Danas pričamo o najnovijoj kolekciji stripova Kara Barksa u Egmontovoj seriji „Patkovgrad“. Karl Barks Patkovgrad – U oblasti Velikih jezera i druge priče iz godina 1956. i 1957. izašla je pre par meseci i ovo je peta kolekcija po redu, a za prve četiri možete pročitati moje impresije na ovom, ovom, ovom i ovom mestu. Kako je sada u pitanju sasvim poznat format, kvalitet štampe, kolora, poveza i korica, ali i prevoda i suplementalnih materijala koji dolaze uz klasične stripove, već u uvodu je u redu da kažemo da, ako ste neki od prethodnih tomova videli i voleli, volećete i ovaj. Ako ste imali zamerke, kao što su moje na relativno oskudne prateće tekstove (ovde imamo po običaju nepotpisan, uredan i informativan ako već ne naglašeno analitički predgovor i žao mi je da ovde ne dobijamo integralne tekstove Geoffreyja Bluma rađene u originalnim izdanjima), te će zamerke i dalje da budu aktuelne. No, ponoviću još jednom da ovo smatram kamenom-međašem domaćeg izdavaštva, da su u pitanju izuzetno vredne kolekcije jednog od najvažnijih američkih autora IKADA i da je njihov kvalitet na izuzetno visokom nivou, čineći ih dragocenostima koje se predaju u amanet generacijama što tek dolaze.

Dve godine iz kojih su odabrane epizode zastupljene u ovoj kolekciji i dalje su deo Barksovog „zlatnog perioda“. Barks je ovde bio prepoznat kao unikatno izvrstan ilustrator i pripovedač među svojim kolegama – iako mu čitaoci još neko vreme neće znati ime – čovek sposoban za kreiranje propulzivne, dinamične komedije i epske pustolovne fantazije, sa prodornim uvidima u realnosti američkog života i neutaživim interesovanjem za istoriju i kulturu dalekih, egzotičnih lokaliteta. Veliki broj Barksovih najvažnijih stripova jeste do ovog trenutka već bio nacrtan i napisan i oseća se i blago popuštanje gasa, ali do njegovog odlaska u penziju ostaće još gotovo puna decenija nakon završetka stripova iz ove kolekcije i ovde svakako imamo posla sa autorom na vrhuncu svog kreativnog kapaciteta i još uvek gotovo neshvatljivom radnom etikom i posvećenošću poslu. Kvantitet i kvalitet onoga što je Barks radio u ovim godinama su praktično bez premca u istoriji stripa i kombinacija ulaska u treći (i najsrećniji) brak, 1954. godine i Barksovog izlaska iz anonimnosti prema kraju decenije, kada je „the good duck artist“ konačno imao ime i lice koje su ljubitelji stripa mogli da upamte, bili su neka vrsta pozitivne interferencije dobrih vibracija koje će nositi ovog autora kroz veliki deo naredne decenije. No, 1957. i 1958. Barks je još uvek bio samo jedan od crtača u Diznijevim rovovima, a koga su čitaoci prepoznavali po unikatnom stilu i veličanstvenom pripovedačkom daru i ova kolekcija izuzetno dobro demonstrira zašto.

Patkovgrad – U oblasti Velikih jezera

U oblasti Velikih jezera je priča koja je ovoj kolekciji dala naslov, ona je otvara a i pominjani predgovor za ovaj tom se tiče uglavnom njene tematske orijentacije. Predgovor pravilno naglašava Barksov konzervativizam, ali i ističe da njegove priče nisu bile eksplicitno politički obojene, odnosno da su njegovi komentari i opservacije bili pre svega vezani za ljudsku prirodu i, partikularnije, ljudsku glupost, kao fenomen koji treba istraživati pa onda i ismevati. I, U oblasti Velikih jezera je nesumnjivo „konzervativan“ narativ ako se ovaj termin shvata u njegovom izvornom smislu, kao nešto što se bavi pre svega očuvanjem postojećeg i protivi se njegovom uništenju u ime „progresa“, ali je veoma zanimljivo videti kako je za tih sedamdeset godina koliko je prošlo od izlaska ovog stripa, percepcija „konzervativizma“ gotovo u potpunosti promenila predznak.

Današnji, jelte, „konzervativci“ u SAD su, pored svih standardnih vezivanja za religiozni moral, porodične vrednosti i nacionalističke narative, često istovremeno i najveći podržavaoci razobručenog korporativnog kapitalizma. Njihova percepcija da ostvarivanje profita – ali danas sve više čak ne ni profita već samo „rasta“ kompanija – jeste isto što i poželjan društveni napredak je dosegla apsolutno parodične dimenzije do 2026. godine, sa industrijom fosilnih goriva koju Trampova klika brani kao da je u pitanju nekakav američki Termopilski klanac na steroidima, a svi iz GOP-a su Leonide (isto na steroidima). Da ne pominjemo gotovo psihotičnu podršku za izgradnju apsurdno velikog broja „data centara“ namenjenih industriji veštačke inteligencije koji imaju provereno devastirajuće efekte po životnu sredinu u zamenu za samo najapstraktnije obećanje ne čak ni društvenog boljitka nego čak i oplodnju investiranog kapitala.

Utoliko, Barksov narativ za priču U oblasti Velikih jezera danas bi bio smatran levičarskim, sa svojim sasvim eksplicitnim satiričnim prikazom bogataša koji dolazi na još uvek divlju teritoriju, nastanjenu urođenicima koji i dalje žive tradicionalnim načinom života i ambicijama da se eksploatiše tek otkriveno rudno bogatstvo a gde bi ta eksploatacija značila iseljenje ili čak ekstinkciju nativnog stanovništva.

No, Barks zaista nije imao ambiciju da kreira puki pamflet o potrebi zaštite prirode i zauzdavanja industrije kako bi društvo imalo zdrav balans tradicije i napretka i njegov narativ kreće, kao i mnogi drugi iz ovog perioda, iz karakterizacije njegovog najvažnijeg lika, Baje Patka, bogataša, kapitaliste i industrijalca koji ne može da više podnese zagađenje i smog u Patkovgradu i odlučuje da odreši kesu i sebi kupi parcelu u nekom od netaknutih delova američke provincije gde bi mogao da provodi vreme daleko od gradske vreve, buke i izduvnih gasova.

Odlazak u oblast Velikih jezera – teritoriju na samom severu SAD, koja se graniči sa Kanadom – međutim pokazuje Baji i njegovoj rodbini da ovo nije pusta zemlja, a što je Baja eksplicitno tražio od agenta koji mu je prodao ogroman plac, i da ovde žive mali nativni stanovnici Severne Amerike koji uopšte nisu oduševljeni što se pojavljuje nekakav kolonizator koji sad tvrdi da ovo sve pripada njemu. Barks u srednjem delu stripa kreira uobičajeno zabavnu akcionu komediju ali kada na kraju patkovi dobiju priliku da razgovaraju sa „liliputanskim Indijancima“, ovo su dve table eksplicitno filozofske (pa i političke) debate gde Baja tvrdi da teritorija pripada njemu i pokazuje ugovor, a poglavica plemena ga pita je li  mu Sunce dalo mandat da upravlja ovom teritorijom i izražava sumnju da na tom papiru piše da će Baja poštovati prirodu i životinje koje nativno stanovništvo „smatra svojom braćom“.

Ovo je jedna, razume se, idealizovana slika nativnog stanovništva kakva je bila popularna u jednom delu žanrovske literature kada je Barks bio mlad, ali je pogodna za poruku koju ovaj strip treba da pošalje i harmonija u kojoj ovi ljudi žive sa prirodom (između ostalog doslovno pričajući sa nekim životinjama na njihovom jeziku) čini jasan i potentan kontrast stresnoj vrevi gradskoj života iz koje je Baja originalno i nameravao da pobegne. Stvari počinju da se komplikuju kada Baja uvidi da ova još uvek divlja zemlja ima i ogromno, još uvek neiskorišćeno rudno bogatstvo, ali do kraja stripa Barks nalazi spretan način da ga odgovori od eksploatacije netaknute prirode a da ga ne pretvori u stereotipnog tree-hugging levičara. Ono što je nesumnjivo je da Barks pravi usredsređen napor da pokaže patkove kako priznaju tradiciju nativnog stanovništva za validan i vredan način života i Baja shvata da tom načinu života zapravo ne može da se prilagodi pa na kraju on traži pribežište u gradskom haosu od koga je inicijalno bežao. Kompleksan i slojevit narativ, uparen sa izvanrednim akcionim scenama borbe sa džinovskom jesetrom…

Pet pitanja je onda jedna iz Barksovog ciklusa satiričnih priča o kvizovima i jedna od dve priče u ovom tomu koje imaju nekakvu – ponovo nepotpisanu – anotaciju. U njoj se objašnjava Barksov negativni stav prema televiziji koja je u pedesetima već bila masovni fenomen za koji su mnogi sredovečni i stariji ljudi, poput njega smatrali da zaglupljuje narod. Termin „boob tube“* je tvrdi Etymonline, najozbiljniji autoritet kome imam pristup u ovom trenutku, počeo da se koristi tek 1959. godine, ali Barks u ovom stripu već naglašava da je televizija fenomen koji isforsiranim spektaklom prikriva svoju plitkost, glupost, te činjenicu da se on prilagođava neznanju širokih narodnih masa umesto da ih obrazuje.

*odnosno „cev za glupane“; reč „boob“ će tek kasnije početi da se koristi da opiše ženske grudi

Pet pitanja koristi sličan motiv kao i prethodni Barksovi narativi o kvizovima: i ovde je format kviza sličan današnjem Milioneru, u smislu da nema ni nadmetanja između više takmičara ni različitih igara već da igrač samo treba da odgovori na seriju pitanja, pred publikom i voditeljem koji proizvodi najveći deo spektakla svojim energičnim nastupom. Kao i u prethodnim pričama, pitanja su apsolutno banalna (doslovno formata „koja reka protiče ispod Savskog mosta“) ali ovde Barks pravi poseban preokret. Baja Patak se na kviz prijavljuje jer može da zaradi 120 hiljada dolara* odgovarajući na pet izuzetno lakih pitanja, jednako pohlepan na laku zaradu ali i frustriran što vidi da glupaci na kvizu zarađuju sume za koje je on krvario na terenu, kopajući zlato i boreći se s razbojnicima. Međutim kada mu knjigovođa naknadno saopšti da je vrlo blizu granice profita gde bi prešao u narednu poresku kategoriju i morao da plati porez od milijardu dolara** on se prepadne i, na savet svog sestrića Paje, odluči da na svako pitanje odgovara sa „ne znam“. Naravno, kvizovi nisu tu da takmičari pokažu znanje nego da se kreira zanimljiv program za gledaoca i onda Bajin plan spektakularno fejluje a glupost, zaključuje Barks cinično, uvek trijumfuje.

*računica specijalizovanog sajta koji uzima u obzir inflaciju i promenu kupovne moći stanovništva kaže da bi to danas bio ekvivalent sumi od preko milion i četiristo hiljada dolara

**gotovo dvanaest milijardi u današnjem novcu

Plemenite namere je divan zimski/ prikriveno božićni narativ u kome Paja i njegovi sestrići pokušavaju da siromašnoj porodici pomognu da pobedi na takmičenju u pravljenju skulptura od snega koje je organizovao gradonačelnik Patkovgrada. Barks ovde crta sjajne – negde i vrlo ambiciozne – snežne skulpture, a emotivno težište stripa je pre svega u tome da Paja, Raja, Gaja i Vlaja gledaju da marginalizovanoj familiji pomognu ali tako da ova ne zna da joj se pomaže, kako se niko ne bi osećao dodatno poniženo. Naravno, naši plemeniti protagonisti bivaju komično neuspešni, a Barksovo rešenje za hepiend je zapravo jedan poklič u slavu umetnosti. Izvrsna, emotivna a duhovita kratka priča.

Moć predviđanja je prva priča u ovih pet Egmontovih kolekcija u kojoj se ne pojavljuju ni Baja ni Paja ni Pajini sestrići. Ovo je kratki humoristički narativ u kome je glavni junak i praktično jedini lik (sem u poslednjem kadru) Proka Pronalazač, genijalni izumitelj koga je Barks izmaštao 1952. godine. Proka je, kako ova priča odlično pokazuje, korišćen za priče koje će se baviti nekom vrstom filozofije nauke, i Barksovim prilično ciničnim zaključcima. U Moć Predviđanja Barks, kako je to često radio, stavlja Proku u situaciju da je izumeo spravu koja ima – u svakom praktičnom smislu – magična svojstva. Njegov izum je, dakle, neka vrsta veštačke inteligencije koja sa apsolutnom pouzdanošću predviđa buduće događaje. Barks onda ovaj literarni motiv obrađuje vrlo asimovljevski, pokazujući da to što znate tačan odgovor na pitanje ne pomaže ako ne umete da postavite pravo pitanje (što je bukvalno i pančlajn na poslednjem kadru). Kroz seriju nesreća koje Proka doživljava iako je unapred znao šta ga čeka, Barks intuitivno dolazi do zaključka kojem su nas pre četiri i kusur decenija, tokom prodora mikrokompjutera u kućne ambijente podučavali iskusniji („kompjuter radi ono što mu kažeš a ne ono što si poželeo“) ali i satiriše, i ne znajući, danas aktuelnu kulturu oslanjanja na veštačku inteligenciju za potrebe donošenja odluka.

Čuvar, jedan od mnogih, je opet neka vrsta „levičarskog“ narativa, odnosno narativa koji bi danas bio percipiran kao levičarski jer se bavi, između ostalog, očuvanjem biodiverziteta i sprečavanjem zlostavljanja životinja. Istovremeno, on ima i desničarsku komponentu: Paja Patak ovde dobija posao da bude čuvar koji će patrolirati južnom granicom SAD, ali umesto sprečavanja ilegalne imigracije, njegov posao je da spreči ilegalni šverc dobara. Naravno, Paja, koji dugo nije imao posao, sada pokušava da se istakne vrlo formalnim poštovanjem pravila, ali pošto je neiskusan a i, jelte, površan i brzoplet, šverceri ga prevare na najkomičnije načine. Srećom, tu su sestrići, tradicionalni vlasnici racionalnih umova i preduzimljivih duhova, koji Paji pomažu iz prikrajka, da on ne zna, ponovo, suštinski da bi se na neki način sačuvalo i njegovo dostojanstvo.

Barks ovde nema onu danas uobičajenu desničarsku agendu gde ljude koji dolaze sa juga predstavlja kao intelektualno inferiorne i subhumane, ali svakako im pripisuje nečasne namere. No sve je ovo urađeno u jednom dobrohotnom duhu pa su i šverceri prikazani kao preduzimljivi, artikulisani i snalažljivi a Paja je primer dobronamerne ali ultimativno nesposobne birokratije koja od gledanja u pravila ne vidi stvarnost oko sebe.

Viteški vitez* je interesantan novi rad opet napravljen iz konzervativnog rakursa ali koji ima izraženu dimenziju klasnog bunta kakva je uglavnom strana modernoj konzervativnoj misli ili se koristi samo kao maska za patrijarhalnu mizoginiju, ksenofobiju i rasizam. Paja Patak je pozvan na kostimirani bal na kome će biti patkovgradska elita, a čija je tema da dođete u kostimu koji predstavlja nešto o čemu dugo sanjate. Paja iznajmljuje kompletan viteški oklop u prodavnici sa kostimima, i ovo su kaciga, rukavice, gvozdene ploče, štit i mač, sve po srednjevekovnom pe-esu. Sestrići umiru od smeha na njegovo pitanje da li izgleda muževno u oklopu i mada Barks ne ide u neka velika ponižavanja glavnog junaka (bar ne na ovom mestu), jasno je da se bavi muškim identitetom i nesigurnostima koje su već i u pedesetima počele da se prikradaju muškarcima koji ne samo da više nisu bili ratnici i lovci, nego čak ni zemljoradnici pa ni jedini donosioci zarade u svojim domaćinstvima.

*iz nekog razloga, za prevod savršeno udoban originalni naslov Knight in Shining Armor je ovde dobio ovakav prevod…

Paja je, sa svojom istorijom teškog nalaženja i lakog gubljenja posla još ranjivija varijanta savremenog muškarca i oklop kao literarna metafora brane i zaštite od spoljnjeg sveta ali i vizuelna metafora maskuline ali rigidne, nefleksibilne, pa onda i nezgrapne figure ovde odrađuje sjajan posao. Naravno, Pajin san o muževnosti se brzo skrha o ledeni breg podsmeha i ponižavanja koje doživi na balu i postaje jasno da je problem njegovog identiteta zapravo klasne prirode i da on ne može da bude prihvaćen kao jednak bogatašima koji čine gro učesnika na balu, ma kakav kostim da nosi. Barks je svestan da je ovo bolno za većinu njegovih čitalaca koji po pravilu potiču iz srednje klase, i onda Paji daje priliku da napravi herojski preokret na kraju, ponovo se pozivajući na svoj uobičajeni koncept da moderni čovek, suočen sa divljom, nesputanom prirodom, tek u poslednjem trenutku shvata koliko je slab i da je njegova moderna civilizacija, sa tom svojom tehnologijom i dalje inferiorna u odnosu na bes prirode. No, preokret jeste u tome da „stara“, tradicionalna tehnologija, uparena sa klasnim gnevom prezrenog proletera odnosi pobedu nad modernim društvom fensi koncepata i podmuklog klasnog raslojavanja. Kratka ali izvanredno efektno ispripovedana priča, koja je i vizuelno pravi spektakl jer Barks ovde radi sa LAVOVIMA.

Kugla u ledu je iznenađujuće kompleksan pustolovni narativ što počinje na aukciji na koju Baja Patak ušeta praktično iz dokolice a onda prolazi kroz geopolitički sukob i akcioni krešendo na Antarktiku. Barks ovde spaja svoju ljubav ka egzotičnim, udaljenim predelima zemaljske kugle, na kojima ljudi uglavnom ne žive i životinje su slobodne, sa socijalnom satirom ali i nekom vrstom naučne fantastike. Predmet oko koga se svi ovde bore i spore je kugla „bombalita“, najređeg hemijskog elementa na svetu, a čiju celokupnu poznatu zalihu, od otprilike jednog kilograma, Baja kupuje za bilion dolara i šest lavaboa. Tvist je u tome da ovo jeste redak materijal oko koga se nadmeću pojedinci i države, ali da niko u stvari ne zna koja je njegova primena i da nauka tek traga za njom.

Barks ne stavlja odgovor na ovo pitanje u centar narativa i umesto toga upliće složen avanturistički narativ u kome jedna požrtvovana ženka pingvina na kraju podseća čitaoca šta su prave vrednosti u životu. Vizuelno, ovde imamo Barksa na moru, sa velikim kitom koji figuriše u jednom set-pisu, te negostoljubive ali upečatljive predele zavejane snegom na Antarktiku.

Hej, udice u ruke je još jedan kratki satirični narativ sa Prokom Pronalazačem u glavnoj ulozi, s tim što se ovde satira odnosi na to da je on natprosečno uspešan u pecanju što druge pecaroše zainteresuje da vide šta je to on izumeo što mu pomaže da lovi ribu toliko brže i efikasnije od njih. Kada im Proka otkrije svoju tajnu, ispostavlja se da nije u pitanju nikakva nova tehnologija već imaginativna upotreba nečeg što već postoji u prirodi. Barks i ovde svoj konzervativizam a koji se ovaploćuje kao favorizovanje prirode u odnosu na tehnologiju stavlja u prvi plan, mada je ovo vrlo jednostavan, možda i nerazrađen narativ.

Priroda, kao sila jača od čoveka je u centru i sledeće priče, Trampa, ali ovde je Barks na neki način personifikuje kroz partikularnu životinju (ako nagađate da je u pitanju glodar, dobro nagađate) i postulira da puko uzimanje resursa iz prirode etički nedopustivo i da mora postojati ravnoteža uzimanja i davanja. Nešto što po tonu podseća na klasičnu pustolovnu priču od trideset strana – Baja na početku shvata da je u mladosti propustio da pronađe zlato na lokaciji koju više ne može da nađe, pa se podvrgava hipnozi da bi se setio – je zapravo komički i „mali“ avanturistički narativ od deset tabli u kome Baja, Paja i Pajini sestrići u pustinji shvataju da će zlato jedino moći da sakupe ako pacovima ostavljaju neke druge predmete da ih ovi uzmu i u zamenu donesu grumenje rude. Razmena, odnosno ekonomija trampe funkcioniše savršeno sve do kraja kada Bajina iskonska pohlepa, simbolizovana dinamitom koji je doneo da bi ubrzao iskopavanje upropasti čitavu stvar i podseti čitaoca da moderni čovek nema strpljenja, ali ni poštovanja za ekvivalentnu razmenu i da će njegovi pokušaji da tehnologijom „hakuje“ tu neku prirodnu ravnotežu da ga odvuku u propast.

Svemirske veličine je takođe narativ od deset tabli, ali ovde nije u prvom planu ni komedija ni satira već neka vrsta psihodelične fantazmagorije, možda inspirisane Alisom u zemlji čuda… U originalu naslovljena „Bigger and Bigger“, ova priča počinje time da Paja i sestrići gledaju zvezde na noćnom nebu* i diskutuju o tome koliko su one daleko ali i kako li neobično mora da je na drugim planetama, konkretno Jupiteru. Klinci, naravno, zamišljaju vanzemaljce sa krljuštima kakve su videli u naučnofantastičnim filmovima a Paja im se podsmeva, na šta mu oni uzvraćaju da nema mašte.

*vreme kada ste iz gradskog okruženja noću mogli da vidite mnogo zvezda na nebu je, plašim se, ostalo daleko iza nas i sada je u prostoru nostalgije

Tu se onda zatiče Proka Pronalazač koji im kaže da je izumeo mašinu* koja ovaploćuje ljudsku maštu i kreira uverljive, i opipljive iluzije vođene maštom korisnika, ali nije se usudio da je testira jer je njegova mašta toliko snažna da bi se izgubio u svetovima što bi ih mašina kreirala. Paja i sestrići rado pristaju da budu zamorci i dogovaraju se da se nađu na verziji Jupitera iz Pajine imaginacije.

*u originalu „imagining machine“, a ovde sjajno i, pa, maštovito, prevedenu kao „maštomat“

Barks ovde pravi onda sasvim neočekivan, bredberijevski preokret: Jupiter iz Pajine mašte je identičan zemlji, sa identičnim krajolikom, identičnom florom i faunom kao na Zemlji, samo je sve, zbog jače gravitacije, veće. Sestrići potvrđuju da im je ujak nemaštovit, ali strip onda postane procesija scena u kojima su životinje sve veće a protagonisti sve manji, i to je onda jedna uzavrela fantazija o živom svetu oko nas koji ima svoja pravila i ritam, a kojih smo mi, ovako veliki, nesvesni i zbog toga i duhovno siromašniji. Barks, naravno, džinovsku živinu, insekte pa na kraju mikrobe crta s velikim apetitom, kreirajući jednu od svojih nezaboravnih bravura.

Hrana za životinje je komični, energični i zabavno nacrtani ali suštinski gorki pogled na „gig ekonomiju“, sa za Barksa tipično vidovitim, jelte, uvidima u nešto što će sa decenijama koje su došle posle njega samo postati veća muka za proletere. U ovom stripu Paja, ni ne pitajući sestriće, odlučuje da ove godine familija ne ide na letovanje i da će, naprotiv, iskoristiti priliku što svi drugi idu na letovanja, da preko leta zaradi. Naime Paja je dao oglas da će on i njegova familija obilaziti kuće ljudi koji su na odmorima i brinuti se o njihovim kućnim ljubimcima za vreme njihovog odsustva. Sestrići naravno nisu sigurni da će se iko od njih snaći u ovome i prepadnu se kad vide koliko se ljudi zapravo javilo a njihove brige pokazuju se kao legitimne kad se pokaže da su ljubimci često problematični i zahtevaju mnogo više rada nego što je Paja u početku mislio.

I ne samo rada, Barks se ovde izuzetno zabavlja, prikazujući neke bizarno egzotične ljubimce sa bizarno egzotičnim zahtevima vlasnika pa je Hrana za životinje još jedna njegova klasna kritika gde se autor ogorčeno obara na sve veću dekadenciju i otuđenost više srednje i visoke klase, a istovremeno pokazuje proleterima da su predodređen da budu jebena stranka, bez izgleda za spas. Izlazak iz fabrike, gde je makar postojao kolektiv i nekakva kolektivna solidarnost/ snaga, i ulazak u prekarnu ekonomiju gde vas lažu da ste preduzimljivi i snalažljivi „kontraktor“ i sami sebi gazda a u stvari ste rob bogatašima koji uslove ugovora ni ne poštuju i mogu da ih promene kad hoće se u ovoj Barksovoj duhovitoj ali istovremeno surovoj priči pokazuje kao fatalna taktička greška.

Naredni dokaz o tome da je Barksov konzervativizam bio od one zdravije sorte, koja je podrazumevala poštovanje društvenog ugovora i suzbijanje korupcije kojoj su skloni pre svega najbogatiji u društvu (ili makar njihova sklonost korupciji nanosi društvu najviše štete) dolazi u priči Zabranjena dolina. Kako to kod Barksa ume da bude, čitalac ovde naprosto NE ZNA šta ga čeka kada priča krene u lenjo patkovgradsko veče gde Pajini sestrići ujaku objašnjavaju da „naučnici iz Državnog centra“ plaćaju pet centi za svaki primerak retkog insekta („svrdlonosi krastavcožder“) koji im se donese jer najezda ovih parazita iz egzotičnih krajeva planete preti da uništi sav prinos krastavca u makar tom delu SAD.

Ovo deluje kao najava sumornih decenija koje će slediti (a u kojima mi sada živimo) gde zbog klimatskih promena izazvanih u velikoj meri industrijskim razvojem ljudskog društva, životinjske vrste migriraju u krajeve u kojima smo smatrali da tradicionalno ne mogu da žive (pa u Srbiji sada slučajevi groznice Zapadnog Nila više skoro da nisu vest), ali Barks ide jedan surov korak dalje i pokazuje da je ove parazite u ekosistem južnog dela SAD zapravo namerno i planski uneo industrijalac koji ima veliku zalihu ukiseljene turšije a koju će moći da prodaje po visokoj ceni ako propadne ovogodišnji prinos krastavca.

Nesvesni da ovo nije prirodna migracija, Paja i sestrići uz blagoslov naučnika iz Državnog centra odlaze u Amazoniju da pronađu amazonske stršljenove, prirodne neprijatelje krastavcoždera kako bi se u severnoamerički ekosistem uvela nova ravnoteža, ali na svakom koraku svoje potrage biće sabotirani od strane nemoralnog industrijalca turšije koji neće prezati od toga da patkovima ugrozi i život samo da bi sprečio uspostavljanje prirodne ravnoteže koje bi njemu smrsilo ekonomsku računicu. Strip se zatim pretvara u sumanutu prašumsku avanturu sa sve dinosaurusima i Barks ovde radi u ključu dojlovski spektakularnog Iščezlog sveta ugođenog na „pačeću“ frekvenciju.

No, pored svog vizuelnog vatrometa, egzotičnih lokacija, zanimljivih urođenika i džinovskih reptila koji figurišu u akcionom apeksu narativa, Zabranjena dolina ostaje memorabilna najviše na ime te svoje teme i negativca što stoji naspram patkova. Barks ovde, sasvim suprotno danas modernom „konzervativnom“ svetonazoru, prikazuje državu i naučnike u njenoj službi kao pozitivnu snagu koja radi na očuvanju ekološke ravnoteže i ekonomske dobrobiti stanovništva, dok je negativac libertarijanski kapitalista koji smatra da je svaki način da ostvari tržišni monopol po definiciji opravdan, uključujući ubistvo ali i ekonomsku propast i pad u siromaštvo za čitavu granu poljoprivrede. Kada je Ronald Regan osamdesetih ispalio čuveni slogan da „vlada ne može da reši problem, vlada JE problem“ i počeo da agresivno gura neoliberalna načela – paralelno sa tačerističkim trendom u Ujedinjenom kraljevstvu – veliki deo dotadašnjih konzervativaca je doživeo neku vrstu religiozne konverzije i četiri i po decenije kasnije živimo u svetu u kome „konzervativni“ politički ideolozi beže od državne regulative, slave korporativni sistem i kunu se u tržište.

Ima onda i neke simboličke ispravnosti u tome da je negativac ovog stripa svinjoliki Argus McSwine u svom prvom pojavljivanju, prototip koji će Barks kasnije koristiti i za druge negativce svinjskog lika koje je koristio i davao im različita imena (o tome sam nešto opširnije pisao ovde), da bi kasniji scenaristi napravili dogovor da su svi ovi likovi zapravo jedan isti lik i ustalili ime Argus McSwine za sva docnija pojavljivanja. Barks, naravno, majstorski stavlja negativca na deblji kraj sopstvene, kratkovide ekonomske strategije i McSwine na poslednjoj tabli sa žaljenjem shvata koliko je pogrešio i pridružuje se patkovima u očajničkom naporu uspostavljanja ekološkog balansa. Veličanstven strip.

Boje vode je jedan od stripova iz podskupa zapleta u kojima Paja Patak dobija novi posao, taj posao podrazumeva dosta veliku odgovornost, pogotovo što je u javnoj službi, a onda sve kreće STRAHOVITO naopako pa Paja i sestrići na poslednjoj tabli beže iz grada na egzotičnu azijsku lokaciju da se na njoj kriju dok se ne zaboravi kakvo su sranje napravili. Novina je da u Boje vode Paja nije ništa kriv. Ovde je vinovnik katastrofe Proka Pronalazača čija jaka farba koju je izumeo za nekog industrijalca greškom dolazi do Paje koji od grada čeka pošiljku sa sredstvom protiv algi i mikroorganizama koje, na svom novom radnom mestu, treba da koristi za dezinfikovanje gradskih vodovodnih instalacija.

Kako već i nagađate, Barks pravi zabavan haos sa ljudima koji se tuširaju i postaju crveni, sa zalivenim crvenim travnjacima i vešom opranim crvenom farbom, ali još smešnije je kada u pokušaju da se stvari isprave, crvenu boju zameni boja vode pa sve postaje providno i ispostavlja se da je to još gore. Ovo ipak nije predubok narativ i nema neku veliku pouku sem one fatalističke, da je sve počelo vrlo minornim incidentom prolivanja mastila po stolnjaku i da se na kraju završilo progonom pataka iz Patkovgrada. Kismet is a bitch, rekli bi naši u Zamaleku.

Pustinjsko zlato je kratka, humoristička priča o Proki Pronalazaču koji je izumeo, naravno, praktično magični detektor zlata što će mu pomoći da u pustinji juga SAD pronađe zlatnu rudu, ali se ispostavlja da, ponovo, mašina radi apsolutno besprekorno, ali je čovek taj koji kreće u potragu sa pogrešnom premisom. Sama poenta je sasvim dobra – mašina je okej, čovek je problem – ali ovaj strip je pre svega memorabilan jer se „glavna“ priča, dakle, Prokina potraga, dileme, neshvatanja i razrešenje, zapravo dešavaju u drugom planu svakog od kadrova, dok je u prvom planu njegov mali robotski pomoćnik (nekada kod nas prevođen kao „Lampi“) koji vodi dokonu, komičnu bitku sa pustinjskom faunom. Barks je ulazio u fazu lakše i vizuelnije komedije bez mnogo sociološke težine i ovaj strip je savršen primer za to.

No, već sledeća, Prizivač kiše, je vrsno pripovedan, kompleksan narativ o sudaru tehnologije i tradicije, spakovan u svega deset tabli ekološke drame i prevarnog maskiranja. Zasadi ječma strica Baje su pod rizikom od uvenuća jer u Patkovgradu odavno nije pala kiša – neobično aktuelno, imajući u vidu leto koje smo ove godine imali – i Baja pokušava da kišu prizove hemijskim gorionikom. Kako su Paja i sestrići upravo u nekoj istorijskoj knjizi čitali o urođeničkim šamanima koji su prizivali kišu specifičnim tradicionalnim obredima, Paja mangupski smisli da stricu proda priču da bi negde na jugu mogli da nađu rešenje za njegov problem, a sa idejom da naprosto on i sestrići krenu sa Bajom na izlet o stričevom trošku.

Problem je što šamana odavno više nema, pa Paja, u očajanju što će stric, kada to sazna, da odbije da plati troškove putovanja, smišlja zbrdazdoljenu improvizaciju gde se on sam maskira u vrača i obećava bledolikom da će za sat vremena pasti kiša. Sulud plan, ako se planom to uopšte nazvati može, ali preokret dolazi kad kiša ZAISTA i počne da pada. Niko više nije siguran šta je nauka, šta magija a šta luda slučajnost i ovo je strip sa hepiendom koji dolazi posle kataklizmičnog krešenda. Barksovo tretiranje ruralne i nativne populacije (ova druga se ne pojavljuje i samo se pominje) je ovde uobičajeno zrelo, sa prikazom ljudi koji su racionalni, artikulisani i trezveni a sujeverja su, izgleda, domen dokonih građana koji ne znaju šta bi sa sobom. Sjajno.

Genije na pikniku je još jedan kratki satirični komad sa Prokom Pronalazačem gde se primećuje da Barks radi sa većim panelima i manjim njihovim brojem na tabli, što sugeriše da je ovde imao manje kreativnog goriva i morao da tanušnu ideju razvuče na šest tabli kako zna i ume. I, u redu, u nekom drugom periodu Barksovog rada Genije na pikniku bio bi ili geg od jedne strane ili nabijeni humoristički kalambur od deset, no i ovako, radi se o savršeno vođenom narativu u kome tehnološki orijentisani um odlazi u prirodu da piknikuje i onda, primećujući sve moguće „nedostatke“ izletovanja (mravi, druge bube, kiša, otpad ostao iza drugih izletnika) u hodu izmišlja tehnološke izume koji treba da ih kompenzuju. U savršenom satiričkom pančlajnu, genije sebe zatiče u montažnoj kući u koju, istina je, ne pada kiša i ne ulaze mravi ali iz koje se niti vidi ta priroda u koju je došao, niti se oseća mekoća trave, niti se može udahnuti sveži vazduh šume. Vrhunski zanat.

Posebna pošiljka je komični i poučni kratež od deset tabli u kome Raja, Gaja i Vlaja nalaze posao, odnosno honorarno krenu da raznose pakete za lokalnu trgovinu. Njihova preduzimljivost je za pohvalu, pogotovo što gazda prodavnice zapravo ni ne želi da im poveri ove dužnosti jer ih ima trojica a i misli da su premladi, i Paja je ponosan na svoje klince, sve dok se ne ispostavi da prvi prvcati paket koji dobiju da isporuče oni ne mogu da isporuče jer klijent ne odgovara na zvono na kapiji. Paja rešava da pomogne svojoj deci i, naravno, onda kreće haos jer je u kući, ispostavlja se, lav. Sve se na kraju nekako srećno završi ali Paja postaje svestan da neka vrsta rada ima veću cenu od neke druge…

Poslednja priča u ovom tomu ima malo varljiv prevod naslova. Velika rečna trka, naime asocira na vrlo poznatu epizodu The Great Steamboat Race a koja je pod prevedenim naslovom Ne baš dobri parobrodi objavljena u trećem tomu ovog serijala, Patkovgrad – Kamen mudrosti i druge priče iz godina 1955-1956. No, ovde se radi o priči koja se u originalu zove The Fantastic River Race i mada jeste svojevrsna varijacija na taj narativ – i ovde se parobrodi trkaju po Misisipiju – Barks ga radi sa nekim svojim u tom trenutku aktuelnim interesovanjima. Za početak, protivnici su ovde Braća Buldozi, ali strip se dešava u flešbeku, gde Baja prepričava Baka Kati svoje stare avanture i ovo nisu „današnja“ Braća Buldozi već neka starija generacija, sa sve prvim pojavljivanjem njihovog „dede“ po imenu Blackheart Beagle koji će kasnije figurisati u još nekim pričama.

Takođe, ovo je jedan od vrlo retkih stripova ovog tipa gde Baji ne pomažu Paja i njegovi sestrići već je Barks kao pomoćnika Baji, koji krmani brodom, dao nekoga za koga u početku mislimo da je Proka Pronalazač, a koji je čitava posada ali i jednočlano R&D odeljenje što mora da smišlja inovativne načine da brod ide još brže. Ali ovo nije Proka Pronalazač jer on u vreme kada se odvija glavni deo ovog stripa još nije bio rođen pa je skoro identični lik, obučen isto kao Proka i sa ponašanje istim kao Proka, samo sa malo tršavijom kosom i većim šeširom, zapravo Ratchet Gearloose, kasnije kanonski utemeljen kao Prokin otac i ovde preveden kao Novica. Od Barksovog retkog primera retkonovanja sopstvenih stripova (ili makar prikazivanja da u njima postoji koncept kontinuiteta), Don Rosa će kasnije napraviti KARIJERU.

Sama priča je standardna akciona komedija sa nekim spektakularnim scenama, ali se i ovde vidi da je Barks forsirao veće kadrove i polako sebe drilovao da razvuče svoje pripovedanje i sa manje napora popuni više prostora. Ne, dakle, nekakva BOMBASTIČNA završnica za ovaj tom ali sasvim pristojna.

Ono što se pitam je kuda će domaći Egmont ići dalje. Ovaj serijal u principu ima trideset tomova, onako kako je originalno objavljen u Danskoj, Norveškoj i Švedskoj (pa godinu dana kasnije u Finskoj), te Nemačkoj, dok je kasnija Španska edicija stala sa četvrtim tomom. Srpska edicija je, pak krenula od desetog, preskačući prvih devet i izrazito sam zainteresovan šta će (i kada) (i da li) biti naredni tom u ovom serijalu. Da bismo bili sigurni da će ovo nastaviti da izlazi, urgiram da ga kupite, u omiljenoj striparnici ili knjižari, ili najjeftinije, od kompanije Dexy Co. Nećete zažaliti.