Počinjem da slutim da „Ultimativna kolekcija grafičkih novela“, serijal od stotinu Marvelovih stripova koji Hachette u srpskom izdanju publikuje uredno na svake dve nedelje, u stvarnosti znači „stripovi koje je urednik ove edicije čitao kada je imao petnaest godina i ostavili su neizbrisiv i, to je sve jasnije, suštinski problematičan trag na njegovoj ličnosti“. Jer teško ćete me ubediti da postoji ijedan drugi razlog da se Marvel grafičke novele 65 – Pakleni vozač: Put u pakao nađe u bilo kom top-100 izboru stripova na planeti. Ovo je strip kome, razume se, nećemo osporiti da ima star-power, ali je i jedan od onih pokaznih, enciklopedijskih primera za projekte u kakvima je urednik (u ovom slučaju Axel Alonso) morao da demonstrira malo autoriteta šaljući prvo scenario u mašinu za seckanje papira i faksujući scenaristi da sve mora da se radi iz početka a onda očinski, ako treba malčice i šamarom podsećajući crtača da je ovo na kraju krajeva ipak STRIP i da u stripu ipak nešto treba da se VIDI. (Mada ovde vredi dodati da je u nekakvom dobronamernom čitanju manje problem u crtaču, više u tome da su format i tehnika štampe koji su upotrebljeni da se njegov rad reprodukuje naprosto neadekvatni.)

Pakleni vozač: Put u pakao je originalno izlazio između Novembra 2005. i Aprila 2006. godine kao miniserijal od šest brojeva Ghost Rider: Road to Damnation, unutar Marvelovog tada još uvek prilično pažljivo rađenog imprinta Marvel Knights. Ovo su bili stripovi koji su tradicionalnim superherojima i njihovim istorijama prilazili sa zrelijih pozicija, kreirajući priče koje su, u najboljim slučajevima, imale „odrasliji“ ton, standardnu superherojsku sapunsku melodramu zamenjivale „pravom“ dramom (i tragedijom) i tretirale teme koje bi u „običnom“ superherojskom stripu što ga, eto, ipak možda čitaju i deca, bile isuviše kontroverzne. Ovo je bio imprint u kome su Joe Quesada i Jimmy Palmiotti, kao urednici, ohrabrivali eksperimentisanje i originalne poglede na likove i njihove istorije, zvanični kontinuitet nije bio bitan a mnogi autori koji su za njega radili su dolazili od „spolja“ i ovo su im bili neki od prvih projekata u Marvelu, dok su drugi, sa istorijom rada za Marvel ovde mogli da isprobaju ideje što ne bi prošle u „normalnim“ stripovima.

Marvel Knights nam je podario sasvim solidan broj i danas cenjenih i voljenih ili makar istorijski važnih stripova, od Morrisonovog rada sa Fantastičnom četvorkom, preko Bendisovog prvog Daredevila, Jenkinsovog i Leejevog Sentryja, Loebovih i Saleovih radova sa Hulkom, Daredevilom i Spajdermenom, sve do Davidovog Madroxa iz koga će izaći jedan od najboljih serijala vezanih za Marvelov događaj Decimation.

A onda smo imali i Punishera. Punisher je u Marvel Knights već imao jedan miniserijal (Purgatory) iz 1998. godine a kojim je Marvel Knights u principu i započet, ali je dvanaestodelni maksi serijal iz 2000. godine, The Punisher, danas poznat i kao Welcome Back, Frank, bio Marvelova premijera za tim koji je pola decenije pre toga započeo jedan od najuspešnijih (i najkontroverznijih) serijala za DC-jev „odrasli“ imprint Vertigo, dakle Preacher, a koji se završio ranije iste godine kada je Welcome Back, Frank počeo da izlazi. I Garth Ennis i Steve Dillon su prethodno radili za Marvel – Ennis na Punisher Kills the Marvel Universe 1995. godine, Dillon na raznim stripovima još kao tinejdžer koji je frilensovao za Marvel UK krajem sedamdesetih – ali je Welcome Back, Frank bio MNOGO BIG DEAL (Jimmy Palmiotti, urednik imprinta, je ovde lično radio tuševe) jer su sada ovo bila dva užasno cenjena i poštovana britanska profesionalca koja su pokorila američku industriju i u Marvel se vratila ovenčana Ajznerovim nagradama za Preachera.

I taj je Punisher bio dobar, štaviše odličan i od Ennisa napravio toliko definitivnog autora Punishera (koji ga je dalje radio u raznim varijantama) da, evo, četvrt veka kasnije praktično niko nije uspeo da ga svrgne sa tog trona. Ovo je onda irskom scenaristi otvorilo put da u Marvelu praktično bira šta želi da radi i da u tome što radi forsira mnogo više nasilja i mračne tematike nego što bi inače smatrano prihvatljivim pa je iz nekog razloga on, eto, odlučio da bi bilo dobro da radi i Ghost Ridera.

Kažem „iz nekog razloga“ ali Ennis se već decenijama bori da pomiri svoj ateistički, racionalistički svetonazor sa duboko ukorenjenim nasleđem katolicizma i neki od njegovih stripova su bili potraga za bogom koga treba kazniti jer se ogrešio o svoju kreaciju (Preacher), neki su bili hronologija pustolovina sina samog Satane koji je, ispostavilo se, bio sasvim dobar lik (Wormwood) a neki, kao, recimo, ovaj Ghost Rider, ne mnogo više od šlajmare ispunjene prezirom za korupciju koju je Ennis video u organizovanoj religiji. Nije baš ni slučajno da je jedini iole simpatičan lik – u stripu u kome su gotovo svi likovi antipatični – demon iz pakla što se manifestuje kao debeli Teksašanin sa kaubojskim šeširom i hedonističkom sklonošću da i u najgorim situacijama nalazi nešto što ga zabavlja.

A najgorih situacija ovde ne manjka. Pakleni vozač: Put u pakao je strip koji jedva da ima zaplet, a i to što ima je Ennisova reaproprijacija zapleta koji je već koristio u Preacheru. Kao i tamo, i ovde je neka osnovna ideja da su Raj i Pakao u stalnom ratu ali da na obe strane postoje likovi spremni na kompromis i nezvaničnu saradnju od koje zapravo zavisi taj neki osetljivi balans sila koji znači da svet ljudi može da nastavi da postoji i da se apokalipsa neće desiti baš danas. Narativni okvir stripa predstavlja dogovor dvojice anđela, Danila i Malahija, da nekako iz pakla oslobode titularnog Ghost Ridera, Johnnyja Blazea, kako bi on, služeći kao svojevrsni hitmen usmeravan od strane anđela, a bez znanja, jelte, njihovog šefa, bez mnogo buke i diskretno sprečio manifestaciju na Zemlji demona po imenu Kazaan. Kazaan je, ispostavlja se, vrlo star demon, jedan od originalnih palih anđela i neko koga uopšte ne zanima da se bori protiv raja ako može sa svojim sledbenicima – mlađim, napaljenim, tradiciji manje sklonim demonima – da umesto toga ostvari uporište na Zemlji i vlada svetom ljudi kao vrhovni gospodar. Da bi ovo postigao, Kazaan – koji nema ni telo i mora uzimati tuđa tela da bi imao opipljivu formu – radi preko vlasnika velike američke petrohemijske kompanije, dekadentnog, izopačenog paraplegičara po imenu Earl Gustav koji je spreman da žrtvuje ne samo članove sopstvenog borda direktora već i čitavu ljudski rasu ako će mu demon u razmenu obnoviti mogućnost hoda a koju je izgubio jer je vozio pijan, slupao se i pobio nekoliko nedužnih ljudi tom prilikom.

Na ovom mestu je očekivano da kažem kako Garth Ennis nije poznat po naročito suptilnom rukovanju motivima, ali Garth Ennis KAD JE DOBAR zapravo prilično suptilno rukuje svojim materijalom i na svaku porciju šok-taktika kakav je recimo bio Arseface u Preacheru, dolazilo je i dovoljno promišljene lične filozofije da ne odemo kući nezadovoljni. Hitman koga je Ennis pisao za mejnstrim DC je bio još i suptilniji jer u ovom stripu Ennis nije mogao da ide (daleko) izvan nekih uobičajenih granica dobrog ukusa.

No, Pakleni vozač: Put u pakao je strip u kome se motivi odsecaju sekirom a poente zakucavaju macolom, strip suptilan poput udarca tučanim tiganjem posred lica kada se usudite da pitate ženu je li spremila nešto za večeru nakon što je došla sa posla na kome su joj isisali poslednje ostatke duše i životne radosti. Ovo je strip čiji je ton određen urnebesno „metalskim“ slikarskim stilom Claytona Craina čiji je talenat do tada uglavnom bio rezervisan za Marvelove naslovne strane a koji je ovde dobio mogućnost da se razulari i tokom šest brojeva crta motore, lance i sumanuto komplikovane biomase isprepletanih demonskih tela prepunih šiljaka, kandži, kostiju i krljušti.

Nakon svog prvog čitanja ovog stripa tamo negde 2006. godine kada je on prvi put sakupljen u kolekciju bio sam neprijatno iznenađen i zbunjen. Scenarista koga sam deceniju ranije gledao kao boga za njegov rad na Preacheru je ovde nominalno radio u istoj temi i motivskom kontekstu ali je napravio strip besmislenog zapleta, raspričanih, krindži monologa i dosadnih dijaloga, a čiji je crtač napravio nešto čemu bismo sigurno aplaudirali da smo samo mogli da ga vidimo. Bio sam ubeđen da je Ennisu ovaj miniserijal morao biti nametnut uredničkim ediktom sve dok nisam pročitao njegov originalni pič koji je podneo urednicima iz koga se jasno videlo da je on ovo bio duboko promislio i smatrao vrlo ličnim iskazom. Hoću reći, za sve što je u ovom scenariju dobro, treba pohvaliti Ennisa. Za sve što ne valja on je taj koga ćemo kriviti.

A ne valja gotovo ništa. Jedan od osnovnih operativnih elemenata Marvel Knightsa je bilo i to da, rekosmo, scenaristi nisu morali da se bave tekućim događajima u Marvelovom univerzumu niti da svoje zaplete stavljaju u neki tačno određeni, u literaturi opisani period u životima protagonista. Ovo je njihove zaplete oslobađalo potrebe da komuniciraju sa nekakvim detaljima istorija likova i pomagalo im da se fokusiraju na njihove srži koje će moći da istražuju u visokoj rezoluciji.

No, Ennis je ovo shvatio kao zeleno svetlo da se praktično uopšte ne bavi svojim glavnim likom. Njegov Johnny Blaze je u ovom stripu sveden na samo najosnovniju skicu: profesionalni vozač motocikla koji je prodao dušu đavolu kako bi ovaj u zamenu  izlečio njegovog kolegu, takođe cirkuskog motoristu od raka. Ennis će za Pakleni vozač: Put u pakao ignorisati sve drugo što je u stripovima o Ghost Rideru rađeno od početka sedamdesetih naovamo i svom protagonisti dati jednu praktično mitološko, spektakularno-tragičko utemeljenje. Naime, Johnny Blaze je u ovom stripu već u paklu gde je kažnjavan svakog dana time da će pokušati na svom motoru da pobegne od armije demona koja ga juri, ne bi li stigao do vratnica pakla i pobegao na Zemlju, i gde će svakog dana tik ispred vrata on ipak biti dostignut i onda raskomadan od strane tih demona, samo da bi sutra ujutro opet bio izlečen i ista tortura bila započeta iz početka.

Ovo je čista, jasna, vrlo „grčka“ postavka i način na koji Clayton Crain crta uvod za prvu epizodu, kombinovan sa Ennisovim visokoparnim tekstom, daje svemu meru klasične marvelovske epike (poput onog po čemu smo pamtili radove Waltera Simonsona na Thoru, ili Roya Thomasa na Conanu, recimo) samo apdejtovane za novi vek. Ovde su demoni strašniji, protagonist je dehumanizovan – čovek sa lobanjom koja gori, okićen lancima, na motociklu koji je dobar deo vremena i sam u plamenu – a muke koje Ennis opisuje na koje ga demoni udaraju kada ga stignu uključuju pored mrvljenja i kidanja njegovog tela na komade i seksualno nasilje. To da je Johnny Blaze između ostalog i „silovan“ svakog dana nakon neuspešnog bekstva iz pakla je nešto što me je na ovo novo čitanje žacnulo već na toj trećoj tabli gde se to pominje, i podsetilo me da je to tek najava za strip koji će imati više vrlo upitnih momenata dalje u svom toku.

Ennisov koncept je ovde jednostavan i jasan: anđeli su birokratizovani beskičmenjaci koji će smrtnike koristiti (pa i prevariti) kako bi sačuvali svoje položaje i nameštenja, demoni su sadisti i pervertiti koji se naslađuju patnjama istih tih smrtnika, a čovek je uhvaćen u njihovom besmislenom ratu i, pošto je po prirodi stvari grešan, čeka ga ili eksploatacija od strane agenata neba ili brutalno, nemilosrdno kažnjavanje od strane ovih iz pakla. Da ne bi bilo ni malo nejasno gde scenarista stoji, pomenuti jedini (donekle) simpatični lik, demon po imenu Hoss* nije pali anđeo i radi se o osobi što je rođena na Zemlji, kao čovek, a koja je zbog greha otišla  u pakao i postala demon. Koji greh je počinio Hoss dok je bio dečak? Izvršio je samoubistvo nakon što ga je majka uhvatila kako masturbira u njenu fioku sa vešom.

 *Darko Tuševljaković ga prevodi kao „Gazda“ što je, kad se sve uzme u obzir, možda lošije rešenje od „Šef“, koje je bliže i značenju i tonu originala. Doduše, fer je reći da Tuševljaković ovde ima skoro nemoguć zadatak da teksaški govor koji Hoss koristi (a koji je nekakva Ennisova halucinacija usmeravana gledanjem vestern filmova sa Johnom Wayneom) nekako privoli Srpskom jeziku i onda on ovde koristi nekakva naša provincijska sakaćenja govora tipa „Mali, da nis’ možda i ti u potrazi za istim onim ko ona i ja?“ koja bi pre pasovala komično-parodičnom stripu iz kuhinje Toze Obradovića i Baneta Keraca nego tonu za koji mislim da ga je Ennis tražio…

Ne, dakle, nešto što bi superherojski stripovi, čak i u 2005. godini smatrali za dovoljno ukusno da se pomene, ali je Ennis, na ime uspeha sa Preacherom i Punisherom očigledno imao dosta kredita da se iživljava. U ovom stripu se seksualno nasilje pominje još nekoliko puta, između ostalog i kao pančlajn (crno)humorističkih šala i verujem da za svakoga postoji mesto u Pakleni vozač: Put u pakao na kome za trenutak spusti strip i sebi kaže da je granica između ikonoklastičke priče koja na odvažan način ispituje granice hrišćanskog morala i pukog verbalnog provociranja koje mladim, napaljenim muškarcima dolazi prirodno posle tri piva konačno pređena i da je Garth Ennis već u 2005. godini ispoljavao zabrinjavajuće „edgelord“ tendencije.

Ove će tendencije sa godinama samo postati izraženije, ali Ennis je makar u svojim dobrim stripovima imao lepo odmeren balans zapleta, akcije i filozofije provlačene kroz dijaloge a što je sve u priličnom neredu i haosu u ovom stripu. Pakleni vozač: Put za pakao, rekosmo, ima jednostavan zaplet, ali ono gde on ZAISTA kiksira je njegova razrada i vođenje priče. Umesto epskog narativa koji je najavljen tim epskim, jelte, tekstom u titlovima, Pakleni vozač: Put u pakao je samo epski razvučen strip čiji se praktično ceo prvi broj troši na to da nam se u dijalozima objasni šta će biti zaplet serijala, a ceo poslednji da se prepriča šta se u serijalu desilo i koja je poenta cele te priče. Između imamo tanušni road-movie narativ u kome se Johnny Blaze, lik bez gotovo ikakvog karaktera i skoro nikakve delatne suverenosti, udružuje sa Hossom jer je, ispostavlja se, lepše i bolje raditi sa demonom čiji je iskonski greh bio masturbacija na majčine haltere nego sa arhanđelkom koju je Nebo poslalo na Zemlju istim poslom kao i njih dvojicu a koja nema problem sa tim da pobije koliko god da je običnih ljudi potrebno samo da stigne do svoje mete i likvidira je pre nego što ona udari temelje paklenom carstvu na Zemlji.

Mračno. Ali i rudimentarno ispripovedano. Pomenuta arhanđelka je posebno prostački postavljen lik kroz koji Ennis prorađuje svoje skeptičke stavove prema katolicizmu, hrišćanstvu i religiji uopšte, prikazujući je kao praktično psihopatu koja „zna“ da nastupa za moralno pobednički tim i ne haje kolika je cena u ljudskim žrtvama, ali je možda pritom interesantnije kako je ona dizajnirana u pogledu imaginarijuma i poruke koje njime šalje.

Hoću da kažem, Ennis je načelno neko u čijim ćete stripovima naći snažne ženske likove jer onaj racionalistički deo njegovog mozga veruje u ravnopravnost i potrebu da se prikažu i nekakvi aspirativni uzori „jakih žena“. Ali onaj iracionalni deo njegovog mozga onda prečesto ima problem da „jaku ženu“ zamisli kao išta drugo do muškarca-sa-sisama pa su njegove jake žene neretko primetno kodifikovane muškim simbolima, od toga da su lezbijke, pa do toga, kao u ovom stripu da sve rešavaju nasiljem, do momenta kada Clayton Crain ima da nacrta arhanđelku na Johnnyjevom motoru, kao ultimativni čin ne samo kastracije protivnika već daljeg preuzimanja njegove muškosti za sebe.

Kritički rad ovog stripa se kreće i u socijalnoj sferi sa jakom, do, pa i preko granice parodije, kritikom kapitalizma oličenog u „robber baron“ stereotipu beskrupuloznog, narcisoidnog eksploatatora koji ne prezire samo sirotinju i radničku klasu već i sopstveni bord direktora. Ennis ovde daje portret (mada zaista više karikaturu) „old money“ naslednika koji do te mere prezire rad kao izvor vrednosti (naspram kapitala koji je sve) da sopstveni bord direktora koristi isključivo kao ljudsku žrtvu podnesenu paklu. Ovaj lik, Earl Gustav je napisan sa jakim satiričkim nabojem – koji neretko prelazi granicu dobrog ukusa, naravno – ali ga u stripu ima naprosto PREVIŠE. Veliki problem sa Pakleni vozač: Put u pakao je upravo to što je Ennis imao veoma tanak zaplet, koji je onda pretočen u priču u kojoj se veoma malo toga događa da bi se šest epizoda nekako popunilo predugačkim scenama u kojima likovi stoje i pričaju, objašnjavajući stvari koje su jasne već iz konteksta ili se već vide na slici.

Doduše, fer je reći da se, u proseku, u Pakleni vozač: Put u pakao malo toga ZAISTA vidi na slici. Clayton Crain je pionir digitalnog slikarskog pristupa radu na superherojskim stripovima (u nekakvoj „analognoj“ slikarskoj karijeri radio je velikim delom sa akrilnim bojama i to se vidi) i ono što je on u ovom stripu uradio je zbilja impresivno u smislu kreiranja mučne atmosfere i njenog kulminiranja u eksplozivnim scenama prepunim vatre, gvožđa, demonskog tkiva. Motocikl i njegov „jahač“ su ovde ikoničke (i istovremeno demonske) prikaze sa pojedinim kadrovima koji su umetničke slike kakvima tekst ili sekvencijalni narativ nisu ni potrebni.

Osim što strip, naravno, nije serija umetničkih slika i ima osoben pristup naraciji i prioritizovanju različitih tehnika pripovedanja. Crain ovde nije LOŠ u smislu naracije, naprotiv, među tim „slikarskim“ strip-crtačima on je među boljima kada pričamo o toku pripovedanja između kadrova i dinamici u okviru samog kadra, ali čak i tako, ovo je strip u kome naprosto ima previše slika na kojima nemate ideju šta se dešava.

I to je bio problem i sa originalnim magazinskim publikovanjem ovog stripa gde hartija i tehnika štampe naprosto nisu bili dovoljno dobri da zaista prikažu kompleksni detalj, slojevitost i nijansiranost Crainovog rada, a taj problem traje i danas. I američke kolekcije ovog stripa koje sam video su pretamne većinu vremena, a ova Hachetteova kolekcija koja je pritom i nešto manjeg formata od originala je APSOLUTNO previše tamna i u sumi svih stvari premala da bi Crainov crtež i kolor bio prikazan onako kako dolikuje.

Pakleni vozač: Put u pakao nije dobar strip, ali jeste strip sa nekim dobrim ili makar zanimljivim elementima. Neke od Crainovih kompozicija su impresivne, naročito one koje su rađene kao spleš kadrovi što zauzimaju celu tablu pa onda to što je format manji i kolor tamniji ne uspeva da ih fatalno ošteti. Takođe, Ennisu ovo spada u slabije Marvelove radove ali je kao materijal za analizu njegovog lika i dela u najmanju ruku zanimljivo. Ako vam sve to deluje kao dovoljno dobar razlog da ovaj strip kupite, potražite ga u obližnjoj striparnici ili se javite, recimo Alanu Fordu za svoj primerak.