Kao što sam i obećao, čuj mene pretio, danas se podsećamo jedne prelomne tačke u istoriji Marvelovih stripova, momenta koji je promenio sve* i koji na mnogo načina definiše ton, estetiku, filozofiju Marvelovih stripova iz prve decenije ovog stoleća. Marvel grafičke novele 54 – Tajni rat je, dakle, pedeset  četvrta knjiga u Ultimativnoj kolekciji grafičkih novela koje Hachette objavljuje na srpskom jeziku ovih nekoliko godina i, mada se radi o stripu koji je nedvosmisleno loš, on je loš na mnogo fascinantnih načina i zaslužuje jednu ozbiljnu i odgovornu disekciju. Kako se to obično kaže: greške su i korisne ako iz njih nešto naučimo. Marvel je, pak, iz Tajnog rata naučio toliko pogrešnih lekcija da je bilo potrebno skoro deset godina da se one nekako izbace iz sistema i da proces zalečenja odistinski počne.

*već i time da nije bio momenat već preko svake mere razvučeni PERIOD koji je potpuno poremetio Marvelov raspored publikovanja i između ostalog upucao se u noge uspevajući da spojluje samog sebe

Jedna od njih je svakako to da davanje istog imena različitim stripovima ne doprinosi naročito mnogo jasnoći budućih konverzacija. Marvel još uvek radi ovakve stvari – pa tako kada god pominjem, recimo Heroes Reborn, moram da naglašavam o kojem se Heroes Reborn zapravo govori – ali Tajni rat je odličan primer za štetnost ovakve prakse jer, evo, zaključno sa 2026. godinom imamo Secret Wars iz 1984. godine, i njegov nastavak Secret Wars II iz 1985. i 1986. godine, pa onda imamo ovaj strip, Secret War iz, barem inicijalno, 2004. godine (i on nema nikakve veze sa originalnim Secret Wars), a onda na kraju imamo i Hickmanov Secret Wars iz 2015. a koji je, verujem, ovaj naziv odabrao baš da bi simbolički označio kraj epohe koju je Secret War odnosno Tajni rat započeo i na neki način egzorcirao njene najgore elemente iz Marvelove napaćene duše.

Tajnom ratu se, pak, mora priznati nekoliko stvari koje je dobro uradio a prva je to da je ovo na kraju krajeva najsmislenije odabran naslov za strip od svih Marvelovih serijala koji su nosili nekakvu varijaciju na „secret“ i „war“ u imenu. Ovde se – za razliku od drugih serijala – zaista radi o tajnom ratu i on je u stvari toliko tajan da ga čak ni čitalac neće videti. I ovde ne mislim (samo) na to da je „crtež“ što ga je u ovom serijalu uradio Gabriele Dell’Otto do te mere taman da se Tajni rat mora čitati isključivo u ekstremno dobro osvetljenoj prostoriji, po mogućstvu uz uveličavajuće staklo (što je maltene jedini način da pročitate gomilu sitnog teksta – na nekim mestima štampanog tamno crvenim fontom na crnoj pozadini – nakucanog od strane scenariste kome je logorejičnost već tada bila jedna od definišućih karakteristika), već, bukvalno, mislim na to da se centralni događaj ovog stripa, onaj po kome mu je dat naziv, u tom stripu ne vidi sem u par kadrova u flešbek sekvenci .

Ovo, za razliku od mnogih drugih stvari koje je legitimno prigovoriti Tajnom ratu, nije „bug“ nego „feature“ i činjenica da čitalac ovog stripa prati nehronološki pričanu priču u kojoj će videti posledice jednog događaja, kao i pripreme za taj događaj, ali ne i sam događaj nije efekat nespretnosti scenariste ili urednika koji je taj dan spavao na poslu, već refleksija konfuzije samih protagonista koji su suočeni sa katastrofalnim posledicama nečega čega se uopšte ne sećaju. Ovo je dobar literarni trik i naravno, šteta je da je iskorišćen, čuj mene protraćen, u stripu koji pravi toliko faulova u svojih pet brojeva da bi i legendarni centar Detroit Pistonsa Bill Laimbeer tražio od sudija da reaguju pre nego što nešto bude polomljeno.

No, Tajni rat je bio neka vrsta PREMIJUM događaja za svoje vreme, najava preokreta u Marvelovom kreativnom pristupu i jedan od najupečatljivijih napora Kuće ideja da pokaže da su superherojski stripovi danas zrelo, moderno štivo koje se bavi ozbiljnim temama i usvaja odrastao ton. Kako sam već više puta pominjao, nakon Marvelovog klizanja u stečaj u devedesetima i iscrpljivanja svih poznatih trikova za podizanje tiraža (renumeracija, rebutovanje itd.), novoinstalirani glavni i odgovorni urednik Joe Quesada je dosta odvažno i radikalno radio na promeni tona Marvelovih stripova, prepoznavanju da je savremena publika po godinama starija nego što je to bilo tokom prethodnih perioda, kao i da je masovni ulazak u knjižare, sa kolekcijama presudan za opstanak strip-izdavača koji je do tada gotovo ekskluzivno zavisio od ćudi direktnog tržišta i nije imao stvarnu rezervnu prihodovnu opciju.

Posledice Quesadine strategije su bile vrlo brzo vidljive u kreativnom smislu a onda i u komercijalnom. Iako po profesiji crtač, Quesada je radio mnogo na tome da regrutuje nove scenariste za Marvelove stripove, potiskujući staru gardu koja je do tada uglavnom ponavljala jedno isto, nadajući se da ih nekako ovog puta fortuna pogleda, i posegao daleko izvan uobičajene populacije „pisaca stripova“. Quesadini novi scenaristi su neretko bili ljudi iz literarnih krugova (naravno, uglavnom pisci krimića) ili sa televizije, donoseći sa sobom jedan formalni kvalitet u radu i moderniji ton Marvelovim stripovima, a ako su dolazili iz sveta stripa, često su bili iz nezavisne sfere, sa osobenim glasom i interesovanjima.

Tako su, pored, recimo, Kevina Smitha ili J. Michaela Straczynskog, kasnije Christosa Gagea i Marca Guggenheima u Marvel došli i likovi poput Davida Macka a koji je i crtao i pisao Daredevila, da bi onda on predložio svog dobrog drugara Briana Michaela Bendisa da preuzme scenarističke dužnosti za ovaj serijal na neko vreme dok on pristigne da nacrta svoje superkomplikovane kompozicije. Bendis je dolazio iz smera nezavisnih kriminalističkih stripova koji su tarantinovsku raspričanost mešali sa sincityjevskom crno-belom oštrinom i on je toliko dobro „seo“ Daredevilu da je nekoliko meseci kasnije Mack bio prekomandovan na druge dužnosti a Bendis je od Daredevila napravio fenomen, kreirajući usput veliki deo estetike „novog Marvela“ sa zapletima koji su delovali realistično i imali dramsku  težinu, dubokim zaranjanjima u karakterizacije, tretiranjem supermoći kao disruptivnih, gotovo neshvatljivih fenomena koji često traumatizuju one koji su im izloženi.

Bendisov rad na Daredevilu je išao paralelno sa „uozbiljavanjem“ dobrog dela drugih Marvelovih stripova. Captain America je imao politički sive, traumatizujuće stripove nakon jedanaestog Septembra 2001. godine, a Spider-mana su J. Michael Straczynski sa jedne i Mark Millar sa druge strane tretirali kao zrelu, odraslu osobu sa dubinom i životom koji će biti manje sapunska opera a više karakterna drama.

Tajni rat će onda doći kao neka vrsta manifestnog momenta, miniserijal smešten pored postojećih tekućih serijala u kome će se mnoge u tom trenutku aktuelne tendencije pomeriti na naredni nivo i time ozvaničiti „novi Marvel“. Bendis će napisati scenario natrpan političkom intrigom i post-9/11 paranojom, a za crtača će biti regrutovan Gabriele Dell’Otto, italijanski ilustrator koji je od kraja devedesetih za evropski Marvel radio raznorazni merčandajs – postere, litografije, naslovne strane – a čiji su rad pokazali Quesadi i on je u njemu prepoznao pravog koautora za strip što je trebalo da bez sumnje pokaže da Marvel sada izdaje ozbiljno štivo. Tako je Bendisov scenario o kontraobaveštajnim intrigama i političkim mahinacijama iza kulisa – inspirisan pričom koju je scenarista čuo od „visoko rangiranog pripadnika američke obaveštajne službe“ kada je bio dete – ovaploćen u slikarskom stilu koji, impresivan kakav jeste, istovremeno jasno demonstrira da je Dell’Otto više ilustrator nego pripovedač. No, ovde vredi staviti i malu napomenu, a to je da Dell’Otto, kada ima scenario u kome se najveći deo radnje ne odvija u tekstu, ume da postigne značajno bolje narativne rezultate (videti pod X-Force: Sex & Violence). Tajni rat, pak, ima neke veoma impresivne „posterske“ kompozicije i dosta upečatljivih momenata „filmske“ režije veoma dekomprimovanih scena, ali je nezanemarljiv deo njegove naracije prilično trapavo izveden sa scenama u kojima Dell’Otto mora da se snađe da napravi nekakvu zanimljivo rešenje za scenu u kojoj likovi samo sede i pričaju nekoliko tabli za redom i često ga ne nalazi. Drugde on mora da crta scene „akcije“ a koje su praktično posteri jer se u njima ne dešava nikakva naracija. Hoću da kažem, ja i ovde dosta jako krivim Bendisa.

„Krivim Bendisa“ je, nisam preterano srećan zbog toga, mantra sa kojom ćete češće biti u pravu nego u krivu, no ako ništa drugo, Tajni rat je bio momenat u kome su mnogi od nas bili spremni da mu daju dosta kredita, kako zbog tog dobrog Daredevila tako i zbog takođe dobrog Ultimate Spider-mana što ga je Bendis sa Markom Bagleyjem radio od jeseni 2000. godine. Strip koji je u Marvelov glavni, kanonski univerzum uveo gritty „špijunski“ ton i poveliku porciju „realistične“ ako već ne sasvim realne geopolitike i onda decenijama poznate i popularne likove stavio u situacije gde smo videli i njihove ranjivosti, nekontrolisane reakcije na strašna otkrića, resantiman prema figuri autoriteta, pogotovo kada se pokazalo da ih je ona eksploatisala za geopolitički cilj o kome nisu ništa znali dok nije bilo kasno – to je sve Tajnom ratu dalo oreol ozbiljnog događaja i u startu delovalo kao autentičan kamen-međaš posle koga ništa više neće biti isto.

Već prva epizoda nam je pokazala Lukea Cagea smeštenog u bolnicu nakon neobjašnjivog atentata na njega (a zbog njegove neprobojne kože „nemoguće ga je operisati“), Iron Fista i Jessicu Jones koji zabrinuto sede pored njegovog kreveta i pitaju se da li će Power Man preživati, na kraju Nicka Furyja, vrhunskog špijuna sa karijerom koja se unatrag proteže sve do Drugog svetskog rata, koji, na poslednjoj tabli stoji u dnu kreveta sa maltene suzama u očima (to jest u tom jednom oku koje ima) i pognute glave izgovara jedno tiho „Šta sam uradio?“

(Ovde je pravi trenutak da počnem da se žalim na prevod u domaćem izdanju ovog stripa jer je Nikola Dragomirović koji ga potpisuje, nažalost uglavnom samo tehnički obavio svoj posao, često prevodeći puko značenje reči ali promašujući ton, i u nekim primerima i značenje rečenica. U ovom partikularnom slučaju, Furyjevo „What have I done?“ je u prezent perfektu i mada se tehnički zaista može prevesti kao „Šta sam uradio?“, to je nešto što bi, jelte, tako uradio robot. Prevodilac sa malo više vremena na raspolaganju bi verovatno ovo preveo kao „Šta sam to uradio?“ „Šta sam ovo uradio?“ „Šta to učinih?“ ili slično, dajući sceni gravitas koji „Šta sam uradio“ naprosto nema. Prevod Tajnog rata je, nažalost prepun ovakvih momenata u kome dobijamo tehnički tačne prevode dijaloga, ali tako da na srpskom to zvuči onako kako ni jedno živo biće to ne bi reklo. Kada Nick Fury u jednoj dramatičnoj sceni kaže „Try to break the chain!“ prevod prirodnim govorom bi bio „Pokušajte da pokidate lanac!“ ili „Pokušajte da prekinete lanac!“ – ako već nećemo da uređujemo Bendisov neuredni, tipično neekonomični tekst i jednostavno napišemo „Prekinite lanac!“ – no, prevod u ovom stripu je „Pokušajte da razbijete lanac!“  a što, naravno, nema smisla, nije u duhu jezika i miriše po nečemu što bi prevela mašina.

I da se razumemo, nisam puritanac koji smatra da su mašinski prevodi tabu, naravno da svi radimo sa hronično premalo vremena i ovo ubrzava proces, ali mašinski prevod sme da bude samo prva ruka a prevodilac onda mora da kroz tekst prođe VEOMA sitnim češljem – kad već nema lektora – i podari mu adekvatan finalni ton. Moj utisak da Dragomirović za ovo nije imao vremena još više pojačava činjenica da već na četvrtoj strani imamo ovo: „Last night we found and shut down a site that had a formula for a gas that affected the central nervous system – chemically heigthening a human’s sense of fear“ a što u prevodu onda bude „Sinoć smo pronašli i ugasili sajt koji je sadržao formulu za plin koji napada centralni nervni sistem – hemijskim putem pojačava ljudsko čulo straha“. I, u redu, sajt ovde zaista jeste sajt – prethodna rečenica pominje vebsajtove – a to da je gas preveden kao plin je simpatična ekscentričnost koja tekstu dodaje malo arome. Problem je ovde da je „pojačava“ trebalo da bude „pojačavajući“, bez obzira na vreme korišćeno u originalu, ali najveći problem je što je „sense of fear“ prevedeno kao „čulo straha“ umesto kao, razume se, „osećaj straha“ i ovo je nemarnost koju naprosto ne bi smeli da viđamo u inače luksuznim izdanjima stripova. Digresija završena.)

Prva epizoda, dakle, ima određenu težinu i atmosferu geopolitičkog trilera kakve tada naprosto nisu bile karakteristične za superherojski strip. Heroji su ranjivi, političari su netransparentni i oprezni, a Nick Fury je heroj Drugog svetskog rata koji je, čini se, poživeo da vidi sebe kako postaje zločinac. Dell’Ottov crtež je „realističan“ a dijalozi su „televizijski“. Tajni rat je taj svoj početni plotun ispalio sa dosta sigurnosti.

Naravno, Marvel je ogroman deo dobre volje ili makar aktivnog interesovanja koje je proizvela ta prva epizoda uspeo da spektakularno proćerda već time da mu je trebalo dvadesetdva meseca da strip dotera do pete, poslednje epizode. Planiran u dvomesečnom tempu – pretpostavka je da bi Dell’Otto stigao da sve ovo naslika – Tajni rat je pravio ogromne pauze između brojeva, sa najvećom koja je trajala čak sedam meseci. Ovo je nešto što je za Quesadin period bila mnogo češća boljka nego što je danas slučaj,* a u slučaju Tajnog rata imala je i tu posledicu da je lik koji je uveden na poslednjim stranama poslednje epizode i trebalo da bude tajanstven i misteriozan, već bio spojlovan jer se pojavio u prvim epizodama takođe Bendisovog serijala New Avengers koji je trebalo da počne sa izlaženjem nakon kraja Tajnog rata ali je Tajni rat toliko kasnio da ga je ovaj pretekao.

* doduše često ne na ime boljeg planiranja vremena već na ime uvođenja prakse da neke epizode serijala crta drugi, tipično mnogo manje plaćeni crtač, da bi glavna zvezda stigla da uradi bar početak i kraj. Da ne bude da sam samo i isključivo negativan, imamo i primere poput recentnog One World Under Doom, tentpole serijala za prošlu godinu, koji je ceo nacrtao – i to odlično – R.B. Silva. Dakle, MOŽE se kada su urednici pedantni i uspešno rade svoj posao.

Tajni rat ima jednu zanimljivu ideju u osnovi i ona jeste paradigmatična za taj novi pogled na superheroje koji su u Marvel doneli scenaristi od izvan stripovskog glavnog toka generalno i Bendis partikularno. Tokom decenija navikli smo da mnoge elemente superherojštine prihvatamo zdravo za gotovo, od toga da mrtvi likovi možda neće ostati mrtvi, preko toga da se likovi koji su u šezdesetim godinama prošlog veka bili tinejdžeri četrdeset godina kasnije nalaze na sredini dvadesetih, pa do toga da grad Njujork svakih par meseci trpi invaziju vanzemaljaca/ vampira/ napadača iz druge dimenzije i da se sve to brzo reši i normalan život se nastavlja kao da ništa nije bilo. Ovo su tropi žanra i suspenzija neverice je spram njih već automatska.

Bendis za Tajni rat, međutim, uzima jedan takav trop i oko njega gradi zaplet: superzločinci koji na sebi nose unikatnu, naprednu, eksperimentalnu opremu što košta stotine hiljada dolara pljačkaju banke i beže sa plenom od deset-jedanaest hiljada. Ovo je trop uspostavljen još pre Drugog svetskog rata, kada je pljačkanje banke smatrano unosnim kriminalnim radom a pravljenje puške i oklopa u radionici iza kuće bio realističan način da provedete vikend, no, u Tajnom ratu ova se diskrepanca koristi da bi se istakla ekonomska nelogičnost činjenice da jajare koje bi u stvarnom svetu dajbože čukale trafike i bakalnice unaokolo lete sa antigravitacionim uređajima i uskofokusiranim EMP emiterima. Ovo, po logici glavnog lika Tajnog rata dalje ukazuje da NEKO finansira sve te „tehnološke“ superzločince-trećepozivce koje Spajdermeni, Derdevoli i Ajronmeni ovog sveta zaustavljaju tokom pljački banaka i šalju u Rajkers, samo da bi sutra-preksutra tu bio novi uličar u oklopu od eksperimentalnog materijala i sa elektronikom na sebi za koju ne bi zaradio sve da je opljačkao dvadeset banaka za jedno popodne,

Nick Fury i njegova bezbednosna agencija SHIELD uspevaju da isledničkim radom – a to je jedna vrlo neprijatna scena zastrašivanja i fizičke torture minornog superzločinca po imenu Killer Shrike* – saznaju kako opremu tih sitnih kriminalaca koji nikada ne bi mogli sami da je kupe, finansira strana vlada. A što ih, kako Fury u jednoj dramatičnoj sceni gde prezentira matematiku i obaveštajne podatke šefu Bele kuće i njegovim najbližim saradnicima, više ne čini kriminalcima nego teroristima. Te teroriste, ispostavlja se, finansira vlada evropske zemlje Latverije koju od nedavno, posle smrti** njenog suverena, Doktora Dooma, predvodi „izabrana premijerka“ Lucia von Bardas.

*Dragomirović se bar dobro zabavlja sa ovim imenima pa je na drugu stranu prevoda ovaj stigao kao adekvatno apsurdni Svračak ubica

** well, „smrt“ nije tehnički tačan termin, Doom je živ ali je u ovom momentu zarobljen u paklu…

Čujem vas kako iskačete iz fotelje sa uzvikom „Shit just got real!“ na usnama, ali ovde će čitaocu biti udarena ne jedna nego dve banane.

Prva je intrinzična: predsednik SAD kaže Furyju da ga je razumeo, ali da zahteva od njega da ne radi ništa i da će to Bela kuća rešiti, pretpostavka je diplomatskim putem. Strip jako implicira da je Von Bardas, koja je studirala u SAD, postavljena u Latveriju od strane Amerike da tamo sprovodi njene interese i malu ali važnu evropsku naciju čvršće priljubi uz američki skut. Fury zvanično obori rogove i uradi onako kako mu predsednik kaže, ali u stvarnosti ode i, zaobilazeći čak i strukturu svoje matične agencije, SHIELD, regrutuje nekolicinu superheroja za black ops misiju infiltracije i asasinacije koja treba da (ponovo) obezglavi Latveriju, potencijalno je gurne u haos i time smanji rizik od terorizma u SAD.

Ako mislite da je ovo loša ideja, čestitamo, razmišljate isto kao Brian Bendis u 2004. godini i Tajni rat je zapravo hronika ne naročito dobro osmišljene „deniable ops“ akcije na teritoriji suverene države sa kojom SAD nisu u ratu, izvedene od strane neregistrovanih operativaca, a čije su posledice ne smanjenje nego PORAST rizika od terorizma u SAD.

Strip je, dakle, neka vrsta superherojske reakcije na jedanaesti Septembar i „war on terror“ Bushove administracije, ne naročito suptilna kritika grubog „rešenja“ za kompleksan problem, dodatno problematizovana, ta kritika, Bendisovim prilično trapavim tretmanom materije sa kojom radi.

Čujte, Bendis je UVEK, od početka, bio čovek koji prioritizuje spektakl i snažan koncept a često ga je mrzelo da odradi potreban rad da se taj koncept realizuje kao smislen narativ i da taj spektakl bude zarađen. Tajni rat je strip prepun nedoslednosti i nelogičnosti i gde god da uprete prstom on se probuši kao raskvašeni balon.

Druga pomenuta banana je onda prevashodno ekstrinzičnog tipa, i ima više komponenti. Prva je, očigledno, da Bendis ili ne zna šta je to terorizam ili ga je mrzelo da piše JOŠ zapleta da bi Tajni rat imao ikakvog smisla. U svakom slučaju, tvrdnja da su kriminalci koji pljačkaju banke koristeći tehnologiju što ju je platio neko drugi „po definiciji“ teroristi nema veze s mozgom, i još je apsurdnija kada se u samom tekstu vidi da pomenuti superzločinci doslovno odnose niske petocifrene sume novca iz tih pljački, time čineći zanemarljivo malu štetu i samim bankama a kamoli nekakvom širem društvenom tkivu. Bendisova koncepcija da pokaže apsurd u kome minorni likovi kao što je Killer Shrike imaju preskupu tehnologiju da njome pljačkaju ovde odmah počinje da radi protiv njega jer je strip natrpan jednako minornim likovima koji sve do finala ne predstavljaju nikakvu pretnju poretku ili populaciji u SAD. U nekakvom blagonaklonom tumačenju moglo bi se reći da je ovo deo „kritike“ američkog odgovora na terorizam, ali mislim da bismo time Bendisu dali previše kredita, pogotovo jer je on mnogim svojim kasnijim stripovima (uključujući Secret Invasion a kasnije i beslovesni Checkmate za DC) pokazao da mu se dopadaju atmosfera i imaginarijum visokotehnološkog špijunskog trilera, ali da ga jako mrzi da napiše scenario koji bi bio makar interno dosledan a kamoli imao intelektualnu ambiciju dobrog tehno-trilera.

Dalje, ovde američka vlada EKSPLICITNO odbija da odgovori na pretnju terorom i „tajni rat“ koji se desi je delo šefa kontraobaveštajne agencije koji na svoju ruku organizuje infiltraciju i asasinaciju, koristeći ljude koji i nisu deo agencije, čime se metafora prilično raspada a počinje decenija mržnje prema Nicky Furyju koja će kulminirati Waidovim takođe prilično groznim stripom Original Sin.

Ovde nije kraj vrlo upitnom Bendisovom tretmanu likova i materijala i dolazimo do možda i najproblematičnije kolizije sa Marvelovim do tog momenta važećim kontinuitetom koja demonstrira kako je Bendisu važnije da savije i polomi taj kontinuitet da bi ga uklopio u svoj zaplet nego da uloži malo truda i taj zaplet učini plauzibilnim unutar onog što čitaoci prepoznaju kao „konsenzualnu realnost“ Marvelovog univerzuma. I, da, ovo deluje kao cepidlačenje iz sve snage ali kontinuitet, deljeni univerzum i rad unutar poznatog konteksta koji se menja samo oprezno i iz velike nužde su VREDNOSTI, pa čak i definišuće karakteristike modernog superherojskog stripa. Bendis, nažalost, time što odlučuje da ih ignoriše, ne ispada revolucionaran nego lenj.

Šta hoću da kažem? Pa, naime, SHIELD nije američka agencija, već agencija Ujedinjenih nacija a što nije samo ekstrinzično poznato već ovaj strip to eksplicitno navodi na svom početku, pa je time činjenica da Fury direktno raportira predsedniku SAD i ponaša se kao da je njegov zaposleni bizarnija i čitav dalji zaplet stavlja u farsični, neubedljivi okvir. Time se već neubedljiva metafora za „pravi“ war on terror dodatno slabi  jer se ne uklapa čak ni u izmaštanu realnost Marvelovog univerzuma 616.

Naravno, i sadržaj tog zapleta je intenzivno farsičan. Nakon što mu predsednik SAD kaže da se više ne bavi Latverijom, Fury okuplja grupu uglavnom street-level superheroja (Spajdermen, Kapetan Amerika, Daredevil, Wolverine, Luke Cage), stavlja ih u avion za Latveriju a gde će se susresti sa Crnom udovicom koja će im objasniti šta im je misija. Ovo, da bude jasno, nije scena u kojoj nekoliko ljudi u kostimima sedi u vojnom avionu i razmenjuje dosetke prisećajući se bogate saradnje unutar i izvan Avengersa: superheroji su ovde u svojim civilnim identitetima i Tajni rat je pisan tako kao da se oni zapravo ni ne poznaju dovoljno dobro. Peter Parker je preplašen i nesnađen i brine se da li će uspeti da sačuva svoj tajni identitet, Kapetan Amerika je namrgođen i nezadovoljan jer ova black ops misija očigledno nije nalik na one koje je radio u Drugom svetskom ratu, a Wolverine je pijani siledžija koji njuška ljude po avionu i po mirisu pogađa koji je koji superheroj.

U 2004. godini su ovakve karakterizacije već bile solidno zastarele i u snažnom kontrastu sa onim kako je Spajdermena pisao J. Michael Straczynski, Kapetana Ameriku Ed Brubaker a Wolverinea Greg Rucka, ali mnogo gore od toga je da Bendis Latveriju piše praktično kao Avganistan, sa ponovljenim objašnjenjima Crne udovice da mora da se umotava u marame i dugačke haljine jer ova autoritarna, „zaostala“ zemlja ima problem sa ženstvenošću. Ovo je ne samo u neskladu sa idejom da je Latverija centralnoevropska država, u Marvelovom kanonu smeštena negde u istočni Banat, dakle, zapadno od Rumunije a istočno od Srbije* već je i u istom tom trenutku, u istom ovom stripu na čelu države premijerka školovana u Americi, koju je na premijersko mesto dovela Amerika, kako bi se Latverija približila Americi a koja, ta premijerka, izgleda kao supermodel.

*srećom, ovo naši političari ne znaju ali ako neko dojavi Informeru da Marvel ima teritorijalne pretenzije na deo naše otadžbine, pa za to sazna Vučić, možete biti sigurni da će Marko Đurić SUTRA biti instruiran da podigne halabuku i traži objašnjenje od Diznija  A ONDA ĆE NAS PONOVO BOMBARDOVATI

Ono gde se Tajni rat ozbiljno raspada je potpuni besmisao Furyjevog plana gde je Bendis na mišiće nastojao da kreira kontroverzu od koje onda zavisi radnja čitavog stripa. Naime, njegov plan, da u Latveriju tajno dovede grupu superheroja koji će onda ubiti premijerku i na taj način obezglaviti terorističku hobotnicu, već u startu nema smisla jer naravno da ni Spajdermen ni Luke Cage ni Daredevil ne bi pristali da učestvuju u akciji državnog terorizma (Wolverine, pak, bi, kako sam kaže i sad mi je milo da Bendis nikada nije pisao Wolverinea u nekom ekstenzivnijem formatu jer ne znam koliko bih podneo desničarskog, intervencionistički nastrojenog Logana). Bendisovo rešenje za ovo je da im Fury ovo neće ni reći dok ne budu stavljeni pred svršen čin ali i tada, naravno, oni neće pristati da budu ubice. Pošto je Fury, naravno, znao da neće, onda čin asasinacije i rušenja cele predsedničke palate izvodi Daisy Johnson, lik koji je Bendis kreirao za ovaj strip a koja će u kasnijim stripovima o SHIELD-u imati kodno ime Quake povezano sa činjenicom da može da izaziva seizmičke potrese snagom volje.

Ako Daisy Johnson može sama da poruši celi zgradu i ubije metu – a može i HOĆE jer ona nije superheroina i ne sputavaju je etičke dileme – i sama to i uradi, dok ostali superheroji statiraju u kukuruzu, sasvim je fer pitati čemu su ZABOGA služili svi ti superheroji koje je Fury u Latveriju prošvercovao pod lažnim identitetima ali ih je onda ih obukao u kostime za samu akciju? Ne samo da od njih nije bilo nikakve koristi već je i nejasno zašto biste „tajnu akciju“ radili tako da pred svedoke stavite ljude u prepoznatljivim šarenim kostimima koji ih odmah identifikuju kao američke državljane. Dobro, i jednog Kanađanina. I jednu prebeglu Ruskinju.

Furyjevo objašnjenje za ovo je da je ideja bila da ovaj čin bude „glasan“, da se njime pošalje poruka drugim potencijalnim teroristima šta će ih snaći ako se budu kačili sa SAD, da će, dakle, sila američke superherojske, jelte, zajednice, doći da kažnjava i da se sveti ako se terorizam ne svede u prihvatljive dimenzije.  

Naravno, ovo je objašnjenje koje Bendis ne uspeva da uklopi sa činjenicom da je asasinacija izvedena hirurški, inkognito, nominalno bez živih svedoka, i zatim velikim obaveštajnim radom držana podalje od novinara i javnosti tako da se nikada ne sazna ni ko ju je ni kako izveo. Ovde čak ne moramo ni da potežemo to da Fury, da ponovimo, ne radi za SAD nego za Ujedinjene nacije i Tajni rat ispada konfuzan, nedosledan i besmislen u svojoj osnovi. Ovo nije ni kvalitetno korišćenje nestandardnih kapaciteta, ni dobar PR stant (pa onda, kako se kasnije ispostavi, ni dobro izvedena asasinacija) i tu ne pričam o vešto napisanom stripu o nevešto izvedenoj akciji nego o, jelte, konfuzno ispričanom stripu koji nakon postavljanja početnog koncepta nije uspeo sa sobom da se dogovori šta zapravo radi.

Deo stripa koji se dešava u „sadašnjosti“ se odvija godinu dana nakon napada na Latveriju za koji, rekosmo, niko ne zna ko ga je izveo, ali superheroji koji su u njemu učestvovali postaju mete terorističkih napada jer, eto, ispostavilo se da je Lucia von Bardas ostala živa (quelle surprise) i sada se sveti počiniocima, nalazeći ih na američkom tlu jednog po jednog. Tvist je u tome da oni nemaju pojma zašto im se ovo događa jer im je Fury svima, sem Kapetanu Americi, izbrisao sećanje pa onda u spektakularnom finalu u kome ujedinjeni superheroji brane Njujork od pomahnitalih superterorista, oni istovremeno saznaju da su bili iskorišćeni za Furyjev tajni rat i to je momenat u kome Marvelovi stripovi gube nevinost i koji postavlja temelje za stripove što će uslediti narednih godina: Civil War, Secret Invasion, Siege…

Tajni rat je nespretan u svom zapletu i još nespretniji u pripovedanju. Prepun je internih nekozistentnosti, gestova sa pola snage u smeru političkog trilera i kritike američke realpolitike, te mesarskog kasapljenja poznatog Marvelovog kontinuiteta i karakterizacija. U nekim drugim vremenima, ovo bi bio miniserijal smešten u alternativni kontinuitet ali Marvel je hteo da mu se stripovi uozbilje i onda je Tajni rat naneo još mnogo više štete tim stripovima u narednih deset godina tako postavljen posred „zvanične“ Marvelove istorije.

Bendis je sa Tajnim ratom uveliko krenuo u smeru pisanja „ansambl stripova“, napuštajući elegantnost Daredevila i Ultimate Spider-mana koji su oba bili na karaktere usredsređeni, intimniji radovi. Tajni rat će mu biti odskočna daska da dobije na staranje Avengers a u kome je on orkestrirao masakr postojećih članova (u zloglasnom Disassembled), da bi strip bio relansiran pod nazivom New Avengers, sa novom postavom i novom orijentacijom. Naravno, njegovi ansambl-stripovi će uvek biti značajno slabiji od radova usredsređenih na jake glavne likove a što je na kraju kulminiralo katastrofalnim DC-jevim Young Justice i Legion of Superheroes. Već u Tajnom ratu on će forsirati scene akcije koje su samo „montaže“, dakle, prizori atraktivnih poza i energičnih emocija, bez stvarne naracije ili, „režije“.

I dok Dell’Otto ovo JUNAČKI radi, vidno je kako do kraja stripa i njemu ponestaje benzina u rezervoaru. Pored zamućene („realistične“) kolorne palete koja strip čini jako tamnim (Marvelov reprint iz 2009. godine je posvetlio njegove originalne table a čak i tako one su pretamne i na mnogima se ne razaznaje šta je na slici) i koliko god da ovo dodaje na atmosferi, jako brzo postaje jako zamorno posmatrati tamne, muljave table ljudi koji nešto pričaju i čitati prevelike količine teksta štampanog užasno sitnim slovima.

Akcija ne prolazi mnogo bolje i mada strip ima par atraktivnih scena Spajdermena i Daredevila iznad noćnog grada, većina spektakularnih masovki je nešto za šta biste danas po inerciji pomislili da ga je napravio AI. Dell’Otto mora da smisli način da nacrta desetine minornih superzločinaca u „tehnološkim“ kostimima a da to sve deluje „realistično“ i reći da ni jedan od njih nema karakter, niti da se razlikuje od onog do sebe je najblaže što možemo da kažemo. A ovo je i pre nego što dođete do poslednje epizode u kojoj predugačke scene „dramatičnih“ dijaloga Italijan na kraju radi tako što kopipejstuje jednu istu sliku (i to sliku precrtane Anđeline Džoli iz filma Hackers, kad smo već kod toga) na preko dvadeset mesta da bi sebi malo smanjio količinu posla.

I čujte, ne želim da budem PRETERANO ciničan. Tajni rat JESTE delovao drugačije, originalno, pa i malo odvažno kada se pojavio. Likovi su bili moralno sivi, atmosfera mračna i represivna, realpolitika gruba i nezgrapno upotrebljena ali PRISUTNA, Dell’Ottov rad je delovao „umetnički“ i „zrelo“, a Bendisova skribomanija nam je dala i gomile transkripta intervjua koje je SHIELD radio sa raznim likovima, a koji će služiti kao suplementalni materijal da učini svet uverljivijim i možda koji milimetar dubljim.

No, u 2026. godini, Tajni rat izgleda naprosto kao eksperiment koji je trebalo ubiti još na sastanku uredničkog kolegijuma, a ne dopustiti mu da bude saobraćajna nesreća u slow motionu tokom gotovo dve godine i predložak za još gore stripove koji će doći u narednoj deceniji. On je loš i besmislen kao politički triler i još gori kao strip o superherojima jer svoje likove ne poštuje i koristi njihove traume i ranjivosti za jeftin spektakl koji smušena i nedosledna priča ne uspeva ni da pošteno zaradi. Uz prevod koji sam već iskritikovao i taj tamni, teški Dell’Ottov rad, ne mogu mirne savesti da ga preporučim na čitanje sem kao didaktički materijal o tome kako superherojske stripove NE treba raditi. Pa ako vam je to okej, ima da se kupi, recimo ovde.