Ne znam da li na Srpskom imamo adekvatan prevod za engleski termin „comfort food“ ali čitanje klasičnih stripova sa Diznijevim likovima je upravo to za mene. Još kada u tom čitanju natrčim na neke klasike koje do sada nisam čitao, užitak je skoro neizdrživ. Uncle Scrooge: „A Little Something Special“ and Other Tales of Fiendish Foes: Disney Greatest Comics Collection Vol. 1 je ogroman naslov za kolekciju od solidnih trista i pedeset strana koju je Fantagraphics izdao proletos kao prvi tom u novom serijalu stripova sa likovima kompanije Walt Disney koja se, samorazumljivo, zove „Disney Greatest Comics Collection“. Drugi tom je najavljen za Decembar i kad god pomislite da pored svih drugih serijala stripova sa Diznijevim junacima koje Fantagraphics publikuje već godinama (Carl Barks Complete Library, Disney Masters, Disney Originals…) naprosto nema rezona niti mesta za još jedan, treba da se lupite po čelu i podsetite koliko je zapravo produkcija ovih stripova OGROMNA i da Fantagraphicsove ručno probrane, s ljubavlju sklopljene kolekcije predstavljaju zaista samo skidanje kajmaka sa vrha ledenog brega koji decenijama unatrag marljivo grade italijanski, skandinavski, američki i drugi autori. OK, metafora mi se tu malo polomila ali shvatate poentu.

Što se tiče ovog novog serijala, „Disney Greatest Comics Collection“ nije naročito deskriptivno ime, i govori nam samo da ćemo čitati „najveće“ stripove sa licencom kompanije Walt Disney ali ne kaže koji su kriterijumi za tu najvećost. Ono što se iz prvog toma i najave drugog, pak, može videti je da će svaku od kolekcija definisati jedna određena tema. Dakle, ovo neće biti, zbirke, recimo, najboljih stripova jednog partikularnog autora, jedne partikularne epohe, jednog partikularnog izdavača ili usredsređene na jedan partikularni lik, već će nastajati izborom stripova koji odgovaraju odabranoj temi za dotičnu kolekciju, sa kompletnim sada već skoro stogodišnjim opusom „Dizni stripova“ iz koga će se taj izbor praviti.

Kažem „skoro stogodišnjim“ imajući u vidu da je prvi magazin sa ovim likovima krenuo 1933. godine, ali i da su prvi novinski stripovi krenuli još 1930. godine i radili su ih lično Walt Disney i Ub Iwerks. Naravno, Fantagraphicsove kolekcije su do sada umele da zahvate i u tridesete godine (partikularno sa publikovanjem kolekcija stripova o Mikiju Mausu iz pera Floyda Gottfredsona), pa je divno znati da se za naredni tom Disney Greatest Comics Collection najavljuje i jedan strip koje je crtao legendarni Al Taliaferro i koji jeste izlazio u novinama, i nadam se da ćemo videti još neke novinske radove u ovom serijalu.

„A Little Something Special“ and Other Tales of Fiendish Foes je kolekcija tematski sklopljena oko koncepta velikih, važnih i popularnih protivnika Baje Patka, a što je jedan od najsigurnijih načina da lansirate serijal sa mnogo odličnih stripova u prvom tomu. Carl Barks je jedan od najvažnijih ako ne  i najvažniji stvaralac u istoriji Walt Disney stripova a, Baja Patak, njegov najvažniji lik, je tokom svih ovih decenija prešao put od praktično negativca, simbola kapitalističke, pohlepne klase „robber baron“ gramzivaca i eksploatatora, do psihološki kompleksne, herojske figure koja u prvi plan stavlja rad a ne kapital i koja kroz taj svoj rad čak i, možda paradoksalno, doprinosi očuvanju nematerijalne kulturne baštine čovečanstva. Naravno, jedna od definišućih njegovih karakteristika, u bilo kojoj fazi, je to njegovo ogromno bogatstvo i ljubomorna posesivnost sa kojom ga on čuva, rezervišući sve najdublje, najstrastvenije i najtoksičnije emocije baš za svoj novac i uloženi, minuli rad koji on predstavlja.

I onda, kada ste „najbogatiji patak na svetu“, sasvim je očekivano da će biti mnogo onih koji žele da vas učine manje bogatim, bilo za račun sopstvenog bogaćenja, bilo iz sujete, bilo iz komplikovanih simboličkih razloga koji, kada bi ljudi zaslepljeni nuždom da preveslaju Baju Patka stali samo na trenutak da razmisle, naprosto ne bi imali smisla. Carl Barks je u svom legendarnom opusu stripova o Baji Patku – o kojima sam dosta ekstenzivno pisao poslednjih par godina – kreirao i neke legendarne njegove oponente i oni čine temelj ove kolekcije. Naravno, sa nekima su tek naredni autori uradili veličanstvene stvari, a neki su produkt drugih kreativaca i danas neodvojiv deo korpusa priča i mitova o Baji Patku i njegovoj porodici. „A Little Something Special“ and Other Tales of Fiendish Foes nam daje neku vrstu brzog uvida u ovu tematiku i čoveka koji se prvi put susreće sa ovim stripovima opremiće makar najosnovnijim bleferskim kapacitetima da se ne izbruka naredni put kada se na slavi pokrene priča o klasičnim stripovima iz Diznijevog univerzuma. Razume se, kao i druge slične kolekcije koje pretenduju da budu izbor onog „najboljeg“, i ovu treba tretirati prevashodno kao mapu za dalja i ekstenzivna istraživanja za koja sada imate makar inicijalne smernice.

Carl Barks je, po prirodi stvari, najzastupljeniji autor u ovoj kolekciji, kako naprosto i mora biti jer su njegovi radovi sa Bajom Patkom definisali lik i njegov ansambl, uključujući galeriju negativaca. Esej Jima Fanninga koji otvara ovu kolekciju podseća kolika je bila popularnost Baje Patka u vreme kada ga je Barks radio („svaki put kada bi Baja bio deo neke priče, prodaja [magazina] bi skočila”) i da je autor onda bio na nekoj vrsti kreativne muke kako da nekoga ko je trebalo da bude samo jednokratni negativac u stripu o Paji Patku, transformiše u nekog ko će biti džangrizav, nervozan, ekscentričan i pohlepan, ali svejedno prijemčiv i simpatičan za čitaoce. Njegovo rešenje bilo je da se pronađu snažni, harizmatični negativci koji će stajati nasuprot najbogatijem patku na svetu i gde će sam intenzitet drame njihovih sukoba graditi herojsku auru za Baju.

Naravno, Braća Buldozi su onda bili jedna od najpopularnijih i najizdržljivije popularnih Barksovih kreacija iako su, za razliku od mnogih drugih Bajinih negativaca, bili zapravo vrlo skromno opremljeni po pitanju harizme i njihova je privlačnost dolazila pre svega iz te imanentno smešne, praktično slepstik  koncepcije da se radi o bandi braće koja sva izgledaju identično (i nikada nije do kraja jasno koliko ih zapravo ima*), koja i u civilstvu nose zatvorske brojeve (i „pljačkaške“ maske na licu) i koja nemaju stvarne individualne identitete. Buldozi se uglavnom međusobno razlikuju po zatvorskim brojevima (i jedni druge oslovljavaju isključivo brojevima a koji su po pravilu permutacije svega tri cifre: 1, 6 i 7), svi misle isto i govore u uzajamno zamenjivim frazama i kada neki od braće u Barksovim stripovima ispolji osobenu preferencu (na primer ljubav prema suvim šljivama koja se pojavljuje u onom jednom stripu sa džinovskim robotima, ili nagon za samoodržanjem zbog koga jedan od braće izbegne da bude pretvoren u kamen kao svi ostali) to su uglavnom iskakanja iz formata koja Barksovi štovaoci beleže, pamte i sa uzbuđenjem prepričavaju.

*kasniji stripovi u kojima su glavni junaci Braća Buldozi obično se fokusiraju na sržni tim od tri člana ali klasične Barksove priče prikazuju mnogo više Buldoga angažovanih na složenim planovima da se orobi najbogatiji patak na svetu.

Barks je Braću Buldoge prikazivao sa izvesnom merom klasnog prezira, naravno, lišavajući ih pojedinačnih identiteta i prikazujući sitne, terminalno pokvarene kriminalce kao nesposobne da ikada pomisle na resocijalizaciju i odustajanje od zločina, ali ih je istovremeno stavljao u priče u kojima će oni ispoljavati dijabolični genij za kreiranje složenih, ambicioznih planova da se opljačkaju Bajini „kubni hektari“ novca, ali i ulagati OGROMNU količinu često kompleksnog rada da se ovo dogodi. Tek kada su Braća Buldozi dobili sopstvene stripove (i sopstveni magazin koji je izlazio od 1964. do 1980. godine) postala je naglašenija dimenzija njihove prigluposti i lenjosti. U klasičnim Barksovim radovima, Braća Buldozi su ispoljavali strast i radnu etiku u potpunosti na istoj razini sa Bajinim i to će njihove ponovljene sukobe tokom Barksovog vakta na ovim stripovima učiniti legendarnim.

Terror of the Beagle Boys iz 1951. godine je prvi strip u kome su Braća Buldozi* zvanično pojavljuju pod ovim imenom (iako je neki njihov prototip postojao u The Pixilated Parrot iz prethodne godine) i onda on, naravno, otvara ovu kolekciju.

*ako je uopšte potrebno da to naglasimo, Bigl i Buldog NISU ista rasa pasa, ali u vreme kada su ovi stripovi počeli da izlaze kod nas, šezdesetih godina prošlog veka, Biglovi su bili veoma retki na našem podneblju i mislim da su inicijalni prevodilac i urednik, ko god da su bili, napravili idealno rešenje da sačuvaju Barksovu originalnu aliteraciju, a uz prepoznavanje da po fizionomijama, Beagle Boys nisu zapravo ličili ni na Biglove

Terror of the Beagle Boys spada u „srednji“ format Barksovih stripova, dakle, ovo je dinamična, humoristička priča od deset tabli u kojoj nervozni Baja Patak dobija informaciju od šefa policije da su „Braća Buldozi umakli policiji“ i onda on i Paja, koji se zatekao u njegovoj kancelariji* upadaju u epizodu apsolutne – i naravno, komične – paranoje. Iako se do sada nisu pojavljivali u ovim stripovima – a i ovde ćemo ih videti samo na poslednjem kadru poslednje table – Braća Buldozi su uvedeni kao za Baju poznata pretnja sa kojom on ima prethodnu istoriju i on i Paja provode nekoliko užasno stresnih sati smišljajući sve sumanutije mere predostrožnosti za trenutak kada će Buldozi, neizostavno, doći na vrata kancelarije da pljačkaju Bajin novac.

*zapravo tu je na poslu: Baja ga plaća čak TRIDESET centi na sat da zabrinuto hoda u krug i brine umesto njega. Znajući koliko će u kasnijim stripovima Paja i njegovi sestrići morati da se cenjkaju sa starim džimrijom da dobiju platu od čak i dvadeset i pet centi po satu, moramo primetiti da je Baja nekada bio ipak nešto darežljiviji…

Nagađate već da će Paja, izmoren od brige koju mora da brine po dužnosti, imati predlog koji će njegovom stricu delovati rezonski, a koji će onda dovesti do katastrofalnog ishoda i zapravo Buldozima ostaviti Bajino bogatstvo na izvolte. Ovo je jedan od onih stripova koji snažno igraju na kartu diskontinuiteta između pojedinačnih „epizoda“ Baje ili Paje Patka jer na poslednjoj tabli Buldozi, presrećni, lopatama tovare Bajin novac u brendirane „Beagle Boys“ kofe i kolica, dok Baja juri Paju da ga ubije. Ovaj strip i nije u intrinzičnom smislu važan za istoriju Baje Patka, onako kako je važan u ekstrinzičnom smislu sa tim uvođenjem legendarnih zločinaca u zaplet. No, grafički i konceptualno, ovde ima i sjajnih i bitnih detalja. Bajin džinovski sef ovde još ne postoji i poprište događaja je „McDuck Building“, poslovna zgrada u centru grada umesto velike kocke na brdu Killmotor, a u kojoj pare leže na sve strane. I Buldozi su nacrtani drugačije u odnosu na klasični dizajn, sa dužim ušima i kačketima nalik na one koje inače nose Raja, Gaja i Vlaja…

O sledećoj priči, The Horseradish Treasure sam već pisao jer je ona objavljena pod naslovom Nizašta u kolekciji Patkovgrad: Karl Barks: Povratak u Klondajk i druge priče iz godina 1952-1953. Ovde, stoga, ne bih išao u velike detalje sem da ponovim da se radi o legendarnom pustolovnom narativu sa Barksom na jednom od vrhunaca svoje moći (i crtanjem okeana i brodova što mu je bila posebna, dugogodišnja pasija) i o negativcu koji je fantastično portretisan sa nivoom podlosti i gramzivosti koji DALEKO prevazilazi Baju Patka čak i iz njegove najranije, „villain“ faze. Baja Patak nikada nikoga nije svesno i namerno pokušavao da ubije, onako kako to radi Chisel McSue u ovoj priči i Barks je i sam objašnjavao da je ovde išao na to da prikaže čoveka velike pokvarenosti, najnovijeg izdanka generacije prevaranata i iznuđivača a naspram koga će Baja – pogotovo sa humanim činom milosrđa u finalu – delovati kao praktično svetac. Iako je ovo bila tek treća dugačka priča sa Bajom Patkom u ansamblu, Barks je njome uspostavio jednu od temeljnih dimenzija njegove karakterizacije postulirajući da za njega na kraju dana ljudski život, bilo kakav, ima po definiciji veću vrednost od bilo kog bogatstva. McSue će se kasnije pojaviti u još ponekoj priči ali The Horseradish Treasure je jedan od najlegendarnijih narativa u celoj istoriji Baje Patka.

The Second Richest Duck iz 1956. godine je onda još jedan Barksov napor da pokaže šta Baju Patka čini različitim od „običnog“ beskrupuloznog bogataša i uvodi lik po imenu Flintheart Glomgold, a koji je neka vrsta Bajinog odraza u (mračnom) ogledalu, samo bez humanizujućih karakteristika koje je Baja do ovog momenta u svojoj istoriji itekako zaradio.

Kao i MNOGE druge Barksove priče koje završavaju kao velika pustolovina,  i The Second Richest Duck počinje fokusiranjem na sitan detalj, a koji će u finalu priče odigrati dramatičnu ulogu. Scene koje strip otvaraju prikazuju Baju Patka kako kori svog sestrića Paju što želi da sebi kupi gazirano piće sa sladoledom, ukazujući da je bolje sebi uskraćivati zadovoljstva kako bi se štedeo novac jer je asketska štednja put u bogatstvo. Baja se doslovno stidi što mu je sestrić takva, jelte, hedonistička raspikuća i pokazuje mu da on čak ima i prvi novčić koji je ikada zaradio, vezan parčetom kanapa za njegov žaket, da ga slučajno ne izgubi. Paja, naravno, shvata da je njegov stric mentalno bolestan i uglavnom na Bajine kritike ima humorističke reakcije a u jednoj od scena dok se Baja na njega dere u pozadini vidimo klupko kanapa u hodniku između kancelarija u zgradi McDuck.

Baja, naravno, praktikuje ono što propoveda pa dalje odlazi u park da traži novine koje su drugi ljudi kupili, pročitali i odbacili i oduševljen je kada nalazi jedna „stare samo dva dana“. Ali onda u njima nailazi na šokantnu vest: najbogatiji patak na svetu, tvrdi novinski tekst, nije on već nekakav južnoafrički bogataš po imenu Flintheart Glomgold. Za Baju je ovo problem jer, kako rekosmo, njegov novac za njega predstavlja materijalni dokaz njegovog teškog rada i praktično bolesne štedljivosti i ovako deluje kao da mu se univerzum smeje u lice.

Kada Baja i familija stignu u Afriku da se dvojica bogataša ogledaju i izmere čiji je (imetak) veći, vidimo da Flintheart ima trezor skoro identičan Bajinom, iste mere obezbeđenja i sklonost da se kupa u novcu. Njih dvojica su po svemu isti i njihova svađa samo razotkriva koliko zapravo među njima gotovo da nema razlike. Kada se iscrpe svo upoređivanje para, vrednosnih papira, dragulja, industrijskih postrojenja, agrarnog zemljišta i drugog bogatstva, nadmetanje se svodi na to ko čije je klupko kanapa veće.

Ovo deluje apsurdno – i svakako jeste napisano i nacrtano u komičnom tonu – ali je istovremeno i refleksija na godine štednje i nemaštine (ne samo tokom recesije u SAD) kada su porodice zaista skupljale kanap i koristile ga ponovo umesto da kupuju novi, pa je u pitanju i jedan autentičan način da se izmeri ko je „štedljiviji“. Nećemo da prepričavao strip do kraja, ali nešto što počinje prijatnom šetnjom po patkovgradskom parku pretvara se u pustolovinu preko velikog dela južne i centralne Afrike, sa mnogo peripetija i pančlajnom u kome se na kraju vidi da je „pravo“ bogatstvo Baje Patka, ono koje ga čini humanim i simpatičnim za čitaoca – njegova porodica. Flintheart Glomgold uprkos svoj svojoj strastvenosti i snalažljivosti naspram njega deluje kao sociopata.

U The Money Well iz 1958. godine se Braća Buldozi vraćaju na velika vrata. Oni su već, naravno, imali svoj veliki „grupni“ debi u legendarnoj priči Only a Poor Old Man iz 1951. (više puta publikovanoj na našem jeziku), a The Money Well je neka vrsta napredne varijacije na ovu temu sa Buldozima koji smišljaju kompleksnu tehnološku akciju da otuđe Bajin novac a njegova škrtost (odbijanje da kupi nove naočari iako kroz postojeće skoro ništa ne vidi) vodi do njegove propasti.

Barks je mnogo puta pokazivao kako Bajina patološka, iracionalna štedljivost vodi do velikih gubitaka i ovde je to maestralno upleteno u narativ, ali je jedan od najzanimljivijih detalja u priči pojavljivanje „Dede Buldoga“, patrijarha kriminalne porodice koji se do tada nije ni pojavljivao ni pominjao a koji će, u radovima Barksovih nastavljača biti česta figura. Naravno, kada su Braća Buldozi dobila sopstveni strip, bilo je tu i razne druge rodbine, uključujući ženske i maloletne, ali ovaj Deda Buldog („Grandpa Beagle“) je bio neka vrsta reimaginacije BlackHearta Beaglea, „istorijske figure“ koja se pojavljuje u flešbeku u stripu Fantastic River Race iz 1957. godine a koji će, u kasnijim stripovima koje je radio Don Rosa biti spojeni u jedan lik…

A onda: Romano Scarpa. Iako je najvažniji italijanski autor stripova sa Diznijevim likovima možda poznatiji po svom radu na Mikiju Mausu – i bio zapravo neka vrsta evropskog „nastavljača“ Floyda Gottfredsona, Scarpa je bio i pod velikim uticajem Carla Barksa i strip Lights Fantastic iz 1963. je bio urađen na vrhuncu njegove prve faze, posle koje je prestao da radi na nekoliko godina, preselio se u Španiju i tek početkom sedamdesetih krenuo da ponovo piše i crta stripove.

Ovde je naspram Baje Patka Jubal Pomp (odnosno, na Italijanskom Filo Sganga) kreiran dve godine ranije. Scarpa ga je zamislio kao neku vrstu tragikomičnog negativca čija je fiksacija na Baju Patka podsticaj da stalno ulazi u sulude šeme za bogaćenje a koje se po pravilu završavaju katastrofalno po njega. Za razliku od Flinthearta Glomgolda koji je jednako sposoban i posvećen kao Baja, Jubal Pomp je neko ko pokušava da nađe prečice do bogatstva, neko nespreman na rad i odricanje koji karakterišu „prave“ bogataše onako kako ih simbolizuje Baja Patak i čije su šeme često i decidno nečasne. U jednoj ranijoj epizodi je tako, Jubal Pomp, izigravao kidnapera koji će oteti Bajinu simpatiju Brigittu MacBridge, takođe Scarpinu kreaciju i jednog od najpopularnijih ženskih ali i likova uopšte u italijanskoj grani stripova o Baji Patku. Brigitta je zanimljiv lik između ostalog i jer nije u pitanju samo romantična ženica koja pokušava da Bajinu pažnju sa novca skrene na svoje ženstvene čari (iako to konstantno radi) već i uspešna poslovna žena koja je realizovana u biznisu ali i društveno integrisana na način na koji to Baja, kod Scarpe po pravilu prikazivan kao skoro sociopatski izolovan od zajednice, nije.

U Lights Fantastic se Jubal Pomp i Brigitta udružuju, sa različitim ali kompatibilnim ciljevima. Pomp pokušava da Baju nasamari prikazujući se kao čovek pun inovativnih biznis-ideja, spreman da rizikuje i eksperimentiše i u koga vredi investirati, a Brigita, kako bi Baja bio ljubomoran i možda se oslonio na nju za podršku, podstiče iluziju da je Pomp britki inovator i new money maverik. Naravno, Baja isprva ne obraća pažnju i srećan je što je Brigitta malko jahala sa njegovog slučaja, ali mu sujeta ne da mira i onda sledi gomila slepstik scena, sa sve plesom, pljačkom, policijskom poterom. Jubal Pomp ovde nije zaista „negativac“ koliko je katalizator za frustracije u Bajinom životu za koje je sam kriv a Scarpin elastični, dinamični stil crtanja i naracije daje ovoj priči mnogo energije čak i tamo gde je scenario sveden samo na gomilu gegova.

The Midas Touch iz 1951. godine je povratak na Carla Barksa i uvođenje jednog od njegovih vizuelno najupečatljivijih likova, čarobnice Mage Vračević (u originalu Magica Da Spell). Barks je imao „veštice“ u nekim ranijim stripovima koje je radio, vešticu Hazel (kod nas uglavnom prevođena kao Veca Veštica) i, naravno, Madam Mim, ali su i jedna i druga bile izdanci antiveštičije propagande koja je preovladavala u evropskom folkloru i kulturi od šesnaestog veka pa nadalje i bile su ružne, neuredne i neugledne žene sa odrpanom odećom. Sa Magom Vračević, Barks je želeo da stvori lik antagonistkinje koja će publici biti zanimljiva i koja će se ponovljeno pojavljivati u kasnijim stripovima (Barks ih je uradio devet ali je Maga kasnije imala veoma bogat život u evropskim stripovima o čemu sam nešto pisao ovde), pa je za njen lik vizuelnu inspiraciju tražio u popularnim glumicama poput Gine Lollobrigide i Sophie Loren. Barks je želeo da ovaj lik bude istovremeno zavodljiv, ali i opasan, amoralan ali strastven a finalni element vizuelne inspiracije došao je od Charlesa Addamsa, čija je Morticia Addams u The Addams Family stripovima bila, očigledno, predložak za ženu jake šminke i duge, ravne, crne kose.

U The Midas Touch Barks postavlja osnovu Magine životne motivacije. Ona je vrlo sposobna čarobnica koja živi u kući na padinama Vezuva u Italiji i zapravo, da hoće, jako bi se obogatila korišćenjem samo svoje magije. No, ona je opsednuta time da od Baje otuđi prvi novčić koji je on ikada zaradio jer ovo smatra izvorom njegove „sreće“ i ubeđena je da, ako ga u vatri aktivnog vulkana pretopi u amajliju, ova će joj amajlija obezbediti VELIKO bogatstvo („And with that amulet, I, too, can become rich, rich, RICH!“)

Nakon što joj Baja, koji uopšte ne veruje u bilo kakve natprirodne kapacitete novčića koje je doticao – jer zna koliko je radio da se obogati – svoj prvenac greškom proda kreće interkontinentalna pustolovina sa prerušavanjem i obmanama, a u spektakularnom finalu na obroncima aktivnog Vezuva Pajini sestrići, Raja, Gaja i Vlaja su ti koji, za razliku od odraslih, nesposobnih da se odbrane od Magine magije, spasavaju stvar. Barks ovde suptilno i vešto pravi bezbednu distancu od direktnog korišćenja ženske erotike kao oružja, ali je naravno na simboličkom planu sve sasvim jasno i samo će sestrići, prepubertetska deca, moći da odole nečemu što odrasle muškarce ostavlja sasvim bespomoćnim. Imajući u vidu druge Bajine oponente i negativce koje je Barks kreirao, Maga Vračević je bila osvežavajući iskorak.

O narednoj, takođe Barksovoj priči, Boat Buster iz 1961. godine, sam već pisao na ovom mestu. Brza akciona komedija o trci čamaca notabilna je jer se u njoj prvi put pojavljuje Rockerduck, bogataški patak sa kojim će Baja razviti veoma snažno, trajno rivalstvo. Kod nas prevođen kao Varalić ili Paralić, Rockerduck se, iako Barksova kreacija, više ni jednom neće pojaviti u Barksovim stripovima, najverovatnije jer ga je Barks smatrao isuviše sličnim samom Baji (ili Flintheartu Glomgoldu) da bi to imalo smisla. Italijanski autori (ali i brazilski) su, ga, pak, zavoleli i on je tokom narednih decenija imao bogat i zanimljiv život u njihovim stripovima.

Cash Flow iz 1987. godine je prva od tri priče u ovoj kolekciji koje je nacrtao i napisao Don Rosa. Don Rosa je, naravno, slavni ali onda malo i osporavani američki autor stripova koji je kao nekakav svoj programski cilj u životu stavio to da bude nastavljač Carla Barksa ali tako da sve stripove o Baji Patku koje je Barks uradio stavi na neku vrstu logične, konzistentne vremenske linije i nametne im (naknadni) međusobni kontinuitet. Ovo je krunisano njegovim dvanaestodelnim opusom The Life and Times of Scrooge McDuck za koji je dobio Ajznera* ali su još tada neki ljudi govorili da je ovo nepotrebna stilska vežba i da Barksovim stripovima nije bio potreban kontinuitet, te da im njegovo naknadno uspostavljanje ni na koji način ne unapređuje vrednost.

*i o kome se godinama kanim da sednem da nešto napišem…

I mada se s tim slažem, lično volim Rosu, delom zato što je zaista dobar crtač, a delom jer mislim da je ovu svoju stilsku vežbu uradio sa mnogo poštovanja za Barksa i čak i ako ne prihvatimo da je ovo sada „zvanični“ kanon Bajinog života, mene su uvek zabavljali Rosini često dovitljivi napori da poveže decidno nepovezane detalje iz Bajine biografije i u njihovoj relaciji nađe neka nova značenja.

Cash Flow je dobar primer Rosinog rada jer je ovo kompleksna akciona priča o borbi Baje Patka protiv Braće Buldoga koji mu ponovo napadaju trezor, zasnovana na bizarnom, ali dosledno korišćenom pseudonaučnom motivu („pištolj“ koji poništava trenje i inerciju), ali koja je onda i prepuna spona sa Barksovim stripovima i referenci koje će primetiti samo najopsesivniji (na primer posteri Mage Vračević i samog Carla Barksa na zidu policijske stanice na pretposlednjoj tabli sa klasičnim „Traži se… jer je bio loš“ potpisom ispod Barksa). No, Rosa se ne zadržava samo na detaljčićima i ovde je, na primer, jedan od važnih likova naučnik iz priče Zrak i kamen o kojoj sam pisao ovde, a koga sam Barks nije nikada ponovo koristio. Rosa, naravno, crta vrlo dobro i prizor Bajinog trezora koji puca na komade kada se na njega Braća Buldozi simultano zalete buldožerima sa svih strana je legendaran.

The Terror of Outer Space je švedski strip iz 1997. godine (crtež Victor „Vicar“ Arriagada Rios, scenario Unn Printz-Påhlson, kao jedna od svega dve žene među autorima u ovom tomu) sa vanzemaljcem koji dolazi na Zemlju uz eksplicitni cilj da otme Baji Patku sav njegov novac. Ono ovo čini koristeći naprednu tehnologiju i smanjuje njegov trezor na veličinu kocke koja se može staviti u torbu, ali Baja naravno nema nameru da se preda bez borbe pa on i Paja, kao i zlosrećni interstelarni kriminalac završavaju na tuđinskoj planeti koja je zapravo cela džinovski organizam što počinje da ih vari čim slete na nju. Tu je i džinovski reptil koji je „jedan od minijaturnih parazita ove žive planete“ i tamo gde ovaj strip nema mnogo na inventivnosti samog zapleta i preokreta u priči, on apsolutno osvaja na planu crteža i vizuelnog spektakla.

A Matter of Some Gravity je ponovo Don Rosa, sa stripom iz 1996. godine koji vizuelno veoma smelo radi sa jednim klasičnim naučnofantastičnim motivom: gravitacijom izokrenutom za 90 stepeni. Ovde je to fenomen ograničen samo na Baju i Paju Patka i efekat je čarolije koju je na njih bacila Maga Vračević, a Rosa izvlači strašnu kilometražu iz ovog koncepta. Nešto što je u suštini samo strip potere gde patkovi pokušavaju da uhvate čarobnicu pre nego što se ukrca na avion za Italiju sa Bajinim prvozarađenim novčićem transformisano je u veličanstveno inventivnu seriju prostornih problema u kojima Baja i Paja pokušavaju da se snađu u svetu koji, za njih dvojicu, stoji okrenut pod devedeset stepeni i svi putevi kojima bi išli za njih su zidovi. Rosa mnogo i dobro radi sa vertikalnim panelima i rakursom okrenutim pod pravim uglom i čak i ako ne uzmete u obzir koliko je njemu to tehnički bio izazov da nacrta, ovo je neka vrsta konceptualnog i ilustratorskog masterklasa.

A Little Something Special je poslednja Rosina priča u ovoj kolekciji, publikovana 1997. godine* i u pitanju je veoma ambiciozan narativ.

*uzgred, kako su Rosini stripovi prvo publikovani u danskim magazinima pa tek posle u SAD, ja sam jedno vreme, pre nego što me je internet podučio, mislio da je on danski autor…

Programski kreirana da obeleži pedesetogodišnjicu prvog pojavljivanja Baje Patka u stripovima (sa, naravno, klasičnom epizodom, Christmas on Bear Mountain) ona je istovremeno i u samom univerzumu stripa napisana da bude proslava pedesetogodišnjice od Bajinog dolaska u Patkovgrad. A što je metatekstualni potez kakav je sem Rose malo ko drugi od hiljada autora Diznijevih stripova uopšte i pokušao da napravi.

Rosa, naravno, koristi priliku da u priču ubaci gomilu klasičnih negativaca (Maga Vračević, Buldozi, uključujući Dedu Buldoga, Flintheart Glomgold), ali je tu i veliki porodični ansambl i A Little Something Special ima iznenađujuće složen zaplet koji se bavi odnosima između likova i Bajinom karakterizacijom, a vizuelno pravi neku vrstu halucinantnog body horror otklona na koji naprosto NISTE SPREMNI. Kada se strip posle uzbudljive trilerske i akcione kulminacije završi trijumfalnim kameo-pojavljivanjem jednog od najvažnijih ženskih likova u Bajinom životu ja sam sposoban samo da ustanem i aplaudiram.

Healer of the Andes je priča iz 2002. godine iz nizozemskog magazina Donal Duck i pisali su je Anja Barten (druga žena-autor u ovoj kolekciji), Paul Hoogma, Frank Jonker i Remco Polman, dok je crtež radio Mau Heymans. Ovo je klasična „barksovska“ avantura na egzotičnom lokalitetu (Peru, visoko u Andima) u kojoj se pojavljuju Braća Buldozi a Baja je na daleki put krenuo jer je popio farmakološki suplement proizveden od strane sumnjive kompanije čiji losioni „leče jedne ali proizvode druge probleme“, pa je poplaveo, no za ovu kolekciju je notabilna jer je glavni mozak operacije, i potpuno nemoralni, kriminalni i istovremeno kapitalistički negativac prasac McSwine.

U Barksovim pričama ovaj se lik prvo zvao P.J. McBrine, ali je Barks onda njega varirao kroz spektar drugih likova – možda samo tražeći njegovu ultimativnu realizaciju – sa imenima kao što su Scalpnick, Porkman deLardo i Magnum P. Highpower, da bi tek sedamdesetih jedna njegova priča, a koja u SAD nije bila ni objavljena u to vreme, liku dala njegovo konačno ime i istovremeno ga učinila jako popularnim u stripovima o Baji i Paju Patku pravljenim u severnoevropskim studijima.

Healer of the Andes je pisalo četvoro ljudi i ovo je tematski ambiciozan narativ koji govori i o korupciji „velike farmacije“ ali i satiriše stereotip plemenitih divljaka, dok istovremeno prikazuje sudar kapitalističke pohlepe sa primalnom zajednicom koja ne zna za oskudicu jer baštini tradicionalni moral i tradicionalnu medicinu, završavajući se u akcionom i komičnom finalu koje, u skladu sa mnogim Barksovim predlošcima ima i jedan gorak, tragičan preliv.

Crash Course je priča takođe iz 2002. godine i mada su je radili jedan Amerikanac (John Blair Moore kao scenarista) i jedan Danac (Flemming Andersen na crtežu), prvo je objavljena u Nemačkoj. Ona pripada opusu priča u kojima se Baja patak nadmeće sa Rockerduckom i Fantagraphicsov urednik David Gerstein u uvodnom eseju primećuje kako je Rockerduck, koji nije bio opsednut samo time da bude bogatiji od Baje (poput Flinthearta Glomgolda) mogao da se koristi kao njegov takmac u mnogo drugih konteksta. Barks, rekosmo, Rockerducka nije koristio nakon one jedne priče odozgo, ali je u Evropi on bio čest i rado korišćen oponent.

U Crash Course, rivalitet između Baje i Rockerducka je postavljen na fundamentalnu razliku između njih dvojice: dok je Baja patološki štedljiv i „bogaćenje“ za njega, pored teškog rada, dolazi na ime mučne, asketske štednje, Rockerduck je neko ko svoj veliki kapital rado investira i troši da bi se više obogatio ali i stekao jači društveni status i ugled. Okosnica radnje je trka između automobila koje proizvode firme jednog i drugog patka, kako bi se videlo da li Rockerduckovo ulaganje u opremu i modernu tehnologiju predstavlja prednost u odnosu na Bajino korišćenje svih mogućih načina da se proizvodnja vozila što više pojeftini.

U praksi, ovo je dinamično, užasno zabavno crtana trkačka komedija sa izlomljenim, sumanutim lejautom tabli i nekim fascinantnim spleš-kadrovima. Andersen ne pripada krilu evropskih crtača koji pokušavaju verne rekonstrukcije Barksovog „televizijskog“ kadriranja i energija njegovog crteža, mnogo krivljenja geometrije i generalna elastičnost svega „pred kamerom“ su značajno bliži onome što su kao standard uspostavili italijanski majstori poput Scarpe i Giorgia Cavazzana. Gozba za oči.

Lucky Number One je publikovana 2013. godine na Islandu u scenariju koji je radio Danac Lars Jensen i crtežu koji je delo italijanskog veterana Marca Rote (Rota je u trenutku izlaska ovog stripa imao sedamdeset godina a i dalje je aktivan). Ova je priča notabilna jer u njoj naspram Baji Patku stoji Velma Vanderduck, Jensenova kreacija iz 1999. godine i hvale vredan napor da se u mitos Baje Patka uvede još zanimljivih, nestereotipizovanih ženskih likova. Naravno, italijanski stripovi su već kanonizovali Scarpinu Brigittu MacBridge, a sa Velmom Vanderduck Jensen će otići korak dalje, kreirajući ne samo nordijsku verziju Brigitte već intenzivirajući ideju o ženskom liku koji je sposoban, preduzimljiv i koji vodi uspešan biznis.

Velma je, naravno i lukava i dovitljiva žena i ona u ovom stripu udara na Baju tamo gde je on tradicionalno tanak: sujetu vezanu za njegovu radnu etiku. Nakon što Baja u uvodnoj sceni gomili bogataša na obilasku njegovog trezora pokaže svoj prvi novčić a koji je njemu „podsetnik na teški rad“ i na to da „nikada nije išao lenjim prečicama“, Velma se pojavi da drsko insistira kako tu kovanicu svi zovu „srećni novčić“ i kako je Bajino bogatstvo rezultat sreće pre nego teškog, samopregornog rada.

Baja, naravno, pobesni na ovu insinuaciju i nesmotreno pristane da se nadmeće sa Velmom: ona će uzeti njegov „srećni novčić“ i poneti ga sa sobom i svako od njih dvoje će krenuti gradom svojim putem da vide ko će u naredna tri sata zaraditi više novca, koristeći samo pamet i snalažljivost.

Baja je naravno, EKSTREMNO dobar u pravljenju para baš zato što se ne stidi ni jednog posla i vidi prilike tamo gde bi druge mrzelo i da pogledaju ali Jensen ima vrlo interesantan preokret na kraju priče i mada Baja, nominalno, izlazi iz priče neporažen, njegov ego je ozbiljno uzdrman. Veoma dobar mali narativ i izvanredni Rota na vrhuncu ilustratorskih moći.

Kolekciju zatvara Obsession iz 2009. godine, prvi put objavljena u Finskoj, a sa scenarijom koji je uradio Amerikanac Byron Erickson (a koji se preselio u Dansku da bi radio za Egmont) dok ju je nacrtao legendarni nizozemski crtač Daan Jippes, koga su svojevremeno uzimali da ispočetka nacrta Barksove priče iz sedamdesetih što su ih crtali drugi crtači. Jippes crta Obsession u naglašeno barksovskom stilu, držeći se disciplinovanog, malo i konzervativnog, lejauta tabli ali dodajući samim kompozicijama jedno 10% tenzije i energije u odnosu na Barksov standard i ovo je spektakularna revizija odnosa Mage Vračević sa Bajom Patkom u kojoj je ona prikazana kao neko ko shvata – ali ne može da podnese – ideju da joj Bajin prvozarađeni novčić uopšte nije potreban kako bi kreirala svoju amajliju i bila prebogata. Osoba koja prepoznaje da su njene veštine i kapaciteti odavno prevazišli tradicionalno rivalstvo sa drugom osobom ali ne uspeva da pobegne od tog rivalstva jer joj ono previše znači – ovo je nešto što smo viđali više puta u stripovima o Betmenu sa Jokerom koji je, makar, sertifikovano mentalno bolesna osoba. Da Erickson i Jippes ovo isto postižu sa Magom Vračević na svega dvanaest tabli je fascinantno, plus, da ponovim, Jippesov crtež je apsolutni spektakl.

I to je to. Kolekcija je opremljena detaljno informativnim i pronicljivo napisanim esejima za svaki od stripova i završava se i intervjuom sa Byronom Ericksonom. Ako imate i najmanjeg interesovanja za stripove o Baji Patku, ovo je, jasno je, obavezna lektira, a u Decembru stiže i naredni tom, koji se bavi vizuelnom evolucijom Paje Patka kroz decenije. O tome ćemo, onda negde naredne godine a kolekciju o kojoj smo danas pričali će vam Fantagraphics rado prodati ovde.