Odmoran čovek ima hiljadu želja a terminalno nenaspavan samo jednu: da pogleda film sa Jasonom Stathamom u kome nema mnogo priče, nema mnogo da se misli i u kome Jason pravdenički lomi kosti i pištoljem, metalnim kukama, debelim lancem, pa što da ne i veslom za čamac presuđuje zlotvorima. Univerzum je milostiv kada lepo zamolite pa sam pogledao ovogodišnji film Shelter u režiji Rica Romana Waugha i mada ne pričamo o dobrom filmu, sve nabrojano iz prethodne rečenice je uredno prisutno i na broju.

O kakvom filmu onda pričamo? Pa, o onoj vrsti akcijaša koji gađa bioskopsku premijeru u Januaru, taman kada se raščistila praznična, jelte, gužva i budžetniji filmovi su ispucali svu svoju municiju a od orgijanja osiromašeno stanovništvo sedi kod kuće, vrti glupe serije na Netfliksu i pada u depresiju. Producenti znaju da je ovo period u kome će ljubitelji akcionog filma učiniti sve da dobiju svoj fiks, pa je to redovno sezona u kojoj se po bioskopima baškare Liami Neesoni, Gerardi Butleri i Jasoni Stathami u ulogama koje uglavnom ne razlikujete od uloga koje su imali u bar tri druga filma iz proteklih godinu ili dve. Shelter je, sa svojim jednostavnim imenom što sugeriše dramski bazis za priču, te na momente iznenađujuće dobrom fotografijom i glumom tačno negde na granici između boljeg direct-to-streaming projekta i niskobudžetnog ali časnog bioskopskog rada i mada sam sklon da kažem da više zavređuje gledanje u kućnim uslovima – kako sam ga ja sebi priuštio – vizuelno on boksuje par kategorija iznad onog što možda očekujete kada pogledom okrznete CV direktora fotografije Martina Ahlgrena koga možda najbolje pamtite po serijama tipa Altered Carbon i 3 Body problem.  

Ric Roman Waugh koji potpisuje režiju je bivši kaskader i danas je uglavnom specijalizovan za te nižebudžetne akcijaše koji se rade zanatski i rutinerski. U zadnja dva mu je igrao Gerard Butler, u jednom od njih je Ahlgren takođe bio direktor fotografije (pričamo o Greenland 2: Migration, isto iz ove godine), sa Butlerom već ima dugu saradnju a režirao je i Dwaynea Johnsona, Stephena Dorfa, Jona Bernthala i tako tu ekipu. Dakle, ne pričamo o režiseru koji ima nekakve vizije o tome da stvara umetnost, ali jeste u pitanju zanatlija sa sada već solidnom kilometražom.

E, sad, Shelter je BAŠ zanatski uradak, film čiji scenarista Ward Parry spaja komadiće filmova poput Bourne’s Identity, John Wick i bar 5-6 starih naslova Jasona Stathama u celinu koja je funkcionalna ali bez velikog – ili ikakvog – sopstvenog identiteta. Ono što ga vadi je, pored Stathamove i dalje zdrave akcione ekspertize i generalne harizme, natprosečan trud njegove partnerke ali i prilično solidna, rekosmo, kamera koja irsku provinciju – što ovde izigrava škotsku provinciju – radi sa nekakvim isto natprosečnim nivoom vizuelne elegancije. Nema ovde sad nekakvog nadahnutog, ambicioznog vizuelnog rada kakav Stathama povremeno dokači (Crank, Safe, Wrath of Man), ali film izgleda lepše i vizuelno bogatije od prosečnog Netfliks akcijaša i to mu je jedan značajan plus.

Dobro, što se tiče priče, Shelter zaista počinje „dramski“, sa usamljenim čovekom koji živi na ostrvcetu u škotskim Hebridima sa kulom svetiljom i jedino dobroćudnim mužjakom malinoe da mu pravi društvo. Svakih par dana brodićem ga obiđu najbliži komšija i njegova ćerka da mu dobace bakaluk kupljen negde na kopnu, a on ih čak i ne pozdravi i uglavnom mu klinka ostavlja paket na pragu. No, klinka je, razume se, radoznala tinejdžerka pa ona pokušava i da ostvari nekakav kontakt sa rekluzivnim pustinjakom i pravi mu razne poklončiće koje on, reklo bi se, bez otvaranja gurne negde i zaboravi na njih.

To da Statham dobro izgleda kada treba da bude „strong silent type“ nije nikakvo iznenađenje i kadrovi koji prikazuju surovi, goli kameni krajolik i uzburkane talase su dobri. Možda je ovo radila i druga ekipa, ne znam i nije bitno jer kada u jednom momentu Jason mora da se izveze čamcem na od oluje izludele talase i skoči u vodu da spasava devojčicu koja se davi, ovo je snimljeno vrlo dobro i filmu daje njegovu prvu akcionu scenu tako da u njoj nema borbe a ima drame i ima emotivne, jelte, težine.

E, sad, Shelter počinje da se sapliće kada Jason treba da glumi nekakvu karakternu dubinu. On i klinka su jedno vreme sami na njegovom ostrvcetu, ona je puna pitanja – između ostalog zašto on živi u svetioniku koji uostalom i ne radi – i malo je brine što je on, kao leči od povreda al ne zove ni policiju ni zdravstvene službe, a Jason joj odgovara nebuloznim, ispraznim besmislicama koje ni Al Pacino ne bi umeo da izgovori da deluju ubedljivo. Svrha ovoga je da Stathamov lik – kome ne znamo ni ime – kupimo kao čoveka koji ima strašnu tajnu i zbog nje se voljno povukao iz, jelte, sveta i života i sada on, iz milosrđa prema detetu narušava svoju svetu samoću ali ne zna tačno ni kako da sa njom razgovara, ali efekat je najviše taj da nam deluje kao da je on namerno zajebava, dajući joj neodređene i nebulozne odgovore na sasvim razumna pitanja.

To da film u ovom momentu ne postaje iritantno preglup imamo da zahvalimo toj Stathamovoj partnerki, petnaestogodišnjoj irskoj glumici Bodhi Rae Breathnach koja je nakon dečijih programa prošle godine zablistala kod Chloe Zhao u dramatizaciji Šekspirovog porodičnog života, Hamnet, i koja ovde radi daleko preko linije očekivanog. Štaviše, zbog nje čoveku dođe malo i aktivno krivo što je ovaj film režirao Waugh, i to baveći se usput, verovatno, sa još 2-3 druga projekta, jer mlada glumica ulaže napor u ovu produkciju koji nije, reklo bi se, uložio niko drugi u ekipi.

Hoću da kažem, Parryjev scenario je sklopljen od samih klišea i dok gledate Shelter možete da nabrajate filmove iz kojih su pokupljeni motivi za ovaj scenario. Takođe, njegovi dijalozi su nenadahnuti i napravljeni 100% od recikliranog materijala, ali nekakav malo strastveniji režiser bi i iz toga umeo da izvuče nešto više nego što je Waugh napravio. Breathnach je snažna u svojoj ekspresiji i to da Statham naspram nje praktično samo izgovara tekst sa uvek istim izrazom lica i istom intonacijom je šteta. On nije, razumemo se, nekakav VELIKI glumac, ali svi smo ga gledali u Hobbs & Shaw ili Expendablesima ili, ajde, Crank, i videli smo da ima znatno veći raspon od onoga što u Shelter pokazuje. I mada ovde prevashodno krivim Waugha što je posle, čini se, svake razmene replika vikao „kupljeno“ i bez gledanja prelazio na sledeću, valja primetiti i da je Statham ovde potpisan kao ful producent i da je deo krivice svakako i na njemu. Shelter je, dakle, pravljen brzo, efikasno i uz minimum kreativne ambicije i to je, u kontrastu sa trudom glavne glumice, ipak šteta.

Dobro, film prebacuje u višu brzinu kada Jasonov lik mora da prikaže svoj „very particular set of skills“ i eliminiše, bez ikakve milosti, čitav odred britanskih specijalaca koje je MI6 poslao na ostrvce da ga likvidiraju bez ikakve prethodne rasprave. Za ime sveta, ZAR JE JASON BIVŠI TERORISTA, tera nas film da se zapitamo na nekoliko minuta, pre nego što nas vrati na familijarnu, dobro razgaženu stazu gde pratimo pravedničku misiju bivšeg, jelte, specijalca, koji se iz posla povukao nakon što je odbio naređenje koje je smatrao nepravičnim i u sukobu sa proklamovanom misijom ljudi što pod oružjem služe svojoj otadžbini.

Shelter ne postaje manje klišeiziran kada krene da se razmotava taj narativ političkog trilera, naprotiv. On postaje VIŠE klišeiziran i na pamet mi je padalo svašta gledajući ga, od pomenutog Jasona Bournea, preko Campbellovog The Foreignera sa Jackiejem Chanom pa do ovogodišnje videoigre 007 First Light koja sa filmom deli ideju o superkompjuteru u vlasništvu službe, što nadgleda naciju, ignorišući svačiju privatnost, kako bi omogućio preventivno delanje institucija i sprečavanje zločina i terorizma pre nego što se dese. Štaviše, mašina u igri se zove THEIA a u filmu T.H.E.A. i ovde je na delu neka vrsta (naizgled) neobjašnjivog sinhroniciteta…

Enivej, kompjuteri i veštačke inteligencije nisu problem, problem su ljudi koji ih zloupotrebljavaju a u ovom konkretnom slučaju šef MI6 koji BAŠ VOLI program konstantnog nadzora cele populacije kroz desetine hiljada kamera razbacanih po celom Ujedinjenom kraljevstvu. Njega igra Bill Nighy u jednoj rutinerski odrađenoj ulozi i mada scenario i njemu u usta stavlja samo najizlizanije klišee (on bukvalno izgovara onu „ako nemaju ništa da kriju, šta im smeta konstantni nadzor?“), iskusni profesionalac ipak ostavlja utisak kao glavni negativac filma koji sažima sve one autoritarne impulse i koruptivnu koroziju moći što su potrebne da gledaocu bude sasvim jasno za koga ovde treba da se navija.

Film onda prolazi kroz obavezne sastave: Jason i njegova štićenica su tokom najvećeg dela narativa u pokretu, delom u bekstvu a delom u pripremanju poslednjeg čina u kome Jason treba da obezbedi da nikada više ne moraju da beže. Negativci sa kojima se sukobljavaju su skoro listom lojalisti korumpiranog vrha MI6 i sasvim je razgaljujuće gledati kako ih Jasonov lik rešava bez većih napora ali i bez ikakvih vidnih moralnih dilema. Ovde je film uspešan u tome da bez reči i nekakvog dodatnog objašnjavanja prikaže kako Jasonov lik i dalje mori krivica što je godinama radio kao poslušnik službe i likvidirao svakog na koga mu se pokaže prstom, računajući da je njegovo da sluša naređenja, pa sada, praktično, ubija sebe iz prošlosti iznova i iznova kao da to može da promeni tu prošlost.

Akcione scene su takođe DOSTA dobre. Scenario ovde, pošto je Bill Nighy ipak mator čovek, mora da obezbedi rekurentnu pretnju za Jasona i njegovu, jelte, pseudoćerku, pa za to služi MI6 specijalac koga igra Bryan Vigier, Francuz i prevashodno kaskader ali koji je poslednjih godina počeo i da glumi. Njegov lik, jasno je, nema mnogo (skoro uopšte) da priča i njegovo je da je stalno za petama našim junacima i da bude konstantna pretnja za njihove živote. Vigier, dakle, nema previše da glumi, ali on dosta uspešno odrađuje tu kvaziterminatorsku ulogu i poslednji sukob između njega i Stathamovog lika je lep, sa odličnom završnicom koja koristi lančugu pomenutu u prvom pasusu ovog prikaza.

Pre te završnice imamo dobru automobilsku poteru, par kvalitetnih tuča po provincijskim kućama gde Jasonov lik, vrlo bourneovski, koristi šta god mu padne pod ruku da se izbori, a kada radnja filma stigne u London nekako je neizbežno da dobijemo veliki akcioni set pis u noćnom klubu. I, mislim, on svakako nije baš na nivou onoga što smo gledali u, recimo, Havoc ili The Shadow Strays, ali je sasvim okej i korektno nas dovodi do finala filma koje ima tu neku melodramatičnu, cheesy ali zadovoljavajuću emotivnu završnicu.

Shelter nije film koji pomera bilo koju granicu u svom žanru i zapravo je i unutar tog žanra sasvim osrednji. Statham je uradio mnogo boljih filmova, pogotovo kada je radio sa režiserima poput Ritchieja, Yakina ili tandema Neveldine/ Taylor. Tako da Shelter zaista spada u onu kategoriju filmova koje gledate kad nemate snage za nešto ambicioznije i gde želite da unapred znate svaku repliku i to kako će se sve završiti. Kao takav on je sasvim solidan u smislu da ne traje predugo, da ne gubi korak i da je akcija pristojno koreografisana i slikana. Ipak, klišeiziran scenario, reciklirani dijalozi i odsustvo nekakve kreativne iskre u režiji znače da je on namenjen pre svega adiktima akcionog filma i da potencijala za penetraciju u nekakav širi profil publike nema mnogo. Ali ako pripadate UŽEM profilu, Shelter ćete sa zadovoljstvo pozvati da izvrši tu penetraciju. Neće biti ekstatično, ali biće OKEJ.