Kada okorelom inspektoru odeljenja za suzbijanje zloupotrebe narkotika seulske policije kriminalci kidnapuju bivšu ženu i ćerku kako bi ga ucenili da on, kršeći pravilo službe i zakon, oslobodi nedavno uhapšenog narko-bosa iz pritvora, njegov jedini saveznik je… uh… sadašnji muž njegove bivše žene? Koji je… veterinar? Film se zove Husbands in Action ali prvih petnaest-dvadeset minuta utisak je da gledate južnokorejski rimejk Kičićeve serije Mama i tata se igraju rata ali tako da je autor scenarija za ovaj film pogledao samo trejler za nju i onda, zahvaćen kreativnom groznicom seo da ispiše svoje naredno remek-delo.

Narečeni scenarista zove se Gyu-tae Park i on je i režirao ovaj film, kao treći u svojoj karijeri što traje još od kraja devedesetih, prevashodno baš u ulozi scenariste za druge režisere. Park je 2007. godine režirao svoj prvi film, dramu pod naslovom Bunt, ali je onda naredni film napravio tek 2022. godine, pivotirajući u drugi žanr. 6/45 je bila komedija o južnokorejskom i severnokorejskom vojniku koji jure dobitnu srećku na lutriji što je, nošena vetrom, prešla liniju razgraničenja između dve države i bila je prilično dobro primljena, tako da je za Husbands in Action Park seo i napisao (zajedno sa Jong-hyunom Kimom) još jednu komediju, ovog puta gađajući malo bliže idealu filma za celu porodicu.

Husbands in Action, premijerno pušten na Netfliksu krajem Juna, je, dakle prilično klasična komedija sa mnogo šašavih likova i slepstik situacija, ali smeštena u format akcionog trilera po kojima je Južna Koreja danas prilično poznata. Ovo može da bude potentna kombinacija – nije li i sam James Cameron sa True Lies išao na ovakav amalgam? – pogotovo u produkciji države koja sada te akcione trilere radi sa velikom sigurnošću i visokim kvalitetom egzekucije. Plus, ovo je još jedan od standardizovanih made-for-Netflix projekata kakve južnokorejska kinematografija štancuje sa, reklo bi se, nepristojnom lakoćom i zapravo svedoči o nivou na kom se danas nalaze južnokorejski crowdpleasing filmovi.

Drugim rečima, Husbands in Action nije film izražene autorske vizije, kontemplacije o ljudskom stanju i eksperimentisanja sa fotografijom i montažom već žanrovski sastav rađen po ustaljenom algoritmu i za, slutimo, ne PRETERANO mnogo novca. Uprkos tome, on uspeva da bude energična vožnja što dosta srećno koristi svoj pitoreskni glumački ansambl i da zaista efektno iskombinuje koncept porodične komedije u kojoj se istražuju odnosi žena i muževa u disruptivnoj situaciji koja, jelte, otkriva mnoge prećutane tenzije i razobličuje podrazumevane vrednosti, sa akcionim filmom u kome ima solidna količina pristojno koreografisane tuče. Šta čovek ZAISTA više može da zahteva od Netfliks-filma?

Husbands in Action od početka jasno komunicira svoj optimistični, lakonogi ton, mada prva scena u filmu zapravo ima malo azijske kontemplativnosti, sa kadrom koji prikazuje kako kroz zatvorski prozor u mračnu ćeliju ulazi belo svetlo, a onda vidimo da na tom svetlu sedi figura, jelte, kriminalca koji po čitavim leđima ima tetovaže. No, kad se kamera malo približi, postaje jasno da su ovo tetovaže hemijskih formula i malo kasnije se pretpostavka koju je gledateljka već tu napravila potvrđuje: ovaj čovek je u zatvoru jer je prodavao drogu a on se toliko loži na sintetičke narkotike da je cela leđa istetovirao njihovim formulama.

Odmah potom imamo dobro raspoloženog, šmekerski obučenog muškarca koji plešući ulazi u firmu koju vodi zajedno sa sposobnom, inteligentnom suprugom i pored fanki muzike i hi-tech opreme u kancelariji saznajemo da njih dvoje zapravo prodaju opscene količine sintetičkih narkotika, koristeći posebno dizajnirani AI modul da dopru do MNOGO više mušterija nego što je njihov prethodnik – baja koga smo u prvoj sceni videli kako mardelja – mogao i da sanja.

Ovo su sve readymade motivi i film apsolutno nema nameru da ulazi u bilo kakva objašnjavanja ili diskusije o samim narkoticima ili veštačkoj inteligenciji. No, jedna od njegovih najboljih strana je to da on ide vrlo brzim tempom i zna gde ne treba da gubi vreme i koje su nebitne stvari u celoj priči što se daju bez posledica preskočiti. Rezultat jeste film koji se u nekakvom strogo dramaturškom smislu može nazvati površnim jer gomilu stvari naprosto neće da uopšte tretira u svojoj radnji i pušta da se stvari u priči dešavaju jer je to zgodno za scenario a ne jer su „realistične“ ili plauzibilne, ali on istovremeno i marljivo postavlja čehovljevske zicere u svom prvom činu kako bi ih sve ispogađao u poslednjem ostavljajući na gledaoca utisak jedne zaokružene, logične celine. Nije to „umetnost“, jelte, ali jeste zanat a to se u ovoj kući CENI.

Enivej, kriminalac iz prve scene izlazi iz zatvora i shvata da se mnogo toga promenilo u svetu za vreme koje je on proveo iza rešetaka. Između ostalog, eto, pojavili su se i neko dvoje skorojevića koji sada kontrolišu trgovinu drogom na teritoriji što je nekada bila njegova. Veteran narko-biznisa smatra da je profesionalna ljubaznost to da se on ovim ljudima predstavi i ponudi im ne da mu predaju ceo biznis već da budu partneri, jer će uz njegovo iskustvo i njihovu marljivost uskoro ceo Seul kupovati svoju rekreativnu hemiju od njih, ali ovo dvoje ne samo da se iskidaju od smeha na pomisao da neki tamo matorac koji nikada nije čuo za AI sad hoće s njima da bude partner, već i konstanto pogrešno izgovaraju njegovo ime a što ga dovodi do ludila.

Yong-gang Kim, kako je ime ovom krimosu, se povlači u privatnost svog skrovišta da tamo sa svojim henčmenima liže emotivne rane i plotuje svoj sledeći potez, a ti henčmeni su šarenolika i bizarna ekipa koja ima pravi odnos komičnog i koliko-toliko realističnog (npr, jedan od njih je mali i bucmast i zovu ga Rambo, a drugi je veliki, sa vrlo pretećim fizikusom i igra ga Hyun Kul Lee, koji je u Officer Black Belt igrao, jelte, zlostavljača dece).

No, ljudi planiraju a život se dešava pa tako suprug iz narečenog bračnog para hi-tech narko dilera, Do-Joon Ma praktično sutra bude uhapšen u spektakularnoj akciji policije koja upada u njegovu fabriku i posle ozbiljne tuče između policajaca i njegovih zaposlenih, on biva utamničen od strane inspektora po imenu Choong-sik Hwang.

Za Hwanga odmah vidimo da je malo „loose cannon“, već i time da kada Do-Joon Ma uzme taoca, mladu ženu kojoj drži makaze pod grlom i preti da će je ubiti ako mu se ne obezbedi, jelte, odstupnica, ovaj dohvati tejzer od policajca pored sebe i upuca NJU. Ova padne u nesvest a zapanjeni kriminalac biva zatečen neočekivanim razvojem događaja i onda ga savladaju pripadnici seulskih, jelte, četvrtaka.

Hwang je „pravi“ protagonista ovog filma, inspektor koji živi za svoj posao i radi ga uz česte improvizacije i zaobilaženja pravila službe jer zna da ovi sa druge strane ni sami ne poštuju nikakva pravila*. Razveden je, bivša žena mu je, to odmah vidimo, sposobnija i socijalno uklopljenija od njega, a ćerkica osnovnoškolskog uzrasta je mali genije, tako da to da on živi sam u malom stanu koji je priličan man-cave, u negativnom smislu, bude i malo tužno. No, Hwang se muva sa reporterkom lokalne televizije i nije nekakav patetični luzer koji ceo film pokušava da pridobije svoju bivšu ženu nazad.

*jedna od solidnih ponavljajućih šala u filmu je kako njegove kolege, pa i nadređeni konstantno nalaze bizarna opravdanja za njegova kršenja zakona i hvale ih kao primer razmišljanja u hodu koje drugi policajci treba da prepoznaju i imitiraju

To je i dobro, jer je, kako smo već najavili u uvodnom pasusu, najveći deo filma on u vrlo dinamičnom radnom partnerstvu sa njenim sadašnjim mužem, veterinarom po imenu Min-seok Lee, jednim finim, sposobnim čovekom koji je očigledno mnogo bolji partner za Si-nae, kako se gospođa zove.

Naime, supruga uhapšenog narko-bosa kidnapuje Si-nae i ćerkicu i javlja inspektoru Hwangu da je jedini način da ih ponovo vidi žive to da oslobodi njenog Do-joona Maa iz pritvora i dovede ga njoj, te da za to ima svega nekoliko sati. Hwang pravi grozničav plan u hodu ali Lee insistira da on mora APSOLUTNO da bude deo tog plana jer se radi o njegovoj sadašnjoj ženi koja je pritom u drugom stanju. Policajac navikao da radi po svojim zamislima i da ne jebe nikog drugog sada ipak shvata da ovo nije zadatak koji sme da solira – ŽENA je u pitanju – i onda nevoljko pita Leeja ume li da vozi.

U preokretanju očekivane dinamike, gde bi Hwang bio surovi profesionalac navikao da stvari rešava nasiljem i stavlja glavu u torbu a Lee buržoaski fićfirić koji bi mu u akciji bio samo balast, Lee obaveštava svog partnera da se on rekreativno bavi mnogim ekstremnim sportovima i film pravi solidan napor da onda te sportove iskoristi u toboganskoj vožnji koju dalje kreira u narativu.

Ipak, ovo je komedija i ona je najuspelija kada visokooktanske, pažljivo koordinirane trilerske i akcione scene iznenada okreće na šalu. Jedan od svakako najsmešnijih momenata je upravo onaj u kome Lee i Hwang moraju da insceniraju saobraćajnu nesreću kako bi Ma bio oslobođen od policijskog zadržavanja i ovde taj južnokorejski profi-nivo zaista blista. Ova scena je režirana kao sigurno vođeni akcioni set-pis, pa još sa znalački ubačenim animiranim delom koji nam unapred objašnjava kako će se precizno planirana akcija odvijati i predstavlja hajlajt filma u smislu režije, kamere i montaže.

Ostatak filma je manje atraktivan u vizuelnom smislu, ali se dosta oslanja na hemiju između aktera i nudi zdravu, pristojnu komediju od koje se možda nećete stalno valjati po patosu ali ćete biti dobro raspoloženi. Kada Lee, Hwang i Ma postanu „ekipa“, jer se sa druge strane u priču ponovo umeša Yong-gang Kim (kome je ego VEOMA ranjen, plus MRZI taj glupi AI ma koliko da softver zarađuje para, i time dobija nepodeljene simpatije gledalaca), film ima lepu „buddy“ dinamiku između slučajnih i nekompatibilnih partnera koje sve na neki način povezuje činjenica da su u braku ili su bili u braku sa snažnim, asertivnim, preduzimljivim, karakternim ženama.

Film ovde, nažalost ispoljava i jedan očigledan nedostatak a koji je, verujem, bio žrtva – inače dobre – odluke da se radnja odvija brzim tempom i da sve ne traje duže od sat i četrdeset pet minuta, pa se odvaja premalo vremena da se među ženskim likovima izgradi slična hemija koju imaju muškići. Gotovo je sigurno da je neka ruka scenarija ovo predviđala i u samim karakterizacijama ženskih likova se da nazreti dubina ali film nikada nema vremena da je istraži. To jeste za žaljenje (pogotovo je Hwangova trenutna devojka, novinarka A-Ra potpuni višak u filmu i nema ništa da radi, a što je greota imajući u vidu dobro stilizovan lik i dobru glumicu) mada je, imajući u vidu do koje je mere feminizam tabu u Južnoj Koreji, već činjenica da su žene predstavljene kao kompetentne i zapravo kompetentnije od muškaraca (Si-nae je između ostalog džudistkinja i legitimno se bori u akcionim scenama, Hye-ran, Maova žena je mozak operacije i neko ko je od uličnog fajtera napravio ozbiljnog kriminalca itd.) za pohvalu i nešto što će se, nadamo se, istraživati malo dublje u potencijalnom nastavku (a koji se praktično najavljuje poslednjom scenom u kojoj se pojavljuje jedna ozbiljno popularna K-pop zvezda kao supruga još jednog od likova).

Druga polovina filma, dakle, prevashodno počiva na hemiji trojice muškaraca koji treba da spasu svoje sposobnije žene i to DOSTA DOBRO radi posao. Glumci su sjajni: Seon-ky Jin, Myong Gong i Ji Suk Kim svoje stereotipne uloge „muževa“ igraju sa entuzijazmom, sjajem u očima, puno kinetičke energije, a opet ne sleću u karikiranje niti im scenario u usta stavlja nekakve didaktičke ispovedne momente. Kyong-ho Yoon je takođe odličan kao jedini „ozbiljni“ kriminalac u filmu, Yong-gang Kim, i do kraja uspeva da se nametne kao ubedljivi psihopata a koga pritom i dalje komično trigeruje kada mu pogrešno izgovaraju ime.

I glumice su vrlo dobre, mada, ponoviću, imaju manje da rade, ali svaka od njih ima solidan dramski i komički karakter i valja ih nabrojati: Han-na Kang kao Si-nae, So Min Jeon kao A-ra Chon i Da-hee Lee kao Hye-ran Ma, a koja ima i priliku da prikaže najveći raspon stilizacija u izgledu i krade dobar deo scena u filmu očiglednim trudom koji su inspirisani kostimograf i šminker uložili u njen imidž.

Akciona kulminacija filma je solidna, sa ponovo dosta dobro odmerenim tempom, pogotovo što Park razdvaja ansambl i postavlja njegove delove na različite lokacije pre nego što će ih u finalu ujediniti. Hwang i Lee imaju bizarno-komičnu ali istovremeno uspelu dramsko-trilersku scenu u hladnjači (ako ste fetišistkinja/ fetišista stopala i nožnih prstiju, ovu ćete scenu vraćati više puta) a posle nje sledi sasvim korektno koreografisana masovna tuča.

U nekakvom globalu, sama fotografija u filmu je dosta solidna imajući u vidu sa kakvom produkcijom imamo posla. Naravno da je i ovo često ružno osvetljen film koji je sav žut i gadan u noćnim scenama i da Park i direktor fotografije (a ne znam ko je to u ovom filmu) ne rade nekakve UMETNIČKE BRAVURE u kompoziciji kadrova, ali ovo je komedija koja treba da bude i akcioni triler i ona je čitka, jasna, brzog tempa koji vas nikada ne dovodi u konfuziju i izgleda sasvim dobro sve vreme, sa povremenim bljeskovima inspiracije. Ponovo, ovde na delu – kao i u montaži – imamo kvalitetan zanat – na primer scene automobilskih potera su odlične – i to treba ceniti.

Husbands in Action je, dakle, film bez nekakve velike artističke ambicije, ali i vrlo kompetentno napravljena akciona komedija koja nije „laka“ u smislu da se nije vodilo računa o dramaturgiji – pa ćemo se valjda snaći u montaži – ili da je akcija urađena ofrlje jer, jelte, komedija. Naprotiv, ovo je čvrsto sklopljen film čiji vidni nedostaci ne ranjavaju fatalno njegov energetski koeficijent, gde su kaskaderi radili odlično a glumci još bolje i koji, iako ne kaže ništa VELIKO na temu muško-ženskih odnosa, svoju malu tezu o tome da iza bizarno nekontrolisanih muškaraca u srednjim godinama stoje jake žene svetačkog strpljenja koja vrte glavom u neodobravanju ali ipak razumeju sa kakvom preraslom decom imaju posla, odrađuje sigurno i sa guštom. Taj spoj vrlo standardizovane sitkom postavke i ipak kvalitetnog filmskog trilerskog-akcijanja je naprosto zabavan i ako volite zabavu, ovo vredi pogledati.