Posle dosta vremena koje je prošlo od premijere, privoleo sam se, bez velikog entuzijazma, da pogledam Supergirl, ovogodišnji Warnerov adut u novoj iteraciji oživljavanja likova i narativa iz DC-jevog strip-univerzuma na velikom platnu. Sa premijerom koja je bila krajem Juna stigli su i dosta osrednji prikazi od strane kritike, sa onim najentuzijastičnijim koji su proklamovali da film nije toliko loš koliko drugi žele da vas u to ubede. Imajući u vidu da je meni prošlogodišnji Gunnov rebut celog ovog univerzuma, Superman, a koji JESTE bio pozitivno primljen od strane većinskog dela kritike ali i publike, bio ne naročito sjajan, nećkao sam se oko Supergirl, evo, nepuna dva meseca, svestan da imam izvesnu moralnu dužnost da ovo pogledam – ko će ako ne mi koji ovo superherojsko sranje čitamo pedeset godina unazad – ali i temeljito demoralisan trejlerima koji su izgledali naprosto odbojno u svakom pogledu – vizuelnom, tonalnom, glumačkom…

Za Supermana sam imao očinske reči ne baš praštanja, ali ipak nekakvog razumevanja, zaključujući da ovo nije bio dobar film ali da je bio „interesantno loš“. Supergirl, nažalost nema ovu vrstu distinkcije i ovo je jedan osrednji film koji je – tamo gde je loš – loš na nezanimljive, dosadne načine. Još gore, čitava ideja rebutovanja DC univerzuma na filmskom platnu ali tako da sada James Gunn i Peter Safran imaju kreativnu kontrolu nad celim procesom, od odobravanja scenarija, preko kastinga i snimanja, do postprodukcije, bi trebalo da bude neka vrsta garancije da ovo neće biti filmovi pravljeni od strane komiteta, grupe ljudi sa često nedovoljnim poznavanjem i razumevanjem materijala i odnosom prema celom tom materijalu kao prema brendu, već istinski kreativni projekti u kojima postoji jasna, unificirana vizija i nekakva razumljiva signalizacija. Međutim, Supergirl je film koji

1. vizuelno izgleda GROZNO i doprinosi daljoj eroziji koncepta filmske slike u glavama savremene publike do mere da se pitam je li za tinejdžere koji ovo danas vide u bioskopu naprosto prekasno i
2. film koji sa sobom ne ume da se dogovori šta u stvari želi da kaže i koja je trajektorija narativnog luka za njegovu titularnu protagonistkinju.

Štaviše, ovo drugo je u Supergirl toliko izrazito loše da je nemoguće ne podsetiti se da je James Gunn onomad insistirao da je najveći problem Holivuda to da se u snimanje filmova kreće pre nego što je scenario zapravo napisan. Supergirl deluje kao film čiji je scenario vetiran na svakom koraku od strane studija čim se krenulo u snimanje, seckan, lepljen, spajan iz nepovezanih fragmenata i da je na kraju u montažnoj sobi sklopljeno nešto što će podsećati na narativ, ali toliko smušeno, slabo i neuverljivo da je postprodukcija morala da spasava stvar dodavanjem opscenih količina lens-fler efekata u svaki kadar, ne bi li film imao malo atmosfere, a onda i utovarivanjem nekoliko kilograma himničnih pop-pesma kako bi publika u bioskopu, makar preko proksija uspela nešto da oseti.

To da je strip Supergirl: Woman of Tomorrow od pre neku godinu (a o kome sam pisao ovde), poslužio kao narativni predložak za ovaj film svedoči o nekoj vrsti kreativne ili makar koordinativne vizije u DC/ Warner redovima, gde će miniserijal u stripu konsolidovati komplikovane i protivrečne istorijske fakte o Kari Zor-El i pružiti definitivnu verziju lika sa jasnim emotivnim jezgrom i karakternom nadgradnjom, a da će na filmu biti samo da uzme ovaj readymade materijal i udahne mu malo kinematske magije. No, Supergirl, film, u ovome sramotno fejluje, uprkos tome da je režiser Craig Gillespie poznat upravo po dramama/ komedijama u kojima likovi imaju prostora da se razmašu i nadrastu svoje stereotipne početne pozicije, i uprkos tome da je scenaristkinja Ana Nogueira prilično ozbiljan kadar sa korenima u pozorištu i poštenim drilom koji je kao glumica prošla radeći na televiziji u njenom peak TV periodu. Hoću reći, na strip Supergirl: Woman of Tomorrow sam imao prilično glasne zamerke, ali ni jedna od njih se nije ticala toga da li on zna šta hoće da kaže i kakav lik želi da nam prikaže, već prevashodno načina na koji je to urađeno. To da Gillespiejev film uzima za osnovu neke od ključnih narativnih i vizuelnih motiva ovog stripa a zatim sa njima radi veoma loše i smušeno skoro da ima razmere izdaje.

Dobro. Kao i u stripu, Supergirl je priča o titularnoj superdevojci, mlađoj rođaci Supermena, koja je sa umiruće planete Kripton otišla kao već tinejdžerka i stigla na Zemlju zbunjena i sa osećajem razdvojenosti od svog stvarnog identiteta. Tamo gde je njen rođak, Kal-El, Kripton upoznao samo posredno, dakle, kroz snimke i zapise, ona je svoje formativne godine provela sa porodicom, u društvu i kulturi koji je definišu kao osobu. Ovo nema naročito velikih posledica na to kako Kara Zor-El posmatra zemaljsku ili druge civilizacije, štaviše, to da nosi kul Blondie majicu i prodaktplejsovane Miu Miu čizme i muziku sluša sa ajPoda sa old school Walkman slušalicama sugeriše da je ona prilično jako prigrlila partikularni kulturni identitet, ali razlika između nje i Supermena je u tome da Kara sebe ne vidi kao „prirodnu“ superheroinu, zaštitnicu slabih, rešavačicu problema koje ljudska rasa ne može da reši bez malo vanzemaljske intervencije. I zato i ne nosi kostim najveći deo ovog filma, nastavljajući tradiciju superherojskih filmova čiji se autori, kanda, malo stide te detinje, stripovske vizuelne signalizacije, sve do finala, kada je, kao, prigrle iz sve snage. Tja…

Film ne ulazi ni milimetar u dubinu povijesne zbiljnosti zemaljskog društva u partikularnom trenutku u vremenu – gde znamo da pored Supermena postoje i drugi superheroji, da zemaljskim gradovima neretko prete džinovska čudovišta itd. – i zapravo se sem u dve kratke scene (od kojih je jedna flešbek) i ne dešava na Zemlji. Kara je u svemiru, koji buja od starwarsovskog života, gde je svaka sledeća planeta kao nekakav gradić na Ibarskoj magistrali sa svojom kafanom, svojim siledžijama, svojim vrednim narodom koji u atmosferi bezakonja na granici pokušava da preživi i napravo nešto za svoju decu. Ona je tamo otišla da bi proslavila svoj dvadeset treći rođendan*, sama, samo sa svojim kučetom, Kriptom, pa celu nedelju umesto da se bori protiv zla noseći veličanstveni plavo-crveni kostim i leteći po nebu poput boginje, provodi na planeti koja ima crveno Sunce – što znači da Kara tamo nema supermoći – lešeći se od pića i posle spavajući do kasnog prepodneva u malom svemirskom brodu koji više izgleda kao kamper-prikolica izuzetno neuredne mlade osobe koja ne zna šta bi sa sobom pa, eto, odlaže razmišljanje o tome dok god ima druma da se njim stigne negde dalje i para da se plati alkohol.

*u stripu je ovo dvadeset i prvi rođendan što se eksplicitno navodi kao opravdanje da karu zatičemo u kafani kako satire alkohol. Film sugeriše da ona alkohol satire dosta redovno jer je već dve godine kadra da to radi u legalnim okvirima

Kara je ceo film, a naročito na početku, raščupana i podbula od mamurluka, u brodu joj je apsolutni haos i smeće – Kripto piški na novinu, to jest kada POGODI novinu, jer gazdarica neće da se probudi da ga izvede na vršenje nužde – i sve vreme nosi izanđale kožne čizme, rastegljenu majicu, tri broja preveliki a opet kul kaput.

Sve u ovom imidžu vrišti da imamo posla sa arhetipom „nevoljne heroine“, nekim ko svoje probleme, stvarne ili umišljene, stavlja iznad problema svakog drugog, čak i kada se vidi da su ti drugi potlačena nejač koju maltretira eksploatatorska sila što nikome ne polaže račune i nagađamo da će do kraja filma Kara da se otrgne samosažaljenju nad izgubljenom planetom i čitavom svojom rasom, shvati da je privilegovana, upotrebi svoje velike moći da zaštiti slabe i nekontrolisanoj sili pokaže da i nad popom ima pop. Problem sa Supergirl je u tome da su autori bili svesni kako ovakav karakterni luk treba da ide ali onda naracija filma nije uspela da ga isprati, tako da kada na kraju filma dobijamo „reformisanu“ Karu, dakle, nekog ko je trezven i nesebičan, ovo je potpuno veštačka transformacija, nepoduprta događajima koje smo gledali poslednjih stotinak minuta.

Slično stripu, u Karin život neplanirano upada Ruthye, mlada žena kojoj je počinjena velika nepravda i koja traži osvetu, a računa da će moćna i luzerski-kul žena sa druge planete da joj u toj osveti pomogne jer ima supermoći, plus, očigledno nema ništa pametnije da radi sa svojim životom. Neslično stripu, scenario filma negativca Krema, koji je u stripu bez posebnog razloga ubio Ruthyeinog oca zato što mu se moglo, prikazuje kao opasnog predvodnika „Briganda“, rase muških razbojnika koji su toliko hardcore da

1. Imaju nitne po licu i
2. Razmnožavaju se tako što uzimaju mlade žene sa raznih planeta kao roblje, u zarobljeništvu ih siluju da zatrudne, svu rođenu žensku decu ubijaju a mušku zadržavaju da produže rasu koja će i u narednoj generaciji činiti isto, i, pretpostavka je, onda ubijaju žene koje su ispunile svoju funkciju.

Ako ste malo odskočili u gađenju i uzviknuli da je ovo MEGA odvratno, pogotovo za film sa PG-13 rejtingom u kome protagonistkinja sme da izgovori jedno „bullshit“ i jedno nedovršeno „What the Fu…“, skrenuću vam pažnju da je i cela cela ta koncepcija sa kidnapovanjem mladih žena, prisilnim majčinstvom i impliciranim ubijanjem ženske dece prilično disgasting. Supergirl je film koji misli da se feministički poeni dobijaju tako što prepisujete od Georgea Millera, ali onda ga mrzi da zapravo uradi nešto sa ovom idejom, trivijalizujući pritom celu tu koncepciju traume i eksploatacije žena od strane muškaraca.

Jer, Kara apsolutno odbija da pomogne Ruthye u njenoj potrazi za osvetom – a u filmu je Krem pored oca pobio i ostatak njene familije i zapalio joj kuću – i drži joj govore kako osveta neće umanjiti bol u njenom srcu, sve dok isti taj Krem ne otruje njenog psa, Kripta. Jer, onda, da Kripto ne bi umro, Kara mora da Krema juri preko pola svemira pošto Brigandi protivotrov nose sa sobom* i onda je, jelte, normalno da je jedino mesto u galaksiji gde možete da nađete protivotrov bukvalno na privesku koji visi sa Kremove jakne.

* jedan od sporednih likova objašnjava da Brigandi kombinaciju otrova i protivotrova koriste kao tehniku ispitivanja zarobljenika, što onda nelogičnim čini činjenicu da Krem ovaj otrov ima na strelici koju ispaljuje iz pištolja na kuče veličine dva para cipela što se zatrčalo na njega. Pogotovo što kasnije u filmu Krem ne ispaljuje strelice iz pištolja nego iz lansera montiranog na narukvici…

Ovo je naravno, bizarno neubedljiv „uređaj zapleta“ ali veći problem sa njim je što površno prepisuje iz stripa, ignorišući vrlo ozbiljne razloge ZAŠTO je strip išao sa ovakvim zapletom i kako se to odražavalo na Karinu karakterizaciju.

Jasno je, da se razumemo, da filmovi često moraju da pojednostave karakterizacije koje su u stripovima građene decenijama i ne mogu zaista biti u istoj meri suptilno predstavljene u filmu od stotinak minuta, sa kondenzovanjem najvažnijih elemenata u samo jednu scenu ili jedan gest, no Supergirl je izrazito problematičan film u tome da on drastično odstupa od karakterizacije koju je strip gradio i ignoriše njegove spretne preokrete u naraciji da pokaže lik sa dubinom i empatijom, koji se samo skriva iza fasade neuredne, frustrirane mlade žene što ne zna kako da isprocesuje traumu ogromnog gubitka.

Umesto toga, Kara je u Supergirl uglavnom baš toliko površna i sebična koliko nam deluje na početku, lik koji je depresivan do mere da kada i preuzme da nešto uradi, on ništa ne planira, ništa ne nauči iz svojih grešaka, srlja iz situacije u situaciju i tamo dobija batine/ biva otrovana/ ostaje bez moći i uglavnom se snalazi više na sreću nego na pamet ili veštinu. Što bi, da film dosledno prati ovakav karakterni luk, moglo biti zanimljivo i njegovo bi iskupljenje kada se na kraju otrezni bilo utoliko vrednije. No, ovaj film to ne uspeva, ne ume ili ne može da uradi i posle određene tačke u filmu Kara je odjednom herojska figura koja se ponaša po šablonu, požrtvovano se podmećući za druge i spasavajući osobe za koje ju je pre pet minuta totalno bolelo dupe, zato što to tako rade superheroji u drugim filmovima.

Hoću reći, ključna tačka u ovim narativima je to lomljenje i rekonstrukcija protagonistkinje, tačka u kojoj se oklop depresije smrvi, ona je prinuđena da dotakne golu realnost, shvati da su drugi ljudi „stvarna“ bića koja pate, krvare, očajavaju i nadaju se, da je i ona ista takva i da, pošto ima moć i privilegiju te moći, duguje tim ljudima i empatiju koju su oni njoj, priseća se, dali iako je „jača“ od njih. Onda ona postaje „moralna“, manje sebična osoba i sve što je do tog trenutka u filmu doživela tretira kao lekcije u procesu učenja da se bude deo kolektiva jer je kolektiv DOBAR i pomaže vam kada vam je najteže.

Supergirl ovo ne radi i Kara Zor El nema ovakvu tačku u filmu, ne uči ništa iz situacija u kojima je bila poražena i ponižena, njeno herojsko ponašanje je naprosto prepisano iz drugih filmova, ničim što smo videli zarađeno, njena transformacija je neubedljiva i na kraju ostaje da se u celu ovu avanturu upustila samo da bi spasla svog psa a koji je povređen isključivo njenom krivicom, nepažnjom, nebrigom  i neurednošću.

I umesto da ovo ostavi ukus lične, intimne drame samo spakovane u ljušturu superherojskog spektakla, kao što smo ipak pohvalili u slučaju Spider-man: Brand New Day, Supergirl ostavlja utisak skarabudženosti, mehaničkog sklapanja elemenata u narativni tok koji ni motivski ni moralno nema smisla. Ovo je sve istina i pre nego što skrenemo pažnju da film u poslednjem suočavanju Krema i Kare pravi apsolutni, možda i nedopustivi superherojski faux pas time što dovitljivi narativni preokret iz strip-predloška u kome se prikazuje Karina moralna superiornost i razreši tenzija koju je čitalac imao od prve naslovne strane prvog broja, ovde radi, pa, strejt, bez preokreta, dajući nam scenu koja je toliko out-of-character ne samo za Karu nego za superherojski medijum uopšte da nije jasno šta su zaboga ovi ljudi mislili kada su ga snimali. Gillespie je i, dokumentovano, najavio da će da snimi alternativne krajeve jer je test-publika loše reagovala na ovaj, ali navodno je Gunn insistirao da ovako ostane, a što je dalji argument za moju dugogodišnju teoriju da je on autor koji naprosto ne haje za „veliku sliku“ i uvek će prioritizovati efektnost jedne scene u odnosu na to je li ona dosledna sa narativom i karakterizacijom do tog trenutka.

Čak i bez toga, film ne nudi uverljiv portret protagonistkinje već i time da troši previše vremena prikazujući je kao lakomislenu, perpetualno smorenu depresivnu dvadesetogodišnjakinju koju je gubitak svog naroda i kulture toliko traumirao da ne ume niti želi da radi išta drugo sem da se opija i šiba po kafanama, pa onda i sasvim nezarađeno deluju njene lekcije koje deli mlađanoj Ruthye o tome da je osveta loša ambicija, da ne donosi mir duši niti smanjuje bol u srcu, da je najbolja osveta to da živite dobar i ispunjen život. Kada ovo dolazi od lika koji, koliko gledateljka može da vidi, nema mnogo prošlosti sem traume i kontempliranja o ovoj traumi, onda i ova vrsta propovednog diskursa deluje fejk, mehanički stavljena u usta ženi koja reči izgovara ali ne razume njihovo značenje. Da ne pominjem da Kara ni iz nečega što JESTE sama doživela nije naučila nikakve lekcije pa Ruthye savetuje da sedi kod kuće, sama i da ništa ne preduzima i da će bol nekako da prođe sam od sebe iako u njenom slučaju to manifestno nije bilo tako.

Dobro, makar ta žena izgleda dovoljno cool dok izgovara te reči koje ne razume. Supergirl nije film nekakvih STRAŠNIH glumačkih bravura, ali Milly Alcock pruža sasvim prihvatljiv performans te nevoljne, neuredne heroine toliko navikle da je u tučama superiorno prejaka u odnosu na oponente, da ne uspeva ni jednu da shvati ozbiljno. Bilo bi lepo da film VIŠE igra na tu kartu, da prikaže Karu kao nekog ko ne želi da se bori i radi to samo kada i koliko mora, ali, eto, ne igra i onda u finalu Kara leti unaokolo i baca tenkove na druge tenkove. Ali Milly Alcock je okej, ona nije problem ovog filma.

Kao što to nisu ni ostali glumci. Eve Ridley je sasvim pristojna kao Ruthye, glumeći rigidno napisan, skoro karikiran lik male, dobre devojke koja traži osvetu sa stoičkom disciplinom. Krema igra belgijski karakterni glumac Matthias Schoenaerts i, koliko god da je ovaj lik napisan ravno i bez trunke dubine da bude stereotipni filmski psihopata, on ulozi daje dovoljno sočnosti da ipak nešto osetite kada ga gledate. Ne znam da li je neodređeno „ruski“ naglasak i način na koji Krem govori, koristeći pojednostavljeni Engleski jezik da komunicira bila ideja režisera ili samog glumca, ali to dosta dobro radi makar za ovaj istorijski momenat u kome su Rusi, jelte, „legitimni“ negativci u američkom filmu.

Solidan je i ostatak ansambla rasno i rodno raznolikih glumaca, mada nema tu nekog velikog prostora da se GLUMI, ali film, predvidivo, kidnapuje Jason Momoa kad god da se pojavi. Njegova interpretacija Loba, intergalaktičkog lovca na ucene je perfektna sa naglašeno „stripovskom“ stilizacijom u izgledu ali i u ponašanju. Lobo je devedesetih korišćen da parodira moralno sive antiheroje koji su nicali u „exxtremnoj“ epohi superherojskog stripa, ali je nadrastao parodiju i zapatio se kao lik koji demonstrira i dubinu onda kada je najmanje očekujete. I onda, ne samo da Momoa ovo vrlo organski otelovljuje noseći bizarnu šminku i cigarčinu u zubima sa beznapornim šarmom, već je i Lobo jedini lik u filmu koji ima ubedljiv karakterni luk, putujući od frivolnog, sebičnog siledžije do čoveka koji razume tuđu patnju i žudnju za osvetom i pruža im nesebičnu pomoć, sve to konstruisano kroz kratke ali korektno urađene sekvence što pokazuju kako i zašto on menja mišljenje. Da je ovo bio film o Lobu, i da je njegov karakterni put zauzeo najveći deo njegovih stotinak minuta, bio bi bolji film.

Naravno, pitanje je da li bi vizuelno bio unapređen. Vizuelno najbolja scena JESTE jedna u kojoj se Lobo pojavljuje u kontrasvetlu pa vidimo crnu konturu, samo obrise crta lica i crveni žar cigare u centru i ovo je izrazito uspela transpozicija stripovske (partikularno simonbisleyjevske) estetike, inspirisane filmom i njegovim osvetljenjem, natrag na film. No, agregatno, Supergirl izgleda kao govno i zaista je fer zabrinuti se na šta će ličiti filmovi koje budu za dvadesetak godina režirali klinci kojima ovo spada u formativna iskustva što oblikuju estetske kriterijume i način razmišljanja o kinematografskom prikazu i naraciji.

Mislim, ovde praktično SVE ne valja. Supergirl: Woman of Tomorrow je bio strip kome sam štošta imao da zamerim, ali vibrantni, vitalni kolori Matheusa Lopesa preko veličanstvenog crteža Bilquis Evely svakako nisu spadali u ovu kategoriju. Film, nažalost, potpuno ignoriše obilje svetlih tonova i jarkih boja stripa koji je slavio začudnost beskonačnog kosmosa i uzvišenost protagonistkinje odevene u primarne nijanse i preovlađujući deo vremena je slabo osvetljen i bolesno ŽUT. Ovo je, verujem, bila neka Gillespiejeva ideja o tome kako da film izgleda „realistično“, u skladu sa protagonistkinjom koja ima „unutrašnji“ problem i njeno okruženje je manifestacija njene nebrige za druge i sebe zbog tog problema, ali stvarni efekat je upravo suprotan. Ružno HDR osvetljenje koja sve na ekranu stavlja na neku intersticijalnu teritoriju između svetla i senke, ultravisoka digitalna definicija i apsolutno preterano korišćenje (lažnih) lens fler efekata zajedno rade na, za mene, snažno odbojan način, osiguravajući da scene koje treba da deluju „svakodnevno“, gde se likovi ponašaju kao obični ljudi i imaju karakterne momente, izgledaju naprosto nestvarno i neubedljivo, a obilata upotreba green screen pozadina, CGI scenografije i maske još više pojačava ovaj utisak.

Ovo je generalno problem koji superherojski (i naučnofantastični film uopšte) ima u ovom trenutku ljudske istorije i Supergirl ne uspeva da ga reši čak i kada su u nekim scenama korišćeni pravi rekviziti poput motocikla koga Momoa jaše u jednom delu scena.

Neću da kažem da se u Gillespiejevoj režiji ne vidi nekakav metod, sa izrazito nervoznom, čestim rezovima i promenama rakursa obeleženom akcijom na početku filma gde je Kara mamurna, dezorijentisana i moralno kompromitovana, a onda sa više korišćenja tečnih, dužih scena borbe iz jednog kadra u finalu gde je našla svoj, jelte, zen, i nosi kostim, leti, i generalno emituje tu superherojsku moralnu i fizičku nadmoć. No, metod je dobar ako daje rezultate, a ovde su rezultati prilično sumnjivi: akcija je u prvom delu filma smuljana i ružna za gledanje, a u drugom imate utisak da gledate kinematik u video-igri tokom kojeg biste u stvarnom životu dohvatili telefon da proverite šta ima novo na Instagramu i ove scene, pored svih lepih CGI eksplozija koje izgledaju kul, naprosto nemaju težinu kakvu biste imali sa „pravim“ koreografijama i kaskaderskim radom. Supergirl u ovom delu jeste bolji nego, recimo Blue Beetle ili zlosrećni The Flash ali to je toliko nisko postavljena letvica da se preskoči da mu to ne možemo računati u uspehe.

Supergirl je, da ponovim, ne OČAJAN film. On je osrednji, ima cool protagonistkinju u Milly Alcock, prihvatljivog sidekicka u Eve Ridley, funkcionalnog mada plitkog negativca u Matthiasu Schoenaertsu i sjajnog epizodistu u Momoi i ne traje predugo. CGI kuče je slatko i to da je ono nekakvo emotivno težište filma je isto slatko. Dizajn glavne junakinje je OKEJ, muzika je pretpostavljam, okej, mada mene odavno smara ta prečica koju moderni superherojski film koristi sa „vintage“ tehnologijom za reprodukciju muzike i plejlistama starih hitova, a koja treba da bude zamena za karakterizaciju. No, scenario je nesređen, posvađan sa samim sobom, glavna junakinja se ne razvija kao lik već je režiser sam pomera iz jednog stanja u drugo i nikakve lekcije nisu naučene do kraja, a vizuelno je ovo 90% vremena ružno i možda i uvredljivo za gledanje, naročito sa budžetom od preko sto sedamdeset miliona dolara. To da je na kraju Supergirl zaradila skoro pedeset miliona manje od ove cifre – a aktuelni Spajdermen u trenutku dok ovo kucam, tri nedelje posle premijere, već broji dve milijarde na boks-ofisu – je nadam se aktiviralo sve alarme koje James Gunn i Peter Safran treba da čuju i ako Clayface, naredni film iz ove inkarnacije DC-jevih filmskih adaptacija ne bude pokazao da su neke lekcije naučene, piši propalo. A što je velika šteta jer se iz ovog filma makar nazire da ova verzija Supergirl i Milly Alcock kao njeno otelovljenje, imaju potencijala. Ali mora da se RADI.