Za film japanskog režisera Michihita Fujiija, Hard Days, je prilično teško reći zašto zapravo postoji. U pitanju je rimejk korejskog filma A Hard Day iz 2014. godine, a duži je i slabije realizovan od njega – makar sudeći po reakcijama ljudi koji su gledali oba – plus, u trenutku kada je izašao original je bio star svega devet godina. Povrh svega, Hard Days nije čak ni prvi, ni drugi već treći rimejk korejskog filma, sa filipinskim rimejkom iz 2021. a zatim francuskim iz 2022. Jasno je da su u pitanju koncept i priča za koje su multipli autori i producenti smatrali da je vredan eksploatacije, a u slučaju Fujiijevog rada, pretpostavljam da je naprosto stvar u tome da je ovo idealan film za Netflix i da, zapravo, kad se pošteno uporedi sa drugim Netflix trilerima iz njegovog okruženja, Hard Days ipak stoji najmanje za prsa ispred, kako konceptualno tako i u pogledu same realizacije.

Fujii nije neki naglašeno AUTORSKI nastrojen režiser, ali jeste pouzdani pregalac izgrađenog zanata koji ume da radi u raznim žanrovskim kontekstima, od recentnih digitalno animiranih filmova u franšizi Ghost in the Shell, pa do gangsterske drame kao što je Yakuza and the Family, i da gotovo uvek isporuči nešto uspešno. Hard Days mu je, tako, bio jedan od tri filma koje je uradio u 2023. godini, a bila je tu i jedna televizijska serija, pa pričamo o profesionalcu koji dobro razume šta su jake strane svakog projekta u kome radi i oslanja se na njih. U ovom slučaju to su svakako zaplet i scenario korejskog originala koji su Fujii i Kenya Hirata adaptirali da ga prilagode japanskom kontekstu, kao i jak ansambl glumaca, sa pogotovo dobrim imenima u dve glavne uloge. Iako Hard Days sa svoja nepuna dva sata trajanja ima i malo praznog hoda i kao da ne ume da se odluči kada da se završi, ovo je zabavna kombinacija krimi-trilera i crne komedije uz koju se čovek dobro provede i, možda i protivno sopstvenim očekivanjima, do kraja filma počne da iskreno navija za glavnog junaka. Koji je „junak“ samo u najlabavijem smislu te reči.

Hard Days počinje usred kišne noći, par dana pred Novu godinu, dok policijski inspektor Yuji Kudo sedi u kolima i trpi kritiku svoje žene koja mu putem telefona, bez previše strpljenja poručuje da požuri u bolnicu jer mu je majka veoma loše i može da se desi da je ne zatekne živu ako ne pohita. Kudo usred njihovog razgovora mora da se javi na drugi poziv, jer je u pitanju šef. Umesto da prepoznamo kako je u pitanju vredni policajac koji je i porodičnu sreću podredio požrtvovanoj borbi protiv kriminala i saosećamo sa Kudom što i u tako teškom privatnom trenutku on ima osećaj dužnosti da posao stavlja ispred svega drugog, saznajemo zapravo da je šef na njega besan jer se ispostavilo da Kudovo uzimanje mita od lokalne jakuza-familije sutra ima da bude objavljeno u medijima. Kudo ne samo da se ne izvinjava za ovo nego pita šefa „dobro, ali vi ćete to nekako da sredite?“ pre nego što iritirano primeti da nije baš da je on jedini iz cele stanice imao aranžman sa kriminalcima. Kad završi razgovor sa šefom, opet se čuje sa ženom samo da bi mu ova rekla da mu je majka upravo umrla.

Loša noć postaje još znatno gora kada Kudo, žureći po mraku i kiši da stigne do proklete bolnice i makar sredi papirologiju vezanu za pogreb, udari čoveka nasred druma i ubije ga na mestu. Šta je plavokosi, tetovirani hipster uopšte tražio nasred puta po kiši i oko ponoći? Kudo nema vremena da o ovome razmišlja jer panično pokušava da odluči šta sada ZA IME SVETA da uradi. Njegovi i inače prestimulisani endokrini i nervni sistemi na kraju pređu u overdrajv kada krajičkom oka opazi policijska patrolna kola kako se približavaju mestu nesreće pa on refleksno telo umota u ciradu i ubaci ga u gepek svog automobila i odveze se dalje.

Ne baš nešto što bi bilo ko od nas uradio u datoj situaciji? Pa, ne, ali svako od nas će RAZUMETI zašto je čovek već umešan u nezakonite aktivnosti i emotivno napukao od ženinog osuđujućeg tona i gubitka majke koju samo što je počeo da žali uradi nešto, BILO ŠTA, samo da VELIKI problem koji je upravo kreirao svojom nepažnjom nekako pretvori u veliki problem koji može da se možda rešava sutra ili za par dana kad se stvari malo smire.

Ali naravno da se stvari nikada ne smire i Hard Days je između ostalog poučna priča o tome kako kad povučete jedan končić, celo tkanje krene da se para i možda se neće ni zaustaviti dok se sve ne raspadne. Štaviše, svega par minuta nakon što je spakovao leš nepoznatog muškarca u gepek i produžio kolima prema bolnici, Kudo naleće na patrolu saobraćajne policije koja „daje besplatne provere nivoa alkohola u krvi“, sa sve osmesima i spravom za duvanje koju mu guraju u facu. Kad Kudo, a koji je, nagađate, malko i popio ranije te večeri, prilično agresivno izvadi svoju značku i kaže da ga ostave na miru, kolege naprotiv, prepoznaju da je to policijski inspektor za koga se zna da uzima pare od jakuza, pa krenu da ga još više drkaju. Kada njihova svađa pređe granicu fizičkog incidenta pojavljuje se Yazaki, visokorangirani inspektor iz gradske policije koji se bavi navodima o korupciji u Kudovoj stanici da sukob prekine ali i obaveže Kuda da dođe u stanicu čim završi formalnosti u bolnici. Ovo se sve odvija, da podsetimo, posle ponoći i Kudo ne može da JEBENO veruje kakva mu se sve sranja događaju.

Jedan dobar deo filma potom, odnosi se na Kudove sve luđe pokušaje da se oslobodi tela koje mu visi nad glavom kao Damoklov mač dok pokušava da pokeraški odigra što bolju ruku tokom Yazakijeve istrage u stanici gde, da se razumemo, svi JESU krivi za korupciju, ali Kudo je onaj koga će šefovi rado žrtvovati kako bi sebe makar malo oprali. Sve to dok paralelno mora da organizuje bdenje i pogreb za majku, da ženi koja mu je već tražila razvod makar malo olakša celu situaciju, da maloletnoj ćerki momenat gubitka bake ne usere baš najstrašnije svojim problemima.

Veliki deo osetljive ravnoteže ovog filma zavisi od sposobnosti glavnog glumca da nam lik Yujija Kude proda tako da nam istovremeno bude odbojan, kao primer korumpiranog javnog službenika koji serijski izneverava ne samo poverenje građana već i sopstvenu porodicu i svoje, eh, jednako korumpirane kolege, ali i neko sa kojim se, đavo ga odneo, ipak nekako i protiv svoje volje identifikujemo i SHVATAMO kako je to kada se jedan loš dan pretvori u nekoliko loših dana a koji kumulativno imaju kapacitet da proizvedu mnogo loših godina. Kudo nije nekakva nedužna žrtva okolnosti već čovek koji dosledno jednu za drugom donosi loše i sve gore odluke, neko kome je prva reakcija na bilo šta što ga neko pita da smisli kako da ga što bezbolnije otkači i što efikasnije slaže, ali onda i neko čija priklonjenost „tamnoj strani“ njemu nije donela nekakvu opipljivu protivpravnu korist ili socijalni status već, koliko mi možemo da vidimo, samo muku i glavobolju. Kudo, umesto da se kljuka kokainom i roni kroz piletinu, zapravo živi razdvojen od žene u stanu neurednom otprilike onoliko koliko bi bio svakom od vas da vas žena sutra ostavi i svestan je da će još godinama da otplaćuje palijativnu terapiju koju je dobijala njegova majka pred smrt.

To da on samo želi da se oslobodi jebenog leša jebenog čoveka koji mu je iskočio pred auto usred noći je onda nekako i razumljivo, a to da leš nekako demonstrira svojevrsni ukleti magnetizam i nikako neće da ode iz njegovog života je onda temelj te crne komedije.

I naša je sreća da Kuda igra Junichi Okada i da on demonstrira ozbiljan kapacitet da bude istovremeno ljigavi ali i protiv-naše-volje simpatični sredovečni pandur uhvaćen u mreži sopstvenih loših odluka. Okada ovde nema ni trunku svog šarma pop-idola građenog radom sa J-pop grupom V6 niti aure cool akcionog anti-heroja koju je tako ubedljivo projektovao u The Fable. Umesto toga, njegov Kudo je jedan nesrećni, očajni lik koji u većini scena emituje paniku i želju da bude bilo gde drugde nego baš tu, ne prenaglašavajući komičku dimenziju svoje nesreće i time kreirajući lik koji je uverljiv i lak za identifikovanje. To da ga film stavlja u situacije koje izgledaju realistično i ubedljivo (makar sve do pred poslednjih desetak minuta) daje Okadi podlogu da igra lika koji prosto ne može da veruje šta ga sve snalazi dok pokušava da ne misli na to da je zapravo za većinu toga što ga snalazi sam kriv, i on je ovde odličan.

Naspram njemu je takođe odlični Gô Ayano, koji je sa Fujiijem sarađivao u Yakuza and the Family a ja sam ga hvalio za ulogu u Punk Samurai Slash Down. Ayano ima mnogo iskustva u radu na adaptacijama mangi i onda ovde kreira jedan ikonički, upečatljiv lik na granici karikature, ali koji, pogotovo u drugoj polovini filma dobija priliku da pokaže još koju dimenziju, u skladu sa činjenicom da zaplet ide unazad i pokazuje nam drugu stranu nečega za šta smo mislili da je samo serija nesrećnih incidenata. Njegov Yazaki je i neko ko svojim vezama sa direktorom gradske policije – a čijom se ćerkom ženi upravo dok se sve ove stvari dešavaju – filmu daje ne prenaglašenu ali sasvim jasnu klasnu dimenziju pa onda i gledalac po prirodi stvari krene da jače navija za Kudov lik koji jeste grozan i pokvaren i korumpiran ali je, čini se, to kod njega opravdanije na ime teških uslova u kojima živi, nego što je u slučaju ljudi za koje vidimo da im je učešće u korupciji rezultat prevashodno pohlepe.

Film, da se razumemo, ima taj rizični momenat kada radnju premota unazad i pokazuje nam događaje koje smo već videli, ali iz perspektive drugog lika, ali onako kako Okadina gluma čini delove sa Kudom pitkim i prijatnim za gledanje tako i Ayano odlično iznosi drugi deo na svojim plećima.

Dodatno, red je da se primeti da je Fujiijeva egzekucija vrlo solidna. Ovo nije vizuelno sad neki PRELEP film, ali Yujii se trudi i oko kompozicija kadrova i oko montaže dajući svemu jedan „netfliksovski“ izgled ali prilično ZDRAV netfliksovski izgled sa dobrim tempom odvijanja radnje i nekim simpatičnim vizuelnim rešenjima, pogotovo, recimo, tokom dela filma u kome Kudo provodi noć bdijući nad majčinim kovčegom i pokušava, a da niko ne primeti, sakrije leš čoveka koga je ubio u isti taj kovčeg.

Ovo me je podsetilo na kultni film Line Wertmüller iz 1975. godine, Seven Beauties u kome Giancarlo Giannini nehotično ubija sitnog mafijaša i onda ima STRAŠNE probleme kako da se oslobodi tela. Fujiijev film ne ide u baš onoliko grotesknu komediju kakvu je Italijanka smućkala za nesrećnog Gianninijevog Frafusa u ovom delu filma, ali potentnost onog što radi Hard Days je i u tome da je ovo ultimativno film o muškarcu koji je za svoje probleme uglavnom sam kriv, ali koji to uviđa i pokušava, nespretno i nezgrapno, ali pokušava koliko igda može, da popravi svoj odnos sa ženom i bude tu za nju i njihovu ćerku. Plus, sve se to odigrava pred Novu godinu pa postoji i dimenzija „božićnog čuda“ koja provejava kroz vazduh. I to je okvir u kome se sve ultimativno dešava i u kome i gledalac prepoznaje Yujija Kodu kao groznu, najpogrešniju ali ne nezamislivu verziju sebe i ta ga emotivna udica vuče kroz ostatak filma.

Taj ostatak ima onda i uzbudljivu završnicu sa malo akcije koja, spretno, nije snimljena da bude elegantno koreografisana i osnažujuća već da i sama ima sloj crne komedije i da posreduje nedostatke, ranjivosti i tu ultimativnu LJUDSKOST likova koji su nesavršeni, na kraju snaga, emotivno istrošeni i troše poslednje atome snage da prežive i da sebi dokažu da uopšte zaslužuju da prežive. Kako već rekosmo, Hard Days možda sebi ne čini preveliku uslugu time da u tih poslednjih 15-20 minuta gleda da nakrka što više može preokreta u radnji i iznenadi gledaoca nekoliko puta za redom, ostavljajući utisak da nije baš siguran kako da završi, ali sa druge strane, svaka od tih scena je individualno dobro urađena i finalna jurnjava po drumu ima katarzični komični i tragični vajb koji film okončava na dovoljno dobrom mestu da ostane u lepom sećanju. Ne nekakva obavezna lektira, ali Hard Days svakako spada u bolji deo Netfliksove recentne produkcije.