stripom kome ništa drugo u Ultimate Comics liniji ne može ni da priđe.

Bendis je ovde, sa rotirajućim kadrom izvrsnih ilustratora (David Lafuente, Takeshi Miyazawa, Sara Pichelli, Chris Samnee) radio odlične stvari, pogađajući pravi ton između drame, sapunske opere, omladinske komedije i akcionog spektakla i mada nije sve u ovim stripovima bilo besprekorno, energija i čistota vizije su bili neupitni. To da je deset godina nakon započinjanja Ultimate Spider-mana Bendis ponovo sa puno autoriteta radio veličanstven omladinski strip čiji je ansambl – uključujući Mary Jane Watson, Gwen Stacy, ali i omladinske verzije Ice Mana i Human Torcha koji su se u jednom trenutku doselili da žive kod Petera i May Parker – bio pun uzajamnog razumevanja i ispomagao se međusobno u teškim iskušenjima je, što se mene tiče, i dalje jedan od hajlajta njegove superherojske karijere. I onda kada se Mark Bagley vratio za poslednjih pet epizoda koje su smrt glavnog junaka najavile bez mnogo dvosmislica, to se OSETILO.

Sama kolekcija, koju ćete čitati u Hachetteovom izdanju, počinje zapravo od 153. epizode kako bi dala barem malo dodatnog konteksta tom spektakularnom finalu i sjajno je videti kako je David Lafuente ovo dobro crtao, a onda biti zapanjen kada se Bagley pojavi sa 156. epizodom i podseti zašto je ovo uvek bio NJEGOV serijal.

(Uzgred, heh, iz nekog bizarnog razloga, ime Marka Bagleyja koje je uredno navedeno na naslovnoj strani originalne Hachetteove kolekcije na Engleskom, u verziji za srpsko tržište zamenjeno je imenom Stevea McNivena, a koji nije nacrtao ama baš ni jedan strip u ovom tomu. Pretpostavka je da je neko u dizajnu naslovne u Paniniju koji radi pripremu napravio sasvim razumljivu grešku – McNiven jeste crtao neke od stripova u ovoj ediciji – ali jeste malo smešno da ni jedan urednik nije primetio da nešto ovde ne štima. Ili to ili su svi u Paniniju OGROMNI fanovi Stevea McNivena, a mrze Marka Bagleyja. Ali mislim da je ipak u pitanju brljiv urednički rad jer se, recimo, na spisku crtača i tušera nigde ne pominje Chris Samnee koji je nacrtao 155. epizodu. Ali makar je pomenut pokojni Andrew Hennessy koji je pomagao Lanningu na tuševima samo na poslednjoj, 160. epizodi.)

Sam taj kontekst je suviše komplikovan da bi kroz tri epizode neupućen čitalac mogao da zaista pojmi razmere problema u kome se nalaze Njujork, Ultimatesi, Ultimativni Avengersi i superherojska zajednica generalno sa Kingpinom koji pokušava da zloupotrebom magije ispiše novu realnost, ali se u nekakvim najširim crtama da prepoznati ono značajno: Peter Parker je i dalje KLINAC i drugi superheroji, na čelu sa Kapetanom Amerikom ga smatraju za žutokljunca koji ne treba da se meša u ozbiljne stvari. Ovo je čak i prilično uverljivo, uprkos istorijatu od stopedeset prethodnih epizoda u kojima smo videli Peterovo podvižništvo i postoji lepa dinamika između pseudoočinskih figura koje za Petera predstavljaju Iron Man i Kapetan Amerika sa svojim različitim odnosima prema tinejdžeru za koga razumeju da je požrtvovan i hrabar ali osećaju generacijski jaz koji stvara i izvesnu nelagodu. Peter je tokom ovih uvodnih epizoda i uveden u neku vrstu obuke koju oni kreiraju za njega, pokušavajući da formalizuju superherojštinu iako oni sami, naravno, nisu imali ni formalnu obuku ni formalne odgovornosti i stekli su status nacionalnih ikona više na ludu sreću.

Najvažniji element ovog uvoda je da se vidi da trenutno u Njujorku postoji više različitih superkriminalnih/ superterorističkih pretnji koje će odvlačiti pažnju starijim i iskusnijim superherojima u momentu kada Peter bude shvatio da mu porodicu ugrožava najveći neprijatelj koga je ikada imao.

U mejnstrim Spajdermenu je Norman Osborn odnosno Green Goblin bio i ostao jedan od najbitnijih likova Peterove galerije neprijatelja, sa traumatičnim ubistvom Gwen Stacy koje je obeležilo živote i jednog i drugog. U Ultimativnom univerzumu Osborn je velikim delom i odgovoran za nastanak Spajdermena – genetski modifikovani pauk koji je Peteru dao moći potekao je iz njegove istraživačke laboratorije* – i  on je onda zasebna pseudoočinska figura koja, za razliku od Osborna u mejnstrim univerzumu, ima konkretniju simboličku sponu sa dečakom koji će postati njegova najveća nemeza.

*naravno da je u modernizaciji motiva u Ultimativnom univerzumu radijacija kao izvor „naučne magije“ zamenjena biotehnologijom

Norman Osborn će u Ultimativnom univerzumu onda postati Zeleni Goblin ne samo navlačenjem kostima i pentranjem na mlazni glajder; ovde je njegova transformacija mnogo zlokobnija jer Osborn pokušava da rekonstruiše formulu kojom je Peter dobio moći i sebe pretvara u demonsko čudovište koje ima strahovitu snagu i pirokinetičke moći. Bagleyjev trud da sam Osborn bude krupniji i izgledom podseća na glumca Briana Dennehyja – u skladu sa Bendisovim instrukcijama – ekstrapoliran je u figuru samog Đavola kada se Osborn transformiše.

Norman Osborn je ubijen u 117. broju Ultimate Spider-mana i eto, četrdeset meseci je ova smrt smatrana za „stvarnu“. Ultimativni univerzum je, uostalom, jedan veliki deo svoje popularnosti stekao  i na ime toga da likovi nisu ubijani lakonski i uzgredno i da su smrti shvatane ozbiljno.

Ali onda će se ispostaviti da je Osborn ipak živ, interniran kao osoba visokog bezbednosnog rizika u kazamatima S.H.I.E.L.D.-a i kada on uspe da pobegne iz zatočeništva i usput oslobodi i nekoliko drugih superkriminalaca koji svi imaju prethodnu istoriju sa Spajdermenom, Peter dobija napad sasvim razumljive panike.

I ovo je onda jedan od momenata u čitavoj istoriji Spajdermena koji donose definitivne i definišuće elemente njegove karakterizacije. Peter već na vest o tome da je Osborn živ iskusi sekundarnu traumu; on je svestan da će Norman na slobodi želeti samo jedno – osvetu – kao što je svestan da su Ultimatesi i Avengersi trenutno zauzeti svojim poslom (čitaj: bore se međusobno) ali i da ga generalno drugi superheroji smatraju za klinca koji nije sposoban da se u punoj meri bavi superheroisanjem. Svestan je i da je njegov tajni identitet odavno provaljen i da Osborn ZNA GDE ON STANUJE.

Peterova prva i jedina reakcija na ovo jeste panična ali on se ne plaši za sebe već za svoju porodicu i insistira da strina May, Gwen i Mary Jane pobegnu iz grada što pre. Njemu samom ne pada na pamet da beži jer je svestan da će, gde god da krene, da ga slede pretnja i rizik za sve oko njega. Ne, Peter će u gradu koji ključa od besa i agresije braniti svoj kućni prag, stojeći nasuprot grupi kriminalaca koji svi žele njegovu krv, predvođenih demonom kome nije dovoljno da ga ubije, koji želi da mu ubije čitavu familiju i osveti mu se za gubitak svog sina (za koji je, razume se, sam kriv).

Ultimativni Spajdermen: Smrt Spajdermena dakle nema naročito kompleksan zaplet sam za sebe, i veliki deo radnje se odvija u kulminaciji šireg zapleta koji se u tom trenutku dešava u gradu, ali on je istovremeno remek-delo pripovedanja iz perspektive momka koji razume da je na pragu gubitka svega što je ikada imao: porodice, prijatelja, identiteta, imena i života i koji odbija da izgubi i dostojanstvo, i njegovog arhineprijatelja koji ima samo i isključivo iracionalnu sažižuću mržnju. Ako je ikada ijedan partikularni žanr i medijum bio matematički najugođeniji sa ovakvom pričom, onda je to superherojski strip.

I ono što dobijamo je veličanstven finalni sukob uporediv sa najfinijim egzemplarima novotalasnih samurajskih pripovesti ili dekonstruktivnih vesterna. Da, Ultimativni Spajdermen: Smrt Spajdermena je spektakl kada dođe do svog apeksa, ali tom spektaklu dubinu i teksturu daju ličnosti koje u njemu učestvuju, prirode koje se u njemu sukobljavaju, dobro naspram zla, ali ne neko apstraktno, dosadno dobro, već dobro mladog čoveka koji je VEĆ žrtvovao i izgubio skoro sve i koji neće odstupiti ni korak, i starog, ogorčenog čoveka koji je sve što je imao svojim rukama uništio i sada pokušava da uništi svoju najbolju kreaciju da bi to sve nekako imalo smisla.

Bagley ovo radi onako kako samo Bagley to ume, sa velikim brojem fantastičnih spleš-tabli, kompozicijama koje su ikoničke i istovremeno nabijene ikonoklastičnom energijom razaranja, cepanja, anihilacije. Njegovi likovi su u tušu Andyja Lanninga definisani svojim senkama, konturama i crtama lica koje se gube u igri plamenova što bukte unaokolo, a kolori Justina Ponsora su i sami definisani kontrastom mračnih, pretećih tonova i zaslepljujućih bljesaka vatre.

No, Bendis je ovde ispisao neke od svojih najfinijih replika, dajući svom glavnom junaku do samog kraja dinamičan unutrašnji život, terajući čitaoca da prati njegove misli, da svedoči kontrastu između straha koji ovaj oseća i herojskih, cool doskočica kojima provocira svoje neprijatelje, uvlačeći nas u misaoni proces čoveka koji zna da neće preživeti i kome je samo stalo da se ne izbruka. Sve ostalo je ovde takođe dobro napisano – Bendis čak ima i inspirisan momenat u kome Doctor Octopus shvata da ga ceo ovaj osvetnički biznis u stvari ne zanima i da je on naučnik koji želi da se bavi istraživanjem i napravi grešku time da kaže Osbornu kako su njih dvojica „napravili“ Spajdermena i na to treba da budu ponosni kao na veliko naučno dostignuće, a na šta ovaj, nagađate, potpuno siđe sa svog narcisoidnog, psihopatskog uma („kako to misliš ’mi’ smo ga napravili?“) i ubije ga – ali Peterove poslednje misli i posle njih poslednje reči izgovorene od strane tinejdžera koji umire sa osmehom na licu su definicija herojstva za gikovskog čitaoca i jedan od najsvetlijih momenata koje je Marvel ikada imao.

I, da damo pohvalu tamo gde je zaslužena, Marvel makar taj svetli moment nije zasrao. Makar ne odmah.

Ultimativni Spajdermen je nastavljen, uvođenjem lika Milesa Moralesa, a koji će se pokazati kao jedna od najboljih Bendisovih ideja i jedan od najboljih likova koje je Marvel mogao da zamisli da će dobiti u ovom veku. Rebutovani Ultimativni univerzum nije bio TAKO LOŠ – mada kada uskoro budem pisao o njegovom kraju, tu ima da bude i malo kritika – i, srećom, Spajdermen u njemu nema veze sa ovim Spajdermenom. Smrt OVOG Petera Parkera, pak, na kraju nije mogla da ostane permanentna, ali Marvel je makar imao toliko pribranosti da mu da jednu kasniju i ne mnogo važnu kodu, sugeriše nekakav hepi end i pusti ga da postoji prevashodno u našoj mašti, ne kaljajući dalje uspomenu na herojsku žrtvu daljim pojavljivanjem ovog lika u stripovima.

Što naravno ne znači da se tako nešto neće desiti negde nizvodno kada još jedan urednik bude mislio da ima još jednu odličnu ideju za povećanje tiraža stripova. No, do tada, Ultimativni Spajdermen: Smrt Spajdermena ostaje jedan od najboljih i najdostojanstvenijih primera smrti superheroja koja nešto ZNAČI i koja inspiriše. Pa ako niste, vredi da je pročitate. Evo Alan Fordove onlajn prodavnice gde ga možete kupiti.