U određenim socijalnim situacijama ili u određenim stanjima svesti – šta vas prvo od ta dva snađe – sasvim je u redu reći da je film koji kombinuje vrišteće, sprintujuće zombije i tradicionalnu tajlandsku borilačku veštinu Muay Thai najbolja kombinacija na svetu. Tajlandski film Ziam iz 2025. godine ovu kombinaciju koristi za jednu prilično generičku, jednostavnu, pa i nerazrađenu priču sa generičkim i istovremeno neubedljivim likovima ali ovo je i dalje, pod određenim, gore navedenim uslovima, najbolja kombinacija na svetu. Avaj, nešto što je moglo biti tajlandska verzija The Raid SAMO SA ZOMBIJIMA, ni izdaleka ne ispunjava svoj veliki potencijal, no, bezbedno je, dakle, reći da, ako volite zombi-filmove i volite akcioni bioskop u kome ljudi laktovima i kolenima jedni drugima proizvode takve potrese mozga da i vas koji to samo gledate sa bezbedne udaljenosti malo zabole kranijalni regioni, onda je Ziam ne sasvim protraćenih sat i po urlanja, krvopljusa i brutalnih kontuzija.

Kulp Kaljareuk, koga uglavnom znaju po nadimku Tent, je tajlandski producent i režiser koji vam neće biti preterano poznat sem ako niste baš toliki fan da ste gledali neku od televizijskih serija što ih je on radio poslednjih desetak godina. Na filmu, u ovoj je deceniji Tent napravio gejmerski triler The Up Rank i bezbedno je reći da je ovo autor koji se ne drži jednog žanra i izraza kao pijan plota: Extraordinary Siamese Story: Eng and Chang je, recimo bila biografska serija o paru sijamskih blizanaca koji žive u Severnoj Karolini, a Yai Kala Ta Kalee antologija folklornih horor priča.

Sa Ziam ovaj autor, koji ga je i napisao (uz još četvoro scenarista koje nećemo sve navoditi ali ako vam intuicija govori da su ovo sve Tentovi ljudi od poverenja koji su sa njim već radili na televiziji i filmu, vaša intuicija danas BAŠ KIDA) napravio je neku vrstu kvintesencijalnog azijskog-Netfliks-horor-filma, uspevajući da postigne baš onaj neželjeni efekat gde film gledate sve vreme gunđajući da u njemu nema ničeg tajlandskog ili azijskog i da je ovo jednako moglo da bude snimljeno i u Bugarskoj, Finskoj, Venecueli ili Egiptu, a onda kada film napravi prostor za malo tajlandskog i azijskog šmeka vama se sa usana otme jedno bespomoćno „not like this.“

Sad to zvuči kao da je Ziam najgori film na svetu, a on to decidno nije, naprotiv, ovo je sasvim korektan niskobudžetni, Netfliksov akcioni horor, bez trunke originalnosti i sa nekoliko voleja koje sam sebi nabacuje a onda pokuša da se priseti da nije jutros ostavio upaljenu ringlu i zaboravi da ijedan od tih voleja zakuca pod rašlje, ali koji ono zbog čega uglavnom i gledamo niskobudžetne horor i akcione filmove odrađuje PRILIČNO DOBRO. Drugim rečima, u sumi svih stvari, Ziam isporučuje robu i mada to ne radi na neki „elevated“ način i nakon gledanja se osetite malo prljavo i iskorišćeno, ne do kraja zadovoljeno, istovremeno morate da priznate i da ste dobili solidan beng za svoj bak. Neće se ovaj film pominjati na listama stotinu najboljih azijskih horor-filmova urađenih nakon što je Onibaba iskopala rupu i navukla vas da u nju upadnete, ali on neku svoju vrednost ima i ljudski je na to ukazati.

Ziam počinje prilično visokim konceptom, zapravo toliko visokim da jedan deo razočaranja što ga gledalac kasnije oseti dolazi upravo na ime činjenice da film svoju možda i prekomplikovanu, preambicioznu premisu realizuje samo toliko da gledaocu ponudi iole plauzibilan razlog za postojanje zombija i nikada joj se više, do kraja priče ne vrati. Poseban problem je što taj plauzibilni razlog za postojanje zombija ne da nije plauzibilan već gledaocu, pogotovo zapadnom, neće ništa biti jasno kakve veze ima riblja džigerica sa time da ljudi idu unaokolo i ujedaju druge ljude i svi postaju vrišteće, bezumne kreature koje se hrane ljudskim mesom.

Naime, Ziam se dešava u nekoj bliskoj budućnosti u kojoj su klimatske promene toliko usrale planetu da agrarni prinosi surovo pobacuju i svet, globalizovan i interdependentan, kakav već jeste, upada u globalnu krizu hrane. Dakle, govorimo o letu 2027, najdalje 2028. godine? SKORO SIGURNO.

Elem, vlada Tajlanda dalje slavodobitno informiše javnost da je, „zahvaljujući izolacionističkoj politici“ ove zemlje, onda pošteđena ovog problema, to jest, tajlandsko društvo je samoodrživo što se tiče proizvodnje namirnica i ne zavisi od uvoza sa drugih teritorija. I, da, engleski titl zaista govori o izolacionizmu a ne koristi neki „mekši“ termin, tako da nam ostaje da nagađamo je li izvorna intencija scenarija bila da ovde ima blagu satiričnu žaoku ili je Ziam neka vrsta nacionalističke fantazije.

I to da se u proklamacijama vlasti o Tajlandu ponovo govori kao o Siamu, imenu koje je napušteno 1939. godine nakon revolucije koja je državu prevela u ustavnu monarhiju, a vezuje se za viševekovnu tradiciju kraljevske dinastije utemeljene još krajem osamnaestog veka čiji je aktuelni kralj, Rama X, deseti, jelte, kralj po redu, sve to takođe sugeriše nacionalistički element u postavci worldbuildinga ovog filma, ali je, imajući u vidu njegovu dalju naraciju, teško reći da li se on satiriše ili slavi. U najmanju ruku se može reći da film ima skeptičan odnos prema vlastima i da prikazuje klasne nejednakosti, što sve pozdravljamo, ali fer je i reči da su ovo gotovo obavezni tropi zombi-filma i da se neka posebna – ili uopšte bilo kakva – autorska ekspresija u vezi sa ovim motivima ne da primetiti.

Kada priča krene, pratimo momka po imenu Singh, vozača kamiona koji transportuje hranu. Odmah je jasno da su glamurozne priče koje vlada preko razglasa saopštava stanovništvu, o tome kako je problem hrane u Tajlandu/ Siamu rešen i kako će država zapravo sad avanzovati na međunarodnom planu zbog svojih smelih i efektnih rešenja (u prolazu vidimo, recimo, farme insekata, mada je fer reći da su insekti, poput skakavaca ali i neki – kopneni – arahnidi i inače deo tradicionalne tajlandske kuhinje) malko više propaganda nego „življena realnost“ za građanstvo pošto Singh i njegov kolega u uvodnoj sceni moraju da se potuku sa grupom razbojnika kao ispalih iz nekog akcionog filma kasnih sedamdesetih (jedan ima traku vezanu oko glave, recimo), da odbrane svoj tovar a koji se sastoji od gadno izgledajuće ribe.

Iz teksta se jedva nazire da je riba do sada bila nebezbedna da se jede ali da je tajlandski bogataš ali i sposoban poslovni čovek po imenu Vasu pronašao način da se ona ponovo učini jestivom i takođe se da naslutiti da on zbog ovoga ima vrlo privilegovano mesto u tajlandskom društvu i burazerski odnos sa vlastima. Brza promena lokacije nam pokazuje glamuroznu večeru za odabrane uticajne ljude kojoj se demonstrira da je riba sada okej da se jede, a napominje se da niko ne treba da se brine da li je ovo istestirano i potvrđeno jer Vasu tom ribom namerava da hrani i svoju vrlo bolesnu ženu a NE BI VALJDA ON NJU IZLOŽIO NEKAKVOM DODATNOM ZDRAVSTVENOM RIZIKU.

Al vite sad koliko je to nezgodno, Vasuov posilni, koji je ribu pojeo, već posle par minuta počinje da povraća i da se grči i ovaj film u ovoj sceni dobija svog nultog pacijenta, pa ko hoće može da čestita.

Ispostavlja se da Singh, koji vozi kamionet da ne bi za život zarađivao boreći se na andergraund turnirima u Bangkoku, nema baš najsnažniji endorsment svoje žene (ili devojke, ali žive zajedno, ZA MENE JE TO GOTOVA STVAR), doktorke po imenu Rin, da se bavi ovim opasnim poslom jer posle svake vožnje dolazi kući sa ozledama (ali i sa mačo stavom tipa „al treba da vidiš kako su ONI prošli“) i ona ga moli da više ne radi taj posao. Evo, ne znam, možda su nelicencirani borilački turniri bez pravila i korišćenja zaštitne opreme zaista bezbednija vokacija, ali mi to nećemo nikada saznati jer nam ih film, čak ni u flešbeku neće pokazati. No, Singh je duševan čovek i on joj kaže, „evo, još jedna poslednja vožnja“ a kada ona primeti da to kaže za svaku vožnju, Singh demonstrira da nije gluv za njene brige i predlaže da, kad odradi još jednu vožnju, njih dvoje pokupe ono malo stvari što imaju i presele se „na sever“ gde je, valjda, bezbednije i lakše se živi. Rin ovo baš želi, ali kad krene na noćnu smenu u bolnicu ni ne sanja da će joj to biti poslednji, jelte, odlazak na posao u Bangkoku.

Ne morate biti vidoviti da biste pogodili kako će baš u bolnici, gde su doneli, jelte, obolelog Vasuovog posilnog, da izbije zombi-zaraza. Štaviše, tokom pokušaja reanimacije ovog čoveka, on „oživi“ ali mu se fizionomija malo izmeni, oči pocrne, zubi se zašilje i on se zaleti da pojede mučene medicinske radnike koji samo rade svoj posao.

Nastaje naravno haos, bolnica se sve više puni zombijima koji urlaju i nasrću na sve živo, policija i vojska zgradu zatvaraju sa svih strana dok smisle šta durade, ali Singh nekako, obavešten samo da se u bolnici gde radi njegova ljubljena, dešava nešto neobjašnjivo, uspeva da pre lokdauna uđe u bolnicu.

I sada imamo dvostruku trilersku postavku: Singh traži svoju vernu ljubu penjući se sprat po sprat kroz haos i bezumlje i boreći se sa vrištećim, izobličenim kreaturama, saznavajući postupno, poput nekakvog R-rejtovanog Super Marija, da mu je devojka uvek još par spratova više, a istovremeno vojna komanda koja je odlučila da celu bolnicu digne u vazduh – jebeš petsto nesrećnika ako će to da sačuva grad od pet miliona ljudi – shvata da je više puta pominjani biznismen Vasu isto zatvoren na višim spratovima te bolnice gde je obilazio svoju teško bolesnu ženu u momentu kada je sranje opičilo o fen.

Ovo uopšte nije loše kao, jelte, zametak radnje, pogotovo kada Vasu i Rin, Singhova, dakle, devojka, nalete jedno na drugo i Vasu shvati da mu je u ovom haosu zapravo korisno da uz sebe ima doktorku, bar dok specijalci ne stignu do njega i pomognu da se on i supruga bezbedno odvedu na krov gde bi ih evakuisao helikopter. Avaj, Ziam sa tim zametkom radi samo zakonski propisani minimum, pa onda i malo manje od njega, i ne pruža ZANIMLJIVU PRIČU.

Ovde imamo dvostruki problem na jelovniku: likovi su bedno napisani, nemaju nikakav karakter i potpuno im nedostaje bilo šta zbog čega bi gledalac za njih navijao ili ih uopšte prepoznao kao, jelte, LJUDE zatečene u strašnoj, disruptivnoj situaciji, a istovremeno film ređa najgeneričkije scene jednu za drugom, ne hajući preterano za dramaturška, ali ni za fizička ili biološka pravila, pa je radnja samo niska situacija koje ne proizilaze jedna iz druge niti se, kad se u njima izgradi dramska tenzija, razrešenja dešavaju na iole racionalan način.

Recimo, Singh je, pored toga što ima samo najzaboravljivije replike na svetu, istovremeno i praktično superheroj koji ne može biti povređen. Ne samo da ga zombiji nekako nikada ne ujedu i on ih bez mnogo tenzije dispečuje laktovima u facu i atraktivnim udarcima nogom, nego baja posle dobija i metak u telo i odmah mu bude bolje, a u jednoj prilično neobjašnjivoj sceni pri kraju nalazi se u centru eksplozije koja ubija sve zombije oko njega a njemu ne bude ništa, naprotiv, on izleće na krov bolnice sa brusilicom u ruci da se najebe keve čitavoj hordi bezumnih, vrištećih kreatura.

I ostali likovi su napisani nemušto i plitko: Rin je najobičniji „damsel“ i mada makar nije ponižena da samo plače i izgleda bespomoćno, film joj ne daje ništa da uradi, da na bilo koji način demonstrira preduzimljivost. Vasu je još gore napisan i gledalac nema pojma da li treba da ga vidi kao zlog kapitalistu koji je za sve ovo kriv ali pokazuje brigu samo za sebe i svoju ženu, ili da u njemu nazre ipak neku plemenitost što u svom ovom haosu misli samo na svoju ženu i sebe… Jedini lik koji filmu daje MALČICE teksture je klinac Buddy, sin Rinine koleginice, medicinske sestre, koja ga vodi na posao jer nema kome da ga ostavi pa onda on provodi vreme sa doktorkom Rin i izigrava njenog asistenta. Vayla Wanvayla Boonnithipaisit koji igra Buddyja je energičan i upečatljiv ali film, nažalost njegov lik realizuje nekonzistentno, koristeći ga povremeno za komični predah a povremeno kao, jelte, humanizujući – ali ucenjivački – fokalizator emocije gledaoca. Buddy ima tu distinkciju da je centar i najgore i najbolje scene u filmu; najgora je ona u kojoj se on smeje kada vidi zombija u invalidskim kolicima i dok dete ništa nije krivo, ne mogu a da se malo neugodno ne promeškoljim u stolici što Tent i ostali scenaristi misle da je ovo dobar geg. Najbolja je onda ona u kojoj Buddy nalazi svoju majku i hoće da ostane sa njom, a ona mu snažno sugeriše da ide dalje sa Singhom, saopštavajući bez reči Singhu da je ujedena i da će se pretvoriti u zombija u narednih par minuta. „Ja moram da ostanem ovde da pazim na bebe“, kaže ona svom sinu koji plače i ne razume zašto ga Singh praktično silom odvlači od majke i samo minut kasnije iz prostorije u kojoj smo u inkubatoru videli dve bebe čujemo neljudske krike i zvuke hranjenja. ZAJEBANO.

Nisam ja sad neki veliki gore hound, ali ni Ziam nije nekakav elegantni filozofski traktat gde su krasnopisom ispisane duboke misli o čovekovoj sudbini i zlu u svima nama. Ako horor film treba da ima jednu memorabilnu scenu između gomile generičkih, solidnih, ali zaboravljivih, sasvim je okej da to bude scena u kojoj poslednji ostaci majčinske ljubavi i požrtvovanosti dolaze nekoliko sekund pre zverskog, kanibalskog pira.  Takođe, bebe su CGI koji se vidi iz aviona pa to nekako čini da se stvar lakše proguta.

Ziam, srećom, sem na ovom i još jednom mestu transformacije ljudi u čudovišta ne koristi CGI naročito napadno i zapravo je većina zombi-scena urađena uz korišćenje praktičnih efekata i dobre maske uz samo malo dodavanja digitalne „šminke“ tamo gde je to potrebno. Iako film, avaj, kao i 90% modernih filmova (i 95% modernih filmova na Netfliksu) pati od ružne, tamne, žute i nedinamične fotografije i plastičnog, „Unreal Engine“ sjaja, Tent i njegova ekipa rade dovoljno da horor i akcija Ziama budu na nivou koji svakog časnog žanrovski zainteresovanog gledaoca treba da može da zadovolji.

Ima nečeg u tome da su „zombiji“ u istočnjačkoj pop-kulturi u velikoj meri definisani kroz kombinaciju folklora i videoigara, pa kao i u uticajnom Vozu za Busan, i ovde zombiji deluju uznemirujuće jer su iskrivljeni, kreću se čudno, brzo ali isprekidano, udovi im stoje pod pogrešnim uglovima a njihov entuzijazam da proždiru ljudsko meso je opipljiv i morate da se osmehnete svojim najbolesnijim osmehom kada vidite sa koliko apetita oni kidaju tkivo i žvaću delove tela bližnjeg svog.

Takođe, akcija je ovde SOLIDNA. Tent koristi apsolutno previše rezova, naročito u onoj uvodnoj sceni tuče oko kamiona, da bih ja ovo gledao bez gunđanja, ali ekipa koja je odgovorna za borilačku koreografiju – a neki iz nje su radili i na The Furious, o kome sam prošle nedelje pisao – se ni slučajno nije izbrukala. Ovde akcija deluje snažno, moćno, udarci imaju težinu i borci, pogotovo kada se bore dva, jelte, čoveka a ne čovek-protiv-zombija, deluju opako i uverljivo. Mark Prin Suparat koji igra Singha je popularni televizijski lepotan sa gomilom komičnih i romantičnih serija u CV-ju, a ovde, iako nema šta da glumi jer je tekst tako loš i isprazan, izgleda odlično kada se bori. Kuriozitet je da Suparat nije Muay Thai borac, odnosno, trenirao je džudo tokom studija, pa je ne samo sjajno kako je dobar u klasičnom kikboks-sa-laktovima programu većinu vremena, već i kako dobro i ubedljivo u sve dodaje i bacanja.

I većina scena horora i akcije je vrlo solidna u Ziamu, sa efektnom borilačkom koreografijom, te brutalnim zombi-programom, sve kadrirano dobro, montirano korektno, uz dobre zvučne efekte i generalno mnogo energije i dinamike. Film apsolutno oživljava u ovim momentima i šteta je da i Nuttanicha Dungwattanawanich (aka Nycha) koja igra Rin nije dobila makar neku scenu da NEŠTO kaže i pokaže jer je inače ova manekenka i – uglavnom televizijska – glumica sasvim solidna u svakom kadru. Ima pri kraju filma jedan set pis kad je Singh zatvoren u automobilu a kroz prozore nagrću zombiji i ovo izgleda ODLIČNO sve dok Tent ne mora da smisli kako da scenu završi pa nalazi glupo i nezadovoljavajuće rešenje.

A isto važi i za samo finale Ziama u kome se zgrada bolnice ruši, a film na nekih 45 sekundi prelazi u melodramatičnu, prilično ljigavu televizijsku „dramu“ u kojoj ukleti ljubavnici razmenjuju nemušte ali emocijama bremenite poglede. Nažalost, čak i ovo na kraju biva demontirano kada u poslednjoj sceni vidimo da se ono što smo mislili da se desilo, u stvari nije desilo i da Ziam ima apsolutnu ambiciju da bude franšiza i da u neko dogledno vreme dobije i nastavak.

I ja ću taj nastavak MOŽDA i pogledati. Ziam nije dobar film ali nije ni očajan film i momenti u kojima radi su momenti u kojima DOBRO RADI. Imajući u vidu da odjavna špica kreće pre nego što smo stigli i do devedesetog minuta, ovo je sasvim korektan predlog za gledanje neke večeri kada ste toliko samleveni od posla da vam nije ni do čega i ne možete kognitivne kapacitete da izdignete iznad nivoa novorođenčeta. Ziam zna da svako od nas ima takve dane i obući će svoju najlepšu toaletu baš za njih, a vi ne budite gunđalo nego prihvatite pruženu ruku i priuštite sebi sat i po eskapističke zabave.