Retko se dešava da okolnosti nastanka filma te njegovog mukotrpnog puta do mraka bioskopske dvorane i nasmejanih lica publike rezoniraju tako jako sa centralnom temom tog istog filma. Još ređe kada je u pitanju dugometražni film koji je radio prestižni studio za animaciju i u kome se pojavljuju neki od najprepoznatljivijih fiktivnih likova u poslednjih stotinu godina, a koje bi SVAKA korporacija na planeti volela da ima u svom katalogu. Coyote vs. Acme, ovogodišnji Warnerov-ali-da-li-zaista-Warnerov dugometražni crtani-ali-ne-skroz-crtani film se tako nekako namestio da nas pošteno nasmeje slepstik programom kakav je nekada samo klasična animacija mogla da ponudi, kršeći zakone fizike i biologije, ali i da nas rastuži i natera da se zamislimo nad filozofskim i egzistencijalnim pitanjima kako je nekada klasična slepstik komedija zapravo imala hrabrosti da radi.

Looney Tunes i Merrie Melodies, klasični crtani filmovi koje je prvo Leon Schlesinger radio u sopstvenom studiju a onda, spremajući sebi veliki poklon za odlazak u penziju prodao Warner Brosu 1944. godine, imali su u svoje vreme jedan očigledan subverzivni preliv. Naravno, komedija GENERALNO ga je imala, i sa prelaskom iz nemog u tonski film su anarhične, eksplozivne slepstik eskapade Bustera Keatona, Laurela & Hardyja i Charlieja Chaplina dobile svoju ekspanziju u dovitljivosti braće Marx koje je majka stavila na put evolucije vodviljskog humora u satirisanje savremenih američkih fenomena. Looney Tunes i njihovi rođaci Merrie Melodies su, naravno, imali tu osobenost da su po prirodi medijuma bili svedeni na kratke, eksplozivne iskaze od pet-šest minuta i ni na koji način obavezani da se drže bioloških ili fizičkih pravila stvarnog sveta pa je njihov narativ mogao da ide ekstremnijim putanjama a njihove su teme znale da budu otporaške i satirične, pa i u značajno većoj meri od onog što je nudio Walt Disney (protiv kojeg je Schlesinger javno protestovao jer je smatrao da mediji nepravično favorizuju njegovu produkciju). Od Duška Dugouška koji ljubi svoje protivnike u usta da bi ih zbunio, preko kanarinca Tvitija koji ima samo svoju dovitljivost da nadmudri fizički jačeg i za lov naoštrenog predatora, junaci ovih crtanih filmova su skoro po pravilu bili kodirani manjinski, kao pripadnici nižih klasa ili marginalizovanih populacija čiji je imperativ bio ne samo da opstanu u neprijateljskom društvu, već i da sačuvaju svoje dostojanstvo i pokažu da imaju jednako pravo da postoje kao i svi drugi. Ovo je još vidljivije kada se pogleda ko su im bili protivnici: ne isključivo, pa ni većinski, figure društvenog autoriteta – mada postoji ona epizoda Duška Dugouška u kojoj država na kraju skrene putanju auto-puta da on ne bi izmeštao svoju „kuću“ – već prevashodno figure društvenih siledžija: lovaca, predatora, glasnih i besnih revolveraša, snobovskih pripadnika viših društvenih staleža koji na radnike, seljake i sirotinju gledaju sa prezirom (sećamo se klasične epizode Duška Dugouška Long-Haired Hare iz 1949. godine gde je protivnik zecu koji svira šlager na bendžu besna, klasno gadljiva buržoaska faca u liku operskog pevača po imenu Giovanni Jones). I ovaj je stav Looney Tunes/ Merrie Melodies produkcija opstajao dugo nakon što su one bile prodate Warneru.

Naravno, DANAS su Warnerove animacije prevashodno rađene kao dugometražni filmovi rađeni po predlošcima DC-jevih superherojskih stripova a Warner Bros. Pictures Animation, studio koji je radio Coyote vs. Acme je poslednju deceniju uglavnom žeo uspehe radeći Lego Movie i Lego-adaptacije superherojskih predložaka. Kvalitet ovih filmova je uglavnom visok i ovo nisu, iako nominalno namenjeni deci, ni filmovi koji nemaju šta da kažu. Ipak, nekakva direktna antikorporacijska satira kakvu servira Coyote vs. Acme ne viđa se često u ovoj orbiti.

Coyote vs. Acme svom postojanju verovatno u velikoj meri ima da zahvali Jamesu Gunnu koji je potpisan kao jedan od troje autora „priče“ ali i koproducent ovog filma, neko ko je svoj visoki položaj u Warnerovoj strukturi iskoristio da aminuje i kikstartuje nešto što je naprosto svima u startu moralo delovati kao zdrav, logičan entertejnment biznis. Kako smo gore već rekli, animirani junaci Looney Tunes filmova spadaju među najprepoznatljivije fiktivne likove na planeti i, uostalom, predstavljali su snažni temelj franšize Space Jam – ko NE BI želeo da gleda film u kome se Pera Kojot, Duško Dugouško i Patak Dača blesave zajedno sa SNL komičarima, u najboljoj animirano-igranoj produkciji treće decenije dvadeset i prvog veka?

Ispostavlja se da je odgovor na pitanje iz prethodnog pasusa predvidivo sumoran: šefovi studija, eto ko.

Coyote vs. Acme nastao je ekspanzijom teksta Coyote v. Acme koji je američki pisac i humorista Ian Frazier napisao za Njujorker davne 1990. godine, kreirajući satiričnu i komičnu priču gde kojot iz Looney Tunes filmova odlučuje da tuži kompaniju Acme na ime toga da svi njihovi produkti koje on kupuje kako bi mu pomogli u njegovom večitom lovu na Pticu Trkačicu na kraju nekako ne samo da ne funkcionišu u skladu sa deklaracijom već i njemu nanose teške ozlede. Ova je priča onda, skoro sigurno, godinama razmatrana kao potencijalni scenario i pre nego što će se film ovaplotiti u formi koju danas imamo u domaćem bioskopu, imao je i fazu u kojoj je Chris McKay poznat po seriji Robot Chicken imao ulogu producenta. No, od 2018. godine kada je sve ovo počelo da se kotrlja, pa do 2022. kada se selo da se odistinski napiše scenario dosta se toga promenilo. Gunn je uz sebe imao Jeremyja Slatera, ali i Samy Burch pa su njih troje napisali priču od koje je onda Burch istesala scenario. Kako je Samy Burch profesionalno prevashodno kasting-direktorka – ali taj posao nije radila i na ovom filmu – a ima iza sebe istoriju filmovanih scenarija, nije ni previše smelo zaključiti da je veliki deo onog ljudskog, proživljenog, REALNOG sloja ovog scenarija došlo iz njenog smera.

Film je onda, snimljen u Nju Meksiku tokom proleća 2022. godine da bi nova uprava u Warneru koji je u istom tom trenutku prolazio svoj merdžer sa Discoveryjem, posle malo deliberacije odlučila da se ovo ne isplati puštati u bioskope i da je najbolje da se film stavi u bunker, a u dogledno vreme komisijski uništi kako bi od države mogao da se traži otpis poreza od trideset miliona dolara. Znajući da je film koštao između sedamdeset i osamdeset miliona da se napravi, sigurno mislite da je test-publika na internim projekcijama morala reagovati ekstremno negativno ako je Warner odlučio da je u redu da izgubi 40-50 miliona bez čak i pokušaja da se, eto, makar i uz najminimalniji marketing, kroz bioskope namakne neka crkavica.

Ovo naravno, nije tačno. U slučaju filma Batgirl Adila i Bilala, koji nije uspeo da izbegne bunker i još uvek je tamo zatvoren, test-publika je film ocenila kao „prihvatljiv“. No u slučaju Coyote vs. Acme je sva test-publika reagovala nedvosmisleno pozitivno, a profesionalci koji su ga videli pre bunkerisanja su ga hvalili na sva usta. Reakcije industrije i generalne javnosti na Warnerov potez su u oba slučaja bile snažne ali su makar u slučaju Coyote vs. Acme uspele da promene odluku studija koji je dopustio mogućnost da se film ponudi nekoj distributerskoj kući na otkup. Na kraju je Ketchup Entertainment, koji je Marta prošle godine distribuirao Warnerov dugometražni animirani film The Day the Earth Blew Up praktično u isto vreme dobio mogućnost da otkupi Coyote vs. Acme i napravljen je dil od pedeset miliona dolara. Znajući da je Coyote vs. Acme u trenutku dok ovo kucam, manje od dve nedelje nakon svoje premijere, zaradio 44 miliona dolara u bioskopu, verujem da će svi na kraju biti zadovoljni. Warner je dobio gomilu keša u cugu, zarada koju će Ketchup na kraju imati ne bi bila dovoljna za gigantsku korporaciju ali će verovatno biti okej za manju, okretniju firmu koja je navikla da distribuira i razne krševe, a publika je dobila mogućnost da u bioskopu ima jedno eksplozivno iskustvo kakvo je i najbolje imati u velikoj sali, sa drugim ljudima, dok se svi zajedno smeju i navijaju.

Kod nas preveden kao Pera Kojot protiv sistema, Coyote vs. Acme i jeste priča o karijernom luzeru koji se u jednom momentu najstrašnije frustracije i poniženja odlučuje da uđe u sudsku borbu protiv gigantske korporacije, iako je sasvim jasno da on u njoj ne može da pobedi. Magija ovog filma je u tome što niko od potlačenih, poniženih, od iluzija sasvim izlečenih likova koje u njemu gledamo ne samo da ne veruje u pobedu već i u tome da, kada ta pobeda na kraju dođe, ona nije bajkoviti hepiend koji niko ionako nije mogao da vizualizuje, već zapravo nijansirana, manje spektakularna ali suštinski temeljnija pobeda koja se oslanja na javno mnjenje i pritisak zdravorazumske javnosti – upravo onako kako je ovaj film uopšte uspeo da uđe u bioskope.

Pera Kojot („po zanimanju genije“) odnosno Wile E. Coyote je jedna od najekstremnijih figura iz klasičnog Looney Tunes kataloga. Debitujući 1949. godine (iste one u kojoj je Leon Schlesinger umro, uživajući u svojoj penziji svega pola decenije) on je bio indikator koliko su u Warneru zaoštrili humor i satiru u pet godina otkada je vlasništvo nad ovim univerzumom prešlo iz ruke u ruku. Iako lik sa apsolutno najviše minutaže u crtanim filmovima u kojima se pojavljivao, Wile E. Coyote je bio prikazan kao negativac, neuspešni ali uporni predator rešen da uhvati „heroja“ ovih filmova, Pticu Trkačicu, pustinjsku životinju obdarenu veselim karakterom, brzim nogama i nekom vrstom idiot-savant intelekta. Ovo je bila jasna inverzija klasične Looney Tunes/ Merrie Melodies matrice u kojoj je junak obično bio brbljiv i šarmantan lik spreman da baca duhovite prijave i debatuje sa svojim neprijateljima a ti su neprijatelji, kako smo već rekli bili kodirani kao toksično-muške figure sa vrha socijalne piramide straha. Štaviše, kada Warner nekoliko godina kasnije bude kreirao drugog „trčećeg“ protagonistu, najbržeg miša u celom Meksiku, Brzog Gonzalesa, on će biti upravo sve što Roadrunner nikada nije bio: socijalizovan, blagoglagoljiv, obdaren jasnim herojskim obeležjima, sklon dijalogu i debati.

Sa crtanim filmovima o Roadrunneru su u Warneru zaoštrili neke od klasičnih Looney Tunes teza do ekstrema. Smešten u pustinju radije nego u šumsko, ruralno pa kasnije periurbano okruženje u kome smo gledali Duška Dugouška, ovo je bio crtani film u kome je „pustinja socijalnog“ stavljena u prvi plan. Wile E. Coyote – po svemu sem po kodiranju protagonist ovih priča – u njima je prikazan kao opsednuta, na samo jednu ambiciju u svom životu bolesno usredsređena osoba, neko ko je svoj, očigledno veliki intelekt kadar za kreiranje kompleksnih tehnoloških konstrukta, podredio opsesiji i stavio u službu besmislenog, očevidno nedostižnog cilja. Kreiran iste godine kada je Beckett završio pisanje svog najpoznatijeg komada, Čekajući Godoa, on je prikazan kao tragikomična figura sposobnog, tehnološkim znanjem obdarenog muškarca koji samog sebe uništava lovom na praktično potpuno bezumnu životinju koja mu čitavog života izmiče. No, Wile E. Coyote nije bio samo satirizacija Melvilleovog Kapetana Ahaba – a gde je pustinja kao mizanscen ironično zamenila okean da se jasnije prikaže ispraznost celoživotne potrage – već i satirizacija čitave „tehnološke inteligencije“ modernog američkog muškarca koji je, opremljen alatom što ga je kupio u supermarketu i DIY priručnicima čitave vikende majstorisao po garaži kako bi svojoj porodici što ga više nije mogla videti kao vojnika, osvajača, lovca ili trapera, pokazao da je i dalje muževan i snažan.

Crtani filmovi o Roadrunneru su onda bili i neka vrsta budističkog aforizma sa titularnom pticom koja se nalazi u stanju stalnog blaženstva, koja uživa u svakom trenutku svog življenja jer oseća kako je dobro kada trči ili kljuca seme, koja stalno na licu ima osmeh i čiji je intelekt toliko daleko iza sebe ostavio ljudske dileme o svrhovitosti egzistencije da se izražava samo čuvenim „bip bip“ koje znači i sve i ništa, i sa druge strane sa kojotom koji je u stanju konstantne frustracije, čiji tehnološki intelekt ali i ekonomska investicija u stalno novu opremu i oruđa koja treba da ga dovedu do uspešnog kraja celoživotnog lova proizvode samo neuspehe i on završava ozleđen i ponižen. Budino učenje da je sebična – danas bismo mogli reći i „narcisoidna“ – žudnja za zadovoljstvom i posedovanjem stvari koje su po prirodi propadljive i privremene u korenu ljudske patnje ali i društvenih zala se onda godinama lomilo preko leđa sirotog Kojota koji će martirski okajavati grehe čitavih generacija vaspitavanih da budu „achieveri“ i učenih da više kapitala, bolja oprema i naprednija tehnologija donose neizbežne pobede u lovu, osvajanju ili ratu.

Američki će poraz u Vijetnamu biti jasna indikacija da neke istine nisu nužno univerzalne, ali je Wile E. Coyote sa godinama počeo da suptilno menja svoj status, pretvarajući se iz pančlajna satirične šale u simbol istrajavanja malog čoveka uhvaćenog u kandže sistema. Nasuprot onom aforizmu često – i pogrešno – pripisivanom Ajnštajnu, kako je rađenje jedne iste stvari iznova i iznova sa očekivanjem drugačijih rezultata „definicija ludila“, generacije koje su odrastale u sve debljoj senci korporativnog zagrljaja sa državom počele su Kojota da posmatraju i kao simbol nepredavanja, nekoga ko je svestan da igra nameštenu igru u kojoj zna da ne može da pobedi ali koji isto tako zna da nije poražen – niti ponižen – sve dok ne prestane da pokušava. Kako su to i drugi primetili, onako kako je Alber Kami izvršio inverziju Sizifa, posmatrajući ga ne kao tragičnu figuru osuđenu na večiti neuspeh već kao heroja istrajnosti koji svakog jutra iznova veruje da će baš danas postići nemoguće, tako je i Wile E. Coyote postao neko za koga publika navija jer u njemu vidi sebe – prezrenu, poniženu figuru, svakog dana prevarenu od strane bezličnog sistema svedenog na stalno isti korporativni logo na SVIM komadima opreme koje Kojot naručuje da mu ih iz velikog grada pošalju poštom, ali spremnu da se bori i narednog dana sve dok na kraju ne dođu ta slava ili smrt.

Na ovom mestu počinje film Coyote vs. Acme i on je, sasvim iznenađujuće, simbolički potentniji i narativno pametniji nego što ste očekivali.

Postavka je klasična i film nas podseća na status kvo time što vidimo nekoliko neuspešnih pokušaja da Wile E. Coyote uhvati Roadrunnera, koristeći magnetizam i raketne motore i završavajući ozleđen i ponižen posle svakog od tih pokušaja. Kada se uveče vrati u svoju pećinu u Novom Meksiku da ignoriše krčanje creva i osmisli novi plan kojim će sutra uhvatiti pticu, na televizoru koji mu, kao i svakom geniju, radi upaljen iza leđa i kreira pozadinski šum za genijalne misli, krajičkom pažnje čuje reklamu advokatske kancelarije koja se specijalizovana baš za probleme kakve on ima: ako ste kupili od firme opremu koja posle nije funkcionisala onako kako su vam obećavali, advokatska kancelarija Avery, Jones, and Maltese* će vas rado zastupati u tužbi.

*čije je ime naravno, referenca na legendarne Looney Tunes/ Merrie Melodies animatore, Texa Averyja, Chucka Jonesa i Michaela Maltesea

Kojot je gladan, besan, ponižen i neverbalan, da ne pominjemo da njegovi pokušaji da krene na put do, naravno, Albukerkija, gde se nalazi kancelarija, rezultiraju još jednom montažom njegovog korišćenja Acme opreme koja spektakularno fejluje, ali on na kraju stiže do velikog grada i susreće se sa advokatom kojeg je video u reklami.

Ali taj advokat je još veći luzer nego sam Kojot. Kevin Avery, osnivač i gazda ove male firme je neko ko ovakve tužbe priprema sa eksplicitnom ambicijom da one nikada ne dođu do suda. Sasvim svestan da bi na sudu svaku od njih izgubio ali i da se ogromnoj korporaciji ne isplati da svoje advokate izvodi na teren za besmisleno male parnice, on ove predmete pravi tako da Acme uvek, praktično po automatizmu pristaje na nagodbu gde će stranka biti obeštećena sa par stotina dolara, ime kompanije se neće razvlačiti po medijima, a advokat će u džep staviti neku bednu crkavicu koliko da firma opstaje do sledećeg prvog.

Ima nečeg jako elegantnog u tome kako film – ne ulazeći gotovo ni malo u objašnjavanje sveta u kome živi ljudi žive i rade paralelno sa nacrtanim likovima od kojih neke vidimo da su i službenici u Kevinovoj kancelariji – postulira kako su „toon slučajevi“ po pravilu manje važni u američkom pravosudnom sistemu, da ih advokati tretiraju kao gotovo po definiciji materijal za vansudska poravnjanja i da tu nema ni nekakve formalne priče o zaštiti zakonski garantovanih prava već se sve svodi na „bićeš dobar 150 dolara i ima da pevaš“. Iako ovaj film ne ulaže kompleksni sociološki napor da detaljno oslika diskriminisanost animiranih likova u odnosi na „prave“ ljude (kao što je to radio Zemeckisov Who Framed Roger Rabbit? koji je „toonove“ predstavljao kao stanovnike geta svedene na zabavljače za pripadnike viših staleža), njegov fokus na „sudsku dramu“ ovo uspeva da prikaže sa visokim nivoom jasnoće. I, ne, nije bitno što vidimo da su neki od toonova integrisani u društvo, rade kao službenici, laboratorijski istraživači i jedan od njih je čak i na čelu kompanije Acme – oni su suštinski prikazani kao diskriminisana manjina čija su prava samo na papiru ista kao prava većinske populacije, dok stvarna, svakodnevna praksa pokazuje da se ona tretiraju pa, kao pančlajn viceva.

Kojot, više prevarom nego snagom argumenata ipak uspeva da natera advokata da slučaj ode nas sud i kako se radi ne o samo jednom primerku faličnih raketnih koturaljki nego o stotinama proizvoda što ih je on tokom godina kupovao od Acmea i svi su bili u startu neispravni i naneli mu bol, u pripremama za suđenje počinju da se pomaljaju obrisi nečega što isprva liči na teoriju zavere.

Naime, konvencija je u ovom celom univerzumu da toonovi mogu da budu povređeni, da trpe bol, ali da se veoma brzo regenerišu od ozleda. U mnogo scena u filmu sam Kojot biva isečen na komade, spaljen, raznet itd, samo da bi nekoliko sekundi kasnije bio vraćen u „standardnu“ formu. Ono što, međutim, ostaje, su trauma i poniženje. Iako je advokat Kevin VEOMA MALO motivisan da se bavi ovim slučajem – protivnički advokat, Acmeov šef pravne službe, Buddy Crane je ajkuletina i, iako je studirao zajedno sa Kevinom danas je velika zverka u najvećoj kompaniji na svetu – njegova pripravnica, i nećaka, Paige, postepeno ga usmerava da prepozna kako postoji očigledna pravilnost u tome da su neispravni produkti isporučivani toonovima i na njima praktično testirani, bez njihovog znanja kako bi se onda nedostaci otklonili pre nego što ovi produkti budu serijski proizvođeni za većinsku, „ljudsku“ populaciju. Argumentacija je ovde da toonovima ionako ništa ne fali i da se od svake povrede brzo regenerišu i ovde film možda i pravi toliko finu distinkciju da deca koja će mu, nesumnjivo, biti većinska publika možda neće umeti da je verbalizuju.

Ali će je osetiti. Acme svojim produktima ne ubija toonove* ali ih osuđuje na život neuspeha, bolnih ozleda, trajnih mentalnih trauma i poniženja i kada na suđenju čak i generalni direktor Acmea, koji je i sam animirani lik, postulira da je ovo prihvatljiva cena progresa, film pravi onu vitalnu sponu između rasne i klasne dimenzije diskriminacije što mlade generacije treba da je internalizuju i da sa ovim znanjem idu dalje u građenje boljeg sveta.

*i pošto eksperimente izvodi korporacija a ne država, paralele sa američkim Tuskegee Syphilis Study eksperimentom u kome su tokom četiri decenije muškarci iz afroameričke populacije bili zaražavani sifilisom, bez njihovog znanja i onda proučavani, postoje, ali ne govorimo o direktnoj referenci.

Coyote vs. Acme, naravno, nije suva, pa čak ni napeta sudska drama već, jelte, urnebesna poluanimirana komedija. Kevina Averyja igra Saturday Night Live komičar Will Forte a njegovog oponenta, Buddyja Cranea igra John Cena uguran u odelo toliko tesno skrojeno da je svaka scena sa njim praktično PG-13 gej pornografija. Forte je vrlo dobar kao nekada idealistički, danas bedni advokat za sirotinju koji se reklamira putem bilborda, živi u motelu i specijalizovao se za vansudska poravnjanja a pravničku retoriku koristi jedino kada se svađa sa ženom na recepciji motela. Cena je, naravno, savršen kao alfa-mužjak u telu pravnog stručnjaka naviklom na to skupo, tesno odelo ali i na ubeđivanje generalnog direktora kompanije da je sve pod kontrolom.

A taj je generalni direktor pevac Foghorn Leghorn (kod nas prevođen i kao Sofronije Leghorn), figura veća od života, sa fejk provincijskim naglaskom i potpunim odsustvom rasne solidarnosti, neko ko svoj status toona nadilazi klasnom supremacijom i, kao svaki neoliberalni narcis, smatra da ako pripadnici njegove rase nisu kadri da i sami postanu bogataši, onda ne zaslužuju da im društvo štiti ikakva prava. Kada je naspram njega jedna tako „nesavršena žrtva“ kao što je Kojot za koga i gledalac vidi da ga zapravo baš briga za ishod suđenja i da samo želi da sklepeta Roadrunnera ako ovaj pristane da dođe da svedoči, kompleksnosti socijalne pravde su još izvanrednije prikazane.

Korporativna i klasna satira je ovde odvrnuta na adekvatan volumen jer je ovo ipak delom i crtani film iz tradicije Looney Tunes, ali ona vrlo često pogađa tačno gde treba. U jednoj sceni Cenin lik objašnjava direktoru da ne brine „Jer je zakon na našoj strani, pošto smo ga mi i napisali“. U drugoj se gledaocu prikazuje reklamni spot za Acme, firmu koja sebe predstavlja kao okrenutu društvenom napretku i onda doslovno kaže: „We’re a company of family values that values its family… of companies“ nudeći igru reči koja svojim apsurdističkim, tautološkim, cirkularnim okretanjem tri „buzzword“ pojma sažima i razobličuje svu korporativnu propagandu svugde.

No, Coyote vs. Acme je delom i (komični) triler o otkrivanju korporativne zavere i mada u tome nije VRHUNSKI, ovde mu mnogo pomaže to da je delom u pitanju crtać. Kameo pojavljivanje Duška Dugouška kao „deep throat“ izvora koji će obezbediti neophodne dokaze je savršeno i hvata harizmu ovog lika bez gubljenja koraka. Drugi Looney Tunes/ Merrie Melodies likovi su takođe perfektno iskorišćeni, počev od omaža starom holivudskom glumcu Peteru Lorreu koji je tokom četrdesetih u crtanim filmovima više puta prikazivan kao ludi naučnik, preko Tvora Pepea ovde jednoznačno otpisanog kao „predatora“*, kanarinca Tweetyja sa kojim John Cena ima sumanutu verbalnu razmenu, praseta Porkyja (koje je Leon Schlesinger voleo i insistirao da se što češće stavlja u crtane filmove iako je morao biti svestan da je ono napravljeno da parodira njega), koke Miss Prissy (one koja govori ono karakteristično „YeeeEEEEsss“), sve do Brzog Gonzalesa koji se u filmu uopšte ne pojavljuje ali postoji verbalna referenca na njega.

*seksualnog, naravno

Naravno, Patak Dača i Đavo iz Tasmanije imaju naročite uloge i memorabilne scene da nas podsete na najsvetlije momente svoje bioskopske anarhije, a sa „ljudske“ strane je u ulozi Paige više nego solidna Lana Condor, a sudiju, ne smeta da i to kažemo, glumi Luis Guzmán i vrlo je namrgođen dok bira da li će udarati u sto običnim ili komično predimenzioniranim crtanim čekićem.

Coyote vs. Acme je dinamičan film sa sasvim solidnom dramaturgijom i tempom. Režiser Dave Green je prevashodno autor spotova, ovo mu je tek treći film i zapravo se preporučuje jednim možda i iznenađujuće sigurnim narativnim postupkom gde su scene crtanofilmovskog haosa i akcije urađene vrlo dobro, baš onako kako očekujete da klasična animacija iz četrdesetih bude raskošno reimaginirana digitalnom tehnologijom osamdeset godina kasnije, a da onda dramske i trilerske „live action“ scene dobro „hlade“ gledaoca i on nikada ne dolazi u rizik da se zamori od vatrometa i spektakla na ekranu.

Svakako pomaže što je ovo vizuelno bogata ponuda sa mnogo kolora i dinamične režije samih scena, sa promišljenim osvetljenjem i efektnom montažom. Naravno, pričamo o dobrom zanatu pre nego o nekakvoj avangardi, ali ne samo da je dobar zanat na filmu danas užasno potcenjena kategorija već je i svaki film u kome glumci poput Johna Cene i Willa Fortea ovako strastveno i empatično glume naspram konstrukata napravljenih od ping pong loptica i imaju emotivne, uverljive interakcije sa nepostojećim partnerima primer režiserskog rada koji drugima treba da služi za uzor. Takođe, Looney Tunes lojalisti mogu da budu mirni znajući da je većini crtanih likova ovde glas pozajmljivao izvanredni Eric Bauza koji je nešto najbliže reinkarnaciji Mela Blanca što smo u ovom veku mogli da priđemo, a da ostale likove takođe odlično rade Candi Milo i Jim Cummings.

Ispostavlja se, međutim, da na kraju emotivno težišta filma pripada likovima koji ne umeju čak ni da govore. I Kojot i Ptica Trkačica su gotovo sasvim neverbalni intelekti i u sceni pri kraju filma od koje je nemoguće da vam ne zasuze oči oni komuniciraju porukama ispisanim na tablama, kao dva neurodivergentna, nervozna pripadnika generacije Z koja ne umeju da se izraze govorom niti facijalnim ekspresijama i čija jedina iskrena „razmena“ može da dođe kroz distancirani, apstraktniji, bezbedniji medijum teksta čak i kada stoje jedno naspram drugog i gledaju se u oči.

Karakterizacije ovih likova su impresivno duboke, a postignute samo spretnom ekstrapolacijom njihovih ikoničkih karaktera već uspostavljenih tokom četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, sa animacijama jasno utemeljenim u klasici i samo organski izraslim iz nje. Iako Coyote vs. Acme ne igra u istoj ligi kao Roger Rabbit i Dave Green nema Zemeckisov nezemaljski disciplinovan režijski rukopis, težina istorije ovih likova i njihovo humanizovanje kroz izražajnost, mimiku, facijalnu i telesnu glumu, bez diktiranja gledaocu u pero šta je poenta ovog filma čini ga dragocenim artefaktom novog milenijuma i iskricom nade da negde tamo, u kazamatima Warnerove tvrđave, još uvek ima ljudi koji RAZUMEJU.