Furies, film Veronice Ngo iz pozne 2022. godine je najbolja vrsta prikvela. On sa prethodnim filmom u serijalu ima samo formalne veze, narativno je praktično potpuno nezavisan i mada u tehničkom smislu dodaje nešto „lore“ sadržaja u univerzum u kome se dešavaju ovi filmovi, to je praktično potpuno nevažno za bilo koji od ova dva filma. Važnije, on je sigurnije realizovan, eksplicitnije urnebesan akcioni film čija se nominalno ozbiljna tema ovde obrađuje bez stvarnih pretenzija da bude obrađivana u dramskom smislu. To je možda i problem imajući u vidu koliko je ta tema osetljiva, ali prvi film jeste bio u blagom raskoraku između pokušaja da priča „pravi“ narativ o eksploataciji dece i napora da majčina potraga za kidnapovanom ćerkom dobije formu visceralnog borilačkog filma. Utoliko, Furies je svesniji šta želi i kako da to postigne.

Prošao sam kroz svoj prikaz Furie, prvog vijetnamskog „martial arts“ filma iz 2019. godine i malo sam se i iznenadio u kojoj sam meri bio kritičan prema nečemu što je po svim parametrima pionirski i sasvim solidno realizovan projekat. Pre Furie kinematografija ove države nije imala akcione filmove vredne pomena i to da je Furie napravljen sa svega oko milion dolara budžeta, da je imao vrlo pristojne koreografije i dosta STILA u vizuelnoj ravni, a da mu je narativ isporučen bez PREVIŠE šlajfovanja su sve stvari koje su sa protokom godinama u moj glavi prema ovom filmu kreirale prijatan nostalgični naklon. Jedna od rekurentnih kritika u tom prikazu je to kako je Furie očigledno pravljen da bude film za zapadnog gledaoca i da nekakve specifične „vijetnamske“ arome u njemu nema i ona i dalje stoji osim što, ovako u refleksiji, mislim da ona nipošto nije fatalna niti da značajno umanjuje zadovoljstvo pri gledanju filma.

No, sa Furies smo dobili apgrejd, prelazak na sledeći nivo i demonstraciju kako sa dvostruko većim ali i dalje u apsolutnom smislu VEOMA SKROMNIM budžetom može da se napravi film koji osvaja stilom, šarmira karakterom a onda poentira odličnom akcijom. I to više puta, što bi mangupi rekli, bez vađenja. Furies i dalje ima elemente drame u kojima ženski ansambl ovog filma mora da se fokusira na emocije, posttraumatski stresni poremećaj i nepravednost sveta u kome muškarci vladaju a žene su tretirane kao roba, ali on je mnogo stilizovaniji film od originala, i posledično ima više karaktera koji će gledalac jače i bolje pamtiti.

Vijetnamska glumica, pevačica, režiserka i generalno preduzimljiva, multitalentovana žena Veronica Ngo je nakon Furie iskusila ozbiljan uzlet svoje karijere. Film u kome je autoritativno odradila glavnu ulogu je postao najuspešniji vijetnamski film svih vremena, a onda su ženi – koja inače ima i norveško državljanstvo – krenule da stižu ozbiljne ponude pa je Ngo već naredne godine igrala u The Old Guard pored Charlize Theron (kao i u nastavku iz 2025.) i u Da 5 Bloods Spikea Leeja, da bi onda 2022. godine sa režiserom Kietom Le-Vanom – koji je režirao Furie – napravila još jedan akcioni hit, The Princess, ovog puta u američkoj produkciji i sa ansamblom iskusnih trećepozivaca koji je ubrajao Joey King i Olgu Kurylenko (pored, razume se, MASE Bugara). Iste godine je i režirala prikvel za Furie.

Ngo je žena koja dizgine svoje karijere drži vrlo čvrsto u svojim rukama i na Furies je potpisana i kao scenaristkinja i koproducentkinja, a suprotno inicijalnoj vesti da će ona sa ovim filmom samo stajati iza kamere, pored režije je sebi dodelila i jednu od glavnih uloga u Furies i svojom harizmom uveliko cementirala personaliti ovog filma.

Možemo odmah da dodamo i to da je Furies najbolja vrsta prikvela jer u njemu ne samo da lik iz prvog filma ovde u mlađoj verziji igra potpuno druga glumica – što je i smisleno, n’est-ce pas? – nego i glavna glumica prethodnog filma ovde igra sasvim drugi lik od onog koji je igrala u prvom filmu. Simpatična je to „in universe“ nedoslednost i samo doprinosi osećaju da je Furies film u kome je moguće mnogo toga što u prethodnom filmu, čvršće utemeljenom u verističkoj naraciji ne bi bilo plauzibilno.

Furies je i izrazitije „azijski“ film. O nekakvoj tradiciji vijetnamskog akcionog filma još uvek ne možemo da pričamo – koliko vas uopšte zna da se nativno kreirana borilačka veština u Vijetnamu zove vovinam? – ali Furies svojim stilizacijama i brizantnom akcijom eksplicitno ugrađuje nove cigle u monument azijskog martial arts filma a koji su krenuli da podižu u Hong Kongu pre toliko godina. Ovo je film koji se i tematski i vizuelno oslanja na hongkonški akcioni film poznih osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, smešten u amoralni, nihilistički ali dinamični i uprkos svemu zavodljivi urbani mizanscen i snažno okupan nijansama plave i ružičaste boje koje mu daju instant-nostalgični naboj.

Ánh Quỳnh Đồng, mlada glumica kojoj je ovo bio tek drugi film, u ovom filmu igra Bi, dete iz provincije čija je majka seoska seksualna radnica koja radi sve što može da ćerku odškoluje i obezbedi joj bolje opcije u životu nego što je sama imala. Na samom početku filma, avaj, pijani povremeni klijent zabasa u kuću kada je u njoj samo Bi i film ovde ima jednu od nekoliko svojih epizoda seksualnog nasilja, tim užasniju jer je ovde u pitanju dete.

Naravno, osveta za seksualno nasilje je bila česta tema klasičnih akcijaša iz perioda koji smo pominjali i Furies, za razliku od Furie čiji je feministički naboj bio diskretan i organski prozirao iz podteksta, ima eksplicitnu grrrl-power dimenziju i fokus na osveti za nepravde i traume. Ovo je feministička akciona fantazija prve klase, sa MNOGO pravdoljubivog pokolja počinjenog nad najgorim muškarcima na svetu ali to ne poništava činjenicu da je Furies malo i eksploatacija, sa više scena seksualnog napada nego što bi nekom prosečnom gledaocu možda bilo prijatno.

Veronica Ngo ove stvari snima ukusno – koliko se ukusno silovanje može snimiti – i možemo da kažemo da ovde „muški pogled“ nije u prvom planu, te da ove scene imaju traumatičnu energiju koja onda dalje kontekstualizuje i akciju što ćemo je gledati. No, priroda žanra je takva da na primedbu da je u ovom filmu – kao i u svakom sličnom – seksualno nasilje trivijalizovano a trauma „zaravnjena“ i korišćena kao gorivo a ne kao psihološki teret koji vodi do praktično invaliditeta, zaista ne može da se ponudi ikakav ozbiljan kontraargument. Ako volite žanrovski film, sve ćete ovo prihvatiti u hodu i namestiti se udobnije za scene u kojima traumatizovane žene JEBU KEVU trgovcima ljudima i u kojima je teško ne navijati glasno i uz mnogo odobravanja. Ako ne volite, Furies apsolutno nije film za vas.

Bi u toj uvodnoj sceni gubi i nevinost – simboličku i, jelte, anatomsku – ali i majku koja stiže na poprište dovoljno brzo da se umeša, ali pada kao žrtva pomahnitalog napadača. Devojčica je sada traumatizovana, ostavljena bez kuće koja izgori u ovoj sceni i odlazi u veliki grad da se tamo snalazi na ulici kako zna i ume.

Gro filma dešava se u 1998. godini na opakim ulicama Sajgona gde se bande bore za teritoriju, sklapaju privremene saveze i odrađuju zajedničke poslove, pre nego što se neko polakomi pa partnerstvo raskine zabadanjem noža u leđa. Bi je u ovom momentu već devojka, koja se snalazi kako zna i ume, džepari i krade i mora da se brani od napasnika kojima ništa jače ne signalizira da mogu slobodno da se posluže od činjenice da klinka ulicama tumara sama, nema stalno mesto boravka niti bilo koga da joj čuva leđa. Težak je to život, ali u jednom momentu sreća joj se nasmeši i starija, ozbiljna gospođa po imenu Lin je spasava sa ulice i odvodi u svoje skrovište gde su već dve devojke istih godina koja Bi pomažu da se okupa, dotera, sredi. Isprva deluje kao da je ovo organizovan seksualni rad koji, makar, organizuju žene, ali Lin zapravo finansira obuku svojih devojaka da budu dobre u borbi golim rukama, hladnim oružjem i pištoljima jer je njena ultimativna ambicija da razbuca bande trgovaca ljudima i ubije tipa po imenu „Mad Dog“ Hai koji, sa svojih nekoliko poručnika, drži u željeznom stisku najveći deo sajgonskog podzemlja. Hai i njegova banda su beskrupulozni i brutalni, i prema konkurenciji ali i pogotovo prema ženama koje tretiraju kao robu i ovo su, iako svedeni na vrlo uprošćene karaktere, likovi koji plene (negativnom) energijom i daju filmu pitoreskne, odlično vizuelno stilizovane negativce za koje navijamo da ih vidimo uništene. Thuận Nguyễn je odlična faca kao Hai a njegovog poručnika Sona igra Nguyen Gi A i on je primer lika koji vrlo malo govori ali odlično izgleda i prosto zrači zlom za koje jedva čekate da mu ga neka od devojaka nabije natrag u facu i, ako može, kroz ezofagus sve do creva da se usere i umre tako serući.

Sa „naše“ strane su Bi i njene dve koleginice, Hong i Thanh, mlade, energične žene koje su sve doživele seksualno nasilje i eksploataciju i koje svoje uloge anđela osvete preuzimaju sa apetitom. Njihovi kostimi su pitoreskni, noževi oštri a inicijalne akcije su im veoma uspešne. Tri klinke distinktnih frizura i prepoznatljivih preferenci u odevanju (sama Bi nosi GENIJALNU šuškavu trenersku koja ne bi mogla biti više ’90s pa taman da je Sergio Tacchini lično sašije pred kamerom) demoliraju trgovinu narkoticima i maloletnicama činovima ekstremnog i superiorno zabavnog nasilja nad, rekosmo, najgorim ljudima na svetu, i, što je najbolje, iniciraju i neku vrstu rata između bandi jer svi misle da ovakvi napadi mogu biti delo samo suparničkog ganga.

Furies nema nekakav duboko promišljen i slojevit scenario, on je mnogo više serija urnebesnih akcionih scena povezanih momentima emotivnog bondinga između tri mlade devojke koje po prvi put u životu rade nešto što im deluje kao moralno neupitno (a ipak imaju i sumnje koje će izražavati u međusobnim razgovorima), ali uspeva da ima taman toliko preokreta i dramskih akcenata da narativ ne bude trivijalan. Investirani gledalac će osetiti emotivna krešenda u momentima velikih otkrića ili velikih žrtava kroz koje ansambl prolazi, pa će i poslednji bosfajt imati lepu simboličku težinu. No, Furies svakako nije DRAMA i njegov dramaturški naboj je bliži gritty hongkonškim akcijašima iz devedesetih ili video igrama koje su ti filmovi inspirisali. Ipak, sestrinski odnos između tri akcione heroine služi kao legitimno emotivno središte filma i naracija se na njega lepo naslanja.

Mnogo toga se, da se razumemo, rešava u vizuelnoj ravni što onda relativno skroman tekstualni deo filma čini manje problematičnim. Ánh Quỳnh Đồng, Thanh Vy Rima i Tóc Tiên koje igraju tri devojke sve izgledaju vrlo dobro, imaju distinktne karaktere i njihov izbor oružja i ponašanje u borbi su jednako deo njihovih karakterizacija kao i ono što pričaju između borbi. Veronica Ngo očigledno voli hongkonški borilački film i akcione scene su ovde nabijene do vrha ne samo dobrim, brzim koreografijama sa ubedljivim prikazom mladih i laganih žena koje superiorno i vizuelno atraktivno pobeđuju krupnije i teže muškarce, već i ikoničnim poziranjem i vrlo lepim stilizacijama. Za razliku od prošlog filma, izbor lokacija na kojima se borbe odvijaju komunicira jednu povišenu estetiku, sa recimo, enterijerom noćnog kluba, punim zanimljivog osvetljenja, te hodnicima i prostorijama koje sadrže reflektujuće površine i snažno su osvetljene. Ovde nema mnogo muljanja u mraku i čak su i tamnije akcione scene obeležene tim kombinovanjem plave i pink svetlosti koje im daju blago psihodeličan preliv.

Akcionu koreografiju je ovde ponovo radio Samuel Kefi Abrikh, sa asistencijama Yannicka Bena, i Francuzi su ovde podigli svoj performans na primetno viši nivo. Akcione scene karakterišu duže, kompleksnije koreografije razmene udaraca, blokada, bacanja, hladno oružje i pištolji su maštovito izmešani sa klasičnim vovinam šaketanjem i udaranjem nogama, a Veronica Ngo ovo snima sa mnogo autoriteta, puštajući glumice – koje su godinu dana trenirale za ovo snimanje – da u dužim kadrovima pokažu kako se dobro snalaze sa iskusnim kaskaderima i borcima.

Kombinacija dobro odabranih i dobro osvetljenih prostora gde se borbe dešavaju, dinamične, bliske kamere – koja nikada ne prelazi u dezorijentišući shaky cam haos – kvalitetne koreografije i dobre montaže je onda lekovita. Režija Veronice Ngo i montaža koju potpisuje Cong Dang Nguyen ovom filmu neporecivo daju jedan ubedljiviji, pa ako hoćete i profesionalniji nivo nego što je imao Furie i ovde nisam imao zamerki na montiranje i rezove koji su mi smetali u tom filmu. Naravno, MORA se još jednom pohvaliti sržni trio devojaka koje se bore vrlo srčano i to da je, recimo, Tóc Tiên popularna pop-pevačica ne znači da je u borilačkim koreografijama imala ikakav popust, naprotiv: njene scene treba da je prikažu kao optimističnu, vedru devojku koja, čak i kada ubija kriminalce zabrinjavajuće visokom frekvencijom, deluje duševno i pozitivno.

Film najveći deo svog akcionog programa odrađuje pošteno, starinski, na mišiće i stisnute zube, ali Ngo onda režira i jednu poteru motociklima po sajgonskom slamu i ovo je simultano najambicioznija i najbizarnija scena sklopljena od green-screen efekata, simpatično osmišljene koreografije i blatantno očiglednog CGI sadržaja, sve upakovano u jedan neprekinuti kadar. Ovo je, već smo o tome pričali, postala neka vrsta trenda za azijski akcioni film i mada ne verujem da postoji iko ko bi ovu scenu proglasio za kinematografski uzor drugima kako se to radi, njena pankerska, kurobolna energija je efektna.

Furies je vrlo solidan akcioni film čijih sto pet minuta trajanja ne deluju opterećujuće i nagrađuju strpljivost u tih par scena „emocije“ i „drame“ sa mnogo urnebesne akcije. Njegov glavni, ženski ansambl je besprekorno šarmantan, divno stilizovan i ukusno slikan (sa sve saundtrakom ludih devedesetih u kome se pored mnogo vijetnamskog popa čuje i ultimativni dens-hit No Limits, nizozemskih 2 Unlimited), a muškarci uspevaju da, i pored vrlo malo prostora za glumu, odrade neke dobre skice za portrete negativaca i da poumiru na spektakularne načine. Ovo je daleko više nego što sam očekivao od nastavka Furie i sada sa mnogo pozitivne anticipacije čekam nekakvu najavu da je u izradi treći film u serijalu. Valjaće nam. Smrt mizoginiji, sloboda ženama i slava Vijetnamu i Veronici Ngo koja mi sada deluje kao najozbilnija pretendentkinja na titulu „nove Michele Yeoh“ od svih žena koje trenutno rade u azijskom akcionom filmu.