Archie vs Minor Threats je krosover koji verovatno niko nije očekivao ali koji funkcioniše iznenađujuće dobro uprkos snažnom tonalnom kontrastu između njegovih sastavnih delova. Spoj satiričnog, ali istovremeno i nepatvoreno mračnog postsuperherojskog stripa sa jednim od najdugovečnije nedužnih serijala u američkom stripu ikada ovaplotio se kao četvorodelni serijal ispunjen akcijom, humorom i zanimljivim varijacijama na oba predloška a izlazio je od Avgusta prošle do Januara ove godine sa kolekcijom, kako sam ga ja i pročitao, koju je Dark Horse izdao u Aprilu. Archie Comics, jedna od temeljnih institucija modernog američkog stripa, ovde je stavio svoj logo na korice i dopustio da se koriste njegovi likovi, ali produkciju je kompletno uradio Dark Horse, a u kreativnom pogledu ovo je projekat iza koga stoji ekipa što je kreirala Minor Threats.

O Minor Threats, dekonstruktivnom, komičnom, satiričnom ali istovremeno i ozbiljnom novom superherojskom univerzumu na Dark Horseu pisao sam pre nešto više od godinu dana. Ovo je interesantan, i ambiciozan projekat dvojice televizijskih poslenika, Pattona Oswalta i Jordana Bluma, a koji su se u stripu prvo oprobali radeći na Marvelovom miniserijalu M.O.D.O.K. Head Games i tu vrlo srećno pogodili kombinaciju superherojske drame i satirične komedije. Nakon što je ovaj strip uspešno pretočen u animiranu seriju, Blum i Oswalt su se ponovo udružili na stripu, uspevajući da namame i izvrsnog crtača Scotta Hepburna koji je sa njima radio M.O.D.O.K. i kreirali Minor Threats za Dark Horse kao pažljivo omeđeni, na likovima snažno bazirani novi superherojski univerzum a koji će biti temelj nekakve buduće krosmedijske eksploatacije.

Da bude jasno, kada sam Jula prošle godine hvalio Minor Threats doslovno sam napisao „zato je Minor Threats prilično osveženje jer je ovo na likovima utemeljena, relativno svedena nova superherojska koncepcija, koju su postavila dva iskusna televizijska profesionalca, ali bez nekakve napadne ’made for TV’ ideje u prvom planu, sa mnogo vidne pažnje da se napravi pre svega DOBAR STRIP.“ Ovo je i dalje istina, i mada je televizijska adaptacija ovog stripa trenutno u razvoju za Netfliks – sva trojica, Oswalt, Blum i Hepburn su izvršni producent ove serije dok Oswalt i Blum takođe imaju ulogu showrunnera i pišu i scenario za nju – simpatično je videti da su scenaristi imali vremena i za tezgu sa strane u formi krosovera između Minor Threats i Archieja.

A što je, da ponovim, prilično neočekivano uparivanje generalno nekompatibilnih svetova i senzibiliteta. Minor Threats je strip koji koristi superherojski okvir da govori o vrlo… nesavršenim ljudima. Njegovi glavni junaci su sve kriminalci sa supermoćima i originalni miniserijal A Quick End To A Long Beginning se bavio upravo grupom minornih „superkriminalaca“ koje su okolnosti naterale da rade istragu ubistva popularnog superheroja u gradu po imenu Twilight City, kako bi pronašle počinioca pre nego što njegove razgnevljene superherojske kolege razvale čitav grad i pretuku svakog sitnog prestupnika maltene do smrti tražeći stvarnog krivca. Kasniji nastavak i dalji spinof serijali su se bavili periodom u kome su „vlast“ u gradu od superheroja preuzeli upravo superzločinci, razobličujući vladavinu „dobra“ kao moralnofašističku represiju, te ljudima koji se na ove ili one načine svi nalaze sa one strane zakona i morala.

Kako se ovo, zaboga uklapa sa Archiejem, upitaće se svako ko zna šta je to Archie.

Za one koji ne znaju: Archie Comics je kompanija što postoji još od kraja tridesetih ali koja od 1942. godine praktično neprekinuto objavljuje serijal Archie (inicijalno naslovljen takođe Archie Comics pa kasnije skraćen). Archie je neka vrsta „civilnog“ pandana superherojskom magazinskom stripu u smislu da je ovo serijal sa kontinuitetom, karakterizacijama i „loreom“ koji se vrlo malo i vrlo postepeno menjaju kroz decenije i uglavnom se sve vreme vrte oko šačice osnovnih motiva i sada ikoničnih likova koji idu u srednju školu u malom provincijskom mestu Riverdale. Archie Comics je 2015. godine eksperimentisao sa renumerisanjem serijala i ponovnim kretanjem od broja jedan, te sa modernijim grafičkim senzibilitetom (u to vreme su dovedeni i neki superherojski autori poput Marka Waida i Annie Wu da rade na ovim stripovima), ali se strip posle određenog vremena vratio u svoju standardnu formu i originalnu numeraciju, potvrđujući da je Archie institucija koja odoleva vremenu.

Archie je karakterisan pre svega finoćom: ovaj strip vrti se oko glavnog junaka, titularnog Archieja, koji je naprosto dobro dete, tinejdžer za uzor drugima, neko ko je i dobar drug i marljiv učenik, osoba koja svoju socijalnu odgovornost prema zajednici shvata ozbiljno i u svakom trenutku je nje svestan. No, tajna dugovečnog uspeha ovog stripa je pre svega u tome da Archie nije prikazan kao jednodimenzionalna, idealizovana hrpa hodajućeg ćudoređa, već kao dečak koji ima aktivan unutrašnji život, mnogo dilema i neodgovorenih pitanja, neko ko je i u sopstvenom emotivnom životu nemiran i nikada ne uspeva da se odluči koja je od dve glavne ženske junakinje stripa (Betty ili Veronica) izabranica njegovog srca.

Archie je doživeo i interesantne omaže (na primer, tokom kratkotrajnog perioda u kome je popularni čikaški pank rok bend Screeching Weasel bio neaktivan, njihov lider, Ben Weasel osnovao je The Riverdales) i transformacije sa prelaskom u druge medije (npr. televizijska serija Riverdale koja je zadržala likove ali drastično izmenila senzibilitet) a u stripovima je tokom decenija nastalo više spinof serijala, uključujući popularni lik tinejdž veštice Sabrine izmaštane u šezdesetima a do devedesetih već toliko popularne da je imala svoj televizijski film i seriju od sedam sezona, ali i serijale „Life with Archie“, koji prikazuju dve alternativne budućnosti u kojima se Archie odlučio da život provede sa Betty ili sa Veronicom.

No, u ovom stripu i pored postepene modernizacije senzibiliteta – na primer sa otvorenijim govorom o seksualnosti – nikada nije došlo do drastične tonalne promene. Koncepti kao što su brakovi između osoba istog pola ili to da je Archiejev najbolji ortak (i bubnjar benda The Archies u kome Archie peva), Jughead sa vremenom isprofilisan kao aseksualan, su u strip uvedeni bez velike pompe, sa implicitnim potvrđivanjem da je ovo uvek bio strip koji na fin način govori o stvarima o kojima tinejdžeri često ne znaju kako da pričaju i pouzdani deo popkulturnog mejnstrima koji ih dosta dobro razume i prikazuje u komičnom tonu, ali sa potpunim uvažavanjem.

Dakle, sudar između Archieja i Minor Threats mora biti disruptivan za obe strane i scenaristi ovog stripa (Oswalt, Blum i Timmy Heague, koji je od vlasnika striparnice uspešno sebe transformisao i u strip-scenaristu) u punoj meri uživaju u apsurdističkoj energiji što šiklja iz tačke kontakta dva univerzuma. Štaviše, strip počinje scenom u kojoj autobus sa učenicima riverdejlske srednje škole sleće sa druma i završava slupan u Redportu, predgrađu Twilight Cityja u kome se dešavaju priče iz univerzuma Minor Threats, sugerišući koliziju, anarhično, nekontrolisano oslobađanje energije, nepredvidive rezultate.

Kako bi ova dva univerzuma uopšte došla u kontakt, strip poteže tešku magijsku artiljeriju i u centar zapleta stavlja magijski artefakt (šaka čarobnjaka Merlina) oko koga se sukobljavaju sile što imaju moć (i ambiciju) da menjaju realnost. Sabrina, tinejdžerska veštica, tako u uvodu strpa odlučuje da nađe ovaj predmet kako bi joj bilo dopušteno, na osnovu drevnog, malo poznatog pravila, da na zabavu organizovanu na Noć veštica a namenjenu samo vešticama i vešcima dovede „normalnog“ dečaka, Harvejya, koji joj se dopada. Sa druge strane, Playtime, vladarka kriminalnog podzemlja u Redportu odlučuje da u gradu kojim ona „upravlja“ nema mesta za magiju i njene korisnike i koristi silu i pritisak da ih protera što dalje može. Kada se tinejdžeri iz Riverdejla praktično greškom nađu u Redportu i, pošto su tinejdžeri, radoznali su i krenu da istražuju grad, kreće haos, ali strip „odistinski“ počinje tek negde pri kraju druge epizode kada se putem neočekivane magijske transformacije dešava nešto nezamislivo: likovi iz Minor Threats se menjaju u „archiejevske“, fine tinejdžere koji idu u finu srednju školu u Riverdejlu, a ekipa Archiejevog ansambla se pretvara u gomilu gangstera sa supermoćima, bizarnim kostimima i kratkim fitiljem.

Druga polovina stripa je onda ona koja zapravo nalazi svoju pravu radnu temperaturu i nudi jednu dinamičnu, energičnu pustolovinu gde osnovu čini sada već klasični superherojski koncept alternativnih realnosti i likova koji će postepeno otkrivati da žive u lažnoj stvarnosti i imaju lažna sećanja na lažne prošlosti, ali čija je nadgradnja, razume se, eksperimentisanje sa likovima i traženje u njima prostora za ekstremne ekstrapolacije koje su im dodeljene u novoj realnosti.

Bojim se da, praktično po definiciji, kilometraža zabave koju možete izvući iz Archie vs Minor Threats stoji u skoro direktnoj proporciji sa time koliko ste investirani u ne jedan već dva strip-univerzuma koji kod nas nisu naročito poznati i popularni. Archie je temeljni deo američke popularne kulture osamdeset godina unazad a Minor Threats jeste jedan od interesantnijih novih superherojskih univerzuma u američkom stripu, no, slutim da je presek populacija koje dovoljno dobro znaju i jedan i drugi predložak veoma tanak, čak i u Americi, a još tanji na našem govornom području.

No, ako imate potrebna predznanja, Archie vs Minor Threats je strip koji na sasvim interesantne načine radi sa svojim likovima. Sam zaplet je ovde zaista više tehnološko sredstvo da se istražuju karakterizacije i njegov koktel magije, akcije, humora i parodije je pitak ali ne sad nešto strašno memorabilan po sebi. Ali kada u to ubacite likove sa distinktnim ličnostima i istorijama a koje su sada dramatično izvaljene iz ležišta na ime zamene „prirodnih“ mesta, dobija se vrlo solidna dinamika.

Štaviše, likovi iz Archie univerzuma ovde se pokazuju kao interesantniji za rad, a što je možda i moralo tako da ispadne jer je nakon originalnog miniserijala Minor Threats karakterizacija glavne junakinje, za moj ukus, bila isuviše svedena i sužena na jedan nesimpatičan arhetip „sposobnog negativca“. U ovom stripu ona dobija priliku da okusi „normalan“ tinejdžerski život – koji u svom stvarnom životu nikada nije imala jer je bila ćerka karijerne kriminalke što ju je od detinjstva vodila sa sobom u pljačkanje – i srednjoškolsku dinamiku i scenario joj onda daje zanimljiv problem kada shvati da je život koji ima lažan i da će vraćanje u „stvarnost“ značiti da se resetuje na fabrička podešavanja kriminalne sociopatkinje kojoj je jedina realizacija u životu to da bude gangsterski boss Redporta. I to, da se razumemo, nije nezanimljivo i dobro je obrađeno.

No, Archie i njegova ekipa su jako zabavni u svojim superherojskim i superzločinačkim personama jer su one sve interesantne ekstrapolacije njihovih standardnih karakterizacija, sa, na primer, Jugheadom čija je proždrljivost ovde implicitno prikazana kao praktično poremećaj ishrane i simptom dubljih problema sa mentalnim zdravljem koji se očiglednije ispoljavaju kada dobije supermoći. Betty i Veronica svaka za sebe imaju pitoreskne superherojske persone koje zaoštravaju i sličnosti i razlike među njima a strip, kako je i red, najviše radi sa samim Archiejem čija je superherojska transformacija takva da u potpunosti izokreće njegovu dobronamernu, redu, radu i disciplini okrenutu prirodu. Ovaj Archie, sa superherojskim imenom Gingersnap i kosom u plamenu je emanacija svega onoga što je „pravi“ Archie godinama potiskivao disciplinujući sebe da bude dobri dečko Riverdejla, momak čija je stvarna priroda zaista dobroćudna, pozitivna, uvek blagonaklona, ali koja, teza je ovog stripa, Archieju nije došla sama od sebe već je takva na ime njegovog uloženog rada u to da bude bolji, da stalno preispituje svoje postupke i poredi ih sa moralnim idealom koji je u njega usađen vaspitanjem.

I to je sve zanimljivo ako poznajete originalne preloške. Ako ne, pa, Archie vs Minor Threats je i dalje pitoreskan, dinamičan strip sa solidnom komedijom unutar Archie ansambla i pristojnim superherojsko-magijskim slojem a koji je na momente IZVANREDNO nacrtan i kolorisan.

To da ovaj strip nije crtao Scott Hepburn ne treba nikoga da zabrine. Scott Koblish je prekaljeni profesionalac sa preko tri decenije iskustva i stotinama stripova koje je nacrtao za Marvel i DC i on u ovaj strip unosi identičnu pripovednu energiju i vizuelni vatromet kao i Hepburn, samo sa dodatnim slojem parodije i komedije koji podrazumeva njegov krosover-koncept. Koblish je neko ko sebi voli da postavlja izazove i u kompoziciji kadra i u organizaciji table i, sa ovoliko likova sa kojima je imao da radi*, on se, sasvim očigledno, nalazio u raju. Ovo je strip čije bi se pripovedanje dalo definisati i kao anti-kinematsko, sa stalno zanimljivim, originalnim i duhovitim rešenjima u lejautu i tranzicijama između scena koje definitivno ne bi funkcionisale u nekom drugom medijumu. Leterer Nate Piekos se ovde naradio, ne zato to su scenaristi nakucali mnogo slova – nisu – nego jer je sa Koblishovim pripovedanjem koje često izbegava „prirodne“ putanje oka po stranici bio izazov naći način da se rasporedom teksta i zvučnih efekata obezbedi intuitivno iskustvo čitaocu.

*njegov crtež za naslovnu stranu Deadpoola broj 27 od pre neku godinu drži Ginisov rekord za najveći broj likova na jednoj naslovnoj strani ikada

No, Koblish je neko ko ovako i inače crta pa za mene nije bilo iznenađenje da će on napraviti neke od najinventivnijih tabli, najluđih lejauta i najatraktivnijih efekata korišćenja magije sa ove strane Javiera Rodrigueza. Ono čime me JESTE dodatno impresionirao je to sa koliko sigurnosti on ovde menja grafičke stilove i senzibilitete u zavisnosti od toga u kojoj se fazi strip nalazi, pa su tako delovi koji se događaju u „normalnom“ Minor Threats kontinuitetu zapravo vrlo slični Hepburnovom originalnom predlošku, normalni Archie delovi su verni klasičnom, kućnom stilu Archie Comics, a kada se dva univerzuma pokarabase, i njihovi protagonisti zamene uloge, njegova inventivnost i u dizajnu likova ali i u generalnom predstavljanju sveta izleće sa merne skale i probija stratosferu. Gotovo sam šokiran sa koliko kreativne radosti Koblish, čovek koji strip profesionalno radi od početka devedesetih, pronalazi stalno nova rešenja da Archie vs Minor Threats osvoji neki sopstveni grafički identitet i zaista bude nešto posebno što je prirodno – i neizbežno – izraslo iz neočekivanog sudara dva univerzuma. Kada na sve to dođu kolori studija Hi-Fi, opet jako dobro prilagođeni promenama tona i vizuelnog senzibiliteta stripa onako kako priča odmiče, onda imamo pred sobom nešto što, čak i ako niste nužno veliki fan ili poznavalac Archieja i Minor Threats, zavređuje više nego površnu pažnju.

Archie vs Minor Threats, da se razumemo, nije savršen strip. Ima tu izvesnih problema sa tempom pripovedanja i ono pravo nekako kao da počne tek oko polovine, plus, omiljeni lik iz From the World of Minor Threats: Barfly, humanoidna pank-rok muva po imenu Shiteater dobija nedopustivo malo vremena pred kamerom, ali ovo jeste bio eksperiment čiji su rezultati dobrano prebacili makar moja očekivanja. Pa ako vama sve to deluje zanimljivo, Dark Horse kolekciju na prodaju ima ovde.