Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Pošto isuviše retko slušamo ruske umetnike u ovim Nedeljnim pregledima, danas tu grešku donekle ispravljamo slušajući jedan recentan i dobar album savremenog ruskog džeza. Dmitry Yakovlev / Quintet „In Time“: Seasons je najnoviji album kvinteta koga predvodi pijanista Dmitry Yakovlev, mada je, tehnički gledano na ovom albumu sviralo šest muzičara ali su se smenjivali tako da su kompozicije napisane i aranžirane za kvintet i SVE JE U REDU.
Дмитрий Яковлев je moskovski pijanista čija muzika se uglavnom drži oprobane hardbop formule. Njegove biografije navode da je sarađivao sa različitim uglednim ruskim džez-imenima kao što su Светлана Панова, Валерий Киселёв, pokojni legendarni kompozitor Олег Лундстрем, Феликс Лахути, kao i sa pevačima sa drugih kontinenata (Tecora Rogers, Mala Waldron, Cleveland Watkiss, Vuyo Sotashe). Već iz izbora saradnika prilično je jasno gde leže Jakovljeva muzička interesovanja i da je njegova vizija džeza vezana za partikularnu tradiciju u istoriji ove muzike. U tom smislu se i posebno ističe njegova saradnja sa pevačicom po imenu Людмила Сваровская gde su kombinovani tradicionalni džez izraz i klasični/ kamerni instrumenti i jedan od njihovih albuma je bio i nominovan za Gremi nagradu.
U Jakovljevoj biografiji se posebno ističe album Ascension iz 2017. godine, kolekcija autorskih komada uglavnom odsviranih samo na klaviru (sa dodacima flaute, flugelhorne, sopran saksofona itd. na nekim mestima), sa mnogo impresionističke širine i evokativnih tema. Kompoziciju Ascension koja je album zatvorila Jakovljev je ponovo snimio na albumu Wanderer’s Tale iz 2024. godine, a ova je ploča bila urađena u značajno proširenijoj postavi, sa čak osam muzičara (doduše, ne u isto vreme) i mnogo GLASNIJIM aranžmanima.
Seasons je onda logična ekstrapolacija ove karijere. Rađen u kvintet formatu, on može da pokaže i mišiće ali je u pitanju i dovoljno mali ansambl da lider ima prostora za svoje harmonične pijanističke eksploracije i impresije. Oba albuma je izdao moskovski ArtBeat Music, etiketa koju je 2010. godine osnovao legendarni Николай Богайчук. Big Nick je bio stožerna figura ne samo moskovske već i vaskolike ruske džez scene, čovek neumorne energije i mnogih ideja i iako je, avaj, preminuo 2023. godine sa svega šezdeset, ArtBeat još uvek funkcioniše i izdaje zanimljive albume koje producira njegova naslednica Marija.
Seasons je, rekosmo, debi album za kvintet In Time, u kome sviraju neki veoma solidni muzičari. Svu muziku je napisao Jakovljev i ovde je sarađivao sa ljudima koji će je svirati sa entuzijazmom. Trubač Peter Vostokov je, recimo, laureat nagrade Muzičar godine ruskog Džez radija i predvodnik sopstvenog big benda, a saksofonista Anton Zaletaev je prolifični kompozitor koji radi i u džez formatu, ali i u domenu fjužna i narodne muzike. Njihova dva glasa ćete najviše slušati na Seasons jer su u pitanju vrsni solisti koji odlično rade sa Jakovljevim temama i odvoze ih u interesantnim smerovima. I sam Jakovljev ovde, kada ne svira sam, već kad solira preko pratnje, nudi kinetički, energični hardbop i puno kaskada nota koje se organski prelivaju kroz harmonije. Ovim ne želim da ikako umanjim važnost ritam-sekcije, naprotiv, Vladimir Koltsov-Krutov na kontrabasu i dvojica bubnjara (od kojih Igor Ignatov svira na samo jednoj pesmi a David Tkebuchava sve ostale) su motor ove postave i nudi prštavu, mišićavu osnovu da se solisti lepo razigraju.
Seasons nema u sebi mnogo eksperimenta i izletanja iz formata. Jakovljeve teme su melodične, evokativne i često naglašeno romantične ali muzičari ih sviraju sa mnogo strasti i daju nečemu što je imalo potencijala da bude samo pastiš najumivenije forme hardbopa od pre sedamdeset godina razbarušenu, energičnu kinetiku. Čak su i tiše pesme, poput Winter, recimo, pune energije i razmahane u izvedbi, sa ritmičarima koji rade mnogo nota i ne stide se poliritmije i solistima koji su strastveni u improvizovanju na te lepe, romantične motive. Naglašeno ritmičkiji komadi poput Cool Flight koja u sebi ima latin-jezgro, su naravno VEOMA energični, ali ovde nema glume i forsiranja i kvintet naprosto svira prirodno glasno i snažno. Jakovljev sa aranžmanima radi da postigne balans između zadate forme i slobode i ima ovde lepih iznenađenja kao što je flauta (koju, pretpostavljam svira Zaletaev) na Spring Waltz ali onda i čitav devetominutni triptih Dedication – Swing Is Here – Dedication koji polazi kroz mnogo atmosfera i motiva od početka do kraja i dodiruje se sa free jazz izrazom više nego jednom. Vostokov ode posebno prijatno iznenađuje svojim inventivnim soliranjem.
Seasons je album koji potvrđuje da nema mrtvih žanrova već samo nemaštovitih muzičara. Hardbop je živ i zdrav i u 2026. godini i, eto, dolazi nam i iz Moskve. Samo nek se tako nastavi a valjda neće ni Putinova do zore goreti:
https://artbeatmusic.bandcamp.com/album/seasons
Drugi album za danas je neka vrsta izgubljene dragocenosti free jazza, tokom tri decenije nedostupna saradnja dvojice legendarnih muzičara koja je snimljena, i NAVODNO bila izašla negde u devedesetim godinama prošlog veka osim što niko ne poznaje nikoga ko ju je video ili čuo. James Emery & Anthony Braxton: Articulations je, vele, reizdat ovog leta, ali ja nisam dovoljno moćan da vam objasnim kada se originalno izdanje ovog albuma desilo, jer za njega ne postoji trag ni na Discogsu ni na JuTjubu ni na uobičajenim piratskim arhivama dragocenih starih stvari… Štaviše, ovogodišnje, uz vrlo malo fanfara izvedeno publikovanje ove sesije putem Emeryjevog Bandcampa zvanično kaže da je ovaj album bio „neizdat“ do sada tako da je sasvim moguće da je „izdanje“ ako je i postojalo pre ovoga, bilo neautorizovano i možda i nepoznato autorima.
Sve to na stranu, ovo je URNEBESNO dobra ploča duo improvizacija koje ne sme da propusti niko sa i najmanjem interesovanjem za free jazz, avangardnu muziku, improvizaciju…
Emery i Braxton su, naravno, obojica legende džeza i eksperimentalne muzike. Spisak njihovih kolaboracija sa drugim muzičarima je praktično ko-je-ko poslednjih pedeset godina avangardnog džeza i improvizacije, a obojica su prolifični kompozitori i virtuozni izvođači, uspešno prkoseći (uostalom uglavnom netačnom) klišeu da se „ovakvom“ muzikom bave ljudi koji nemaju tehniku pa biraju polje u kome je – makar „običnom“ čoveku – teže da kaže da li neko svira dobro ili loše.
Jedna od najpoznatijih kolaboracija između Emeryja i Braxtona bio je Braxtonov album snimljen 1980. godine, Composition No. 94 for Three Instrumentalists, na kome su njih dvojica izvodili naslovnu kompoziciju na dva načina zajedno sa trombonistom Rayjem Andersonom. Ovo je bila muzika zrele faze za oba muzičara, momenat u kome je više od decenije eksperimentisanja i razvijanja muzičkih vizija porodilo nešto novo i osobeno.
Articulation je, pak, nastao više od decenije kasnije. Ovo je album duo kompozicija snimljenih u Firenci 1992. godine, na koncertu za koji ne znamo tačno gde se održao ali znamo da je bio devetnaestog Juna i zvuk je IZVRSTAN. Braxton je u ono vreme radio mnogo duo-kombinacija (na primer sa kontrabasistom Johnom Lindbergom, Emeryjevim saradnikom iz String Trio of New York, sa pijanistom Ranom Blakeom, sa kontrabasistom Peterom Niklasom Wilsonom, sa nedavno pominjanim pijanistom Georgom Gräweom, sa kontrabasistom Marim Pavoneom) i iz tog perioda imamo gomilu albuma koji beleže ovakve kolaboracije. Zašto je baš Articulation bio u bunkeru preko tri decenije ne znamo ali znamo da nije na ime kvaliteta. Naime ovo je zastrašujuće dobra muzika.
Doduše, i drugi albumi koje su Emery i Braxton radili zajedno izlazili su MNOGO vremena nakon što su snimljeni. Composition No. 94 for Three Instrumentalists je, rekosmo, snimljen 1980. godine ali je izašao tek 1999. Creative Orchestra (Köln) 1978 je snimljen, jelte, 1978. a izašao tek 1995, tako da se Articulation naprosto valjda drži ustaljenog pravila.
Kakogod bilo, Emery i Braxton ovde drže masterklas iz duo-improvizacija koje mogu jedino da se opišu kao totalna muzika. Ovo je, u skladu sa reputacijama i filozofijama oba autora muzički opus koji istovremeno ima svu sirovu energiju gesturalne, neidiomatske improvizacije, ali i vrtoglavu harmonsku kompleksnost i isprepletanu muzičku teoriju džeza, klasične i kamerne muzike tako da nikada nije jasno gde prestaje jedno a gde počinje drugo. Muzičari rade teške, složene razvoje tema po lestvicama i registrima između kojih skaču sa lakoćom artiste na trapezu koji radi svoju predstavu svako veče, a onda se samo stropoštaju u atonalne gestove i nemuzičke zvuke koji su integralni deo kompozicije.
Album verovatno najbolje sažima Braxtonova Composition No. 167, dvadesetosmominutni komad u kome će se na mnogo mesta desiti da se zapitate šta ovo uopšte slušate i kako se uopšte proizvode ovi zvuci, sa Braxtonovim dekonstruisanjem klarineta naživo i Emeryjevim provlačenjem gitare kroz četvrtu i petu dimenziju u isto vreme (da ne pominjemo vibrafon koji niotkuda uleće u prostor ispred gola i glavom zabija pogodak pod rašlje) ali ova muzika se nikada ne svodi na puku egzotiku.
Što je možda njena najveća vrednost. I Emery, ali pogotovo Braxton, imaju reputacije muzičara koji umeju da rade sasvim izvan standardizovanog muzičkog jezika i uobičajenih teorija i ova njihova neustrašiva istraživačka priroda je sve vreme u prvom planu. Ali istovremeno ovo nisu samo kompozicije koje bi se zadovoljile time da budu „čudne“ ili samo drugačije od svega ostalog. Naprotiv, ovo su komadi nastali kao emanacije decenijama građenih ličnih muzičkih filozofija i oni rade kao kompozicije u punom smislu tog izraza, nudeći jasne, zaokružene narative, nimalo stidljive noseće motive i njihov logičan, ako već u standardnim teorijama teško opisiv razvoj. Rezultat je, rekosmo, totalna muzika koja čoveka hipnotiše i drži blaženo paralisanog od početka do kraja. Iskreno, kada sam video ovaj album na Emeryjevom Bandcampu pomislio sam da bih bio zadovoljan i da je publikovana samo Composition No. 167, ali Articulations je čitava veličanstvena ploča koju je svet predugo čekao. Divno je da više ne mora:
