Hope je četvrti film što ga je režirao južnokorejski maverik Hong-jin Na, posle deset godina odsustva iz bioskopa nakon što je 2016. godine napravio svoj najuspešniji i najcenjeniji film, natprirodni horor-triler The Wailing. Hope je istovremeno i najskuplja južnokorejska filmska produkcija do danas, ekstravagantna naučnofantastična akciona drama sa CGI čudovištima, automobilskim poterama i više automatskih pušaka sa podvesnim bacačima granata nego što ste videli u svim Missing in Action filmovima zajedno. On je film o gomili provincijskih zgubidana koji se u gradiću Hope što se naslanja na demilitarizovanu zonu i administrativnu granicu sa Severnom Korejom suočavaju sa nečim za šta misle da je invazija iz svemira i rade šta mogu da spasu sebe i svoje. On je dva i po sata jurnjave, pucnjave, rušenja, vanzemaljske sluzi i viscere, motornih testera i scena u kojima In-Sung Zo, što smo ga ranije ove godine gledali u špijunskom akcijašu Humint, jaše na konju sa Kalašnjikovim u rukama dok ga juri kreatura za koju biste se zakleli da je Licker neobjašnjivo utekao iz igre Resident Evil 2. On je takođe i film koji, a što je pomalo šokantno, nema apsolutno ništa da kaže.

Priznajem da me je uhvatilo nespremnog to da Hong-jin Na uopšte radi nešto što se sasvim legitimno može opisati kao akcioni spektakl, imajući u vidu da su njegovi filmovi, bez obzira na njihov intenzitet i emotivnu zahtevnost, pravljeni da budu intimniji, svedeniji iskazi. Opet, Na je režiser (i scenarista) koji je do sada radio sa žanrovskim materijalom uspevajući da se u njemu kreće lateralno, da pronađe neočekivane, nove načine da se pozabavi standardnim motivima, da iskorači iz uspostavljenih matrica, da pronađe nove uglove gledanja na uobičajene šablone i ponudi nešto sveže. Dodatno, ovo nije primer nekakvog „studijskog“ filma što je zamišljen kao klasični mejnstrim kraudplizer a gde je onda doveden ugledni arthouse režiser da mu obezbedi malo respektabilnosti kod kritike; naprotiv, Na je ideju za ovaj film dobio, vele, dok je jeo u restoranu, pa je seo i radio na scenariju i neko vreme sarađivao sa Alfonsom Cuarónom u pokušaju da se ovaj projekat realizuje. Na kraju ga je napravio za sopstvenu produkciju, Forged Films kao prvi celovečernji film koji će ova kuća producirati (sa kratkim filmom Faith što ga je Na režirao 2023. godine kao tehničkim prvencem) i nakon snimanja u Južnoj Koreji i Rumuniji, neke dve godine ga peglao u postprodukciji. Verujem da je posle tolikog rada „u kompjuteru“ bilo i malo demorališuće kada su nakon ovogodišnjeg Kanskog filmskog festivala praktično sve kritike horski šokirano lamentirale nad tim koliko su digitalni efekti loši. A jesu, božemeprosti. Baš su loši.

Ali Hope i jeste film snažno suprotstavljenih ekstrema – on je istovremeno i horor-saspensom nabijen triler i akciona komedija, i masterklas iz fotografije, režije, montaže, scenografije i set dizajna, ali i film prepun krzavih digitalnih animacija čudovišta koja su toliko duboko na donjem delu uncanny valley sinusoide da bi se nalazila kod kuće u kinematiku neke srednjebudžetne Xbox 360 igre iz 2009. godine. Ah, da, dodatno: ispod naslaga CGI „šminke“ i sluzavo-plastičnih tekstura vanzemaljskih čudovišta nalaze se neka ugledna holivudska imena kao što su Alicia Vikander, Taylor Russell i Michael Fassbender, ali to nećete znati dok ne vidite odjavnu špicu. Čista suluda kurčevitost ideje da ćete uzeti internacionalno prepoznatljiva lica za svoj film a onda ta lica sakriti iza digitalne grafike i još ih pride naterati da govore jezikom koji niko ne razume je dovoljna da se divite sumanutom autorskom geniju što ga Na  demonstrira u Hope, ali to, avaj, ne čini Hope i zaista dobrim filmom. Najdalje što možemo da odemo je da ga nazovemo fascinantnom katastrofom. I to kažemo sa ekstremno mnogo ljubavi i blagonaklonosti.

Poprište dešavanja je, rekosmo, gradić Hope, malo provincijsko mesto gde se svi znaju a i većina je u nekakvom rodu. Lokalni šerif, Beom Seok – igra ga Jung-min Hwang, jedan od najpopularnijih južnokorejskih glumaca koji je sa Naom sarađivao i u The Wailing, a igrao je i u, recimo, I, the executioner, Kill Boksoon, Deliver Us from Evil itd. – dolazi na poziv ekipe lokalnih lovaca koja je našla mrtvog i ogromnim kandžama isečenog bika nasred druma. Beom Seok je besan jer je ovo nešto što ne bi trebalo da se dešava a dešava se baš kada je većina kolega ali i radno sposobnog stanovništva gradića otišla u planinu da se bori sa šumskim požarom. Lovci mu pritom ne pomažu mnogo time što insistiraju da je sigurno u pitanju tigar koji je iz Sibira, preko Severne Koreje i provlačeći se kroz minsko polje i žilet-žicu demilitarizovane zone nekako stigao do njihovih krajeva. Beom Seok je nadrndan jer misli da ga malko i zajebavaju a on ipak treba da bude figura autoriteta sa svojom uniformom, tamnim naočarima i „nemam ja vremena za ova sranja“ stavom koji emituje svakim pokretom.

No, Beom Seok ne stiže ni da se vrati u stanicu nakon što je poslao lovce u brdo da malo provere da li će naići na nekakve tragove tog, jelte, sibirskog tigra, jer čim se uveze u grad počinje da primećuje znakove pustošenja kakvo ni jedan tigar – pa makar na njemu jahao i sam Vladimir Putin – ne bi mogao da počini. Kola su isprevrtana, zidovi zgrada probijeni kao da je nešto ogromno i nezamislivo snažno krčilo svoju putanju kroz ambijent koji niti poznaje niti razume funkciju ulica i prolaza. U gradu su samo stariji – mlađi su, rekosmo, negde daleko i gase šumske požare – i oni se evakuišu u panici dok u svakoj sceni par blokova dalje nešto leti u vazduh i eksplodira.

Na drži čas iz građenja saspensa tokom uvodnog dela filma, prateći Beom Seoka kako je stalno nekoliko minuta iza nečega što mu uspaničen očevici opisuju kao nekakvo orijaško stvorenje. On juri kroz sve razrušeniji grad sa svojom službenom sačmarom, prolazi kroz pocepane zgrade, vidi kako preko krovova lete bicikli i automobili, svedoči umiranju ljudi čija imena zna jer se u ovom gradu svi znaju i nikako ne uspeva da pristigne vinovnika svog ovog masakra i uništenja. Beom Seok nije heroj, i u više od jedne sene kada treba da uđe u prostor gde se čudovište možda nalazi, on ima vrlo ljudsku, vrlo preplašenu reakciju i treba da prođe neko vreme da osećaj dužnosti prevlada impuls da se okrene i beži. Sve to vreme monstruma ni on ni gledateljka nisu ni videli i sve vreme im mašta radi u overdrajvu dok gledaju vizuelno užasno detaljne scene urbane destrukcije. Hope je jedan od ekstremno retkih modernih akcionih filmova koji nema ni jednu jedinu noćnu scenu i iskusni direktor fotografije Kyung-pyo Hong (snimao je Hoove filmove poput Mother, Snowpiercer i Parasite, a sa Naom je sarađivao na The Wailing) ovde radi sa jakim dnevnim svetlom, što u kombinaciji sa intenzivnim kolornim gradiranjem i čistom KOLIČINOM predmeta različitih boja i oblika slikanim u širokim kadrovima prizora gradskog razaranja kreira grozničavu, visokokaloričnu vizuelnu ponudu.

Hope će uči u svoj pedeseti minut kada gledalac i Beom Seok prvi put vide čudovište i ovo je money shot peternorthovskih razmera, pogotovo jer predstavlja uvod za akcioni set pis koji nećete zaboraviti do kraja života, ali istovremeno film ovde gubi ogroman deo svoje vizuelne elegancije na ime iritantne „nestvarnosti“ digitalne animacije.

I, sad, nismo mi ovde nekakvi snobovi koji ne mogu da gledaju ili da vole film ako njegov CGI nije džejmskameronovski SAVRŠEN i za moj je račun mnogo veći problem sa Hope to da i u ovoj sceni Na sebi nabacuje voleje koje do kraja zaboravlja da pošalje u nebranjenu mrežu.

Beom Seok u borbi protiv čudovišta dobija asistenciju svoje najbolje policajke, Sung Ae, a koju igra Hoyeon, zvezda serije Squid Game ovde spakovana u telo pandurke koja ni ne trepne kada se suoči sa uraganom zuba i kandži iz dalekog svemira i samo se razbesni kada vidi koliko je ljudi izginulo. Sung Ae vozi policijska službena kola kao da se rodila usred finalnog set pisa Braće Bluz i rukuje M-šesnaesticom sa bacačem granata kao da joj je vaspitač u obdaništu svakog dana puštao Commando na ripit. Ona i Beom Seok imaju URNEBESNU scenu potere i borbe sa čudovištem u razvaljenom gradu koja je naprosto vatromet neverovatnih tracking-shot egzibicija, sa kaskaderima što kola okreću pod ručnom za stoosamdeset stepeni u nezamislivo tesnim prolazima a kamera odleti još sto metara iza kola i mora da juri što brže može da ih dostigne kada ona navale u suprotnom smeru. Ova scena je sumanuta, bučna i veoma atraktivna.

Ali film posle toga mora da se vrati građenju saspensa i Na počinje da gubi konce. Svi elementi filma o vanzemaljskoj invaziji jesu tu, ali Hope nakon što je imao svoj prvi veliki set pis prelazi u režim manirističkog ređanja tih elemenata, bez dramaturškog vezivnog tkiva da to sve integriše u smislenu celinu i koliko god da vam nije smetalo što u prvih sat vremena likove dobijate samo u najgrubljim skicama a dijalozi su marvelovski uanlajneri, toliko se Hope u narednih sat i po razotkriva kao više simulakrum žanrovskog filma nego „pravi“ žanrovski film.

Prvo: nakon što smo četrdeset minuta gotovo bez prestanka pratili samo Beom Seoka kako bez daha pokušava da shvati šta se dešava i pronađe neksus haosa, a ostali likovi su promicali u paničnom mimohodu, bežeći u suprotnom smeru, Hope odjednom treba da bude ansambl film sa ne jednom, ne dve, nego čak tri grupe likova koje sve individualno otkrivaju razmere problema sa kojim se suočava pitoma korejska provincija u kojoj su, sticajem nesrećnih okolnosti, zatečeni samo trećepozivci. Problem je ovde višestruk, jer otkrivanje razmera problema zapravo i ne daje neke rezultate i Na više nabacuje nekoliko vizuelnih klišea iz starih SF filmova i serija (uključujući sasvim neprikriven gigerovski ripoff kad pričamo o dizajnu tuđinske tehnologije) nego što gledaocu daje konce koje bi on sam povezao u nekakav pozadinski narativ. Ako taj narativ uopšte postoji – a u šta nisam siguran uprkos ponovo SULUDO kurčevitom pa i malo besramnom naporu u poslednjih deset minuta filma da se postavi osnov za nastavak i sugeriše nam se da smo se pretplatili na jednu epsku kosmičku sagu.

No, veći problem je što likovi ostaju šturi, neispisani, jedva skicirani i zbog svega toga ultimativno nezanimljivi a što čini potrebu da sad pratimo njih desetak na tri individualne putanje koje će se preseći malo i opterećujućom. Ima tu dosta verbalnog sprdanja, pa i malo slepstika, ali ovo su uglavnom karikature likova, bez nekakvih vidnih unutrašnjih motivacija što njihovo tumaranje po planini i okolini grada čini pomalo i dosadnim. Glumci svakako daju sve od sebe – frustrirana doktorka koja na kraju pali motornu testeru da izvrši obdukciju orijaškog tuđina, preplašeni sedamdesetogodišnjak koji prepričava kako se suočio sa čudovištima baš kada je osetio da mu se usred planine BAŠ JAKO prikakilo – i to su šarmantne minijature ali ti likovi ni za šta nisu bitni niti prenose ikakvu važnu informaciju i film bi identično funkcionisao i bez njihovih scena. Sung Ki, koga igra pomenuti In-Sung Zo je najproblematičniji jer ga film iz statusa pozadinskog šuma u poslednjih četrdesetak minuta promoviše u koprotagonistu i mada Zo, razume se, daje sve od sebe da liku udahne što više karaktera, on naprosto nema sa čim da radi. Scenario ovde izneverava i druge dobre glumce, ali Beom Seok i Sung Ae makar imaju nekakvu dinamiku zajedničkog rada u službi pa ovi likovi makar deluju kao živa bića.

Drugo: Hope, rekosmo, ništa ne znači i nema šta da kaže ni o čemu. A što je za južnokorejski film pomalo i ekscentrično – ovo je nacionalna produkcija koja nas je navikla da i najžanrovskiji od žanrovskih filmova, uključujući burgije kao što su Yacha, Husbands in Action ili Officer Black Belt imaju nekakve teze ili nekakav stav, makar u svom podtekstu, nešto da KAŽU, makar govorili nespretno, pogrešno ili glupo. No, Hope nema ništa od toga i to da se film dešava blizu demilitarizovane zone, da na početku vidimo prominentno postavljene znakove koji upozoravaju na severnokorejske infiltracije i podsećaju da prijavite ako sumnjate na špijunažu ne dobija ama baš nikakvu isplatu do kraja filma. Sasvim je prirodno da se u toj značenjskoj pustoši onda ljudi hvataju za slamke i pokušaju da nađu paralelu između upozorenja o infiltraciji i činjenice da su se na Zemlji, jelte pojavili vanzemaljci, ali ovo bi bilo toliko glupo i nezgrapno korišćenje metafore – koja i dalje ne bi ništa REKLA – da odbijam da poverujem kako bi Na za njim posegao.

Hope je, bojim se, dramaturški amaterizam prvog reda a što možda malo retroaktivno pod lupu dovodi i prethodne Naove režije i scenarije gde smo mislili da odstupanje od standardnih rešenja predstavlja energični kreativni genij na poslu. Film ne samo da nema šta da kaže ni o jednoj temi koje se kao dotakne i svodi se na „nije li zabavno kada gomila seljobera iz provincije krene na vanzemaljsku okupacionu silu?“ već je i prepun vizuelnih (i drugih, ali uglavnom vizuelnih) znakova koji na kraju ništa ne označe i ne zna se zašto su tu. Moguće je da zapadnjačkom gledaocu promiču neki detalji koji imaju izvesna značenja za azijsku publiku – recimo scene u kojima lovci jedu usred kampa u kome se desio pokolj – ali bilo koji gledalac će se napregnuti da prepozna zašto, recimo, neki od likova koriste američko a neki sovjetsko oružje, i šta nam sugerišu razlike u anatomiji između različitih vanzemaljskih likova, i neće, do kraja, filma imati šta da zaključi.

Čehovljevska puška na zidu je onda izneverena nekoliko puta – uključujući pomenuta upozorenja na špijune i infiltratore – a kada se ovo desi gotovo bukvalno tako da se gledaocu pokaže ručni raketni bacač, o njemu se priča među likovima a onda ga do kraja filma niko ne upotrebi, čak ni u sceni u kojoj postaje jasno da ni jedno drugo oružje ne može da naudi neprijatelju, čovek mora da se upita šta je to dođavola Na radio i da li je Hope nekakva metasatira žanrovskog filma za koju je eto, autor uspeo da ubedi investitore da na nju spucaju preko trideset miliona dolara.

I, dobro, to da najskuplji južnokorejski film svih vremena košta manje od jedne trećine poslednjeg Johna Wicka ili, evo, kao malo više od polovine najnovijeg Final Destination služi da malo postavi stvari u perspektivu i poslednjih pola sata ove frustrirajuće i sumanute vožnje je opet nešto što će gledateljka pamtiti. Na ovde režira dugačku i eksplozivnu akciju u rumunskom nacionalnom parku pa onda suludu poteru na drumu i odnos akcije i komedije je prefinjen i uspeva da održi gledaoca lubriciranog i zakucanog za ekran mnogo duže nego što biste poverovali da je moguće a Hongova fotografija i montaža Sun-mina Kima su toliko čiste i ubedljive da će ovaj film biti nastavno sredstvo na mnogom kursu mnoge filmske škole u decenijama koje dolaze. No, istovremeno, finale nudi i taj žanrovski preokret koji umesto da inspiriše stanislavlemovskom ikonoklastičnom energijom – „vanzemaljci su bili STVARNI protagonisti ovog filma SVE VREME!“ – svojom cheesy naracijom i tim besramnim pimpovanjem nastavka prilično temeljito dezavuiše i najoptimističnije teze da smo upravo gledali filmskog genija kako žanr rastrže na komade i razobličuje ga pred našim očima i sugeriše da se Na, jelte, „prodao“ ali da zapravo nije baš bio siguran kako da to uradi a da se ne osramoti.

No, makar je prodaja bila uspešna i Hope već sada nosi titulu najuspešnijeg južnokorejskog filma ikada. Nastavka će, dakle, biti i mada sam ozbiljno zabrinut na šta će TO ličiti, ostajem Naov lojalista bar još neko vreme jer jedna stvar se kod njega nije promenila: Na je FASCINANTAN pa su takve i njegove greške. Hope je, da ponovimo, istovremeno film najbriljantnijeg režijskog i snimateljskog zanata koji ćete gledati ove godine i krindži promašaj gargantuovskih razmera u pogledu scenarija i digitalnog sadržaja. On apsolutno NIJE dostojan odgovor, pa čak ni aluzuja na Hoov utemeljiteljski masterpis Host (koji je briljantno pokazao kako se mogu spojiti zabavni, eksplozivni creature feature i kritičkim diskursom nabijeni bunt protiv američkog mešanja u korejske svari) već pre skuplja, lepše snimljena, veštije režirana ali, božemeprosti, možda GLUPLJA varijacija na Alienoid. Držite ovu istinu u mislima kada ga budete gledali i sve će biti u redu.