Evo, Spider-Man: Brand New Day je imao drugo najveće otvaranje u istoriji američkog filma, sa, kako je to precizno izračunato, 927 miliona dolara što ih je film zaradio tokom svog prvog vikenda. Jedini uspešniji film po ovoj metrici je Avengers: Endgame iz 2019. godine, dakle, kulminacija petnaestogodišnjeg zapleta iz dvocifrenog broja Marvel-filmova plasirana u bioskope sezonu pre nego što će pandemija imati devastirajuće efekte na navike potrošača kada je u pitanju gledanje filmova.

U kontrastu, Spider-Man: Brand New Day je naprosto četvrti nastavak solidno uspešnog serijala sa vrlo svedenim, praktično intimnim zapletom koji, naravno, ima spone sa prethodna tri filma ali je zapravo u presudnoj meri nezavistan od njih i čak i gledateljka koja nije gledala direktnu prethodnicu (Spider-Man: No Way Home iz 2022.), kao što je na primer u našem slučaju bila moja žena, neće imati neke značajnije probleme u praćenju radnje, razumevanju dramske osnove ovog filma, apsorpciji evolucije karakterizacija likova i njihovih odnosa.

Možda ljudi naprosto vole Spajdermena? Ovo je svakako teorija sa jakim nogama, ali fer je reći i da Tom Holland statistički gledano nije ničiji omiljeni Spajdermen i da to što je baš njegov Spajdermen prvi koji je dobacio do četvrtog nastavka* ima možda više veze sa tim da su do sada ovo bile priče primetno utemeljene u karakterima, a da su njihovi zapleti bili više lični nego što je to za Marvel nekakav prosek.

* Raimijevi filmovi su se časno ispisali posle trećeg, kontroverznog nastavka, Webbovi su jedva nacedili dva komada pre nego što je Sony rešio da je „prošireni univerzum“ nepogrešiva, fjučr-prufovana strategija i nastavio da pravi katastrofalne superherojske filmove bez Spajdermena.

Konsekventno, najgori film iz aktuelnog serijala o Spajdermenu, srazmerno bledunjavi i „nespajdermenovski“ Spider-man: Far from Home je bio najgori uglavnom jer je ponudio glavnog junaka koji ne liči na Spajdermena u dovoljnoj meri, smeštenog u mizanscen koji, ponovo, ni na koji način nije korespondirao sa nekim njegovim osnovnim dimenzijama karaktera.

Sa trećim nastavkom, No Way Home je produkcija eksperimentisala sa u tom trenutku vrlo popularnim multiverzalnim konceptom, a što u retrospektivi deluje kao sulud potez imajući u vidu koliko je animirani film Spider-man: Into the Spider-Verse to radio BOLJE, i uprkos svemu spravila iznenađujuće uspešan narativ u kome su gostovanja Andrewa Garfielda i Tobyja Maguirea, kao „starih“ Spajdermena poslužila da Hollandov Spajdermen sazri. No Way Home je mogao da bude katastrofa, sa tim naglaskom na legatu umesto na intimnoj ljudskoj priči, sa fridžovanjem strine Mej koja je UPRAVO bila presudan element humanizacije Spajdermena, sa gomilom superzločinaca koji su u starim filmovima imali kompleksne motivacije i karakterizacije, ovde korišćenim da budu maltene samo proverbijalna galerija neprijatelja, ali je film na kraju bio prilično solidan i ostavio Spajdermena na mračnoj poziciji iz koje su se ipak nazirale brojne mogućnosti i prilike.

Et, voila, režija Spider-Man: Brand New Day je poverena Destinu Danielu Crettonu, čoveku sa DOVOLJNO azijskog DNK da bude podoban za režiranje filma o Šang Čiju, a koji je režirao i ovogodišnji Marvelov Disney+ serijal Wonder Man. Cretton je, bez sumnje, veoma talentovan autor, sa interesantnom pre-superherojskom radnom istorijom, ali Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings je, na stranu to što je bio visokobudžetni superherojski film sa mnogo azijskih glumaca, bio dramaturški slab a vizuelno još slabiji, dok je Wonder Man, uprkos vrlo solidnim kritikama i navodno dobrom „performansu“ kod striming-publike, te najavama da se uskoro ulazi u preprodukciju druge sezone, ovih dana zvanično otkazan i više se neće praviti. No, kako je Spider-Man: Brand New Day, rekosmo, zaradio skoro milijardu dolara za jedan jedini vikend, mislim da je jasno ko će režirati i naredni nastavak Spajdermena, a ne bi me iznenadilo da u Disneyju sada – kada su ionako zvanično odlučili da smanje volumen superherojske produkcije, svesni koliko su doprineli fenomenu „superherojskog zamora“ – objave da će sve naredne filmove iz superherojskog atra režirati Crettin i braća Russo. Barem dok AI ne stasa još malo i ispegla te neke sitne bagove što ga dele od prvog Oskara za film koji je napisala i režirala (glumila, komponovala itd.) veštačka inteligencija.

Spider-Man: Brand New Day, pritom, nije svoju opscenu zaradu postigao time da je u pitanju neviđeni vizuelni spektakl ili makar visokokonceptualni rad koji superherojštini pristupa iz nove perspektive i rekonstruiše je za novu generaciju. Cretton je mnogo toga, ali svakako nije Christopher Nolan, bez obzira što njegov najnoviji film deli značajan deo ansambla sa Odisejom, i Spider-Man: Brand New Day, naprotiv, trijumfuje najviše time da se vraća na fabrička podešavanja, fokusirajući se na intimnu, karakternu dramu originalnog Spider-man: Homecoming i ponavljajući neke njegove trikove za koje su mnogi već tada govorili da su njegova diferencija specifika u odnosu na u tom trenutku već u interreferencijalnosti i bombastičnosti izraza zapletenoj većini superherojske produkcije.

Tako Spider-Man: Brand New Day ima glavnog junaka čija je najveća briga zapravo intimna, personalna i tiče se njegovog emotivnog, unutarnjeg života a ne nekakvog superzločinca koji preti da uništi svet. U skladu sa tim i glavni negativac u filmu nije fotokopirani Thanos već osoba sa opipljivom traumom i legitimnom, složiće se većina gledalaca, žudnjom za osvetom, kojoj samo dopušta da se iskaljuje i na krivima i na nevinima. Kako to već biva, PRAVI negativac je ovde više sistem, konkretno depersonalizovana privatna kompanija sa javnim finansiranjem koja se bavi „bezbednošću“ na načine koji fatalno narušavaju onu krhku ravnotežu između slobode (društva i individue) i bezbednosti. Konsekventno, iako Spider-Man: Brand New Day ima dosta akcionih scena i u jednom tenzičnom momentu pred kraj je sve živo u radijusu od jednog kilometra oko žarišta akcije zamrznuto u vremenu i prepušteno na milost i nemilost osobi koja se nalazi na ivici nervnog sloma, ovde se izbegava eskalacija u kojoj su se mnogi superherojski filmovi lako izgubili; ni u jednom trenutku ovde nije ugrožen ni svet, pa čak ni Njujork, i kada na kraju filma jedan život visi o koncu, ovo je na ime nesrećno ispaljenog snajperskog metka a ne nekakve bizarne pseudonauke ili kosmičke sile.

Da odmah bude jasno, Spider-Man: Brand New Day nije nekakav dekonstruktivni, smeli eksperiment; on je i dalje deo serijala i deo šireg kontinuiteta Marvelovog kinematskog univerzuma, odnosi likova u filmu su u punoj meri oslonjeni na finale No Way Home u kome je glavni junak morao da žrtvuje sopstveni identitet kako bi spasao multiverzum – i ovo je objašnjenje za to da ga se niko na svetu ne seća, uključujući njegovog najboljeg prijatelja, Neda i devojku Mary Jane (koji mu više nisu prijatelj i devojka jer ga više ne poznaju) – i istovremeno, ovo je film u kome se eksplicitno postavljaju temelji za uvođenje čitavog mutantskog/ X-Men podsklopa u MCU. Dakle, Brand New Day je u tehničkom smislu zaista samo jedna epizoda u metaserijalu MCU, ali on istovremeno uspeva da zbilja sigurno stoji na dve noge i ponudi tu već pomenutu karakternu dramu i zaplet koji počiva upravo na karakterima i interpersonalnim odnosima likova. Plus, a ovo nije manje važno: iako je, naravno, ovo film urađen sa MNOGO digitalnih efekata i kompjuterski generisane grafike, on je vizuelno prizemljeniji od MCU proseka, njegova akcija deluje „fizičkije“ a ambijenti „stvarnije“ od onoga na šta smo poslednjih sezona navikli i ovde naprosto nema CGI ekscesa kakav smo, na primer, imali u (inače vizuelno dosta uspešnom) The Fantastic Four First Steps od prošle godine.

Ime Brand New Day u meni ne izaziva previše srećnih asocijacija. U stripu ovo je bio deo velikog retkon-poteza koji je Marvel napravio 2008. godine, insistirajući na tome da čitaoci ne žele „odraslog“, oženjenog i zrelog Spajdermena, kakav je on u aktuelnim stripovima bio, i da je neophodno da se on resetuje na nekakva „omladinskija“ podešavanja. Većina aktuelnih čitalaca Spajdermena je VRLO GLASNO bila protiv toga insistirajući da je Spajdermen zanimljiviji kao zrela osoba i da vraćanje lika na sredinu dvadesetih godina, život sa strinom, bez stalnog posla i bez devojke predstavlja i nepoštovanje njegovog prirodnog razvoja tokom decenija. Marvel na ovo nije davao pet para pa je u istinski univerzalno omraženoj priči One More Day (koju je nacrtao lično tadašnji glavni i odgovorni urednik Marvela, Joe Quesada) Peter Parker na kraju ušao u sporazum sa samim Đavolom (odnosno Mefistom, jednom od „glavnih“ Marvelovih dijaboličnih figura) tako da mu ovaj oživi preminulu strinu u zamenu za preslaganje realnosti tako da se brak između Petera i Mary Jane nikada nije ni dogodio.

Ne mnogo iznenađujuće, ova partikularna vrsta pogodbe sa đavolom je prošla vrlo loše kod publike iz milion razloga, ali je Marvel makar obećavao da će priče u Brand New Day, dakle, u periodu koji će slediti, biti zabavne, energične, duhovite spajdermenovske avanture, onakve kakve svi pamte iz svoje mladosti a ne otužni, konstantno depresivni misery porn iz One More Day i Back in Black koji mu je prethodio.

Tu postoje dva problema. Prvi je da je Marvel ovde vrlo planski i otvoreno išao na kvantitet umesto na kvalitet. Paralelno izdavanje tri tekuća serijala o Spajdermenu koje je znalo da bude standard prethodnih godina (i decenija, zapravo, sa početkom još u 1976.) ovde je kolabirano u ideju da će izlaziti jedan magazin ali tri puta mesečno, a da bi se ovaj tempo postigao, stripove će raditi četiri paralelna tima, koji će međusobno komunicirati. Iako su ovo bili neki veoma dobri kreatori – na scenarističkim dužnostima su isprva bili Dan Slott, Marc Guggenheim, Zeb Wells i Bob Gale, dakle scenarista Back to the Future lično – osećaj da čitamo strip koji je dizajnirao komitet i kome fatalno nedostaje stvarna autorska intencija je bio veoma snažan i trajao godinama.

Drugi je još fundamentalniji: stripovi o Spajdermenu praktično nikada nisu bili duhovita, energična, feelgood vožnja superherojskim toboganom, nabijena sitkom humorom i neprijateljima koji treba da nam budu smešni. Ovakva percepcija Spajdermena dolazi, verovatno, na ime brkanja derivativnih produkata sa stripovima od kojih su potekli. Pričam o radovima kao što su crtani filmovi o Spajdermenu koji su originalne postavke i priče prilagođavali sub-adolescentskom uzrastu i odgovarajućim televizijskim rejtinzima. U stvarnosti, svi najvoljeniji stripovi o Spajdermenu bili su teške drame, često punokrvne tragedije, sa glavnim junakom dovođenim do same ivice samoponištenja na ime mrveće depresije i pronalaženjem poslednjih atoma snage i samopoštovanja na ime kojih će on na kraju preteći i simbolički trijumfovati.

Film Spider-Man: Brand New Day, a ovo je verovatno njegova najbolja dimenzija, uspeva da pogodi zdravu sredinu. U njemu je Peter Parker usamljen, depresivan, jedini na svetu svestan šta je žrtvovao da bi se taj svet spasao, ali nesposoban da produži dalje i zaboravi voljenu Mary Jane koja sada živi životom sveže diplomirane inženjerke sa MIT-a, deli stan sa takođe nedavno diplomiralim Nedom, ima dečka* i traži posao ali u kompaniji koja će zadovoljiti njene visoke etičke standarde. Peter je, dakle, rekluzivni usamljenik koji živi u mračnom iznajmljenom stanu, naručuje pice koje mu ostavljaju ispred vrata i isključivo se bavi Spajdermenovim poslovima, radeći na novoj tehnologiji i prateći policijske komunikacije kako bi mogao da na vreme reaguje na zločine koji zahtevaju superherojsku pomoć.

*teorija na internetu je da je u pitanju Paul Rabin, a što je u meni izazvalo ozbiljne PTSP reakcije imajući u vidu koliko je Wellsov rad na recentnom Amazing Spider-man bio otužan.

Ovo je imalo potencijal da bude GROZNO, dakle da dobijemo nepodnošljivi film o samosažaljenju sa nepodnošljivim glavnim likom koga biste samo želeli da išamarate ne bi li se trgao iz depresije*, ali Cretton je uspeo da ove fundamente konteksta postavi spretno, dinamično režirajući uvodni deo filma u kome ćemo umesto smaračkog muškarca-koji-pati uglavnom gledati kompetentnog i sposobnog Spajdermena koji se potpuno posvetio poslu (na uštrb Peterovog društvenog ili ikakvog drugog života) i uspešan je u demontiranju gomile njujorških bandi, pružajući dragocenu podršku policiji čija inspektorka, Jean DeWolff, sa njim ima dobar, funkcionalan radni odnos.

*da dodamo da ovo, statistički, nikada ni jednu osobu nije trglo iz depresije

Ovaj uvodni deo je i vizuelno efektan, sa dobrim kontrastom između Peterovog mračnog samačkog stana natrpanog skupom tehnologijom na kojoj sve nekakvi indikatori blinkaju a na monitorima se skroluju važne informacije, i akcione montaže u kojoj ga gledamo kako savladava pitoreskne kriminalce kao što je, recimo, omiljeni Tombstone. Cretton postiže to da Njujork izgleda uverljivo, dakle, kao stvarni grad sa stvarnim ljudima u kome se dešavaju stvarne drame i da tonalni skok koji se dešava kada u to uvedete šarene kostime i vazdušne koreografije između solitera ne bude na štetu uverljivosti.

Ovde se mora primetiti da su video igre, pre nego filmovi, zaslužne za ovaj dobar spoj verističkog i fantastičkog i Cretton skoro direktno prepisuje nekoliko upečatljivih koreografija i scena iz Insomniacove Marvel’s Spider-man trilogije u ovom uvodnom delu filma, dajući svojoj produkciji pečat „pojačane realnosti“ koji je krasio i ove igre.

Dalje, u ovom filmu Spajdermen i Peter Parker su najzreliji što su ikada bili. Peter je, rekosmo, depresivan, ali je FUNKCIONALAN i to da je povučen i nema krug prijatelja je nadomešteno tom njegovom posvećenošću Spajdermenovom poslu, parasocijalnim odnosom koji ima sa kapetanicom DeWolff, ali i Spajdermenovom uvećanom socijalizacijom sa drugim superherojima. U nekakvom prenesenom smislu, ovaj početak nove trilogije (ako sve bude u skladu sa planovima) pokazuje protagonistu koji je zvanično izašao iz perioda obrazovanja i sada je pripadnik radno-aktivne populacije, sa poslovnim temama koje mu okupiraju najveći deo vremena i socijalnim kontaktima koji su uglavnom vezani za posao. Upravo ono što je Marvel sa stripovskim Brand New Day pokušavao da egzorcira iz biografije Spajdermena se pokazuje kao jedan od zdravijih elemenata filma sa prepoznavanjem da je ne samo u redu već i kreativno časno pokazati kako lik stari i sazreva.

Sa druge strane, Spajdermen je, rekosmo, kompetentan, više nije početnik u poslu, policija prepoznaje da joj je njegov rad od koristi a građani ga organski doživljavaju kao zaštitnika Menhetna koji na merljiv način doprinosi njihovoj bezbednosti. Film ovde i dalje koristi sprečavanje pljački banki kao simbol rada-u-korist-zajednice i ostaje legitiman žal to da scenaristi nisu mogli da pronađu nekakvu signalizaciju bližu samim ljudima a ne bezličnim kompanijama što trguju „finansijskim produktima“, ali ovo je verovatno jedan od dugova koje je film morao da oduži old school vrednostima stripova o Spajdermenu kako bi mu se praštale kasnije dosta smele transgresije spram etabliranog kontinuiteta.

Pre tih transgresija treba još dodati i da je ovaj kompetentni Spajdermen i prilično dobro prihvaćen u Superherojskoj zajednici. On sarađuje sa novim Avengersima, odnosno makar sa njihovom predvodnicom Yelenom Belovom koja mu pomaže u prikupljanju obaveštajnih podataka ali i služi da gledaocu pošalje nedvosmislenu poruku kako posao koji Spajdermen radi zapravo ima male, skoro nebitne konsekvence i da se on bavi pretnjama koje su daleko ispod onog što rade čak i ovi još uvek nedokazani, žutokljuni Avengersi. Ovo, dalje, potpomaže taj osećaj da gledamo intimnu dramu street-level superheroja, čiji impakt do kraja ne doseže nekakve globalne ili nacionalne granice i film pre svega katarzično kulminira u domenu ličnih, porodičnih odnosa.

Najveći i potencijalno najkontroverzniji element ove stripizacije Spider-Man: Brand New Day, dakle, tog prepoznavanja da se priča dešava u već etabliranom superherojskom okruženju i da je glavni junak iskusni profesionalac kome je ovo što gledamo u filmu isprva tek just another day in the office, je uvođenje Punishera kao značajnog sporednog lika koji sa Spajdermenom povremeno sarađuje, ima važnu prethodnu istoriju i koji će, kada se krene u poslednji obračun, biti jedini saveznik na koga Spajdi može da se osloni. Iako je stripovski Punisher zaista i ugledao svetlost dana baš u magazinu Amazing Spider-man i isprva bio vezan za njega, istina je i da ovaj lik od polovine osamdesetih ima osobeni individualni život, te da je na filmu uvek dobijao daleko mračnije adaptacije nego što bi ijedan zamislivi filmski Spajdermen mogao da radi, zaključno sa Netflixovom serijom iz 2017. godine koja je svoju poslednju reč dala u The Punisher: One Last Kill za Disney+ ovog proleća.

Iznenađujuće, Punisher u ovom PG-13 filmu prilično dobro radi iako je potpuni višak i iako je njegov lik, skoro sasvim lišen nekakvog delatnog suvereniteta ili, čak, razloga da bude u priči, mogao biti zamenjen bilo kojim drugim superherojskim ili nesuperherojskim likom iz najšireg Spajdermenovog ansambla.

Razlog je sigurno u tome da je John Bernthal ne samo solidan glumac nego i neko ko je u Punishera ušao veoma duboko (uostalom, bio je i koscenarista One Last Kill) i onda u Spider-Man: Brand New Day ovaj čovek, rođen u Vašington DiSiju, pruža aromatični, odmereno karikirani portret Njujorčanina italijanskog porekla koji filmu ne daje mnogo toga ESENCIJALNOG za odvijanje priče, ali mu obezbeđuje malo goofy humora i muškog prijateljstva koje nije toksično već samo komplikovano, kako to već muška prijateljstva znaju da budu.

Bernthalov Punisher je, dakle, nešto na šta će ljudi misliti kada kažu da Spider-Man: Brand New Day ima „dušu“ a što je rečenica koju nisam mogao da zamislim da ću otkucati ni 2008. ni 2017. godine. Naravno, Jacob Batalon kao Ned Leeds i Zendaya kao Mary Jane Watson su etablirani, esencijalni delovi ovog Spajdermen-ansambla i od njih smo očekivali da iznesu svoje uloge sa sigurnošću pa mi je zadovoljstvo da kažem da su oboje dobri. Batalon je bio zaslužan za „dušu“ prva dva filma i mada ovde dobija, realno, manje vremena pred kamerom nego što zaslužuje, on nastavlja da bude jedan od najlepših delova priče, nastavljajući, takođe, da bude praktično reinkarnacija Gankea iz stripova o Milesu Moralesu i, još partikularnije, Gankea iz igre Marvel’s Spider-Man: Miles Morales.

Zendaya se, pak, može pohvaliti time da je ozbiljno sazrela kao glumica. Njena Mary Jane je kompleksan lik stavljen u nemoguću situaciju i ona uspešno portretiše ženu koja je i asertivna i sposobna a koja, silom prilika, mora da bude „damsel in distress“. Scenario, pak, uspeva da se izvuče iz ovog klišea kada pokaže stvarne motivacije glavnog negativca a Mary Jane nikada ne gubi samovlasnost i njen lik nikada ne popušta pred emotivnom ucenom koju film gradi prikazujući nam najveći deo vremena događaje iz perspektive Petera Parkera kome je, da podsetimo, nagrada za spasavanje multiverzuma bila to da izgubi ljubav svog života.

Od kameo-pojavljivanja tu je i uvek zabavni Marc Ruffalo i mada na papiru deluje kao da bi film u kome pored Spajdermena i Bele (danas Crne) udovice imamo i Punishera i Hulka, i Scorpiona (koga do sada nisam pomenuo ali i on se pojavljuje) morao da kolabira pod tolikom količinom „stripovštine“, njegov je narativ pažljivo raspleten i zna kada treba da ima atraktivne set-pisove, a kada treba da se malo stane da ovi ljudi popričaju i, jelte, glume.

Pošto je film još uvek sveže u bioskopima, neću ići u detalje o tome koga igra Sadie Sink, ali ona je već svoju pozorišnu naobrazbu itekako razigrala u Stranger Things pa i ovde njena gluma garantuje čvrst emotivni i moralni temelj drame u koju se Spider-Man: Brand New Day do kraja razvije. Da dodamo da je činjenica da je produkcija za ovu ulogu uzela prirodno riđokosu ženu sama za sebe jako simpatična ma koliko ova vrsta „reprezentativnosti“ nekome sa strane delovala nebitno.

Takođe ću dodati da je veoma lepo što je produkcija napravila mesta u ansamblu i za Marisu Tomei, iako je njen lik mrtav. Tomei dobija prostor u par dobro odmerenih flešbekova i njena vrlo bitna uloga majčinske figure koja nastavlja da inspiriše i posle smrti je ovde plasirana sa svom televizijskom uverljivošću koju ova žena tako lako provlači.  

Primetiće se da izbegavam da uđem u ikakvu konkretnu priču oko zapleta filma a to je jer verujem da Crettonova režija veoma srećno uspeva da poveže lične, emotivne patnje glavnog junaka sa zapletom koji se organski pomalja iz njegovog svakodnevnog rada u kome, kako rekosmo, pomaže policiji i štiti građane Njujorka i iznenađenja i preokreti koji slede su utemeljeni u samim likovima i ovo je na kraju jedan od onih filmova u kome navijate za obe strane u sukobu i molite se da se do kraja nekako one prepoznaju kao srodne i da se pomire. Homecoming je imao sličan temelj – glavni negativac tog filma je imao stvaran, relatabilan motiv za ono što je radio – ali Brand New Day uspeva da bude ličniji, melodramatičniji i emotivno razorniji, kako i dolikuje četvrtom filmu u serijalu.

Imam ja i sumnji u pogledu nekih kreativnih rešenja koje je ekipa filma primenila. Na primer, film ima snažne vizuelne (i nešto manje snažne tekstualne) reference na Spider-Man: The Other – Evolve or Die, prilično kontroverzni krosover između tri Spajdermen strip-magazina od pre dve decenije. Sam zaplet ovog stripa je uglavnom eskiviran, ali film se u vrlo presudnoj meri oslanja na ideju da Peterov organizam i dalje evoluira pod uticajem „arahnidskog DNK“ koji je u temelju njegovih supermoći i ovde dobijamo ne naročito suptilne najave, jelte, budućih mutantskih zapleta u MCU kroz podzaplet u kome i Peterove ćelije mutiraju i on dobija JOŠ moći a u zamenu za određeni gubitak kontrole nad svojim postupcima.

Da bude jasno, ovo nije neki moj stripovski purizam na delu, naprotiv, stripovi daju bezbroj predložaka za priče u kojima se Spajdermen biološki menja i to da je u osamdesetima na naslovnim stranama Amazing Spider-mana pisalo da je protagonista ovog stripa „ne-mutantski heroj“ a da je ovde prilično eksplicitno pokazan kako mutira* NIJE PROBLEM samo po sebi.

*na način na koji Marvelovi stripovi shvataju mutacije, dakle, ne na način na koji mutacije rade u stvarnom životu

Problem je više što

1. Dosadašnji filmovi o Spajdermenu partikularno ali i o superherojima generalno koji prikazuju kako „dobar“ superheroj iz nekog razloga prolazi kroz period ekspresije mračne strane svoje prirode naprosto ovo nisu umeli da izvedu ne elegantno nego ni elementarno prihvatljivo (treći Raimijev Spajdermen kao ur-primer), pa onda mi, publika, koja se toliko puta opekla već preventivno vadimo Jekoderm iz tašne;
2. Konačno imamo film o kompetentnom Spajdermenu koji zna svoj posao, prepoznat je od strane zajednice kao neko ko ga dobro radi i koristan je, kolege ga cene i poštuju, i mada je OKEJ da on u nekoj nedefinisanoj budućnosti ima epizodu prelaska na mračnu stranu i borbe sa svojom tamnom polovinom, nekako nisam spreman da taj film bude već sledeći.

Dodatno, iako stripovi o Spajdermenu imaju dugu istoriju prikazivanja glavnog junaka kao tehnološkog maverika ali i kao biološkog frika, dakle, obe strane ove medalje su skoro jednako zastupljene, ova partikularna filmska inkarnacija Spajdermena je imala daleko veći otklon u stranu tehnologije i mada je svakako prvi film nove trilogije pravo mesto da ova paradigma krene da se menja, prosto nisam siguran da je ovaj ZRELI Spajdermen pogodan za vizuelne i tekstualne metafore koje se prevashodno odnose na mladog tinejdžera što ulazi u pubertet (i koje je Maguireov Spajdermen već sve prošao).

Filozofija na stranu, film prikazuje dosta dobre akcije. Spajdermenovo svingovanje između zgrada ima adrenalinski euforični naboj koji je bliži Insomniacovim igrama nego prethodnim Spajdermen-filmovima (plus imamo kadar koji je svesna i spretna replikacija naslovne strane petnaestog broja magazina Amazing Fantasy u kome je Spajdermen nastao); korišćenje mreže u borbi je organski utkano u koreografije i izgleda dobro, a Spajdermenov kostim pogotovo izgleda sjajno i ističe se na inače uglavnom žuto-crnoj HDR pozadini ostatka filma svojim snažnim primarnim bojama koje jako reflektuju svetlo. Konceptualno ovo deluje kao problematičan kontrast ali u realnosti ističe Spajdermena kao simbolički centar i zaista najbolji deo grada u kome se priča dešava.

Borbe su dobre – uključujući onu u kojoj Spajdermen i Punisher moraju da izađu na crtu samom Hulku – i mada superherojski filmovi uglavnom ne uspevaju da je učine da izgleda opipljivo, Cretton i njegov tim su postigli nekakvu srećnu ravnotežu između green screen montaža i realnog kaskaderskog rada i Brand New Day je miljama ispred Shang-Chijevih mlitavih videoigračkih set pisova. Posebno, naravno, moramo da istaknemo scene u kojima se Spajdermen bori sa nindžama iz organizacije The Hand gde ne samo da japanski borci imaju vizuelno vrlo upečatljive kostime i atraktivne koreografije u kojima se čitava grupa nindža ponaša kao jedan organizam, nego film ima i najmanje dve scene koje uspešno vizuelno repliciraju fantastične crteže Franka Millera iz osamdesetih, vremena kada je on praktično svojeručno uveo nindže u Marvel.

Spider-Man: Brand New Day je pristojan film. Ni po čemu fantastičan a po mnogo čemu sasvim prosečan. No, pokazuje se da goriva u superherojskom rezervoaru itekako ima i da je magična formula sve vreme bila tako jednostavna: pravite FILMOVE a ne epizode serijala; bazirajte ih na LIKOVIMA a ne na ansamblima; dajte tim likovima STVARNE probleme a ne neopipljive, apstraktne „lore“ zaplete; dopustite glumcima da GLUME; slikajte sve da se VIDI. I, evo, sutra-preksutra možda i vi išetate iz banke sa milijardu dolara na računu. A onda se setite ko vas je svemu što znate podučio. Spajdermen, naravno.