Yuen Woo-ping ima punih osamdeset godina i upravo je snimio jedan od najboljih filmova u svojoj karijeri, a svakako najspektakularniju borilačku fantaziju ispod koje je ikada potpisao svoje ime. Poređenje sa Georgeom Millerom se nameće i pre nego što ukažemo da se veliki deo filma Blades of the Guardians dešava u pustinji i gde mu je puni naziv zapravo Blades of the Guardians: Wind Rises in the Desert, sa impresivnim scenama peščanih oluja i uskovitlanog orkanskog vetra što nosi i baca na sve strane ljude, konje i decu.

Yuen Woo-ping je legendarno ime hongkonškog akcionog filma, koreograf borbe koji je borilačke veštine pokupio već u porodici (otac, Yueh Siu-tien je takođe bio majstor kung fua i glumac u akcionim filmovima) a zatim učio kod Yua Jima-yuena na istoj visokoj školi iz koje su izašli Sammo Hung, Yuen Biao i naravno Jackie Chan. Yuen Woo-ping će i nakon kaljenja u industriji gde je nekoliko godina bio koreograf akcionih scena, svoju prvu režiju potpisati 1978. godine u filmu Snake in the Eagle’s Shadow, akcionoj komediji u kojoj je režirao i svog oca ali i Jackieja Chana u jednoj od prvih uloga kojima će skrenuti pažnju šire javnosti na sebe.

Drunken Master, urađen nešto kasnije iste godine sa vrlo sličnom ekipom će onda ostati kao jedan od utemeljujućih naslova u žanru borilačke komedije i cementirati i Chanovu i Yuenovu reputaciju, osiguravajući kompaniji Seasonal Films važno mesto u hongkonškom produkcijskom krajoliku kojim su tokom najvećeg dela sedamdesetih dominirala Braća Shaw i Golden Harvest. Woo-ping će i kasnije raditi sa Chanom (uglavnom kao koreograf, na primer na američkom The Forbidden Kingdom iz 2008. godine), a kao autor će imati prilike da režira najvažnije hongkonške borilačke zvezde kao što su Sammo Hung, Jet Li i Donnie Yen.

Yuenova globalna reputacija će doći na ime saradnje na dva važna filma sa prelaska milenijuma u Milenijum. Sestre Wachowski su bile impresionirane njegovom koreografijom na Fist of Legend Gordona Chana, pa je Yuen radio koreografiju za The Matrix (i kasnije za Kill Bill). Gotovo paralelno sa tim sarađivaće sa Johnom Woom na Crouching Tiger, Hidden Dragon i koncept „wire fu“ akcije, dakle, kung fu koreografije izmešane sa „natprirodnim“ fizičkim sposobnostima likova – postignutim pomoću kablova kojima će oni raditi neverovatno visoke skokove i piruete – postaće globalno poznat i ostati njegov zaštitni znak do danas.

Yuen nije mnogo režirao nakon 1996. godine – verovatno i velikim delom jer mu je saradnja sa Holivudom na borilačkim koreografijama donosila više para i prepoznatljivosti na globalnoj sceni (sa Wachowskima je, takođe, sarađivao i na Ninja Assassin), a i u samom Hong Kongu je pažljivo odlučivao sa kime će sarađivati (na primer sa Stephenom Chowom na njegovom Kung Fu Hustle), pa će se režiji vratiti tek 2010. godine, snimajući neo-wuxia filmove, povremeno uz podršku Donniea Yena.

Blades of the Guardians, pak, deluje kao neka vrsta definitivnog iskaza, spektakularna i skupa wuxia produkcija u koju su državne firme uložile puno novca da se prikaže superiornost kineske produkcije. Za razliku od nekih drugih recentnih kineskih akcijaša i wuxia filmova, Blades of the Guardians se velikim delom oslanja na praktične efekte i zahtevne koreografije, koristeći CGI pre svega za glancanje pustinjskog mizanscena i ojačavanje efekata pomenute peščane oluje. Tamo gde se računa, pak, Blades of the Guardians je urađen na old school način, sa glumcima i kaskaderima koji teško i naporno rade i sa vatrom koja, kad gori, STVARNO gori.

Blades of the Guardians je jedan od najskupljih filmova koje je Kina ikada napravila sa budžetom koji je, nakon dosnimavanja, kažu, dobacio do približno 123 miliona dolara. Ovde produkciji na ruku nije išao skandal koji je isplivao u javnost nakon što je snimanje završeno i nakon što se krenulo u postprodukciju: glumica koja je igrala glavnu žensku ulogu, Nashi, je prošle godine pored ovog filma snimila još jedan veliki istorijski spektakl (Creation of the Gods II: Demon Force), ali se početkom leta u javnosti pojavila priča o tome da je njena porodica iskoristila svoj uticaj da joj obezbedi vrhunsku edukaciju iako njeni rezultati na ispitima ovo nisu mogli da joj omoguće. Nashi je ovde na kraju bila žrtva jednog šireg trenda u kome gnevna javnost pažljivo analizira akademske rezultate dece iz boljih porodica kako bi našla dokaze o tome da su ona privilegovana u društvu koje makar nominalno počiva na ravnopravnosti i nije jedina kojoj će karijera biti ovime pogođena.

I, dobro, Nashi se ove godine pojavljuje u Deep Water, novom filmu Rennyja Harlina, pored Aarona Eckharta i Bena Kingsleyja i verovatno će uspeti da nastavi saradnje sa zapadnim produkcijama, ali u slučaju Blades of the Guardians donesena je teška odluka da se sve scene u kojima se ona pojavljuje snime ponovo a da će ulogu mlade, neustrašive ratnice po imenu Ayuya ponoviti kineska operska zvezda u usponu, Lijun Chen u svojoj prvoj pravoj filmskoj ulozi ikada.

Da li se u gotovoj verziji filma primećuje ikakva distorzija na ime ove činjenice? Ne – a što je svedočanstvo i o tome koliko je ova produkcija bila važna za kompanije koje su u njoj učestvovale, ali i o posvećenosti ostatka ansambla koji je, uostalom, mesecima pre početka snimanja prolazio ozbiljan trening što je uključio mačevanje, jahanje, generalne fizičke pripreme. Glavni glumac, i jedan od producenata, Wu Jing (našoj publici najpoznatiji po ulozi u akcionom filmu Wolf Warrior od pre nešto više od decenije) je pustio kosu i bradu i „rigorozno trenirao“ kako bi bio spreman za ulogu.

I ovo nije slučajno: Blades of the Guardians je ekranizacija veoma popularnog kineskog stripa Biao Ren koji je od 2015. godine kada je lansiran onlajn, do danas imao preko dve milijarde „čitanja“. Biao Ren je njegov autor Xianzhe Xu zamislio kao kombinaciju kineske istorijske drame vezane za dinastiju Siu i vestern elemenata, sa pažnjom da se mnogi istorijski detalji verno prenesu i velika popularnost ove manhue je već porodila jednu ekranizaciju u vidu animirane serije iz 2023. čije je druga sezona zakazana za ovu godinu, paralelno sa igranom serijom koja je takođe u razvoju.

Znajući da je u pitanju opširan narativ – manhua je do sada sakupljena u dvanaest tomova – kao i da su wuxia narativi generalno natrpani likovima, istorijskim i izmišljenim, referencama na klanove, kraljevstva vojvodstva, kanate, plemena i njihove lidere, sasvim je opravdano pitati se koliko zapadni gledalac uopšte može da se snađe u filmu od svega dva sata koji od najavne špice kreće agresivno i bombarduje imenima raznih generala, predvodnika klanova, dinastičkih vladara itd. No, jedna od najboljih stvari u vezi sa ovim filmom je ta njegova „vestern“ srž, dakle zaplet sa veoma jasnim odnosima glavnih likova, njihovim motivacijama i onime što je na kocki, a na koju se superstruktura kineske politike sedmog veka naše ere i gomile klanova, vojskovođa, njihovih naslednika, plaćeničkih trupa i pustinjskih plemena posloži bez previše interferencije. Sasvim je verovatno da do kraja filma nećete baš pohvatati ko je ovde sa kim bio u savezništvu a ko je kome zabio nož u proverbijalnu grbinu I ZAŠTO, ali to ni najmanje neće umanjiti uživanje ne samo u urnebesnoj akciji već i u toj osnovnoj priči koja je postavljena na zdrave, funkcionalne temelje što ih znamo podjednako dobro iz azijske kinematografije i holivudskih vesterna.

Tako je ovde glavni junak, Dao Ma, na početku filma tek skromni lovac na ucene koji sa malim detetom koje drži ispred sebe na konju luta severom Kine i privodi poznaniju prava begunce od zakona. Kada mu se ponudi da stupi u državnu službu – jer je u pitanju izvanredan mačevalac – saznajemo da je on to već radio, bio član prestižne gardijske jedinice, ali da nikada više ne želi da bude u sistemu gde se slepo slušaju naređenja i neretko ubija nedužan svet zarad viših ciljeva.

Iako Dao Ma emituje imidž distanciranog, gotovo nihilističkog lovca na glave koga zanimaju samo pare* i ne pada mu na pamet da vadi svoj mač ako za to neće biti plaćen, vrlo brzo shvatamo da nije u stanju da ne reaguje kada mu se nepravda dešava ispred nosa, pa se onda isto tako brzo nađe i u bekstvu od iste one administracije koja je do juče želela da ga regrutuje.

*na početku ga vidimo kako jednom od ucenjenih kriminalaca kaže da ga neće privoditi ako mu ovaj da trostruko više novca nego što je cifra na poternici

Dao Ma i njegov netjak, Xiao Qi pribežište nalaze  u obližnjem selu ponosnih, nezavisnih gorštaka koji sa lokalnom administracijom imaju odnos uzajamnog nenapadanja ali ne priznaju njen autoritet, ali onda poglavica ove zajednice traži od lovca na ucene uslugu: da bezbedno do grada Chang’ana sprovede legendarnog maskiranog ustanika Zhishilanga, čije propovedanje jednakosti, otpora vladarima i pokretanje „revolucije cveća“ znači da je on trenutno najtraženija ucenjena glava u čitavoj carevini.

Dao Ma na ovo zlovoljno pristaje jer odlazak ka prestonici podrazumeva da mora da uradi upravo suprotno od niskoprofilnog skrivanja od zakona, a što mu je bio prvi impuls, i na put kreće praćen ćerkom pomenutog poglavice, neustrašivom, žestokom borkinjom po imenu Ayuya i njenom najbližom saradnicom. Ovo su žene koje nikada nisu napustile svoju provinciju i o prestonici su slušale samo iz abrova i prepričanih urbanih legendi putnika namernika, ali one nisu naivne seljančice već izvanredno utrenirane i odvažne ratnice koje i same veruju u Zhishilangovu misiju pokretanja ustanka što će ukloniti korumpirani carski sistem i zemlju vratiti njenim stanovnicima.

Osvežavajuće je kada azijski istorijski film u 2026. godini ne zasniva svoj centralni konflikt na nacionalističkim bajkama o odbrani otadžbine od invazije, a još više to da je Zhishilang prikazan kao, pa, ekscentrična, zapravo i komična figura. Sve vreme pod maskom – da ne bi bio prepoznat iako je upravo maska ono po čemu ga svi identifikuju – Zhishilang ima jedan nenasilni, blago parodiran gandijevski nastup a koji čini zgodan kontrast činjenici da je okružen ljudima koji žive od mača, luka i strele.

Ovo se još dodatno podcrtava kada Dao Maova mala družina bude proširena uključivanjem još jednog lovca na ucene po imenu Shu – čoveka duge pepeljaste kose koga svi zovu „Duh od žada“ – i njegove zarobljenice, jedne jezičave ali simpatične žene za koju je jasno da je videla sveta i to ne uvek iz najplemenitije perspektive.

Yuen Woo-ping je svoju režisersku ekspertizu stekao radeći kung fu komedije i mada će mnogi njegovi kasniji filmovi biti „ozbiljni“ akcijaši (Tiger Cage, Iron Monkey), on će se ovom žanru iznova vraćati (videti pod Wing Chun, Tai Chi Boxer itd.). U Blades of the Guardians se ovaj njegov zanat demonstrira kroz prvu polovinu filma što se sastoji najvećim delom od zabavnih pustolovina u koje ova šarena, jedva funkcionalna družina ljudi sukobljenih motivacija i nekompatibilnih svetonazora upada jednu za drugom. Zhishilang je, rekosmo, najucenjenija glava u zemlji i naši će junaci imati posla i sa regularnom carevom vojskom i sa plaćeničkim ekipama koje sve treba nadmudriti i, uglavnom poraziti snagom oružja. Srećom, ovde su u družini neki od najboljih mačevalaca svog doba, da ne pominjem žene koje savršeno koriste lukove i strele pa se onda borbe, ma koliko neravnopravne bile, završavaju u korist naših. Štaviše, najspektakularnija borba u ovom delu filma tiče se sukoba unutar ekipe, kada Dao Ma i Shu imaju mačevalački duel na polju prepunom sirove nafte a koja se onda, nagađate, zapali i to bude NEVIĐEN spektakl oštrica i plamena.

No, Blades of the Guardians treba da bude i drama i mada on nikada ne prelazi preko granice „žanrovskog“ rada u kome dramski elementi služe da podebljaju motivacije u akcionim scenama, ovo je takođe spretno urađeno. U skladu sa wuxia tradicijama, saznajemo više o Dao Maovoj prošlosti, o tome ko su dvoje u crno obučenih ljudi sa očigledno vojnom obukom, a koji prate njegovu družinu iz daleka*, imamo ideološke i filozofske rasprave o tome kome ratnik zaista duguje lojalnost – imperatoru ili narodu, svojoj vojnoj jedinici ili porodici – a i Ayuya dobija više prostora za svoj komplikovani odnos sa sinom lokalnog vojskovođe koji je od detinjstva kao svoju glavnu ambiciju stavio to da je oženi i, ako to na kraju ne bude moguće, pošto je u pitanju narcisoidni psihopata i ljigavi tatin sin, on neće prezati od toga da se njeno selo spali a nju kidnapuje i pretvori u praktično robinju.

*ona ima povez preko oka (i nije jedina u filmu sa ovakvim aksesoarom) i rasklopive čelične kandže na desnoj ruci a njega igra Nicholas Tse

Pomalo je i čudesno da Blades of the Guardians ne kolabira pod težinom svojih podzapleta i odnosa likova koji su, ti odnosi, građeni godinama pa i decenijama pre dešavanja što ih ovde gledamo a koja traju svega par dana. Nisam sasvim slučajno pomenuo Georgea Millera gore jer, slično Fury Roadu, i Blades of the Guardians ima road movie strukturu u kojoj se herojska potraga stavlja u fokus prve polovine filma, da bi druga polovina zapravo bila vraćanje istim putem unatrag, do izvora konflikta od koga se ne može večito bežati.

I mada Yuen Woo-ping nema millerovsku svedenost u naraciji, sa ipak više digresija da vidimo opštiji politički i istorijski kontekst, Blades of the Guardians izuzetno elegantno izbegava da se zaplete u pripovedanju, svodeći scene izvan glavnog toka priče na kratke, karakterne momente teatralnih postavki u kojima mudri, iskusni ljudi govore u praktično zen-koanima, a mladi naslednici usijanih glava shvataju da im je ovo retka prilika da usvoje mudrost koja bi mogla da ih dobro služi čitavih njihovih života. Glavni narativ je, pak, jasan, razumljiv i jednostavan, sa briljantnim fokusiranjem na spasilačku misiju na kraju a u kojoj Dao Ma i njegovi moraju da daleko brojnijeg protivnika poraze ne samo nadmoćnim mačevalačkim znanjem nego i, jelte, ratnim lukavstvom. I, dobro, to da je lukavstvo u ovom slučaju „prevara“  koju gledalac vidi iz aviona i na kraju se svejedno svodi na to da dvojica mačevalaca treba da poraze stotinu ili više naoružanih protivnika je samo žanrovski, wuxia trop koji je do ovog momenta u filmu apsolutno zarađen i koristi se kao izgovor za urnebesnu akciju u finalu.

Yuen Woo-ping već od samog početka filma insistira na tome da je akcija atraktivna i spektakularna pa su i kafanske čarke ovde rađene sa ozbiljno postavljenim kadriranjem, puno korišćenja žica, briljantno akrobatskim kung fu potezima za koje vam jedna polovina mozga kaže da su i anatomski i mehanički nemogući ali druga polovina je svaki put nadglasa bučnim navijanjem. Ovde pritom te stvari rade ljudi sa decenijskim iskustvom vežbanja borilačkih veština (Wu Jing je pre svega majstor vušua ali u ovom filmu izvanredno rukuje i mačem i kopljem i nekom vrstom improvizovane kusarigame, pa onda i sa dva topuza na kraju) i film ne pati od osećaja bestežinske, plutajuće borbe kakva je često bila prisutna u Matrixu. Takođe, akcija je KRVAVA – ovo je film koji sečiva ima već u naslovu i ta sečiva probijaju trupove i odsecaju udove a strele pogađaju ljude u usta, dok u jednoj sceni negativcu čitavo lice biva spaljeno pre nego što mu nesuđena žrtva osvetnički zarije snop strela u kičmenu moždinu.

No, Blades of the Guardians nikada ne gubi svoju glamurozni, odmereno fantazijski ton, i ti visceralni elementi su samo dodatak teksture na nečemu što je inače energična, optimistična akciona drama sa elementima komedije. Kostimi su ovde minuciozno dizajnirani da deluju i „istorijski“ ali i moderno i cool, a glumci se razmeću raskošnim frizurama i generalno glamuroznim izgledom. Ovde se pogotovo ističe Yu Shi, mladi glumac (i pevač) koji igra Shua, otelovljujući azijski muževni arhetip visokog, tankog muškarca duge svetle kose i ciničnog karaktera sa znalačkim šarmom. Shu je kodifikovan kao klasičan „rogue“, neko ko treba da bude „pravi“ amoralni lovac na ucene nakon što vidimo da je Dao Ma zapravo čovek komplikovane prošlosti i u stvari visokih moralnih načela, ali on ima svoj (svakako očekivani) karakterni luk u kome i sam demonstrira plemenitu evoluciju svojih nazora i Yu Shi ovo radi valjano, sa spretnim kretanjem između akcije, drame i komedije onako kako to scenario zahteva.

Lijun Chen je, pak, tajno oružje filma, i reklo bi se da je ova žena priliku koja joj je pala u krilo maltene iz vedra neba, shvatila vrlo ozbiljno. Njena uloga je da bude snažna, samostalna, intenzivna žena koja veruje u plemenite ideale i otelovljuje moralnu poruku filma jače nego i sam Zhishilang (čijem glumcu, po imenu Sun Yizhou ni ne vidimo lice), a čiji je ulog u drami što se odvija i veoma ličan, i ona ovde apsolutno briljira strahovitom energijom i prodornošću. Kada u jednom momentu juriša na daleko brojnije, teško oklopljene protivnike, jašući furiozno na konju i vrišteći „ja sam oluja“, i sam gledalac oseti strah koji počinje da obuzima muškarce što se nalaze na poslovnoj, jelte, strani njenih strela.

Yuen Woo-ping je za ovaj film, očigledno veoma poseban u njegovoj karijeri, doveo i nekoliko legendi hongkonškog akcionog bioskopa da urade manje uloge, pa tako Karu Wei možda nećete ni primetiti, za Jeta Lija ćete se pola vremena pitati „čekaj, jel’ ovo Jet Li?“ ali će Big Tony Leung Ka-fai odraditi jednu od najfinijih uloga svoje pozne karijere i nakon prošlogodišnjeg izvrsnog pariranja Jackieju Chanu u The Shadow’s Edge, pružiti jedan zreo, odmeren performans čoveka sa iskustvom, odgovornošću i brigama.

No, glavna zvezda ovog filma je – fotografija. Tony Cheung Tung-Leung i Peter Pau su ekstremno iskusni hongkonški direktori fotografije sa nekim poznatim naslovima iza sebe (The Legend of Drunken Master, Crouching Tiger, Hidden Dragon) i kako je Tony Cheung Tung-Leung već radio jedan akcioni spektakl u pustiji (Hidden Strike, dakako), ovde je samo imao priliku da još više razigra mišiće sa još većim budžetom.

Veliko je zadovoljstvo u 2026. godini gledati film koji ima propisno osvetljenje, senke i boje, gde nije sve ispasirano u nijanse žutog i oker HDR svetla i ne možete da nađete kršten kontrast. Naravno, pomaže to da je veliki deo scena rađen napolju i po danu, ali fotografija je ovde izvukla veličanstveni maksimum iz impresivnog pustinjskog mizanscena sa raskošnim widescreen panoramama i fantastičnim kontrastiranjem boja, a onda su noćne scene, pogotovo one sa vatrom, takođe izvrsne i za promenu koriste visoki dinamički raspon modernih digitalnih kamera da kreiraju uistinu spektakularne momente plesa plamena i tame.

Naravno, akcija je ovde u središtu svega i nije se žalilo para na konje, oklope, opremu, ali ništa od toga ne bi vredelo da sam Yuen Woo-ping režiji nije pristupio sa entuzijazmom kao da mu je ovo prvi film. Veoma svestan da su filmovi danas skupi i da se mnogo toga u njima dešava ne pred kamerom već u postprodukciji, sa digitalnim efektima i montažom, Yuen je insistirao da se najveći deo akcije ovde uradi na stari način, dakle, kroz zahtevnu fizičku koreografiju, spretno korišćenje žica i praktične efekte. „Mislim da publika vidi razliku“, rekao je u intervjuu u kome je takođe objašnjavao kako je korišćenje različitih oružja u različitim cenama u filmu način da se – bez korišćenja reči – sugeriše evolucija likova i njihovih odnosa: „Dobre akcione scene imaju dobru borbu, ali sjajne akcione scene imaju sjajnu priču“. Ovo je, mislim, ono po čemu se Blades of the Guardians izdvaja od „običnog“ modernog wuxia filma, taj decenijama tesan zanat koji je evoluirao u umetnost spajanja fizičkog pokreta, kadriranja, montiranja, koreografije i karakterizacije što gledaoca na kraju uvlači u film bez ostatka i daje mu da OSETI puls filma radije nego da se bavi čitanjem njegovog teksta i slušanjem objašnjenja.

U tom je smislu Blades of the Guardians onda jedan prvorazredan DOGAĐAJ, ne samo mehanički sklopljeni spektakl, nego film koji sa svakim svojim set pisom ide korak dalje od samog sebe a više koraka ispred  onoga što rade druge kolege, nudeći nikada snažniji argument da je kineski akcioni film trenutno možda najbolji na svetu. Kako Yuen Woo-ping kaže da ga snimanje filmova podmlađuje i kako je Blades of the Guardians već zaradio skoro dvostruko više od svog budžeta – ovo je trenutno najgledaniji wuxia film u kineskoj istoriji a premijera mu je bila u Februaru – verujem da je nastavak neizbežan, a što, uostalom sugerišu i njegove poslednje scene, i samo mogu da se nadam da Yuena posluži dobro zdravlje pa da se za par godina ponovo vratimo ovom sjajnom ansamblu. U međuvremenu i za još kineske akcione prefinjenosti, budimo na istom mestu za koji tjedan kada ćemo pričati o filmu The Furious.