Možemo da imamo različita mišljenja po mnogim temama i da se ipak međusobno uvažavamo ali ako mi kažete da vam u životu ne treba VIŠE stripova u kojima se gole, dlakave preistorijske žene bore sa krvoločnim dinosaurusima, pa izvinite, moram da vas pitam, sa koje vi planete TAČNO dolazite? Sigurno neke toliko uzbudljive da smem da se kladim da ste je izmislili. I OK, neka vam, bude, evo, vi uživajte u svojim TOTALNO STVARNIM avanturama a mi ostali ćemo da čitamo One Path, serijal koji je prošle godine započet na Mad Cave Studios i do sada smo dobili dva toma, jedan Aprila prošle godine a drugi početkom Juna ove.

I namerno koristim reč „tom“ umesto „kolekcija“, jer One Path, i pored toga što je u narativnom smislu podeljen na jasno individualna poglavlja koja bi predstavljala klasične „strip epizode“, zapravo ne izlazi u toj serijalizovanoj formi i predviđeno je da se do kraja ovaploti kroz četiri knjige koje će izlaziti, pretpostavljam, na po godinu dana. A što je sasvim fer, ovo su pošteno podebeli tomovi od po momačkih dvesta strana i kako to sve crta i koloriše jedan čovek, uz malo pomoći oko scenarija i posebnog (odličnog) leterera, mislim da je razumno da posao ide ovim tempom.

Ono što je sigurno je da kada u ruke uzmete bilo koji od tomova One Path – a postoje, da odmah napomenem, i lepa tvrdokoričena izdanja koja mi deluju kao najrazumniji način da se ovaj strip troši – vi dobijate pun obrok. Ovo su debele, jake knjige napunjene do vrha brutalnom fantastikom i visceralnom akcijom i teško mi je da zamislim da bi iko mogao da ih nakon čitanja spusti a da mu krvni pritisak i adrenalin nisu u vrednostima koje bi svaki častan lekar proglasio urgentnim stanjem. One Path je primer izrazito „crtačkog“ stripa, sa potrebnim minimumom zapleta, naracije i dijaloga da imamo jasan i samorazumljiv motivski okvir i interpersonalnu dramu, ali gde je glavno jelo apsolutno ta razuzdana vizija sveta koji je istovremeno užasno surov ali i lep na onaj način na koji to surova, nesputana divljina ume da bude. Jedno je sigurno, u One Path nećete naleteti ni na jednu tablu, ni na jedan panel koji bi bili urađeni na brzinu, da ne kažem smandrljani kako bi se ispoštovao rok, ovo je RASKOŠNO urađen grafički roman-u-nastavcima sa svom widescreen grandioznošću koju podrazumevamo kada kažemo za neki strip da ima kinematske kvalitete, a da je istovremeno izrazito STRIPOVSKI nastrojen u svom izrazu. Hoću reći, autor ovog rada ima naglašene slikarske/ ilustratorske kvalitete ali One Path nije samo serija storibordova za budući film, iako taj (ne)pomenuti autor kao najveće hajlajte svoje profesionalne karijere navodi upravo rad na mnogo velikih i uspešnih filmova.

Mada ne na storibordovima. Greg Broadmore je Novozelanđanin koji je sebe svojevremeno opisao ovim rečima: „Human shaped animal with a tendency to draw pictures and make up stories.“ Njegova prvenstvena ekspertiza je crtež, mada je on malo i muzičar (i to brat metalac, razume se, makar ako se sme zaključivati na osnovu njegove ljubavi prema krvoločnim, ogromnim dinosaurusima i kačenju slika sa majicom Deicide na svoj danas penzionisani blog), ali crtanje + pričanje priča je, razume se, samo drugi način da se kaže da čovek ima stripove U KRVI. Pa je onda i logično da je One Path ovako krvav strip.

No, premotajmo na trenutak malo unazad: Broadmore je danas najpoznatiji po tome da radi u studiju Wētā Workshop, novozelandskoj firmi za dizajn koncepata i kreiranje specijalnih efekata a koja je radila na mnogo internacionalno popularnih i nagrađivanih filmova (i videoigara). Jacksonova The Lord of the Rings trilogija je među njima svakako najveća, ali Broadmore nije radio na ovim filmovima.

Što ne znači da nije radio ni na jednom Jacksonovom filmu, doduše. Jacksonov King Kong je za Broadmorea bio jedan od prvih poslova za Wētā Workshop i pošto, jelte, čovek voli dinosauruse, kaže da je ovde uživao. Takođe je bio glavni koncept-dizajner na Blomkampovom District 9 a to je, mislim, dovoljno jaka referenca da ovom čoveku date kredit na neviđeno.

Ali nećete morati, Broadmore ima ekstenzivan strip-trag iza sebe sa radom na stripovima iz satiričnog naučnofantastičnog univerzuma Dr. Grordbort, sa kojim je Wētā napravila masu stripova – gde je Broadmore bio i scenarista i crtač – ali i drugog merčandajsa a gde je opet Broadmore bio glavni za dizajn i koncepte. Stripove iz ovog univerzuma je publikovao Titan Comics, a Broadmore i kolege su napravili i videoigru Dr. Grordbort’s Invaders u saradnji sa studijom Magic Leap…

One Path je onda nastao kao neka prirodna ekstrapolacija Broadmoreovih radova i interesovanja (najviše za, jelte, dinosauruse), i ovo je autorski projekat, dakle, ne direktno vezan za Wētā Workshop. Broadmore sam za One Path kaže ovo: „Teško ga je objasniti jer sam trenutno toliko duboko u tome, i daleko je primalnije i ličnije od nekih drugih umetničkih dela koje sam napravio – ali sam toliko zaljubljen u njega da me potpuno obuzima.“

I, naravno, deluje vrlo lično i osobeno, mada vredi istaći da se za potrebe kreiranja čitave priče, a koja, rekosmo, do kraja treba da obuhvati četiri toma, Broadmore udružio sa australijskim glumcem, komičarem, scenaristom itd, Nicholasom Boshierom ali i sa sad već i prilično legendarnim britanskim strip-scenaristom Andyjem Lanningom (Resurrection Man, Guardians of the Galaxy, Nova, The Authority itd.). Dakle, One Path ima jedan jasan i uređen okvir koncepta sveta i opšteg zapleta a onda u pojedinačnim tomovima Broadmore sedne i od svega toga napravi dinamične, primalnom energijom nabijene narative.

Ako se pitate u kom se to trenutku istorije Zemlje tačno desilo da (ljudske) žene ratuju sa dinosaurusima, odmah da bude jasno: One Path nije „istorijski“ strip. On je fantastički strip pripovedan u srazmerno realističkom ključu ali ne samo da ovde žene i dinosaurusi zaista dele istorijsku epohu i ekosistem, već i ove žene, iako IZGLEDAJU ljudski i ponašaju se uglavnom ljudski, u nekim najtehničkijim terminima ne bismo mogli da nazovemo ljudskim.

Nećemo ovde spojlovati zašto jer su neka od otkrića i preokreta na koje nailazimo čitajući One Path ključna u produbljivanju razumevanja prirode sveta u kome se narativ dešava i donekle pojašnjavaju zašto tokom tog narativa pratimo pleme pećinskih žena koje nije samo, dakle, „matrijarhalno“ nastrojeno nego nigde na vidiku nema ni jednog muškarca.

Ne pojašnjavaju SASVIM, da i to odmah dodamo: One Path je strip sa mnogo zanimljivih misterija i to je jedna od jakih motivacija da ga čovek čita. Svet u kome se on događa je i intrigantan i fascinantan i nagađanje na koje će se sve načine on DALJE razlikovati ne samo od (pra)istorije naše planete koju poznajemo, ali i od uobičajenih predstavljanja „kamenog doba“ u stripu i drugoj fikciji je jedan od snažnih motivišućih faktora da se ovo čita i da se naredni tomovi očekuju sa nestrpljenjem.

I, dobro, svako voli dobru misteriju, ali One Path izbegava da bude strip koji se zasniva samo na tizovanju i obećanju da ono pravo tek dolazi ako budete budistički strpljivi. Naprotiv, ovo je strip u kome je radnja od table do table uglavnom uzbudljiva i utemeljena u nečem što je samorazumljivo i što u svakom čitaocu snažno rezonira već od prve strane.

Naime, veliki deo One Path se bavi surovom, svakodnevnom borbom za opstanak u kojoj pleme pećinskih žena na sve moguće načine dolazi do neophodnih resursa, a ovo je često skopčano sa žrtvama koje se podnose bez mnogo emocija i sa shvatanjem da su poginule članice plemena naprosto cena koja se plaća za opstanak cele zajednice. Sukladno tome, žene u ovom stripu su grube, surove, kako već rekosmo, dlakave, išarane ožiljcima, jednostavnih ličnih filozofija i prostih motivacija, a njihovi dijalozi – sa kojima Broadmore količinski ne preteruje – su takođe jednostavni i vrte se oko lojalnosti plemenu, poštovanja „zakona“ i potrage za resursima. Broadmore ovde uspeva da pogodi dobar ton u karakterizacijama, tako da su žene sposobne za konceptualizaciju apstraktnijih ideja i izražavaju se u prostoproširenim rečenicama, ali ne do mere da govore nekakvim nerealistično sofisticiranim modernim Engleskim. Ovde je pronađena prava mera uverljive „primitivnosti“ likova a da su oni ipak za čitaoca relatabilni i ne deluju kao pripadnici neke tuđinske rase. Naravno, moglo bi se cepidlačiti i pitati se zašto ove žene uzvikuju „FUCK!“ u trenucima uznemirenosti kada za njih seks nema onaj tabu status koji ima u našem jeziku, ali ovo nisu stvari koje presudno utiču na recepciju stripa.

Dramski zaplet nastaje kada jedna od žena u plemenu, titularna One Path (a koju mnoge posprdno zovu One Tit jer je jednu dojku gotovo potpuno izgubila u incidentu sa dinosaurusima pre nekog vremena), iskusna lovkinja, uspe da ubedi dobar deo žena koje odlučuju da je neophodno da pleme izađe iz pozicije zajednice kojoj se stvari dešavaju i da uđe u novu epohu u kojoj će sopstveni, jelte, razvoj, ili makar planiranje resursa, uzeti u svoje ruke.

Konkretno, a to je ono što gledamo na početku stripa, ovo se odnosi na kreiranje složenog plana da se namami i ubije ogromna ženka mesožderskog dinosaurusa koja predstavlja vrh lokalnog lanca ishrane i odgovorna je, po osećaju plemena, za oskudicu u mesu koje oni sami potrebuju da bi preživeli i prosperirali. Ovaj plan je sulud i kada žene krenu da ga sprovode, on se pretvara u pokolj posle koga One Path gubi deo poverenja plemena, ali dolazi i do prve velike paradigme u upamćenoj „istoriji“ zajednice, kada po prvi put žene uspeju da pripitome neke od dinosaurusa, konkretno potomke pomenute ženke a koji su pacifikovani i naviknuti da slede pleme tako što su hranjeni upravo njenim mesom.

Ovaj prvi veliki set pis služi da pokrene radnju ali i da oslika prirodu sveta u kome se narativ dešava: ovo je surova, brutalna, svakodnevna borba za opstanak u okruženju u kome je resursa veoma malo na ime nerazvijene vegetacije i onda kanibalizam nije onakav tabu ni među ljudima (tj. ženama), a definitivno ne među dinosaurusima, kakav je među nama danas. Zemljoradnja kao koncept ovde ne postoji i zapravo ne vidimo ni da žene skupljaju jestivo korenje ili voće, a što Broadmore sebi može da dopusti jer spretno crtežom sugeriše svet u kome su istovremeno živi i dinosaurusi i ljudi i mada drveća definitivno ima, čitalac u hodu i bez razmišljanja prihvata da ono ne nosi plodove koje bi ljudi mogli da jedu.

Nakon uvodne, vrlo dakle eksplozivne situacije sa klopkom za ženku dinosaurusa, strip svoju dramu razvija prateći pre svega dva lika, ali i bazirajući je na daljem prikazivanju onoga što pleme mora da učini da bi preživelo. Razmnožavanje je, naravno, imperativ i kako, rekosmo, ovde u vidnom polju nema ni jednog muškarca, Broadmore smišlja vrlo ambiciozan koncept zbog koga na kraju u plemenu dolazi do rascepa i onda se One Path transformiše u relativno standardnu herojsku potragu (ne za seksualnim partnerima) koja čitaocu omogućuje da upozna veći deo ovog sveta.

Opet, ovo je odlično iz dva razloga. Prvi je da su motivacije i dalje jednostavne, razumljive i ne zahtevaju veliku suspenziju neverice. Likovi u stripu vizualizuju neophodne apstrakcije kako bi išli u potragu i imali jasan cilj svog puta, ali ovde nema nekakvih neuverljivih filozofskih skokova u razmišljanju i rezonovanju – žene ostaju jednostavne u motivacijama, neposredne u izrazu i intenzivne u primalnim emocijama.

Drugi je da je svet One Path FASCINANTAN. I lep, ali ovo je surova, gruba lepota sveta koji u ovom trenutku (geološke) istorije ne pripada ljudima i oni su intuitivno svesni da iznad njih postoje predatori koji ih vide samo kao plen i ništa drugo i da ih od smrti spasavaju uglavnom brze noge i mnogo adrenalina. Broadmore crta planine koje na planeti kao što je naša možda i ne bi mogle da postoje ali izgledaju FANTASTIČNO, sa svojim surovim, golim licima i oštro isečenim kamenitim padinama. Šume su mu samo mrvicu toplije i one predstavljaju pribežište od onih najvećih dinosaurusa, ali čovek brzo primeti da u ovom svetu dominiraju čvornovate četinarske grane, kosti, krljušt i kamen.

Drugih sisara, sem ljudi/ žena, za sada uopšte nema u ovom stripu, što je opet, biološki „nemoguće“ u istoriji naše planete ali u istoriji One Path je očigledno realnost. Prema tome, naše žene jedu onda kada ubiju dinosauruse ili kada dinosaurusi ubiju neku od njih i ne pojedu je čitavu. Apsolutna brutalnost ovog koncepta – kao naprosto prirode postojanja u ovom svetu – je nedvosmisleno prikazana već na samom početku stripa i onda kada Broadmore demonstrira kako žene ipak imaju kapacitet za empatiju i ne vide jedna drugu samo kao zamenjive ćelije jednog kolektivnog organizma, to na čitaoca ima snažan efekat.

No, naravno najveći efekat ostavljaju dinosaurusi i VEOMA brojne scene u kojima oni figurišu, često u dramatičnim, očajničkim borbama u kojima će oni rastrzati žene a žene će njih probadati oštrim granama i kamenjem.

Broadmore dinosauruse crta fantastično, dajući im praktično idealan balans naturalističkog prikaza i mrvice karaktera potrebnog da vidimo da su ovo životinje koje imaju neke svoje motivacije, izgrađene instinkte i način života. Ovo su monumentalna, neopisivo moćna stvorenja, na momente na granici demonskog, a opet „realistična“ tako da kada vidimo da svoja ponašanja menjaju u odnosu na promenljivu situaciju na terenu, to deluje kao prirodan instinkt na delu a ne kao antropomorfizacija džinovskih gmizavaca.

One Path je impresivno crtan strip, prepun moćnih kompozicija i intenzivnog kolornog rada na nekakvom skoro idealnom secištu slikarske discipline i metodičnosti i stripovske, energične naracije. Ne znam koji su Broadmoreovi stvarni uticaji ali po nekakvoj prirodi stvari je nemoguće ne pomenuti Vicentea Segrellesa i njegovog Najamnika kao jednu od referenci, sa disciplinom anatomije, detaljnošću kompozicija i minucioznim teksturiranjem koje nalazimo u ovom stripu.

Naravno, druga očigledna referenca mora biti Richard Corben. Corben je crtao jednako brutalne stripove i imao jednako konfrontativan stav spram prikaza ljudske golotinje ali i ljudske anatomije izložene ekstremnoj fizičkoj sili i verujem da je nemoguće da Broadmore nije ovo radio pod delimičnim uticajem prevashodno Dena i drugih Corbenovih stripova, pogotovo onih sa primitivnim ljudima ogrnutim u životinjske kože, koji često unaokolo idu sa mlatarajućim sisama i visećim ćunama.

One Path ovo sve samo izdiže na razinu moderne visoke definicije, neopterećen ograničenim magazinskim formatom publikovanja i slobodan da bude i spektakularniji i visceralniji i onda je konačni produkt nešto što brutalnost, akciju i nasilnost zaista transformiše u jedno transcendentno iskustvo u kome ste, naravno, svesni da čitate strip koji je od Millsovog eksploatacijskog horor-spektakla sa dinosaurusima (Flesh, dakako) udaljen samo korak ili dva, ali koji u vama produkuje snažnu, primalnu emociju. Identifikacija sa „pećinskim ženama“ i njihovom borbom za opstanak je ovde ekstremno snažna, opet na ime Broadmoreove pažnje da se centralni motivi stripa ne ispuštaju iz vida i da u svakom momentu osećate tu svest da je ovo svet u kome uvek morate biti na oprezu i da ste jednu nezgodnu frakturu udaljeni od nestajanja, a svaki sledeći obrok će doći tek nakon grčevite i neizvesne borbe.

Uvek sam voleo narative smeštene u kameno doba, od romana koje je pisao J.-H. Rosny aîné, pa do stripova o Toru Joea Kuberta, i One Path predstavlja nov, svež, vitalan dodatak ovoj tematskoj oblasti. On ima dobro postavljeno moderno promišljanje klasičnih koncepata (svi likovi su žene itd.) i apsolutno urnebesan crtež i kolor, sa sjajnim leteringom Roba Jonesa koji se besprekorno uklapa u Broadmoreov stil. Njegova je priča istovremeno jednostavna i slojevita, intrigantna u tretmanu motiva a lišena sala u pripovedanju, a njegova je akcija toliko over-the-top da mi je prosto šokantno na koliko je malo reakcija ovo naišlo u američkoj strip-javnosti. One Path je dah svežine u jednom pomalo i zaparloženom američkom strip-mejnstrimu  koji nekako po inerciji kao da gravitira istim „young adult“ temama i tonu i moje poštovanje za Mad Cave Studios je sa ovim stripom samo još više poraslo. Ovi ljudi zaslužuju sve vrste podrške pa ako vam se sve što smo o ovom stripu do sada rekli čini zanimljivim, evo kako možete, direktno od izdavača, da ga sebi kupite. UŽIVAĆETE!