Završavajući visinske pripreme za gledanje The Furious, pogledao sam i The Debt Collector, odnosno Khon Dueat Thuang Khaen, ovogodišnji tajlandski krimi-akcijaš u kome loš naplaćivač zelenaških dugova razvaljuje od batina još gore naplaćivače zelenaških dugova, pa tako više puta. Dosta se tu bode noževima i puca iz pištolja i The Debt Collector ima jednu gritty, pa i donekle realističnu dimenziju u predstavljanju svoje akcije koja je osvežavajuća. Problem sa ovim filmom je sličan problemima koje srećemo u mnogo drugih srodnih filmova, odnosno Netflix Originals produkcija: neko ih je slagao da je u redu da jedan propisan, častan beat ’em up film traje NELJUDSKIH 133 minuta.

Čujte, razumem da je Netflix partikularno i savremena striming televizija generalno promenila gledalačke navike a onda preko njih i način na koji se poima dramaturgija na filmu i u televizijskim serijama. Serije su se pretvorile u filmove, odbacujući „serijski“ ritam pripovedanja i nudeći samo nekoliko dugačkih, isprepletanih zapleta koji idu deset sati bez stajanja, bez pravilnog ritma kulminacija i smislenih preokreta, pa ko izdrži. Filmovi su se onda malo pretvorili u serije, napuštajući tročinsku strukturu, puštajući podzapletima da se otrgnu kontroli, uvaljujući opširne flešbekove u minut do dvanaest, kada je gledalac već spreman za ispucavanje money shota, i generalno remeteći pripovedni zanat koji nije baš bez razloga opstajao tolike godine. Nije, naravno, svaka devijacija od školskog tipa naracije loša, naprotiv, eksperimenti, dekonstrukcije i satirizacije zanata su sve načini da se – u nekim slučajevima – dođe do inovacije i autentično doda kanta goriva u rezervoar evolucije umetničkog medijuma, ali nemojmo baš da se pravimo kako je niskobudžetni istočnoazijski akcioni film polje u kome možemo da navedemo mnogo ovakvih primera.

The Debt Collector svakako nije jedan od njih. Naprotiv, ovo je vrlo kompetentan, zanatski uredan krimi-akcijaš sa gritty atmosferom, stoičkim glavnim junakom koji malo priča a puno ima košmare kad noću legne da spava u svom samotnom krevetu, ljigavim, psihopatskim negativcem kome je pucanje iz M5 automata zamena za aktivan seksualni život, te mračnom prošlošću koja ih sve spaja u nečemu što bi trebalo da je format antičke tragedije, ali i film koji svesno, i FATALNO napušta taj svoj zanat kako bi probao nešto novo i onda, kako su to u nekim drugim situacijama rekli neki drugi ljudi: ono što je dobro u ovom filmu nije novo, a ono što je novo, pa, jebiga, nije dobro.

The Debt Collector je drugi film za režisera po imenu Surapong Ploensang, a koji je 2022. godine debitovao, vele, dosta stereotipnim istočnoazijskim horor-filmom-u-kući-duhova naslovljenim Cracked. Cracked je prošao dovoljno dobro da Ploensang pored rada na televiziji, gde je režirao na dve serije u poslednje četiri godine, napravi i ovaj drugi film. Netflix je ovde, jasno je, bio presudan faktor u nastajanju The Debt Collector, ali ono što je zgodno za ovaj film je da je glavnu ulogu dobio Nadech Kugimiya, omiljeni tajlandski lepotan i jedan od najplaćenijih glumaca u ovoj državi. Nadechu je majka Tajlanđanka a otac Austrijanac (mada to nećete naslutiti ni iz njegovog pravog imena, Chonlathit Yodprathum) i ta genetska mešavina je produkovala momka sa memorabilnim licem koje mu je isposlovalo uspešnu televizijsku karijeru počev od 2010. godine (kada je momku bilo nežnih 19) a onda od 2013. i na filmu. Nadech je veoma popularan na Tajlandu, sa preko stotinu glumačkih nagrada i priznanja, ima i solidnu muzičku karijeru, mnogo zarađuje od reklama i sa strane ima i biznis koji se bavi kožnom galanterijom. Zainteresovane čitatelje i čitateljke moramo da sa žaljenjem obavestimo i da je od Aprila ove godine on u braku, ali tugu mogu da delimično utaže gledanjem ovog filma gde njegov lik mnogo i seksepilno pati.

The Debt Collector ima vrlo solidno otvaranje gde tip na motoru, vozeći prilično riskantno i brzo, dolazi na gradske dokove u nekakav bokserski klub da naplati dug, usred noći. Gazda kluba je očigledno nekakva džukela jer ne samo da ne vraća pare koje su mu mafijaši pošteno pozajmili, nego i ima neke gorile i vidi se koliko mu je drago što je mafija poslala samo jednog momka da naplati jer će, računa on, njegovi momci sad od tog momka da naprave filetirani obrok. U nekom drugom filmu, a tako je i ova scena cela snimana, naš bi (anti)heroj sad pokazao zavidan nivo poznavanja borilačkih veština i poravnao sa grubim daskama dva čoveka objektivno krupnija od njega, ali OVAJ film nam sad pokazuje kako će stvari zapravo izgledati time što taj antiheroj naprosto izvadi pištolj i bez mnogo ceremonije upuca ova dva mučenika. Dobro, onda kreće silna tuča i jurnjava i bude tu bacanja u vodu i razne druge akcije i padne još mrtvih. Ne vidimo kako i zašto (sve dok mnogo kasnije u filmu ne dobijemo flešbek), ali glavni junak deset godina kasnije izlazi iz zatvora, i, pod uticajem predavanja koje je njemu i njegovim sapatnicima u zatvoru držao budistički sveštenik, odlučuje da sad, kad je na slobodi, zaboravi svoj stari život koliko god može i kroz molitvu i skroman život raznosača paketa, okaje svoje stare grijehe.

Naravno, ni u jednom žanrovskom filmu nekadašnji bad boy koji je odlučio da okrene novi list ne uspeva da pobegne svojoj prošlosti*, ali Num, kako je ime glavnom junaku, donekle bude i sam kriv kada se ta prošlost povampiri i ujede ga za dupe. Naime, svedočeći kako siledžije na lokalnoj pijaci maltretiraju staru gospođu od koje Num kupuje tople obroke, da vrati pare koje je pozajmila (naravno, sa ASTRONOMSKOM kamatom), on impulsivno odlučuje da se umeša i da je zaštiti, izbegavajući isprva tuču i deeskalirajući situaciju tako što se ponaša nenasilno, ponizno i nudi svoje pare umesto gospođe. Razume se, kada siledžijama pokažete slabost, oni dođu po još, ali Numu nije problem da se pobije sa grupicom likova kakvi, očigledno, nikada neće biti na njegovom nivou iz vremena kada je bio u „biznisu“. Problem je što ne možete zaštititi svu sirotinju sve vreme, pogotovo kada ta sirotinja sazna da ste i vi nekada bili uterivač dugova za mafiju i sada neće da ima ništa sa vama.

*nisu svu te sreće da žive u Vučićevoj i Mitrovićevoj Srbiji

U decenijskoj i sada već BAŠ zamornoj  žanrovskoj tradiciji „fridžovanja“, tj. žrtvovanja ženskih likova da bi muški protagonist imao motivaciju da dela uprkos svom zavetu nenasilja, stara gospođa i njena unuka nadrljaju od mafije i onda Num, za koga uzgred saznajemo da mu je u zatvoru konstatovan i tumor na mozgu od koga ima povremene halucinacije, zatamnjenja, napade itd, i ubiće ga u periodu od mesec ili dva, odlučuje da se dosta posvećivao Budi i pokušavao da bude koristan, moralno odgovoran građanin. Mafija ima da plati.

Ovo je sve vrlo solidno napravljeno, bez praznih hodova i ispraznih govorancija, bez nepotrebnih mood shotova i dobijanja na vremenu i The Debt Collector je u svojih prvih 45 minuta vrlo ugodna vožnja pod uslovom da volite gritty, prilično eksploatacijske krimiće i akcijaše. Likovi su pitoreskni – videti na šta liče ti uterivači koje Num iz nekoliko puta snažno isponižava – akcija je realistična i dobro snimljena, glavni negativac emanira ljigu i prosto vidite da je ovo razmaženi sin moćne majke koja je u stvari ta što je sagradila lokalnu kriminalnu imperiju i kada Num odluči da je vreme da neljudi plate za neljudske stvari koje čine, imamo sve potrebne sastojke za jedan kvalitetan revenge flick. Jedini problem je što je prošlo tek, rekosmo, 45 minuta.

I, sad, da je ovo 1983. godina, pa i 1993. godina, The Debt Collector bi trajao sat i po i njegova druga polovina bila bi tri set pisa sa mnogo tuče, psovki i pucanja, između bismo imali dve scene sa manje akcije, u jednoj bi glavni junak bio zarobljen i objašnjavali bi mu da je on nekada bio jedan od njih i kako je stvarno besmisleno da se sad pravi da je moralno ispravniji, a u drugoj bismo videli kako njegova arhinemeza, razmaženi majčin sin Po, zapravo ima nekakvu drugu stranu i možda iskreno voli svoju majku, ili, ne znam, plaća operaciju katarakte rendom prosjaku na ulici i sve bi se to završilo unutar devedeset minuta i svi bismo kući otišli srećni.

Ali 2026. godina je i The Debt Collector iz nekog razloga mora da traje duže od dva sata iako nije ni malo jasno KAKO bi to moglo da se izvede, pa čak i da sve borbe do kraja filma budu u slou moušnu. Surapong Ploensang, koji je i jedan od trojice potpisanih scenarista ovog filma onda rešenje nalazi u uvođenju podzapleta, flešbekova i novih likova i to The Debt Collector prilično surovo izbacuje sa šina.

Sama postavka, naravno, nije po definiciji nezdrava: The Debt Collector ima snažan podtekst prikazivanja socijalne nepravde sa sirotinjom koja mora da pozajmljuje pare od mafije kako bi mogla da radi a onda na kraju radi samo da bi vraćala dugove mafiji, gde ih policija kritikuje što su ilegalno pozajmili novac i ne uspeva da ih zaštiti od familije koja ionako snažno drma gradom. Onda je i razvijanje narativa u smeru prikaza odnosa u samoj policiji prihvatljivo kao ideja, sa inspektorom po imenu Kong, koji je i sam dužnik mafiji a koji se moralno lomi jer mu je glavni junak, Num, drugar iz detinjstva, saborac iz sirotišta i neko ko je za njega kao klinca bio simbol slobodnog, nepokornog duha.

No, Konga film uvodi gotovo sat vremena unutar svog trajanja, dakle, kada je, kako rekosmo, gledalac već spreman za kulminaciju i onda naracija biva sva pokarabašena. Jedan deo radnje onda prati Konga i njegove odnose sa policijskim kolegama i kriminalcima, a film ima gomilu preokreta u kojima se zabadaju noževi u leđa i negativci drže trijumfalne govore samo da bi „naši“ pokazali prilično težak za poverovati kapacitet da prežive i najteže situacije. Ovde je donekle problem i u tome što je The Debt Collector generalno režiran kompetentno i svaka scena za sebe ima solidnu unutarnju logiku i uverljiv tok, ali nanizane jedna za drugom naprosto ne daju smislen narativ. Nije da je ovo film koji zahteva velike cerebralne investicije da bi se ispratio, ali čak i kada ga gledate relaksirano i sa najdobronamernijim navijačkim etitjudom, počinje da vam sviće da nije baš najjasnije ni kako vreme protiče u ovom univerzumu, kako se likovi nalaze tu gde se nalaze niti, a što je svakako njegov najveći greh, zašto neke scene uopšte postoje. Na primer, kada Num u jednom momentu, dok beži od brojnijeg i bolje naoružanog neprijatelja, zajaše motocikl koji se tu nedužno zatekao i nije očekivao da bude zajahan, gledateljka prirodno očekuje nekakvu bravuru koju će glavni junak izvesti. Pravila žanra ovo praktično diktiraju: do tada stoički, aseksualni glavni junak, koji je bežao od nasilja i komunicirao samo sa staramajkama i predpubertetskom decom je povratio svoju muškost i inicijativu i sada među nogama ima motorpenis od petsto kubika i MORA da će da izdominira. Ali neće: film Numa uvodi u cirkuski ambijent, gde će on, nezvan, uleteti usred predstave zida smrti, provozati tamo jedan krug, onda izleteti napolje i pasti sa motora pa dalje nastaviti da beži peške. What. The. Fuck. Kao bonus: tumor do kraja filma više UOPŠTE nije bitan i nema nikakvu funkciju u narativu niti u finalu naš junak ishalucinira pobedu iako je poražen ili išta slično.

The Debt Collector, dakle, iz nekog razloga popunjava sebi zadatu – besmisleno veliku – minutažu kako zna i ume i često neobično promašuje akcente. Na primer, kada Num konačno dođe do velike kuće u kojoj živi glavna mafijašica, Poova majka, gospođa Pin, ovde najprirodnije očekujete demonstraciju očajničke odlučnosti i borilačke izvrsnosti jer se madam Pin ipak krije iza ekipe od desetak telohranitelja. No, Ploensang ovu scenu režira dovitljivo ali antiklimaktički, prikazujući kuću spolja i samo bljeskove Numovog pištolja dok jednog po jednog pripadnika obezbeđenja ubija bez mnogo ceremonije. Ovo je „scena akcije“ koja akciju samo sugeriše ali ne pokazuje i očekivali biste je u nekom značajno niskobudžetnijem filmu od The Debt Collector.

Tamo gde akcije ima, a to je u finalnom sukobu između Numa i Poa a gde Numa napada celo selo sirotinje kojoj je Po obećao pare ako odrade posao umesto njega, to je dobro. Tokom celog filma Ploensang akciju prikazuje kao sirovu, nekoreografisanu, punu nekontrolisanih pokreta, očajničkih, iznuđenih poteza, iznenađenja i bljeskova životinjske ubilačke efikasnosti i to je prilično važan kvalitet ovog filma. Koreografije ovde postoje, naravno, ali deluju naturalistički i čovek mora da prepozna veštinu sa kojom je sve to kadrirano i iskomponovano. Onda je ta pred-finalna tuča sa seljanima kulminacija ovakvog pristupa sa veoma dugim neprekinutim kadrom koji je zadivljujuće koordiniran, gde gledalac zaista ima utisak da se zatekao usred brutalne tuče na život i smrt u kojoj je sve dopušteno i svi grebu koliko mogu da prežive i ovo posle vrlo lepo kulminira u završnom sukobu između Numa i Poa.

No, šteta je da The Debt Collector nije više sastavljen od ovako solidno urađenih scena i kinematografskih bravura, a manje od korektnih ali ultimativno nezanimljivih imitacija televizijskih procedurala. Kada se Kong i Num bore protiv džinovskog gangstera koji – usled nekakve genetske mutacije – pritom ni ne oseća bol, ovo je set pis koji se pamti i kome okolne scene sa razgovorima između policajaca itd. naprosto nisu potrebne. Ne da su glumci loši, uglavnom su svi odlični (Chaiwat Thongsaeng kao Kong ima idealan odnos krivice i odgovornosti, Nuanprang Trichit kao madam Pin je savršeni arhetip matrijarha, Daou Pittaya Saechua kao Po ima tu harizmu čoveka koga biste bez trunke griže savesti i  sa velikim apetitom zgazili traktorom da ga zateknete kako kenja u vašem kukuruzu, svi gangsteri su odlične face), ali ovaj film je apsolutno najbolji kada se malo priča, kada je naracija vizuelna a glavni junak ćuti i emituje taj seksi martirski (toksično ali šarmantno) muževni šarm. Šteta je da u velikim delovima minutaže on to zaboravlja, ali i neki nezanemarljivi delovi minutaže nude akcioni i uopšte, žanrovski program koji itekako vredi videti.