Sisu: Road to Revenge je film koji počinje ozbiljnim tonom, objašnjavajući u vojsoveru što ide preko mape Evrope na kraju Drugog svetskog rata kako je Finska morala da se odrekne dela teritorije u korist Sovjetskog saveza i kako je čak 420 hiljada Finaca iz Karelije moralo da se preseli i ostavi svoje domove „koje većina njih nikada nije ponovo videla.“

Neposredno zatim gledamo starog, borama i ožiljcima išaranog muškaraca kako 1946. godine kamionom ulazi u SSSR pokazujući finski pasoš. Vozi se nekoliko sati dok ne dođe do polusrušene kuće koju zatim polako ali efikasno rastavlja na komade i drvenu građu – na kojoj se vide i, recimo, urezane visine njegove dece onako kako su rasla – tovari na kamion. Jasno je da on svoj dom pokušava da spase kada već porodicu nije mogao. Kadrovi su lepi, orkestarska muzika bremenita tugom, glumac je izražajan bez reči, sa puno emocije na licu i tenzije u pokretima, ali već tada je i slučajnom prolazniku jasno da ne gleda dramu. Kamera se suviše kreće, pozadine se suviše razmazuju kako bi se istakla oštrina bora na licu protagoniste, montaža je suviše agresivna. Sisu: Road to Revenge je, kako mu i ime govori, akcioni film. Ono što možda ne znate u ovih prvih pet-šest minuta je koliko je ovo SUMANUT akcioni film.

Sisu: Road to Revenge je prošlogodišnji akcioni hit režisera i scenariste po imenu Jalmari Helander, kome je ovo četvrti film. Helander je sa svojim prvim dugometražnim filmom 2010. godine, Rare Exports, fantastičkim hororom koji je na crnohumorni način parodirao božićne običaje privukao dovoljno pažnje da mu već u drugom, Big Game iz 2014. glavnu ulogu igra Samuel L. Jackson. Helander je onda dosta radio na televizijama, pa se 2022. godine vratio sa Sisu, filmom u kome Jorma Tommila, glavni glumac iz njegovog prvog filma (i sporedni iz drugog) igra finskog tragača za zlatom usred Laponskog rata 1944. godine koji skoro slučajno mora da ubije urnebesnu količinu nacista.

Sisu: Road to Revenge – u Finskom originalu samo Sisu 2 – je direktan nastavak prvog filma ali ne morate znati ništa o prvom filmu da biste ga gledali. Takođe, u ovom filmu glavni negativci nisu nacisti već crvenoarmejci. Sniman u periodu kada je Putinova Rusija na sebe već preuzela ulogu evropskog negativca, on je osvetnička fantazija bazirana na elementu zapleta iz prvog filma u kome se saznalo da je glavni junak, Aatami Korpi zapravo legendarni finski komandos koji je u akciju krenuo kada mu je porodica stradala tokom Zimskog rata 1939. i 1940. godine, dok je on kao regularni član finske armije branio državu od Sovjetske invazije.

Istorijska osnova svakako postoji – Finci nikada nisu oprostili Sovjetima zimsku invaziju iz 1939. godine i bez obzira na to koliko je nacista Korpi ubio u prvom filmu, vredi podsetiti da su se finske trupe, a koje su sa SSSR potpisale mirovni sporazum pred početak proleća 1940. godine, bile u savezu sa Nemcima tokom opsade Lenjingrada. Ruku na srce, one nisu napredovale dalje od stare granice, u skladu sa idejom da je njihovo angažovanje na strani Rajha prevashodno bilo u cilju povratka teritorija anektiranih od strane SSSR. Sisu je utoliko ne samo korišćenje povoljnog savremenog trenutka u kome su se Rusi sami postavili na volej, već i nacionalistička fantazija o zalečenju traume starije od osamdeset godina i makar simboličkom zatvaranju ratne rane koja će u stvarnosti ostati zauvek nezarasla. Nešto kao ono što smo gledali pre četiri decenije da rade američki patrioti poput Chucka Norrisa i Sylvestera Stallonea u svojim revizionističkim akcijašima Missing in Action i Rambo: First Blood Part Two.

Sisu je inače finska reč za koju film kaže da ne postoji dobar prevod na Engleski jezik i da se radi o odlučnosti nastaloj iz očaja i prkosa koja gori, jelte, belim usijanjem. Utoliko, to da Sisu: Road to Revenge počinje sporo, prilično tiho, sa Korpijem koji je snažan čovek, pun ožiljaka, ali i tužan čovek koji svojim rukama razgrađuje kuću gde mu je ubijena porodica kako bi spasao makar uspomenu na njih, pa, to je zanimljiv tonalni osnov. Prvi film je i sam počinjao u ozbiljnijem ključu kako bi urnebesna akcija koja će uslediti biti šokantnija (u jednoj sceni tog filma, recimo, Korpi mora da dugo ostane ispod vode jer će ga ubiti ako izroni pa on preseca grkljane nemačkih vojnika koji tragaju za njim i udiše vazduh koji odande izlazi da ne bi morao da ide na površinu), no sa Sisu: Road to Revenge je, kako rekosmo, već na osnovu nervoznijih pokreta kamere, agresivnije montaže, sugestivnog osvetljenja jasno da neće proći previše vremena pre nego što Helander zgazi na kvačilo, dohvati menjač i gurne ga do vrha a onda iz sve snage nagazi na gas.

Prikladno, u centru prve polovine filma je veliki kamion na koji Korpi tovari grede svoje porodične kuće, osigurava ih gurtnama i kreće natrag ka granici sa Finskom kako bi makar skelet svoje prošlosti odneo na slobodnu teritoriju. No, scena u sibirskom logoru nam pokazuje oficira Crvene armije koji bivšem šefu specijalnih jedinica, Jegoru Dragunovu, danas osramoćenom i utamničenom na ime zločina nad civilima tokom rata, obeća ne samo slobodu nego i bogatstvo ako uspe da presretne Korpija pre nego što se ovaj vrati u Finsku. Nominalno, između dve zemlje danas vlada mir, ali vojska ne zaboravlja da je Korpi tokom rata ubio nekoliko stotina crvenoarmejaca sveteći se za smrt supruge i dva sina koje je upravo Dragunovljeva jedinica ubila na kućnom pragu, komadajući ih čeličnim ašovom jedno po jedno. „Štedeli smo municiju“, kaže Dragunov bez vidne griže savesti i već tada znamo da imamo posla sa psihopatom koji bi zadatak što mu se sada poverava verovatno uradio i besplatno. To da ga igra Stephen Lang, brodvejski glumac koga ceo svet pamti kao upečatljivog negativca iz Cameronovih Avatara svakako pomaže jer Lang, ma koliko da je njegov „ruski“ naglasak na Engleskom kempi i ma koliko da su od možda 200 reči što ih izgovara u filmu četvrtina psovke, projektuje dubinu i slojevitost kakvu mu sam ispisani scenario svakako ne daje. On je negativac koji istovremeno fascinira i gadi vam se.

Jorma Tommila, sa druge strane kao Korpi, je prilično savršen uglavnom jer ne mora da govori. Glavni junak ovog filma ne izgovara ni jednu jedinu reč i Tommila glumi očima, velikim, često razrogačenim u izrazu teške emocije za koju se gledalac nada da je nikada neće sam iskusiti, namrštenim obrvama na licu išaranom prošlim iskušenjima, snažnim pokretima, često na ivici gubitka kontrole. Njegov Korpi je čovek ne jednom poguran do granice iza koje više ne možete da se nazovete ljudskim bićem i njegova želja da samo uzme svoju kuću i odnese je u Finsku, ne dirajući nikoga je opipljiva, relatabilna i još uvek sa prave granice suspenzije neverice.

No, onda Sovjeti odluče da se umešaju u sve i Helander pali turbo pogon, pretvarajući Sisu 2 u maltene crtani film gde sa svakom sledećom scenom trljate oči i pitate se da li ste STVARNO videli to što mislite da ste videli. Ono gde je prvi Sisu bio koliko-toliko plauzibilan B-akcijaš po šnitu osamdesetih, Sisu: Road to Revenge ostavlja u prašini već posle prve scene u kojoj Korpi prikazuje praktično nadljudske veštine korišćenja vatrenog oružja, a zatim film kreće da eskalira sa svakom narednom.

Strukturalno, Sisu: Road to Revenge je kao da ste izmešali First Blood i Mad Max: Fury Road, naročito u prvoj polovino dok Korpi pokušava da stigne do granice vozeći zabačenim provincijskim putevima i sada svestan da je progonjen, a Sovjeti ga jure automobilima, oklopnim guseničarima, motociklima (koje voze takođe oklopljeni vojnici što im meci ne mogu ništa) pa na kraju avionima.

Helander je ovde radio sa malim budžetom i njegova komparativna prednost je pažljivo osmišljavanje svakog set pisa i NEVEROVATAN nivo viscere u njihovim klimaksima. Jurnjava po drumu je odlična i ima niskobudžetni medmaksovski šmek, sa požrtvovanim henčmenima koji skaču sa motora na kamion i Korpijem koji mora da ih eliminiše na imaginativne načine – sve vreme vozeći visokom brzinom, naravno – pa i da koristi njihova tela kao projektile kako bi porazio i druge progonitelje.

Drugo je naravno to da Sisu: Road to Revenge snažno naglašava farsičnu, crtanofilmovsku dimenziju u svojoj akciji, nudeći telesne dekonstrukcije koje bi bile sasvim odomaćene u nekakvom splatter horror filmu, ali i sa prelivom crnohumornog šmeka koji svaku od brutalnih scena gaženja, raznošenja ili amputacija čini i zanimljivom i duhovitom.

Fakat je da Sisu: Road to Revenge vrlo brzo stupa na teren praktično apsurda sa svojim set pisovima i momenat u kome morate odlučiti da li da suspenziju neverice odvrnete na maksimum ili da iščašite oči od prevrtanja je onaj u kome Korpi uspeva da se odbrani od napada lovačkih aviona (naravno Iljušinovih IL-II Šturmovika) kreativnim korišćenje drvene građe. Ova scena i onda kasnije ona u kojoj Korpi koristi tenk i eksploziv da pređe granicu su praktično kao da gledate Duška Dugouška u hiperrealnoj, Hi-Def grafici.

No, Helander nije tek dete koje je dobilo korpu punu CGI igračaka da se njima igra dok ne padne u nesvest. Iako je Sisu: Road to Revenge definitivno ekstremniji po svakoj osnovi od prvog filma, on ima vrlo lepo odmerenu dinamiku pa posle kulminacije sa tenkom oko sredine, prelazi u drugi mod rada i uspeva da iskombinuje tenzični triler, elemente horror-slashera i još više ludačke akcije za drugu polovinu koja se sva dešava u vozu. Ovde medmaksovski šmek odlazi u drugi plan a Korpi morfuje u punokrvnog Ramba sa nadahnutim improvizatorskim korišćenjem priručnih sredstava i alata, odvažnim šunjanjem kroz grupe neprijatelja, dovitljivim korišćenjem noža i krampa, pa onda LUDAČKOM akcijom sa dve mašinke kojima masakrira desetine crvenoarmejaca. Do sudbinskog sukoba sa Dragunovim doći će tek nakon JOŠ briljantno neverovatnog korišćenja zatečenih objekata na vozu a koji Korpiju pomažu da prevaziđe sve prepreke i suoči se sa nepokajnim ubicom svoje porodice.

To da Sisu: Road to Revenge nije samo niskobudžetni, zaboravljivi Rambo-klon u velikoj meri imamo da zahvalimo Helanderovoj režiserskoj pismenosti. Ne znam da li bi ovaj čovek umeo da režira tu neku ozbiljnu, plauzibilnu dramu, ali je njegovo vizuelno pripovedanje, ma koliko bukvalističko bilo, veoma kvalitetno. Sisu: Road to Revenge je film u kome jedva da ima dijaloga a glavni junak, rekosmo, ne izgovara ni jednu jedinu reč od početka do kraja, i Helander scene i naraciju u njima u najvećoj meri zasniva na svesti o prostoru, jasnom kadriranju i gledištima, razumljivoj montaži kadrova koja omogućava da pratimo fabulu bez verbalnih objašnjenja. Kad kažem da je ovo „bukvalistička“ naracija mislim prevashodno na činjenicu da gledalac u mnogo set pisova zna unapred kako će se scena odvijati tokom sledećih minut ili dva, kao da ima storibord ispred sebe i da mnogi kadrovi zahtevaju pomenutu suspenziju neverice da bi radnja zaista mogla da se odvija tako kako film tvrdi da se odvija – Korpijev nestajući pa ponovo pojavljujući pas je, recimo, ozbiljan kamen oko vrata kontinuitetu naracije – ali ovo ne smeta previše jer je svaki kadar promišljen i dobro slikan a Sisu: Road to Revenge pritom ne pati od tunjavog, ravnog HDR osvetljenja kao što je gotovo pravilo za savremeni film. Ovde je kolorno gradiranje, za promenu, kreiralo priličnu količinu kontrasta u noćnim scenama i to valja ozbiljno pozdraviti.

Drugo, Tommila nije tek sekondhend Sylverster Stallone. Njegova gluma je, rekosmo, emotivna, puna ubedljivog očajanja i duboke melanholije i ovo uspeva da se lepo uklopi sa činjenicom da u akciji on radi stvari od kojih bi i John Woo malo trepnuo pa se ispravio u sedištu da vidi bolje. Helanderova režija uspeva da spoji ranjivost glavnog lika što je vidimo na njegovom licu i u telesnom stavu, sa praktično horor-kodifikacijom onoga što on radi u akciji, gde Korpi koristi leševe neprijatelja kao štit dok nemilosrdno komada protivnike hladnim i vatrenim oružjem. Par dobro odmerenih „mirnijih“ scena – oslobađanje iz veza u kojima je mučen, ali i hodanje preko slomljenog stakla – daju glavnom liku tu martirsku dimenziju koja se pripisuje muževnim protagonistima akcionih filmova, ali Tommiline velike, tužne oči uspevaju da Korpija učine humanijim nego što je za Rambo-klonove pravilo, ma koliko da ga maskeri prekrivaju prljavštinom i krvlju tako da u kulminaciji filma skoro da gubi ljudski oblik. Utoliko, koda koja dolazi na samom kraju, tiha, emotivna i optimistična, sa setnim gudačima i umirenim koloritom pristaje ovoj priči iako smo sat i po pre nje gledali gotovo neprekidni masakr.

Sisu: Road to Revenge svakako pati od nekih objektivnih nedostataka. Nizak budžet se ovde pre svega ogleda u ekstenzivnom korišćenju CGI-ja tamo gde praktični efektni nisu dovoljni i dok je u dobrom delu filma ovo okej – na primer komadanje tela i amputacije izgledaju primereno sočno i zadovoljiće svakoga ko je, kao i mi, rastao uz The Thing i Evil Dead – u nekim scenama ume da bode oči. Ovo je najvidljivije u set pisu sa avionima i ako ste purista, možda će vam to zasmetati.

Naravno, čitav film zahteva dobronamernog gledaoca jer on, da podvučemo još jednom, nakon prvih petnaestak minuta postaje praktično crtani film, i ovo morate prihvatiti čista srca i otvorena uma. No, ako nemate problem sa tim, Sisu: Road to Revenge je film koji se jako dobro zabavlja sa onim što radi i nudi odličnu akciju i vizuelni – mada veoma mračni – humor. I da odmah dodamo: kada sam čuo da se priprema prikvel za First Blood malo sam prevrnuo očima jer, mislim, ZAŠTO, ali sada, znajući da ga režira baš Jalmari Helander, imam iznenađujuće mnogo entuzijazma da pogledam Johna Ramba kada dođe u bioskope 2027. godine. A onda, jednom, bože zdravlje, isti čovek da režira i nekog narednog Mad Maxa.