Početkom Maja je Mad Cave Studios izdao omnibus kolekciju maksi serijala Galaxy of Madness a koji je izlazio u nastavcima od Juna 2024. godine pa do Juna 2025. Izdavač je prethodno uradio i dve „normalne“ kolekcije sa svim epizodama, ali ovaj all-in-one paket, iako je u mekom povezu, sa svojih dvestašezdesetak strana predstavlja svakako najudobniji način da se u poznate sa galaksijom, jelte, ludila, koje emanira iz umova nekih uistinu izvrsnih, pedigriranih autora. Dodatno, Galaxy of Madness je strip naglašeno smele ambicije u naraciji, sa mnogo imaginativnih, ekscentričnih koncepata koji se na čitaoca bacaju od najranijih tabli – štaviše prvi dijalozi su na jeziku koji nećete razumeti i nećete do kraja stripa znati šta se u njima govorilo – i zapletenom, bizarnom filozofskom srži spakovanom u format akcione avanture, pa je svakako zgodno ako sve ovo pročitate u jednom sedenju.

Mad Cave Studios, kako smo već rekli, nema među svojim prioritetima privlačenje najvećih imena u angloameričkom mejnstrim-stripu. Ovo je firma koja mnogo radije sarađuje sa kreatorima koji tek prave prve korake u industriji glavnog toka i daje im produkcijske uslove da pokažu šta znaju. Naravno, za deset i kusur godina požrtvovanog rada kompanija je iskopala za sebe nišu na savremenoj strip-sceni, ima stabilan izdavački program, sada već raznovrstan i bogat žanrovski katalog, plus kolekciju interesantnih licenci koje je zakupila da sa njima radi (ponovo, radije se okrećući jeftinijim stvarima kao što su IP-jevi King Features Syndicatea nego da juri najnovije i najvrelije fenomene u popularnoj kulturi – a što obezbeđuje relaksiraniji rad, nezavistan od ćudi aktuelne generacije popkulturnih konzumenata). Ovo jeste privuklo i neka renomirana imena u Mad Cave, na primer Cullen Bunn je MORAO da se zapljune jednim svojim standardnim horor serijalom, ali ovo jednostavno i dalje nije firma u kojoj ćete naći projekte Ricka Remendera, Gartha Ennisa, Rama V-ja, Simona Spurriera ili nekog petog mejnstrim-a-frilens autora koji voli da šara.

Galaxy of Madness je izuzetak. Ovo je napisala Magdalene Visaggio, a crtali su Michael Avon Oeming prvu polovinu pa onda Victor Santos drugu i pričamo, dakle, o vrlo snažnoj koncentraciji talenta na malom prostoru.

Oeming je, naravno, veteran strip-industrije, crtač, ali i scenarista koji je u mejnstrim prodro zajedno sa svojim prijateljima poput Davida Macka i Brian Bendisa i početkom veka skrenuo na sebe mnogo pažnje na ime osobenog, vrlo stilizovanog crteža. Oeming je sa Bendisom radio (i i danas ga radi, mada sporijim tempom) uticajni serijal Powers, spajajući policijski procedural sa gritty superherojštinom, a tokom godina crtao je mnogo mejnstrim projekata za DC i Marvel (Catwoman, Avengers, Daredevil…) ali i pisao razne korporacijske superherojske stripove. Značajan deo njegovog rada poslednjih petnaest godina vezan je i za gejming giganta Valve, gde je sarađivao kao ilustrator na igri Team Fortress 2 i crtao strip po njenim motivima. U creator-owned sferi Oeming je, pored Powers, verovatno najpoznatiji po sada već dugovečnom serijalu o mišjim vitezovima, Mice Templar, a njegov strip iz 1998. godine (sa Brettom Lewisom kao scenaristom), Bulletproof Monk je adaptiran i u istoimeni akcioni film pet godina kasnije, a u tom filmu je igrao Chow Yun-fat što je, složićemo se, dostignuće kakvim bi se svako od nas ponosio. Oeming se 2001. godine zakitio i Ajznerom, zajedno sa Bendisom, naravno za Powers, i lepo ga je videti u creator-owned projektu kao što je Galaxy of Madness, a koji su on i Magdalene Visaggio inicijalno publikovali kao digitalni, pretplatnički rad putem Patreona.

Galaxy of Madness je inicijalno zamišljen kao dvanaestodelni maksi-serijal ali je obim do kraja ipak malo smanjen. Oeming je uradio prvih pet epizoda a onda se, pretpostavljam zbog drugih obaveza, povukao na poziciju crtača naslovnih strana za narednih pet, a koje je nacrtao fenomenalni španski crtač Victor Santos. Santos je jeda od onih španskih crtača koji su kod kuće ostvarili univerzalnu prepoznatljivost i nakupili se nagrada, ali koji su želeli da se dokažu i na severnoameričkom tržištu i to su itekako postigli. Nakon nekoliko godina na početku stoleća tokom kojih je Santos imao velikog uspeha sa serijalom Los Reyes Elfos i onda publikovao mnogo drugih stripova za razne španske izdavače, krenuo je rad za italijanske i francuske kuće a onda skok preko Atlantika. U 2009. godini je Santos eksplodirao u severnoameričkom stripu, radeći Mice Templar: Destiny za Image, Demon Cleaner za Antarctic Press i izvrsni Filthy Rich (sa Brianom Azzarellom, naravno) za Vertigo Crime. Od tada on redovno radi za španske, italijanske, francuske i američke izdavače a ja sam o njemu poslednjih godina pisao na ime grafičkih romana Against Hope i Until My Knuckles Bleed, u kojima je on ekstremno eksplicitno radio u maniru Franka Millera na njegovim najbrutalnijim Sin City podešavanjima. I, mislim, pošto Frank Miller više ne radi stripove tako često, a i kad ih radi uglavnom nisu dobri, nije ni loše što je neko preuzeo štafetu. Ipak, sa Galaxy of Madness Santos itekako podseća da ni slučajno nije puki Millerov lojalista i tako izvrsno radi u Oemingovom tragu da je to milina za videti.

Santos je i kolorisao svojih pet epizoda, ali kolore za prvih pet a onda i za sve naslovnice radila je sjajna japansko-američka umetnica Taki Soma, žena koja je kao autorka najpoznatija po autobiografskom stripu Sleeping While Standing, a koja je kao koloristkinja radila (i to izvrsno) za Mad Cave, Image (na feminističkoj satiri Bitch Planet!!) i Marvel.

Magdalene Visaggio je napisala ovaj strip i ovo je jedan od njenih najuspelijih projekata u smislu da je u njemu odnos queer estetike i old school swashbuckling pustolovine tako perfektan da će „obična“ publika Galaxy of Madness polapati bez ikakvih rezervi, a da će queer i partikularno trans čitaoci u njemu naći mnogo momenata identifikacije i ekscentričnih, zabavnih poigravanja sa identitetima, ali i kontemplacija o samorealizaciji, odnosima unutar porodice itd. Visaggio je jedna od najpoznatijih trans autorki u savremenom američkom mejnstrimu i mada sam ja o njoj do sada pisao samo jednom, na ime stripa Calamity Kate koji je izdao Dynamite, ona je svoje ime odavno učinila prepoznatljivim radeći za Black Mask (Kim & Kim, Quantum Teens Are Go, Sex Death Revolution), Humanoids (Strangelands), DC (Eternity Girl na eksperimentalnom imprintu Young Animal koji je vodio Gerard Way a Visaggio je ovaj strip kreirala kao projekat unutar radionice pisanja što ju je organizovao Scott Snyder i nije skroz pogrešno reći da se vidi dosta snyderovskog pristupa materiji u Galaxy of Madness), Vault, (Vagrant Queen) itd. Visaggio jeste radila i neke „klasične“ mejnstrim projekte, dakle, pisala je i Transformerse za IDW, Doctora Miragea za Valiant, Rick and Morty za Oni, Moćne rendžere za BOOM!, razne horore za Archie Comics, ali i čist superherojski glavni tok DC-ju i Marvelu, mada je ovo poslednje uglavnom bila po jedna epizoda u raznoraznim krosoverima. Stoji, dakle, da je njen prevashodni izraz autorski i da je to zanima više nego da se nekako uvali da piše neki od X-Men serijala za Marvel.

A na ime toga je svakako i prepoznatljiva, kao snažni queer i trans glas u današnjem američkom mejnstrim stripu, pa je i veliki broj nominacija za nagrade (sem nominacija za Ajznera za Eternity Girl i Kim & Kim) bio naravno za GLAAD, za njene creator-owned radove.

Sa Galaxy of Madness, pak, Visaggio, rekosmo, spretno istupa iz neke najdublje LGBTIQ+++++ brazde i kreira strip koji je definitivno prilično queer u svojoj gizdavoj estetici i žongliranju sa identitetima, ali koji nije eksplicitno usmeren da tretira queer tematiku ili daje politički iskaz. Ovo je, razume se, manje „hardcore“ nego što bi nekakav aktivistički Mehmet u svakom od nas želeo, ali je i briljantan trojanski konj kojim se queer svetonazor nenametljivo a elegantno prodaje strejt/ mejnstrim publici unutar strukture jednog ludo zabavnog pustolovnog stripa.

Galaxy of Madness počinje in medias res, u tolikoj meri da nije nerezonski da se zapitate da li ste možda propustili neki prethodni strip kome je ovo nastavak. Bez brige, niste, to da Galaxy of Madness očekuje da se dočekate na noge čim okrenete prvu stranu i da ne prestanete da trčite do samog kraja je deo njegove briljantne energije. Sve što treba da znate o zapletu ovog stripa ali i prirodi univerzuma u kome se on događa saznaćete čitajući ga, a sve što ne treba da znate, pa – nećete saznati. I to je OKEJ. Ovo je jedan od onih stripova koji spretno sugerišu mnogo širi i bogatiji svet/ univerzum nego što ga prikazuju i u čitateljki pale vatre grozničave mašte i spekulacije, a da istovremeno priča priču koja je mnogo jednostavnija nego što na prvi pogled deluje.

No, za početak, koncept je veoma cool i autori ovde uspevaju da se smeste na udobnu sredinu između omaža i parodije i da nam prodaju ideju da pratimo avanture grupe pustolovnih svemirskih arheologa u četrdeset i prvom veku naše ere, koji kroz kosmos putuju koristeći „epistemički“ brodski pogon, dakle, motor koji inženjerka Petra svaki put kada brod nekud mora da ode mora da ubedi da je baš ta lokacija ono gde treba da se bude pre nego što on napravi tunel kroz vreme-prostor i prebaci brod na to mesto. Ovo su arheolozi čiji jedan član posade može da se podeli na više tela i obavlja više zadatak u isto vreme, čija je jedna članica sveštenica-ratnica komplikovanog starostavnog kulta (koji je svojevoljno napustila) i koji znaju da neka od njihovih petljanja po arheološkim iskopinama doslovno imaju kvantne efekte što putuju kroz vreme i menjaju prošlost koju oni pokušavaju da rekonstruišu svojim naučim radom. Pronalaženje artefakta za koje im instrumenti kažu da su stariji od samog univerzuma nije čak ni najbizarnija koja će im se desiti u toku radnog vremena.

Glavna junakinja je Vigil Virgo dvadesetpetogodišnja arheološkinja što je došla u sukob sa administrativno-religioznim autoritetom koji upravlja pangalaktičkim društvom kada je odlučeno da je njena magistarska teza pseudonaučno smeće. Vigil insistira da je matematika koju ona koristi u radu tačna i da se sve slaže ali problem su njeni roditelji, takođe naučnici i arheolozi koji su pre nepune dve decenije došli u sukob sa vlastima tvrdeći da su našli dokaze da je čitav univerzum u kome svi žive zapravo softverski konstrukt neke (verovatno) veoma moćne inteligencije. Roditelji su izbegli reperkusije time što su nestali, verovatno u potrazi za neoborivim dokazima za svoju tezu, a pre toga su zavetovali porodičnog prijatelja po imenu Odysseys, takođe pustolovnog arheologa, da pazi i čuva Vigil kao svoju ćerku. On je ovo prihvatio i shvatio veoma ozbiljno pa poslednjih deceniju i po on i Vigil idu po svemiru, rade na raznim iskopinama i on je generalno tretira kao svoju ćerku i ravnopravnu partnerku u poslu.

Problemi nastaju kada, dakle, i Vigil dođe u sukob sa vlastima a na osnovu nalaza na nekim iskopinama i Odysseys, mada nerado, pristaje da joj pomogne u potrazi za daljim dokazima da je makar deo teorije njenih roditelja bio tačan, u nadi (njegovoj) da će se pokazati da materijalni nalazi ne podupiru Vigiline pretpostavke i da će posada njegovog malog broda moći da se vrati nekakvom normalnom poslu kada devojka iz svog sistema izbaci žudnju da simbolički opravda svoje odsutne roditelje i prihvati da živi život koji ne mora biti nastavak njihovog rada.

Razume se, pošto je ovo avanturistički, naučnofantastični strip, nagađate da to neće ići baš tako kako Odysseys priželjkuje i Galaxy of Madness veoma brzo postaje serija šokantnih otkrića i neočekivanih preokreta koji će istovremeno razotkriti bizarnu prirodu stvarnosti u kojoj ovi likovi žive ali i komplikovane odnose unutar male zajednice.

Galaxy of Madness bi na ime tog svog malog ali egzotično-zabavnog ansambla i narativa koji podrazumeva skakutanje po kosmosu od planete do planete, ali i česte energične sukobe i neslaganja unutar tog blisko povezanog ansambla, trebalo da bude instant zanimljiv ljudima koji vole Marvelov Guardians of the Galaxy. Ovo ima sličan vajb grupice nekompatibilnih, komplikovanih luzera sa sopstvenim traumama i neprežaljenim greškama iz prošlosti, koja uprkos svemu sebe nalazi na plemenitoj pa možda i neophodnoj misiji od koje zavisi postojanje svemira. No, istovremeno, Galaxy of Madness ide i najmanje jednu ili dve generacije unazad, do pedesetih kada je EC objavljivao svoje klasične naučnofantastične stripove (Weird Science, Incredible Science Fiction, Weird Fantasy i naravno Weird Science-Fantasy) i hvata njihov dah imaginacije, rada na granici poznatog i divlje spekulacije, i sve stavlja u format povišene, melodramatične ekspresije, sa poslednjim tablama svake epizode koje nude bizarne klifhengere i navlakuše za idući nastavak gde scenaristkinja izražava svoju šokiranost stvarima koje su se desile i nesposobnost da i ZAMISLI šta će biti dalje.

Ima, naravno, stripova koji ovakve stvari pokušavaju da urade ali im to ne polazi za rukom i budu samo jeftin pastiš ili ne mnogo smešna, prvoloptaška parodija. Galaxy of Madness je, pak, premijum verzija ovakvog stripa i uzor za druge slične projekte u budućnosti, rad britkih, superzabavnih dijaloga u kojima likovi nastupaju sa mnogo karaktera i osobenog glasa, koji su PUNI bizarnih naučnih i spekulativnih koncepata vezanih za hronomociju, kvantnu mehaniku i astrofiziku, ali i filozofskih opita koji iz njih prirodno izlaze, a da opet sve to nije ni zbunjujuće ni teško da se kroz tekst probijete. Visaggio ovde piše priličnu ali ne kritično preveliku količinu teksta u dijalozima a leterer Morgan Martinez to snalažljivo pakuje po tablama i obezbeđuje mu tečnu, pitku konzumaciju. Možda ključno, iako strip isprva deluje kao da će se baš zaplesti u metafizičkoj spekulaciji i filozofskoj diskusiji, on se posle izvesnog vremena razotkriva kao karakterna drama o odnosima u porodici, biološkoj i usvojenoj, i kao takva drama radi veoma lepo sa likovima, koristeći svoj razuzdani naučno/ fantastični imaginarijum i koncept da ih stavi u simbolički potentne situacije, dovede ih u momente snažnog stresa, loma, prevrednovanja vrednosti…

Pritom, ovo je duhovit strip, u kome se potka akcione komedije (sa apsurdističkim tonovima) koristi za kreiranje mnogo dobrog raspoloženja a da to opet ne pojeftinjuje likove, njihove drame i njihov rast. Čak ni kada se pojavljuju alternativne verzije likova obeležene drugačijom kolornom šemom.

Oemingov vizuelni jezik za ovaj strip je izvanredno karakteran. Crtač čiji rad karakteriše stalno poigravanje sa lejautom table, okvirom kadra, ali i dinamično eksperimentisanje sa konturama i proporcijama likova u različitim, često neočekivanim rakursima i svetlosnim uslovima je ovde na svom terenu sa stripom u kome je ideja da se možda sve vreme radi o univerzumu koji nije „stvaran“ i deo je fikcije-u-fikciji sveprisutna i informiše njegov izgled, tranzicije između scena, dinamiku unutar samih scena. Oeming je za ansambl ovog stripa kreirao neke istinski ikonične likove – u prvom redu su Vigil sa svojim hardcore „alternativnim“ šiškama i Odysseys sa naočarima i „handlebar“ brkovima koji i najstrejterskijeg muškarca među čitaocima nemilosrdno teraju da preispita svoje seksualne preference, ali i Odon, muškarac tuđinske rase, ima ludo zabavan dizajn – i stavio ih u atraktivne, zabavne kostime, a zatim ih bacio u svemirsku avanturu gde će se susretati sa situacijama koje radikalno rekontekstualizuju stvarnost u kojoj svi oni žive. Taki Soma prati njegovu imaginaciju jarkim, živim kolorima koji uprkos čestom korišćenju snažnih kolornih kontrasta zapravo disciplinuju Oemingov često veoma agresivni lejaut i pomažu čitaočevom oku da nađe pravi put kroz haos ovog stripa.

Kada Santos preuzme crtež i kolor od pete epizode on demonstrira vrhunsko majstorstvo, radeći veoma ubedljivo u stilu koji je Oeming nametnuo. Santosov lejaut je i dalje veoma dinamičan i on ovde ni jednog momenta ne poseže za kinematskim narativnim pristupima koje je voleo u svojim millerovskim omažima, držeći se vrlo „stripovskog“, semantički gustog i ekonomičnog vizuelnog pripovedanja, ali se razlika ipak vidi u nešto većem prisustvu pravih uglova u okvirima kadrova i samim crtežima u kadrovima, čisto da bude jasno da ovo nije tek imitiranje Oemingovog pristupa. Takođe njegovi su kolori nešto „mesnatiji“, sa jačim forsiranjem dubokih nijansi crvene naspram zelene, žute i bledo ljubičaste koje je Soma pretežno koristila, ali onda u par epizoda Santos crta alternativne svetove koji omažiraju/ parodiraju poznate žanrovske predloške (uključujući sincityjevski noir ali i vizuelne omaže Jacky Kirbyju), prilagođava i lejaut i kolor njihovim senzibilitetima i ne samo da to izgleda sjajno nego i bude jasno da se on MNOGO jako zabavlja dok ovo radi.

To je, mislim, i jedna od velikih vrednosti ovakvih creator-owned projekata u kojima grupa vrlo kreativnih osoba sarađuje na materijalu koji svaku od njih izaziva da upotrebi svoju maštu što više može. I u slučaju Galaxy of Madness fer je reći da u finalnom produktu dobijamo priličnu količinu čiste strip-magije. Ili u najmanju ruku veoma zabavan naučnofantastični strip. Nadam se da će ova ekipa imati prilike da nekada ponovo sarađuje jer je sinergija talenata, iskustava i interesovanja prikazana na ovom projektu dala sjajne rezultate. Još jedna ozbiljna pobeda za Mad Cave Studios, pa izvolite da putem njihovog sajta sebi naručite ovaj omnibus i nauživate se za sve pare.