Šezdeset i prvo po redu izdanje u Hachetteovoj „Ultimativnoj kolekciji grafičkih novela“ je meni jedan drag strip, ali i strip za koji ponovo moram da dovedem u pitanje logiku uvršćivanja u ovaj stodelni izbor. Za Marvel grafičke novele 61: Gromovnici – Vera u čudovišta, odnosno Thunderbolts: Faith in Monsters je prilično upitno kvalifikuje li se on uopšte da bude nazvan grafičkim romanom, a istovremeno je podložno debati je li ovo „ultimativan“ strip u bilo kom smislu ili samo jedan važan i zanimljiv polaroid toga kako je Marvel izgledao pre dvadeset godina i šta je tadašnje uredništvo smatralo da publika u tom istorijskom momentu očekuje od superherojskog stripa glavnog toka.

Thunderbolts su i danas, pošteno gledano, opskuran tim, iako su prošle godine imali i prilično dobro primljen film a koji je samo u nekom najširem smislu uzeo premisu strip serijala i prepakovao ga u MCU-friendly narativ u kome gomila društvenih otpadnika praktično protivno svojim karakterima pronađe u sebi zrno plemenitosti da učini pravu stvar i spase svet i pritom otkrije osnažujuću, podržavajuću ulogu (usvojene) porodice u svojim životima. U stripovima, Thunderbolts odavno nemaju mnogo veze sa svojim originalnim konceptom i uglavnom se u svojim poslednjim inkarnacijama svode na grupu manje poznatih Marvelovih heroja/ konfliktnih heroja koji rade na marginama većih događaja i doprinose opštem dobru kroz operacije za koje šira javnost nikada neće saznati. Sastav tima i afilijacija sa drugim superherojskim timovima i američkim vlastima su fluidni i dobrim delom se zasnivaju na tome šta u tom trenutku urednici misle da je popularno među nekakvom širom publikom, na ime filmova i bolje prodavanih stripova.

Originalno, Thunderbolts su bili više „high concept“ ideja; Kurt Busiek i Mark Bagley su, nakon mekanog ributa Marvelovog strip-univerzuma sa Onslaught/ Heroes Reborn dešavanjima u drugoj polovini devedesetih, uveli novi tim tajanstvenih heroja za koje se u tom trenutku verovalo da treba da zamene Avengerse, samo da bi se ispostavilo da su u pitanju superzločinci ranije poznati kao Masters of Evil, samo maskirani. Ili, jelte, DRUGAČIJE maskirani. Busiekov dugoročni plan, razvijan kroz desetine nastavaka je bio da pokaže kako tim formiran od strane Barona Zemoa, da potajno, jelte, preuzme svet korišćenjem nečasnih i kriminalnih metoda, vremenom počinje da se uživljava u herojsku ulogu koju treba samo da glumi, pa njegovi članovi onda shvate da im se VIŠE dopada da budu heroji i okrenu se protiv svog vođe.

No, iako je ovaj koncept bio dobro primljen od strane kritike i dobrog dela tih nekih vernih Marvelovih čitalaca, do 2003. godine se Marvel ozbiljno investirao u pričanje ozbiljnih, mračnih priča sa jasnim paralelama povučenim između superherojske fikcije i geopolitike u stvarnom svetu – nazovimo ovo pristupom Briana Bendisa – pa su onda i uredničkim ediktom zamenjeni i članovi ansambla u samom stripu, ali i kreativni tim koji ga je pravio. Prvo je scenarista bio John Arcudi, ali ovo je trajalo svega nekoliko brojeva pre nego što će serijal biti relansiran kao New Thunderbolts 2004. godine, sa povratkom Kurta Busieka u scenarističku stolicu pored Fabiana Nicieze. Ovo je bio deo Marvelovog napora da se stvari protresu nakon što je Bendis pobio onolike Avengerse u Avengers: Disassembled, ali New Thunderbolts nije imao neke velike stvari da kaže u momentu kada su Marvelovim stripovima dominirali Bendisov House of M, Brubakerov Captain America i slični blokbasteri.

Serijal je opet preimenovan u Thunderbolts i nastavio od broja 100, sa Niciezom u vozačkom sedištu, ali Marvel je u tom trenutku POTPUNO bio orijentisan na proizvodnju „događaja“ dakle, velikih priča koje drastično menjaju ustaljeni kontinuitet njihovih stripova, često po cenu ubijanja ili radikalne re-karakterizacije nekih od likova kako bi se prilagodili modernom, mračnom, „realpolitičkom“ Marvelu i tu su Thunderboltsi tek životarili a svakako ne prosperirali.

Ja imam pomešane emocije u odnosu na ovu Marvelovu fazu. Svakako sam bio jedan od onih matorijih Marvel Zombija koji su u novoj uredničkoj orijentaciji Joea Quesade od početka veka video i vredne napore ka sazrevanju superherojskog stripa. Bendisovi Daredevil i Alias (i Secret War koji je takođe izašao u kolekciji o kojoj danas pričamo pa ću o njemu pisati ovih dana), Azzarellov Cage, Rieberov pa onda Brubakerov Captain America, čak i Millarov Marvel Knights: Spider-man su bili stripovi koji su, čini mi se, napravili častan napor da heroje dekonstruišu, stave ih naspram realističnih pitanja i problema, analiziraju kako bi superheroizam izgledao u svetu koji nije idealistički i ideološki zaravnjen i ima mnogo nijansi „stvarnosti“ što ih vredi ispitati.

No, do 2006. godine kada je Marvel uz puno pompe lansirao Millarov Civil War, veliki deo nijansiranja je već bio izgubljen i akcenat je stavljen na bombastičnost. Realpolitika više nije bila koncept koji se odgovorno istražuje nego instant, readymade trop da vaš strip deluje „pametnije“ i mada su i kasniji (Bendisovi) company crossover događaji poput Siege i Secret Invasion bili loši stripovi sa mnogo više truda uloženog u spektakl nego u analizu svojih premisa i karaktera, Millarov Civil War je i dalje onaj koji smatram najgorim i najodgovornijim za ovu veoma mračnu fazu Marvelovog izdavaštva u kojoj se prodavalo dosta stripova, ali je kreiranje koncepata oko kojih će se ljudi svađati na internetu (Bendis je, sećamo se, govorio da će „polomiti internet na pola“) postalo važnije od pisanja kvalitetnih stripova po tim konceptima. Ako ništa drugo, iako su scenaristi ovde postali glavne zvezde, Marvel je još držao do toga da dobar crtač treba stripu da podari osoben izgled pa još nismo bili u fazi da i velike, važne događaje crta po nekoliko crtača i da im fali konzistentan vizuelni identitet.

Tradicionalno idem malo u širinu, ali mislim da je ovo važan kontekst da se razume Gromovnici – Vera u čudovišta jer je ovo strip koji je direktan spinoff iz Civil War, dat na izradu scenaristi sa veoma izraženim autorskim glasom a koji je, za razliku od, eto, Bendisa vrlo probirljivo gledao šta će da piše u Marvelu prethodnih godina i bavio se serijalima koji su se uklapali uz njegova interesovanja za naučnofantastične koncepte izvan striktno superherojskog mizanscena, a onda i crtaču takođe veoma izraženog autorskog glasa koji je nacrtao sve brojeve što su bili deo te glavne priče (i koji je, dodatno, crtao epizodu serijala The Incredible Hulk u kojoj su se Thunderbolts po prvi put pojavili januara 1997. godine).

Novi tim Thunderboltsa, prikazan u epizodama 110-121 počev od Marta 2007. godine, je imao samo površne veze sa prethodim postavama, prenoseći tek po nekog člana od ranije. Ovde je, u skladu sa mračnom, vrlo politizovanom konceptualizacijom Civil War, u kojoj će američka vlada zabraniti rad neregistrovanim superherojima i organizovati represivne mehanizme da takve liši slobode, Thunderbolts postavljen kao tim pod direktnom upravom države – Komisije za nadljudske aktivnosti (Commission on Superhuman Activities) – i sastavljen od osuđenih superzločinaca koji na ovaj način „odrađuju“ svoju kaznu i odužuju dug društvu.

Naravno, Marvel istorijski ima praksu da krade od DC-ja sve što mu je potrebno, pa je CSA Marvelova verzija DC-jevog Department of Metahuman Affairs, a ovi i ovakvi Thunderbolts su bili kopija DC-jevog Suicide Squad, no, ono što ovaj konkretni strip izdiže iznad nivoa pukog plagijata jeste taj kontekst u kome se on dešavao i autorska intencija koja je iza njega stajala.

U tekstu koji sam 2007. godine pisao o ovom istom stripu za pokojni sajt UPPS izrazio sam čuđenje što je Warren Ellis odabrao da piše ovaj serijal, a koji je pod Fabianom Niciezom delovao kao odrađivanje dužnosti i imao vrlo malo odjeka među čitaocima (ne toliko Niciezinom krivicom, koliko jer uredništvo nije znalo šta da radi sa konceptom). Citiram: „I dok je Ellis u devedesetim godinama morao u Marvelu da radi što mu se da, pišući stvari ne mnogo različite od bilo čega što je radio bilo koji drugi Marvelov najamni radnik, danas je on ipak zvezda koja može da diktira svoje uslove. Ako se već prodaje za pare, to barem može da radi na nekim dostojanstveniji način, ne? Otud mi nije bilo jasno da posle rada na prestižnim miniserijama kao što je bio reboot Iron-mana ili Ultimate Galactus, Ellis uzima serijal o gomili negativaca koji su sada uterani da rade za državu, a sve u okviru Marvelovog Civil War krosovera.“

I zaista, i Iron Man od pre par godina, i trilogija Ultimate Galactus bili su vrlo „ellisovski“ stripovi, visokotehnološki naučnofantastični literarni eksperimenti sa superherojima kompleksnih motivacija u svetu sve složenije etičke geometrije. Newuniversal, a koji je radio paralelno sa Thunderbolts mu je takođe bio ambiciozan naučnofantastični konstrukt koji je starinski Marvelov New Universe rebutovao kao modernu SF misteriju nalik na televizijski i u to vreme već i bioskopski hit X-Files.

U poređenju sa tim, Thunderbolts skoro da je delovao kao uzgredna tezga, tie-in za aktuelni krosover koji bi se radio sa pola gasa da se uzme neki dinar. No, već tada se čitajući ovih dvanaest epizoda, moglo videti da Ellis sa ovim stripom istražuje granice svog u to vreme već vrlo javnog cinizma spram superherojštine a koji će naredne, 2007. godine biti u punoj meri realizovan kroz serijal Black Summer što su ga on i Juan Jose Ryp radili za Avatar Press, pa onda i njegove kasnije nastavke.

Ovaj Thunderbolts je, dakle, odstupio od osnovnog tona serijala – gde su, da ponovimo, negativci postepeno nalazili motivaciju da budu korisni članovi društvene zajednice uviđajući da su solidarnost i doprinos kolektivu zapravo bolji od oportunizma i narcisoidne egocentričnosti – kreirajući mračni politički kontekst manipulacije, projekcije sile, zastrašivanja populacije i spinovanja narativa, a u stripu koji nema praktično ni jedan pozitivan lik.

Ellis je ovde za direktora operacije stavio Normana Osborna, jednog od najdugovečnijih Marvelovih negativaca, beskrupuloznog biznismena čija je narcisoidna sociopatija na planu njegove opsednutosti Spajdermenom evoluirala u punu, razbuktalu psihozu sa sve disocijacijom ličnosti i usvajanjem identiteta Zelenog Goblina. Ovo je jedan od onih primera kako je Marvel, kradući od DC-ja uspevao te krađe da opravda daljom interesantnom ekstrapolacijom motiva u kojoj je, u konkretnom slučaju, odnos što ga u DC-jevim stripovima Lex Luthor ima prema Supermenu, realizovan na mnogo intimniji, dramatičniji način unutar stripova o Spajdermenu.

Kako je Civil War bio narativ o tome da američka vlada kroz napore da uvede regulativu u oblasti koja objektivno ima neke merljive rizike po stanovništvo, ali onda, na ime birokratske inercije, ali još više uticaja krupnog kapitala kliza direktno u represiju i fašističku signalizaciju, tako je i Ellis veliki akcenat u ovom stripu stavio na Normana Osborna kao predstavnika korporativne Amerike, dokazano nemoralnu osobu sa ozbiljnom kriminalnom prošlošću, a koja je postavljena na čelo kontroverznog programa na ime toga da je, jelte, „sposobna“. U ne ni tako retkom primeru prekognicije koju će nam dati superherojski strip iz prve decenije ovog veka, pričamo o literarnom modelu na koji možemo da se pozovemo kada razgovaramo o recentnom ulasku Elona Muska u izvršnu granu vlade SAD a koji je kroz agenciju DOGE napravio mnogo buke, poremetio funkcionisanje brojnih drugih agencija – da ne pominjemo direktno se usrao u živote sirotinje po Africi kojoj su lekovi i hrana ukinuti preko noći – a sve u zamenu za sasvim zanemarljive uštede napravljene tokom par meseci koje će vrlo brzo biti poništene Trumpovim ulaskom u ratne operacije.

Ako ništa drugo, Ellis je u svom prikazu Osborna koji upravlja Thunderboltsima bio još i uzdržan, prikazujući direktora kako se ozbiljno brine za optiku i reakcije javnosti nakon što „njegovi“, novi Thunderboltsi u prvoj javnoj akciji hapšenja trećerazrednog neregistrovanog superheroja demoliraju čitav gradski blok uz mnogo štete i očigledan nedostatak koordinacije u timu. Ovo je strip koji se još uvek dešava u kontekstu gde televizija ima primat kao vektor prenošenja informacije, društvene mreže tek počinju da postaju relevantne a JuTjub i drugi „narodni“ video-servisi još ne postoje. Utoliko, Ellis prikazuje kreiranje javnog diskursa oko Thunderboltsa kao relativno dobro kontrolisanu, državnu spin-kampanju, paralelno sa demonstriranjem da je ovo tim sastavljen uglavnom od sociopata a koje (jedva) kontroliše psihotična osoba sa toksičnom opsednutošću Spajdermenom. A koji se, Spajdermen, neće ni pojaviti u ovom stripu.

Ellisova skepsa prema superherojima i britanski cinizam ovde jesu zauzdani u odnosu na stripove koje će u bliskoj budućnosti raditi za Avatar Press, ali je unutar Marvelovog glavnotokovskog materijala onog doba ovo jedan od najbolje realizovanih projekata unutar šireg konteksta Civil War i The Initiative (a što je bilo zbirno ime za period nakon samih događaja u Civil War). Ellis ovde prikazuje javnost anesteziranu reality televizijom i beskrajnim talking heads raspravama „analitičara“ na televiziji a koji imaju vrlo malo stvarnih informacija i znanja o onome što se zaista dešava na terenu, prikazuje javnu politiku kao seriju kompromisa sa krupnim kapitalom i isfabrikovanih narativa koji treba da pacifikuju građane bar do sledećeg izbornog ciklusa, prikazuje „čuvare reda“, njihovu elitnu, posebnu jedinicu, kao potpuno obuzetu unutrašnjom borbom za premoć i lične interese. I mada obično na ovakvim mestima kažem da to nije suptilan prikaz, ovde je, u kontekstu drugih stripova koji su izlazili u Civil War/ The Initiative periodu, zapravo reč o prilično elegantnom, i srazmerno suptilnom narativu.

Najgora stvar u vezi ovog stripa je zapravo to da je on sav u tom kontekstu i ispitivanju tih motiva politike, manipulacije, korupcije u javnoj službi zaduženoj za red i mir, a da mu je centralni zaplet zapravo štur, jednostavan, jedva primetan. Zapravo, u ovom konkretnom tomu, Gromovnici – Vera u čudovišta, jedva da se vide zameci tog zapleta. Do dvanaeste epizode (tj. Do Thunderbolts 121) će Ellis imati dovoljno prostora da razmota neke motive koji su u ovih prvih šest brojeva tek osenčeni i da stigne do nekakvog zaključka, ali Gromovnici – Vera u čudovišta je strip koji decidno NEMA romanesknu strukturu i njegov zaplet je nešto što maltene naknadno rekonstruišete ali zaista ga samo dodeljujete narativu koji ste pročitali odlučujući da se bavio odnosom dve naglašeno psihopatske osobe: Normana Osborna i Bullseyeja – a koji je serijski ubica što svoje ubijanje iz zadovoljstva i ne krije – i nekakvim moralnim odlučivanjem ko je tu gori.

Ovo je direktna posledica pokušaja da nam se deo dužeg narativa, u startu pisanog da traje znatno više od ovih šest epizoda i celim svojim tokom radi sa glavnim motivima, karakterizacijama i elementima zapleta, proda kao „roman“, tj. „grafička novela“ i Gromovnici – Vera u čudovišta sam za sebe naprosto ne ispunjava kriterijum da bude nazvan romanom jer nema kompletan ciklus zapleta, razrade i zaključka već, u najboljem slučaju tek njegovu polovinu.

Želim da naglasim kako za ovo nisu krivi Warren Ellis ili tadašnji urednici, naprotiv: ovo je još bila epoha u kojoj su urednici dopuštali scenaristima da planiraju na duže vremenske periode, da svoje narative razvijaju tokom desetina nastavaka i daju im kompleksnost, a što će „writing for trade“ stil pisanja, već tada forsiran od strane Bendisa, Millara i te bratije, početi da snažno izgurava u narednim godinama, fokusirajući se na zaokružene priče od pet ili šest epizoda koje se mogu prodati kao kompletan narativ u kolekciji.

No, tamo gde nema na strukturalnoj strani, Gromovnici – Vera u čudovišta ima mnogo na strani teksture i vajba. Ellisovi likovi su snažni, čak i uz ogradu da su skoro svi potpuno antipatični i njegov tretman aktuelne postave Thunderboltsa uspeva da izvuče dosta kritičke kilometraže iz ne samo trećepozivaških likova kao to su Moonstone, Songbird, Mac Gargan ili Radioactive Man već Ellisu (a čiji su kasniji gresi u stvarnom svetu dobro dokumentovani) mora da se piše u pozitivan skor i spretan tretman Penancea.

Penance je, na primer, sažetak svega LOŠEG, pogrešnog i senzacionalističkog što je karakterisalo ovu epohu Marvelovih stripova. Mark Millar je kao ključni događaj koji će pokrenuti diskusiju o obaveznoj državnoj registraciji superheroja u Civil Waru postavio incident kada grupa mladih superheroja (New Warriors) koja snima reality šou o superherojskom poslu pokušava da uhapsi bandu trećerazrednih superzločinaca i ovo se pred kamerama, u živom prenosu pretvara u masakr u kome gine pun autobus predškolske dece. New Warriorsi, do tada u Marvelovim stripovima voljeni uglavnom na ime svoje tinejdžerske, ulične energije će sa ovim incidentom biti opterećeni hipotekom ozbiljnog tragičnog događaja a Robbie Baldwin aka Speedball, jedini preživeli od celog tima, će upasti u gotovo katatonični šok. Shrvan krivicom on će zatim napustiti svoju mladalačku Speedball personu i tražiti iskupljenje kao novi superheroj, Penance (kod nas bi to bila Epitimija ili Pokajanje; Darko Tuševljaković nalazi sasvim pristojan kompromis prevodeći ime lika kao Pokajnik), koji ne samo da bespogovorno služi vlastima već ima kostim napravljen tako da je spolja oklop a unutra su metalni ekseri koji ga sve vreme ubadaju dok ga nosi.

Da, dobro ste pročitali: Penance nosi „kostim“ koji je praktično srednjevekovna sprava za mučenje, Gvozdena devica, a uz obrazloženje da je od šoka on izgubio pristup svojim moćima i da može da ih aktivira samo kada trpi fizički bol. Ovo je toliko bizaran koncept da i dalje nisam siguran kako je Paul Jenkins pristao da sa njim radi u miniserijalu Civil War: Front Line, pošto se radi o generalno suptilnijem autoru kome ovakva millarovština generalno ne pristaje. Još više, ovo je totalno pišanje iz velike visine po Robbieju Baldwinu, njegovog dotadašnjoj karakterizaciji i New Warriors publici uopšte kojoj će na ovaj način biti saopšteno da njihovi ljubimci nisu kompatibilni sa novim, „ozbiljnim“ Marvelom, i da će jedinu relevantnost moći da ostvare kroz mazohističko okajavanje greha.

Na ovo se fokusiram prevashodno zato što će Ellis kroz Osbornovu reakciju na Penanceov čitav manifest i opsednutost samokažnjavanjem prikazati koliko je čak i on – čovek sa otvorenim neprijateljstvom za superheroje – zgađen ovakvim tretmanom lika i zloupotrebom njegove karakterizacije. Osborn, dakle, čovek koji apsolutno NIJE mentalno zdrav je taj koji će za Penancea u ovom stripu primetiti da nije zdrav  i da ne bi trebalo da bude deo ovog tima.

Gromovnici – Vera u čudovišta, dakle, na mestu osnovnog zapleta koji praktično i nema, ima ovakve mini-momente i manje zaplete i to je deo njegove imanentne vrednosti. Ellis ovde veoma dobro radi sa nekim zaista minornim Marvelovim likovima kao što su Jack Flag, Steel Spider ili American Eagle, koje prikazuje kao sada dezorijentisane street-level viđilante-likove što su do juče štitili svoj komšiluk od uličnih siledžija i napasnika a sada su tretirani kao teroristi ako ne pristanu da svoj identitet registruju kod vlasti i – pretpostavka je – u budućnosti budu i instrument te iste vlasti. Čitav koncept Marvelovog „Građanskog rata“ i počiva na toj tenziji između aktivizma/ viđilantizma u zajednici kao prirodnog dela američkog javnog života i nastojanja vlasti da ove stvari reguliše kako bi uvećala bezbednost, ali onda njenog prekoračivanja mere dobrih namera i upadanja u klopku represije i autoritarizma. To da će jedan Škot (Millar) postaviti  ovaj kontekst a da će onda jedan Englez (Ellis) unutar njega spretno raditi je samo podsećanje da često ljudi koji gledaju sa strane bolje vide vašu situaciju nego što je sami vidite.

Ellis onda Gromovnici – Vera u čudovišta piše sa mnogo teksture i frikcije. Thunderboltsi idu u terenske misije da hapse neregistrovane maskirane viđilante-aktiviste sa namernom projekcijom moći koja ne treba da umiri civilno stanovništvo već, naprotiv, da i njega malo poplaši, da javni red i mir budu rezultat straha od kazne i represije a ne poverenja u vlast. Ovde su sociopatski impulsi članova Thunderbolts ne neželjeni usputni bagaž već važan deo poruke koju tim treba da pošalje javnosti, a što je sve VEOMA slično onome kako današnja američka administracija rukuje javnim imidžom agencije ICE i spinovanju koje uz to dolazi.

Mike Deodato Junior, crtač celog dvanaestodelnog narativa je sa ovim stripom napravio jedan od svojih najboljih radova ikada. Brazilac je svoj klasični, „kućni“ Marvelov stil iz devedesetih do ovog momenta evoluirao u vrlo kinematski, (hiper)realistični crtačko-koloristički senzibilitet a još uvek nije stupio u fazu eksperimentisanja i avangardne dekonstrukcije/ rekonstrukcije lejauta koja će doći u narednoj deceniji. Sa Gromovnici – Vera u čudovišta Deodato nudi strip izrazito jake atmosfere, ali, još važnije, strip u kome su mase, energije i teksture snažne, opipljive, presudne za njegov identitet.

U tekstu o ovom stripu za UPPS sam nažalost Deodatu posvetio suštinski samo jednu rečenicu („Generalno, crtež koji imitira holivudske filmove često preti da izminira specifičnu stripovsku estetiku, ali Deodato svoj posao odrađuje izvanredno, dajući korektne scene dijaloga (kojih ima mnogo) i briljirajući tokom spektakularnih scena borbi.“) jer sam pisao o previše drugih stripova u okviru istog teksta, ali jesam, pišući naknadno o istom stripu u nekoj kasnijoj epizodi isticao kako Brazilac prati ovu „realističnu“ fazu Marvelovih stripova jednim zaista odlično odmerenim „realizmom“ a koji je da se razumemo, teži nego što bi se na prvi pogled reklo.

Naprosto, superherojski kostimi NISU realistični po svom dizajnu, ni oni originalni, inspirisani kostimima cirkuskih snagatora, niti oni moderniji što asociraju na opremu specijalnih vojnih jedinica, i to da Deodato u ovom partikularnom stripu nalazi rešenja da likove poput American Eaglea, Jacka Flaga, Steel Spidera, Songbird, jebenog Penancea i Bullseyeja nacrta kao „stvarne“ uverljive ljude-u-kostimima, da ih stavi naspram nebuloznih koncepata kao što su Radioactive Man i, jelte, Venom (a koji je većinu vremena crna, amorfna masa tkiva i zuba) i da sve to funkcioniše kao trilerska drama, plus da je u scenama akcije sve zaista moćno i deluje OPASNO i RAZORNO, onako kako bi superherojski momenti izgledali u stvarnom životu (a što je temelj čitave koncepcije Civil War) – pa, to je dokaz njegovog velikog majstorstva.

Gromovnici – Vera u čudovišta nije VELIKI strip ali je jedan od boljih satelitskih radova kreiranih oko srži Civil War/ The Initiative. Njegova cinična analiza i dekonstrukcija političke upotrebe i zloupotrebe moći i medija paralelno sa radom sa likovima su bile efektne i Mehmet od pre devetnaest godina je rekao i ovo: „S obzirom (sic) da se radi o stripu u kome je skoro nemoguće naći simpatičnu osobu među protagonistima, u kome je većina likova mentalno neizbalansirana, u kojoj se nemilosrdno razotkrivaju mehanizmi političke i medijske manipulacije svima nama poznati iz stvarnog života, Thunderbolts je iznenađujuće zabavan. Ellis se ovde vrlo ozbiljno dohvatio prikazivanja strategije koju vlada primenjuje da svoj tim prikaže kao čuvare reda, manipulativne karaktere nekih od protagonista, ubilačke strasti drugih, zastranjenja i improvizacije nužne da se makar na površini privid kontrole održi. Lako je u ovom stripu pronaći metafore za funkcionisanje društva u kome i mi živimo i Ellisovi uobičajeno neprikriveni satirični napadi na političare i medije ovde su dobro ugrađeni u samu priču. Niko neće ovaj strip pomešati sa nekom viskom filosofskom literaturom ali za jednu akcionu, superherojsku priču, kombinacija atraktivno prikazane akcije i inteligentne mada lagane političke satire je više nego dobro pogođena. Pojavljivanje samog Stana Leeja u broju 112 je savršen primer elegantno izvedene ironične komedije koja ne narušava ozbiljan ton priče.“

Utoliko, iako je, istrgnut iz Civil War konteksta i nedovršen – sa, rekosmo, samo pola narativa u ovoj kolekciji – ovaj strip svakako manje efektan nego što je bio kada je izlazio, i iako su Tuševljakovićevi prevodi povremeno vrlo korektni a povremeno tonalno upitni ( na primer „You’re passably atractive“ pravi drugačiju poentu nego što je Tuševljakovićev prevod „Relativno si zgodna“, a „I happen to know that he combines medication in an unapproved manner“ je značajno semantički bogatije od „Poznato mi je to da nedozvoljeno kombinuje lekove“, da ne pominjem da se ovde Scarlet Spider prevodi kao „Grimizni pauk“ a „Iron Maiden“ kao „čelična devica“), pričamo o jednom interesantnom svedoku vremena i svakako jednoj od najboljih stvari koje su bile vezane za čitavi Civil War/ The Initiative debakl. Nakon ovoga će Thunderboltsi ići samo na niže i Bendis će ih uskoro pretvoriti u Dark Avengers i pravo je malo i čudo da je ovaj IP uopšte opstao, uspeo da se MALO oporavi i dobacio do filma. No, Gromovnici – Vera u čudovišta je narativ iz jedne druge istorijske epohe, s jedne strane vrlo uozbiljen i dramatičan na izrazito televizijski način ali sa druge i cinično duhovit, nacrtan JAKO dobro i od mene i u ovoj svojoj inkarnaciji dobija preporuku. Do momenta u kome vi ovo čitate već ga neće biti na kioscima pa ga potražite u omiljenoj knjižari ili naručite od, recimo, Alana Forda.