Odlagao sam gledanje The Furious onako kako nekakav disciplinovani praktikant tantričke joge odlaže money shot naprosto jer sam bio svestan da od ovoga bolji akcioni film u 2026. godini neću gledati i da sve što pogledam posle njega skoro po definiciji neće izazvati istu erupciju uzbuđenja i sreće. Ipak, ne može se užitak večito odlagati i svesno sam ostavio neke već zakazane naslove za kasnije, kako bih sa javnošću podelio svoju preporuku za ovaj film i podstakao je na gledanje dok je on još vruć i aktuelan.

Čak i da nisam još od prošle godine nailazio na zapenušana urgiranja ljubitelja akcionog filma koji su premijeru The Furious videli na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu prošlog Septembra, već sam pogled na imena umešana u nastajanje ovog naslova bi bio dovoljan da mi malo podigne proverbijalni tlak. Ako postoji pandan rokenrol supergrupi u domenu azijskog akcionog filma, The Furious je, sa svojim stvarnim ulaskom u bioskope Juna ove godine njenu definiciju urezao vrhom noža na školsku tablu a onda je tu tablu jednim nasilnim trzajem iščupao iz zida pa je oblomio o vašu glavu. Ovo je film koji ništa ne radi do pola i kad se lomi IMA DA SE LOMI.

Red je da se počne od imena režisera ali ovde ću malo i preko reda da ukažem kako američka produkcija XYZ Films, koja se sa kineskim Zhejiang Hengdian Film i hongkonškim Edko Films učipila da The Furious od sjaja u oku Kenjija Tanigakija postane produkt koji se dalje može prodavati širom sveta, zaista poslednjih godina sebe nameće kao ekipu ozbiljnih poštovalaca i poznavalaca akcionog žanra koji daju planeti neke od najboljih naslova iz ove kategorije. Još od prvog The Raid, XYZ Films su stručno birali projekte širom planete pa su nam predstavili i takve kultne klasike novog žanrovskog filma poput Redeemer, Headshot, The Night Comes for Us, Cut Throat City, Sputnik, Yakuza Princess, Hidden Strike, Havoc… Lepo je videti da postoji jedna kuća koja na nekom nivou ujedinjuje akcione aficionadose sa potpuno različitih kontinenata i iz različitih država i onda je The Furious neka vrsta idealnog pokaznog primera za taj akcijaški ekumenizam.

Doduše, ovo je film u kome su azijski glumci u prvom planu, ali montažer je, recimo, Amerikanac a repčinu na odjavnoj špici napisao je i odrepovao Flying Lotus (u svojoj Captain Murphy personi), isto Amerikanac, a producirao Little Snake, Kanađanin italijanskog porekla. Režiser i koreograf akcije su Japanci, direktor fotografije je iz Hong Konga, kao i veliki deo glumačke i kaskaderske postave, neke od najbitnijih likova igraju Indonežani, a film je snimljen na Tajlandu, na Engleskom jeziku. U neku ruku, The Furious je samo ono što akcione direct-to-streaming produkcije rade već godinama, udružujući snage i snalazeći se kako znaju sa jezičkom barijerom, samo podignuto na nivo punokrvnog bioskopskog hita. Ma šta hita, DOGAĐAJA; The Furious je i imao budžet od dvadesetak miliona dolara i produkcije su ovde očigledno ušle u posao sa punom svešću da se ovde kreira ISTORIJA.

Kenji Tanigaki je svoj hleb decenijama zarađivao kao koordinator akcionih scena i kaskadera, ali on već sada u svojoj režiserskoj biografiji ima upisano nekoliko naslova od kojih je Enter the Fat Dragon, akciona komedija iz 2020. godine važan kamen-međaš u njegovoj karijeri jer je označila prelazak iz Japana u Hong Kong i priliku da radi sa tako važnim akcionim starom kao što je Donnie Yen. Za The Furious je Taginaki radio sa čak četvoro hongkonških scenarista da se ovaj projekat uobliči u filmski narativ, što je nekako mnogo simpatično jer je ovo film sa pukim zakonskim minimumom zapleta i narativa. Ipak, ono što The Furious može da navede kao svoju distinkciju u ovom domenu jeste trud da se ispoštuju neki od tropa klasičnog hongkonškog akcijaša pa tako odnos između dvojice protagonista na herojskoj, tragičnoj potrazi u centru filma odiše muževnim uzajamnim obožavanjem kakvo je na filmu kanonizovao John Woo, a to da se poslednji čin filma odvija onda kada priča sugeriše da je u stvari već sve gotovo i svi treba da zadovoljni idu kući je lepo osveženje. Pogotovo što taj poslednji čin sadrži akciju od koje može da vam se zavrti u glavi.

Na ovom mestu ću izraziti žaljenje što The Furious, naravno, nećemo videti u domaćim bioskopima, ali jedna od prednosti digitalne, kućne kopije je i ta da akcione scene možete vraćati koliko god puta da je potrebno jer se mnoge od ovih koreografija ne mogu ni obuhvatiti pogledom ni pojmiti intelektom na prvo gledanje. The Furious je stručno režiran od strane Tanigakija i odlično snimljen od strane direktora fotografije po imenu Meteor Cheung – čovek koji, uprkos imenu, inače nije poznat po radu u žanru akcionog filma i uglavnom snima drame – ali je jedno od najvažnijih imena na špici Kensuke Sonomura, direktor akcionih scena i čovek koji je svojeručno iz korena promenio akcionu koreografiju treće decenija dvadesetprvog veka.

O Sonomuri sam pisao toliko puta da je sada nekako i izlišno da nabrajam filmove nad kojima sam salivirao. Dovoljno će biti da kažemo da je ovaj japanski koordinator akcije i režiser akcionom filmu doneo neviđenu brzinu, ali i ubedljivost akcije u smislu da njegovi borci jednako rade i u stojećem stavu i u parteru, da koriste trikove, finte, prljave tehnike i razne priručne objekte kako bi borba izgledala zaista onako očajnički eksplozivna kako je potrebno njegovim filmovima. Sonomura ne forsira formalno savršene udarce koji pred kamerom izgledaju lepo, (nešto što ćete videti, recimo, u filmovima Marca Zarora i Scotta Adkinsa) već, naprotiv, akcentuje brzinu razmišljanja, česte tranzicije, igranje na masu, ali i izvođenje ponekog „neverovatnog“ udarca koji svejedno izgleda potpuno ubedljivo kada ga rade njegovi glumci.

Konceptualno, The Furious je klasičan „dadsploitation“ film o ocu koji traži kidnapovanu ćerku, ali dok su zapadnjački kritičari pohitali da naprave paralelu sa Taken, vredi reći da je ovo rađeno u jednom opipljivo azijskom ključu i da The Furious u svom podtekstu ima značajno drugačiju orijentaciju od Morelovog mračnog remek-dela. Dok je, na primer, Taken – napisan u Francuskoj – neka vrsta vrlo deadpan satire što američku ksenofobiju stavlja u kontekst turističkog obilaska Evrope i prikazuje američku samopercepciju izuzetnosti i radikalnog nepoverenja u druge kulture i lokalitete koji sebe predstavljaju kao pitome, gostoljubive lokacije za implicitno ekonomski (i civilizacijski) superiorne Amerikance, The Furious dolazi iz sasvim drugog rakursa.

Ne da je ovo sad, jelte, MARKSISTIČKI film, ali on je stavljen u kontekst gastarbajterske pečalbe, svesti da strani radnik, uvezen kao jeftina radna snaga i svoja ljudska prava i odnos sistema prema sebi treba da adekvatno skalira na najniže vrednosti. Ako su kidnapovane američke tinejdžerke iz Taken bile uokvirene kao deca iz porodica više srednje klase i percipirane kao skupa, luksuzna roba za albanske trgovce ljudima, The Furious pravi jasan kontrast jer su deca koju u ovom filmu otimaju i eksploatišu trafikeri ili deca iz običnih, skromnih porodica ili naprosto deca ulice. Kontrast je još jasniji ako se uporede scene u kojima ćerke glavnih junaka postaju žrtve kidnapera: u Taken, ovo je jer ćerka i njena drugarica po dolasku u Pariz upoznaju šarmantnog mladića koji im obećava ludu žurku i dobar provod a onda, jelte, ide ono naše Jozo-daj-vode; u The Furious Rainy, devojčica koja tek što je stupila u pubertet, biva namamljena u kandže kidnapera tako što prljav, povređen dečak moli za pomoć jer su mu, veli, majku udarila kola.

Ovo je vrlo „azijski“ način formatiranja likova unutar zapleta i komunicira vrlinu, a ne grešnost, kao povod za stavljanje lika na iskušenje, a što će kasnije biti i pravilno razvijano prikazivanjem kako Rainy u zatočeništvu pokazuje ne samo preduzimljivost već i empatiju za drugu decu koja su uglavnom apatična ili toliko prestravljena da im ne pada na pamet ni da pomažu jedna drugoj, a kamoli da smisle lukav plan kako da nadmudre svoje kidnapere. Ipak, jedna od najefektnijih vizuelnih metafora je ta da kada Rainy kidnapuju, dvojica loših likova je ubace u crnu, plastičnu kesu za smeće i tako je tresnu u kamionet koji je pun istih takvih vreća za smeće.

Drugim rečima, The Furious je film koji u punoj meri postavlja kidnapere i seksualne eksploatatore dece kao negativce koje je apsolutno etički ispravno uništavati po viđenju – uvodna scena u kojoj novinarka posle duge i opasne istrage svedoči scenama snimanja dečije pornografije je tu da odmah, u startu postavi letvicu na pravu visinu – ali onda izbegava da se sam eksploatacijski bavi ovom temom. Deca u ovom filmu nisu seksualizovana ni u jednoj kasnijoj sceni, nema kadrova sa sugestivnim odnosima dominacije odraslih nad submisivnim klincima, nema bondidža, presvlačenja ili bilo kakvih drugih fetiša; kada kidnaperi iskazuju brutalnost prema deci, ona je poslovna i svodi se na pretnje fizičkim kažnjavanjem i nanošenje bola, i nikada, ni u jednoj sceni, ni jedan od kidnapera ne iskazuje erotsku žudnju prema bilo kom detetu.

Ovo The Furious stavlja u potpuno drugu kategoriju fenomena u odnosu na uobičajenu desničarsku matricu akcionog filma o otetim/ eksploatisanim/ ubijenim ženama i deci (Taken je, da ponovim, bio neka vrsta satiričnog hipertrofiranja ove matrice) u kojoj kao negativci figurišu etničke manjine, imigranti i druge društvene grupacije kodirane kao „otpadničke“. Winnerov Death Wish je ovde uspostavio obrazac, a onda su decenije akcionog filma taj obrazac koristile kao predložak, od američkih hitova poput Ayerovog A Working Man (a što je malo i ironično, imajući u vidu da ovaj film pokušava da priča iz proleterskog rakursa) pa do indijskog Kill u kome su pozitivci decidno pripadnici više kaste i ekonomski bogatijeg sloja a negativci sirotilja iz provincije.

Utoliko, veoma je osvežavajuće da The Furious kao svoje glavne likove ima predstavnike radničke klase i poštene inteligencije, policiju predstavlja kao korumpiranu i saradljivu sa mafijom a na vrhu kriminalne piramide su old money porodice koje strateškim brakovima ukrupnjavaju svoje bogatstvo i paze da im se u krvotok ne umeša nekakva, jelte, socijalno nepoželjna fukara iz nižih klasa.

The Furious se dešava u neimenovanoj zemlji – uvod filma kaže samo „negde u jugoistočnoj Aziji“ – a što je, razume se, bila strateška odluka produkcije imajući u vidu da je film rađen uglavnom na Engleskom i glavni junaci su jedan kineski majstor koji odgušuje umivaonike a čija je ćerka preko letnjeg raspusta došla iz Kine da se druži sa tatom (i malo vežba vušu pod njegovim nadzorom), i jedan lokalac čija je žena, istraživačka novinarka, nestala pre nekoliko meseci kada je bila na korak od razotkrivanja čitave bande trgovaca ljudima.

Ćerkicu Rainy igra veoma dobra mlada Enyou Yang, ali naravno da su prave zvezde ovog filma dvojica muškaraca koji će se udružiti u očajničkoj potrazi. Nemog a snalažljivog vodoinstalatera po imenu Wei Wang igra sjajni kineski vušu šampion Xie Miao – poznat i pod pseudonimom Mo Tse – čovek o kome sam već naširoko pisao prošle godine povodom kineskih istorijskih akcijaša Eye for an Eye The Blind Swordsman i njegovog nastavka, Eye for an Eye 2, a ovo prilikom samo da podsetimo da je Xie Miao aktivan kao glumac još od detinjstva kada polovinom devedesetih bio dečiji sajdkik Jetu Liju u filmovima poput The New Legend of Shaolin i My Father is a Hero.

Muža od novinarke, Navina, igra indonežanski šmeker (i bivši model) Joe Taslim, čovek koji jeste trenirao i lokalni pencak silat, korejski tekvondo i kineski vušu, ali čija je džudo karijera zapravo bila definišuća za ostatak njegovog života jer je kao reprezentativac svoje zemlje osvojio gomilu medalja na međunarodnim takmičenjima. Naravno, Taslimova karijera je krenula u stratosferu sa filmom The Raid i posle će uslediti rad za HBO, pojavljivanje u serijalima Star Trek i Fast & Furious, pa u recentnim Mortal Kombat filmovima a Taslim je bio i jedna od zvezda Tjahjantovog uticajnog akcijaša The Night Comes for Us koji je u potpunosti legitimisao indonežanski akcioni film kao autohtoni fenomen.

I kad smo već tu, njegovu ženu, novinarku po imenu Matia Pham igra tajlandska superheroina Jeeja Yanin aka Yanin Vismitananda, i ja sam morao malo da sednem kada sam shvatio da je ovo sada odrasla, zrela žena od preko četrdeset godina, a kao da je JUČE bilo kada smo se divili neverovatnim stvarima koje je klinka radila u Chocolate i Raging Phoenix.

The Furious nema, rekosmo, naročito kompleksnu priču ali je vizuelna naracija više nego impresivna i ovde se veliki deo priče i karakterizacije, kako je uostalom i najbolje, odvija kroz akciju. Kada Wei Wang shvati da mu je ćerka kidnapovana, on krene da trči za kamionom kojim otimači beže niz prašnjavu ulicu i to je scena strahovite odlučnosti čoveka koji je uostalom nem i ni ne može da se izražava rečima pa su njegovi izrazi lica, položaj tela i dela ono čime Xie Miao gradi Wangovu karakterizaciju. Znate kako Tom Cruise u svakom filmu mora da ima scenu trčanja, jer izgleda mnogo dobro kad trči? E, pa Xie Miao izgleda kao I’m-you-but-stronger verzija Toma Cruisea dok juri poput nekakvog platonskog ideala sprintera, gazeći bosim nogama po polomljenom staklu i pristižući kamion samo da bi se tamo pošibao sa kidnaperima. Otpor mu pružaju veoma pitoreskni likovi: tajlandski glumac Winai Wiangyangkung ima brkove i afro frizuru i jednu hustlersku harizmu zbog koje vam posle bude žao kada ga više nema, a teg-tim partner mu je Brian Le, američki glumac vijetnamskog porekla koji je neka vrsta nezaustavljive sile u centru ovog filma.

Le nije „final boss“ u The Furious, ali njegova fizička impozantnost, ćelava glava, krupna građa i tetovaže, iskombinovane sa prosto NEVEROVATNOM okretnošću diktirale su da će ga scenario staviti u nekoliko važnih tuča u filmu a da će Sonomura za njega da izmašta neke od najluđih koreografija. U jednoj sceni Leov lik, Ho, omažira Hondu iz igračkog serijala Street Fighter i baca se glavom napred prema protivnicima i ovo izgleda potpuno nadrealno.

The Furious obilazi neka opšta mesta savremenog akcionog filma: Wei Wang i Navin se, recimo, upoznaju u noćnom klubu u kome je pre pet minuta krenula opšta tuča i iako su obojica „pozitivci“, oni prvo moraju da se bore jedan protiv drugog da bi publika videla da su ovo junaci jedan drugom potpuno ravni. No, Tanigaki i njegov tim na svakom od tih opštih mesta rade VIŠE nego što radi gotovo i jedan savremeni akcioni film. Pomenuti noćni klub nema samo didžeja, gangstere i kurve u ponudi nego i čitav kavez za MMA mečeve i zapravo kada Wei Wang izazove incident u klubu, borba u kavezu je u toku i onda se jedan veliki deo akcije koja sledi dešava u i oko kaveza, sa sve oba Muay Thai borca koje Wang mora da nokautira da bi nastavio da juri čoveka po koga je došao. Navin sa svoje strane ima jednu „karakternu“ scenu blefiranja pred gangsterima i kurčevite johnwoovske harizme koju sipa direktno u kameru kako bi deeskalirao momenat sumnjičavosti koji ga može koštati glave. I ovo je sjajno.

Posle ide borba u fabrici gde trafikeri drže decu a koja ima i veliko postrojenje za proizvodnju leda. Navin i Wang napadaju ovaj objekat sami samciti jer su već shvatili da na policiju ne mogu da računaju – u jednoj vrlo spretno režiranoj sceni, kada Wang, krvav, izubijan, bos i očajan dođe u policiju i pošto je nem, na papirima im ispiše da mu je ćerka kidnapovana, da opise počinilaca, pa čak i registraciju vozila koje je jurio, vidimo dinamiku stanice, gde normalni policajci ne znaju šta da rade ali hoće da pomognu ali kapetan kaže da ovo „nije izveštaj“ i da će policija to da proveri i da se javi Wangu kad nešto otkrije. Njegov autoritativni birokratski nastup nam jasno govori, bez potrebe da se to nešto dodatno telefonira, da je on na platnom spisku mafije.

Enivej, tuča u fabrici jedan je od hajlajta filma, ne samo zato što tela ubijenih nesrećnika zamrznuta u velikim blokovima leda predstavljaju lep (!) vizuelni omaž filmu The Big Boss, prvoj velikoj ulozi Brucea Leeja, već i zato što ovde Tanigakijeva režija i Sonomurina koreografija potpuno reinventuju koncept borbe-u-rashodovanom-industrijskom-postrojenju, još jedan od nezaobilaznih tropa akcionog filma.

Već tokom tuče u noćnom klubu Sonomura prikazuje koliko mu je važno da inovira i u njoj Wei Wang koristi čekić kao alatku sa kojom inače zarađuje za hleb, kao oružje kojim se sada bori za svoj i život svoje ćerke – što nije inovativno samo po sebi, ali jeste kada se iskombinuje sa Sonomurinim koreografijama koje su nezamislivo kompleksne i demonstriraju kretanja ljudskih tela u prostoru za koja niste sigurni da su fizički zapravo moguća. I Xie Miao i Joe Taslim ovde redovno u borbama sa više protivnika skraćuju distance, ulaze u klinčeve a zatim menjaju elevaciju, izdižući se iznad glava protivnika, napadajući onda odozgo ili koristeći taj položaj da uđu u bacanje. U više od jedne scene, Xie Miao će se naći na vrhu piramide ljudskih tela samo da bi je jednim snažnim trzajem čitavu srušio i nokautirao sve protivnike.

Razlike u stilovima dvojice boraca su vidne i inspirisane, sa Kinezom koji više forsira stav srednje visine, udarce rukama i blokade, dok Indonežanin radi veličanstvena uči-mata bacanja i treska svoje protivnike o patos tako da sve puca.

Onda, kada dođe na red borba u fabrici, prvo se primeti da je ovo dobro osvetljena, široko kadrirana scena, štaviše, postavljena na praktično pozornicu, čime se ide sasvim suprotno od direct-to-streaming standarda gde su ovi „fabrički“ set pisovi uglavnom tamni i snimani sa fokusom na dva protivnika (videti, recimo, finale Sonomurinog Ghost Killer). Dodatno, ovo je praktično plesna koreografija gde se dva pozitivca bore protiv džinovskog Hoa i Brian Le je ovde apsolutno impozantan čak i pre nego što dohvati macolu koja će tokom nekoliko minuta biti centar pažnje sva tri borca. I da bude jasno, Sonomurine koreografije jesu uglavnom „utilitarnije“ od starog standarda, borci su u njima manje zainteresovani da izgledaju lepo a više da ubiju pre nego što budu ubijeni, ali to ne znači da one „realističnost“ nužno drže kao najviši prioritet pa je ovde borba oko kontrole ogromnog čekića briljantno osmišljena i još impresivnije realizovana sa trojicom glumaca koji maltene lete po pozornici, odbijajući se jedni o druge i koristeći tuđa tela kao gimnastičke sprave.

Ovo onda sve dolazi do belog usijanja u finalu filma gde posle urnebesne „oslobodilačke“ scene koja ima više jasnih naklona Evansovom The Raid imamo finale u kome se istovremeno bore tri strane i ovo je apsolutno neverovatna koreografija gde gledalac jedva uspeva da prati ko tu koga, čime i kako udara, baca, lomi i napada sečivima. Do ovog momenta film je već uveliko ušao u R-rated teritoriju – videli smo ubijanje šilom za led, ali i odgrizanje prsta – i indonežanska legenda Yayan Ruhian (ako niste gledali Merantau Warrior ili The Raid, videli ste ga u trećem Johnu Wicku ili u Star Wars: Episode VII – The Force Awakens, a gostovao je i kod Miikea u Yakuza Apocalypse) ima punu slobodu da razigra luk, strele i svoja dva kukri-noža. No, tajni adut ove cene je američki glumac japanskog porekla Joey Iwanaga (igrao je između ostalog u Baby Assassins: 2 Babies) sa svojim plesnim, okretnim viđenjem karate i tekvondo tehnika, a koji je već radio sa Tanigakijem u Enter the Fat Dragon. Iwanaga je lik sa najvećom transformacijom od celog ansambla i njegov kratki ali dinamični put od white collar kriminalca koji zločine čini potezom hemijske olovke do psihopate koji je rešen da poubija decu pa makar mu to bilo poslednje, je ekstremno memorabilan.

No, koreografije u ovom finalu su ono po čemu će se The Furious najekstremnije pamtiti, sa tom hiperkinetičkom, produženom scenom borbe tri strane jedne protiv drugih gde ljudska tela deluju kao da su od gume, sečiva samo lete unaokolo, a svi likovi su na kraju fizičkih snaga i mentalnih kapaciteta, obliveni krvlju, svesni da je ovo ubij-ili-budi-ubijen, finalni bosfajt iza koga nema više ničega.

Dobro, The Furious ipak ima i nešto iza ove poslednje scene, emotivnu, dostojanstvenu kodu koja je, koliko sam video, nekim američkim kritičarima bila „višak“ i pokvarila im utisak o filmu, ali mislim da je naprosto stvar u tome da oni nisu prepoznali da je, uz sva sečenja, probadanja, amputacije i druge telesne disocijacije (u jednom momentu telo zamrznuto u komadu leda biva dekapitovano macolom), The Furious pre svega old school humanistička, azijska skaska o snazi vere, trijumfu čistote duha, neukaljanoj superiornosti dobra nad zlom a koja ne dolazi sama od sebe već zahteva posvećivanje, težak rad i požrtvovanje.

Posvećivanje, težak rad i požrtvovanje su svakako bili u opisu svakodnevnog posla čitave ekipe koja je radila na ovom filmu. The Furious je koštao, rekosmo, dvadeset miliona, i to se vidi, ali je u njega uložena i nemerljiva količina znoja i krvi, i to se još bolje vidi (i čuje). Kamera je ovde značajno iznad standarda modernog lo-budget akcijaša, sa razrađenijim kadriranjem i, još lepše, mnogo boljim osvetljenjem. The Furious nije ni pretaman ni previše žut film, kako je to danas nažalost običaj, i ima i mnogo veoma lepo i maštovito osvetljenih scena sa kolornim spektrom koji mi je prijao. Teksaški montažer Chris Tonick je imao prilike da radi i na nekim visokobudžetnim produkcijama koje je režirao James Gunn – The Suicide Squad i Guardians of the Galaxy – doduše, kao pomoćnik montažera, a ovde je apsolutno zablistao, prateći savršeno furiozni (izv) tempo filma i divlje, nasilne tranzicije između kadrova. Posebno se mora istaći i – uglavnom kineska – ekipa koja je radila zvuk i dala filmu sočnost i hrskavost koje strahovito doprinose opštem utisku, a i saundtrak Olivije Xiaolin je iznenađujuće propulzivan, daleko iznad standarda savremenog akcionog filma, šetajući se od simfonijskih krešenda tuče u kamionetu sa početka filma do brutalnih električnih gitara u klubu, pa do nervoznog, modernističkog orkestra u finalnom bosfajtu.

Imam li išta da zamerim The Furiousu? Sem par brljavih CGI efekata koji su ubačeni, očigledno, radi uštede na propovima i čišćenju patosa u nekim scenama amputacija, nemam baš ništa. Priča je jednostavna ali sa gotovo mitološkom ekonomičnošću, likovi su jasni i angažuju gledaoca sve vreme, a čak i to da kineski, indonežanski, japanski, tajlandski itd. glumci svi pričaju na Engleskom – mada se legitimno čuje dosta Mandarinskog, Taija, Indonežanskog i Tagaloga – i da to starijoj publici pravi flešbekove na komične old school nasinhronizacije hongkonških akcionih filmova ne da mi nije smetalo nego je sve vreme bilo simpatično podsećanje na to kakav je ovo produkcijski podvig i nova apsolutna referenca za svakoga ko ubuduće bude seo da pravi akcioni film. Hoću reći, glumci su ODLIČNI baš onoliko koliko treba da budu, sa harizmom i šmekom koji nadilaze jednostavne dijaloge i The Furious se pamti ne samo po akciji i brutalnosti već i po LJUDIMA koji su ga izneli na svojim plećima i likovima koje su oživeli.

I tako i treba da bude. Dobar akcioni film nema samo dobru koreografiju i montažu već gledaoca angažuje na dubokom, emotivnom nivou i posle Yuenovog raskošnog neo-Wuxia spektakla Blades of the Guardians ranije ove godine, Tanigaki i njegova internacionalna banda su pokazali kako se ovaj princip pretače u stvarnost sa znatno manje novca. A onda mi je i zadovoljstvo da prijavim kako je The Furious ostvario i dostatan komercijalni uspeh tako da je međunarodni distributer, Lion’s Gate javno rekao da je zadovoljan i već početkom Jula objavio da je Tanigaki angažovan da režira njihov novi projekt, The Reckoner, koga piše Derek Kolstad (scenarista Johna Wicka) a igra Peter Dinklage, sve u produkciji firme braće Russo.

Videćemo kako će TO ispasti, ali za sada, The Furious je apsolutno film sezone, film cele ove godine, makar kada se govori o časnom, radničkom i seljačkom akcionom bioskopu i standard koji će u buduće mnogi želeti da dosegnu ali samo će malobrojni uspevati. Klasik za decenije koje dolaze i apsolutna preporuka za svakog ko voli ovaj žanr.