Sigurno ste ovih dana pomislili: „Hej, onaj momak, Zander Cannon je opasan crtač i iznenađujuće spretan scenarista. Kaijumax je bio fantastičan strip o zatvoru za filmska čudovišta. Pitam se šta je on radio sledeće!“ Odgovor se može dati u samo jednoj reči: Sleep.

Ovaj osmodelni midi-serijal izlazio je od Maja 2025. godine pa do Marta tekuće, sa kolekcijom koja je izašla na tržište u Junu a onda i sa luksuznom tvrdokoričenom verzijom iste koja se pojavila početkom Jula. Sleep nije bio MNOGO uspešan strip, Cannon je sam u pogovorima za pojedinačna izdanja naglasio da je prilično bitno da se makar kolekcija dobro proda jer bi to onda finansijski moglo da isplati čitav projekat, ali i ja ovde želim da naglasim da kupovina kolekcije NI U KOM SLUČAJU ne bi trebalo da bude gest pukog sažaljenja i pružena ruka pomoći momku koji nam je toliko radosti doneo sa Kaijumax. Sleep je punokrvna, uznemirujuća horor-triler priča o užasnim stvarima što se dešavaju u malom gradu i istovremeno briljantna demonstracija visokog koncepta u grafičkoj ravni, a koji je zatim realizovan uz apsolutnu disciplinu i doneo razorne rezultate.

Ovim potonjim hoću da kažem da je Sleep u suštini crno-beli strip, odnosno strip bele pozadine i crnih kontura sa sivim toniranjem umesto kolora, ali onda sa crvenim akcentima na strateškim mestima, odnosno na elementima crteža za koje je samo Cannon (a MOŽDA čak ni on) u stanju da kaže zašto su baš oni odabrani da dobiju kolorni tretman.

Crno-beli stripovi sa dodatkom crvene (ili neke druge) boje da označi mesta prolivanja krvi ili samo doda intenzitet grafizmu nisu baš tolika egzotika. Frank Miller je sa Sin City ovaj estetski pristup učinio nekom vrstom simbola stripa za zreliju publiku, pa danas imamo i sasvim mejnstrim radove koji se na ovaj način legitimišu kao više „edgy“, a gde je najlakši primer Marvelova serija antologija sa podnaslovom Black, White and Blood.

No, Sleep je vizuelno zapravo na sasvim drugom mestu. Tamo gde su Miller i njegovi imitatori svesno i planski naglašavali jake svetlosne kontraste, suprotstavljajući crninu tuša belini papira u velikim, neprozirnim površinama crnila i preosvetljenim, što bi filmadžije rekle „izgorelim“ scenama, gde je crveno dodavalo notu viscere, Cannonov strip ima drugu filozofiju.

U prvom redu, on je nacrtan 100% digitalno, na ekranu osetljivom na dodir i ni ne pokušava da emulira minuciozne poteze pera, teksturu mastila niti grebanja žiletom po hameru. Cannon i inače u svom crtežu forsira jake konture – nešto što je kod Millera često bilo deakcentovano baš na ime igre sa svetlom, korišćenja „negativnog prostora“ da se sugeriše oblik itd. – i Sleep je strip veoma uredne geometrije generalno, dakle, sa konzistentnim prikazivanjem ljudskih figura u prostoru sa jasno iscrtanim objektima, kadriran više televizijski nego filmski, ako tako mogu da napravim distinkciju.

Takođe, on, sem kontura likova i objekata gotovo uopšte ne koristi crnu boju i senka je u ovom stripu gotovo ekskluzivno prikazana nijansama sive. Ovde Cannon spretno odmerava kolorne gradijente pa mu scene imaju efektne kontraste između osvetljenih i tamnih delova kadra, ali on nikada ne traži onaj radikalni, ekspresionistički kontrast koji je kod Millera bio u centru izraza, a kasniji imitatori ga preuzeli.

Takođe, crvena boja se ne koristi isključivo za krv, i mada je prvo korišćenje ove boje prisutno već u prvom kadru (za signalizaciju da je zvono telefona koje budi glavnog junaka intruzivno, glasno, uznemirujuće itd.), njeno dijegetičko korišćenje će od četvrtog kadra pa na dalje biti većinski vezano za prikazivanje okvira za naočare koje taj glavni junak, Jonathan, nosi i koje mu, pogotovo tako, kao najčešće jedini kolorisan objekat na čitavoj tabli, daju implicitnu meru ranjivosti.

Cannon je veliki crtač, to smo, mislim, utvrdili još čitajući Top 10 i Kaijumax, ali ovo su bili stripovi spektakla, epskih scena, velikih razmera. Sa Sleep Cannon radi u potpuno drugačijem konceptualnom prostoru, usredsređujući se na smalltown horror seting, mali ansambl likova sa dugačkim, višegodišnjim interpersonalnim istorijama i intimnim vezama i onda je i grafički postupak sukladno tome promenjen, sa više kadrova po tabli (Kaijumax je išao do šest ili sedam, Sleep po pravilu ide do devet), češćim scenama dugačkih dijaloga u kojima se smenjuju plan, kontraplan i total, sa generalno mnogo ređim korišćenjem šireg kadra koji je u Kaijumax bio praktično neophodan imajući u vidu dimenzije protagonista i široke otvorene prostore na kojima su se scene odvijale. U Sleep su širi kadrovi obično tu da zahvate samo jednu prostoriju ili, kada su na otvorenom, oni scenu prikazuju prevashodno po dubini jer je ovo strip sa teškom, mučnom misterijom u dubini i ponovljeni kadrovi unezverenog Jonathana koji zajedno sa čitaocem pokušava da dokuči šta se dešava u zadnjem planu dubokog kadra su tu da tu misteriju učine još mučnijom i intrigantnijom.

Sleep je jedan od onih narativa kojima je u centru povučeni, pomalo nesnađeni mladi muškarac. Jonathan, da odmah bude jasno, nije socijalno problematičan, nije kodiran kao incel na rubu redpilovanja ili ikakav toksično rekluzivni gik za koga iz aviona vidite da će jedno jutro ušetati u lokalnu školu i pucati u decu. On je naprosto tih, povučen, inteligentan mladi čovek koji zbog svoje socijalne stidljivosti naprosto nije daleko dospeo u životu ali se i ne žali već ima svoj mali posao u kafeu u malom gradu, ima dobru prijateljicu Tabby, koja radi u lokalnoj istraživačkoj laboratoriji i prema kojoj Jon oseća neodređenu platonsku privlačnost još iz detinjstva.

I drugi bitni likovi imaju duge istorije sa Jonom, lokalni policajac, ali onda i lokalni šmeker, muzičar i generalni slobodni umetnik koji je išao da se zeza po velikim gradovima i sada se vratio u rodni kraj ovenčan oreolom opasnog frajera i slobodnomislećeg ikonoklasta (koji uprkos tome, kada ga strip uvede u radnju, zapravo svira gitaru pred pastvom u lokalnoj crkvi). Sve su ovo likovi koje je Jon znao u detinjstvu, koji su bili bliski i, u to vreme, ravnopravni, a gde su sada nekako svi drugi dobili izvestan ugled i socijalni status osim Jona koji kao da pušta da život prolazi pored njega.

Ovo je sve veoma spretno plasiran kontekst u kome se dešava „glavna“ radnja stripa a gde NEŠTO noću ide gradom i ubija životinje. Prvo životinje.

Jedan od najumešnijih Cannonovih poteza u ovom stripu je to koliko se ključnih njegovih događaja odvija u elipsi. Ovo je priča o čudovištu koje teroriše gradić ali u kojoj čitalac čudovište nikada neće videti, i ono što čudovište gradu radi se odvija između epizoda stripa. Glavni junak koji je na specifičan način žrtva ovog čudovišta u njoj je prikazan kao ranjiva osoba – prevashodno kroz umešnu signalizaciju njegove socijalne marginalizovanosti i nesrazmere između njegovih eksplicitnih intencija da „čini dobro“ i načina na koji ga zajednica tretira – a koja sa eskalacijom užasa u gradiću istovremeno gubi i ono malo kapaciteta za socijalnu mimikriju koju je imala, ali i stiče izvesnu snagu koja bi MOGLA da bude i loša i navede ga da čini stvari koje nisu u skladu sa tim njegovim imperativom da bude dobra osoba.

Cannon isprva spretno insistira na repetitivnosti Jonovog življenja, jednom dosadnom ali bezbednom ciklusu odlazaka na posao (gde je njegov rad prikazan kroz repetitivne, ritmički raspoređene kadrove što istovremeno pokazuju sposobnu osobu na poslu ali i banalnost onog što ona radi), skromne ali uredne socijalizacije sa mušterijama i sa Tabby, odlazaka kući da se druži sa svojom mačkom, pa onda kada i Jonu i čitaocu postane jasno da se, mimo Jonovog znanja ali i izvan onoga što čitalac vidi da se dešava, u gradu i sa Jonom dešava nešto opasno, strašno i preteće, ovo produkuje snažnu tenziju.

Horor je i inače žanr u kome tenzija između iskazanog, sugerisanog i neobjašnjenog/ nedokučivog potpaljuje maštu konzumenta i kreira snažne emotivne reakcije i duhovne titraje. Sa Sleep, pak, Cannon ovaj pristup pomera nekoliko stepeni u smeru odvažnog eksperimenta, gotovo potpuno izbegavajući da čitaocu da nekakve katarzične „isplate“ i scene u kojima će se videti akcija, disciplinovano insistirajući na tome da i Jon i čitalac po pravilu vide samo ishode onoga što se dešavalo prethodne noći, visceralne tragove užasa, neobjašnjive reakcije sugrađana koji postepeno gube spone sa realnošću i postaju svesni da su suočeni sa nečim iracionalnim, možda i nemogućim.

Onda bude veoma efektno kada u kasnijim epizodama autor počne da nam sugeriše razmere pogrešnosti onoga što se dešava u gradu, prvo kroz postavljanje Jona u centar nečega što je nominalno naučno istraživanje koje treba da od iracionalnog dobije nekakve racionalne odgovore (a koje je, kad smo već kod toga grafički spretno prikazano kao mučenje, sa efektnim korišćenjem plave boje jedini put u ovom stripu) a onda kroz halucinantnu poslednju epizodu u kojoj se otkrivaju neke grozne tajne malog grada i njegova kolektivna podsvest izbija na površinu kao da je sam grad dobio nezadrživi nagon da povrati.

Ova poslednja epizoda je jedina u kojoj Cannon koristi crnu boju da prikaže velike površine, u kojoj je siva prisutna samo u tragovima a krvavo crvena dominira, sa još više kadrova po tabli (dvanaest, čak i trinaest), sa veoma usitnjenim, dekomprimovanim prikazom ekstremnih stanja kroz koja protagonist prolazi suočavan sa istinom o sebi ali i zajednici u kojoj je živeo čitav život i ovo je jedno veličanstveno finale koje ostavlja čitaoca emotivno razvaljenim (u pozitivnom smislu) i apsolutno gladnim za JOŠ.

Da li će toga „još“ zapravo biti ostaje da se vidi i, kako rekosmo, od komercijalnog performansa kolekcije zavisi i budućnost ovog stripa. Na zadnjim stranama kolekcije se može pročitati originalni pič koji je Cannon dao Imageu i u kome su izložene njegove ideje za drugu i treću sezonu Sleepa, a koje su rezonske i makar bih ja bio vrlo srećan da se u nekom momentu one realizuju. A što znači da je budućnost ovog serijala u našim rukama i samo mi možemo da je učinimo onoliko slavnom koliko ovaj strip zaslužuje. Tako da, kupite Sleep, uživajte u Sleepu.