Tačno kada sam zaključio  da više na Netfliksu nema korejskih akcionih filmova o kojima vredi pisati (pa možda čak i koji vrede da se vide do kraja…), napravio sam dobro isplanirani pivot na Cinestar i pogledao indijski film Kill iz 2023. godine. I mislim, kada se film, kratko i jasno, zove Kill, onda prilično nedvosmisleno najavljuje šta od njega treba da očekujete. BRUTALNOST! KATARZU! SMRT!

Istina je da je ovo izašlo iz producentske kuhinje Karana Johara, odnosno njegove firme Dharma Productions – a koju je još pre pedeset godina osnovao njegov otac Yasha – najpoznatije po razigranim, šarenim Bolywood produkcijama, i znajući da i veliki, visokobudžetni akcioni filmovi u Indiji preferiraju epski ton, pesmu, igru, kostime – videti pod RRR koji je 2022. godine učinio dosta na tome da međunarodna publika primeti da uopšte postoji indijski akcioni film – bilo bi vam oprošteno ako bi vas Kill potpuno šokirao i oborio na patos. Ovo je četvrti film režisera i scenariste po imenu Nikhil Nagesh Bhat a koji je poslednjih godina na sebe pažnju skrenuo prevashodno televizijskim serijama, poput recimo The Gone Game, psihološkog trilera rađenog u pandemijsko vreme, no sa Kill je Bhat napravio nešto što se može opisati jedino kao indijski odgovor na The Raid: strahovito nasilan, dinamičan i visceralan akcioni film koji uzima najminimalniji zamislivi narativni okvir da u njega spakuje skoro nezakonito veliku količinu krvoločne akcije. Pritom, sva se ta akcija odvija na vozu u pokretu!

Nije da trilera i akcionih filmova smeštenih u vozove nemamo i u recentnoj i u daljoj istoriji. Cosmatosov The Cassandra Crossing iz 1976. godine je postavio prilično visok standard (i kada u Kill u jednoj sceni negativci za glavnog junaka kažu kako „misli da je Rambo“, ovo bi MOGLA biti i referenca na Cosmatosov rad na Rambo: First Blood Part II), posle smo imali Runaway Train, Speed, pa recentno naslove poput Voza za Busan ili Bullet Train. No, za ovu današnju priču važno je da se setimo Bongovog Snowpiercera, iako Kill NIJE naučnofantastični film i zapravo je njegova inicijalna inspiracija došla iz stvarnog života.

Naime, Bhat kaže da je film zasnovao na sopstvenom iskustvu, odnosno na jednom incidentu kada su voz kojim se on vozio negde sredinom devedesetih opljačkali razbojnici infiltrirani među putnike a koji su nekima od njih pod pretnjom nasiljem oduzeli novac i druge vredne stvari i onda sišli sa voza na narednoj stanici a da niko nije imao hrabrosti da im se usprotivi, obavesti konduktere ili mašinovođe ili povuče kočnicu za slučaj opasnosti. Da bude jasno, Bhat je za ovo čuo post-festum, jer se ceo incident dešavao na sasvim drugom kraju kompozicije a on je ionako sve vreme spavao, ali u tome i jeste intrigantnost ove ideje, da se unutar jednog vrlo omeđenog i, naizgled, vrlo disciplinovanog, hijerarhijski uređenog okruženja, može desiti da odvažni kriminalci obave svoj posao i ostave traumirane putnike da se nikada više ne osećaju sigurno u ovakvom vozilu.

Kill nije film nekog velikog budžeta ali se njegov budžet vidi tamo gde je to najvažnije. Na primer, ovo je bio debi na velikom platnu za televizijskog lepotana po imenu Lakshya (pravo ime Laksh Lalwani) a koji je srca indijske publike uveliko osvojio naslovnom ulogom u istorijskoj seriji Porus gde je prikazan život ovog vladara kraljevstva Paurava i njegov sukob sa Aleksandrom Makedonskim. Lakshya je i pre Porusa igrao na televiziji ali je u pokušajima da se apgrejduje u filmskog glumca, nakon potpisanog ugovora za tri filma sa Dharma Productions imao tu nesreću da mu dva projekta propadnu pre nego što će produkcije biti završene. Ovo je, razumljivo, dovelo do preispitivanja na strani glumca je li doneo ispravnu odluku ali je na kraju i značilo da će umesto u dve romantične drame on u bioskopu debitovati u BRUTALNOM akcionom filmu. Ne znam koliko je to bilo u skladu sa njegovim planovima za dalju karijeru ali je Lakshya za ovu ulogu dobio nekoliko nagrada za glavnu mušku rolu i film je, dobrim delom na osnovu njegove harizme bio i komercijalno prilično uspešan. Pritom, Karan Johar je eksplicitno objasnio da je Lakshya ovde angažovan jer su drugi glumci sa kojima je prethodno pregovarano tražili honorare u visini iznosa predviđenog za čitavu produkciju, a koja je koštala nešto manje od pet miliona dolara.

Dobro – njegova partnerka u ovom filmu, Tanya Maniktala je i sama televizijska glumica kojoj je Kill drugi izlet u bioskop i mada su, dakle, oboje izabrani zato što nisu mogli da traže mnogo para, fer je reći da su se u svojim ulogama dobro snašli i filmu dali malo arome, pogotovo što su imali posla sa jednim prilično redukovanim scenarijem.

Kill nije kompleksan film, ali je indijski film i u skladu sa bolivudskim, jelte, vrednostima, on u svojoj srži ima romantičnu priču o ukletim ljubavnicima. Amrit i Vireš NISU ti ljubavnici: njih dvojica su oficiri u specijalnim jedinicama indijske policije, ali na početku filma saznajemo da je Tulika Singh, lepa ćerka dobrostojećeg poslovnog čoveka po imenu Baldeo Singh Takur, a sa kojom Amrit ašikuje već nekoliko godina, objavila veridbu – ali ne za Amrita.

Amrit, koga, razume se, igra Lakshya, je svestan da su ugovoreni brakovi stvar društvenih konvencija i kastinske čistote i da nema mnogo šanse da ubedi Tulikinog oca da se njih dvoje vole i da bi ona zapravo trebalo da se uda za NJEGA, ali ipak rešava da se ukrca na voz kojim cela familija putuje u drugi grad da se vidi sa budućom tazbinom. Sa njim je i Viresh, kao verni drug i lojalni wingman, mada nije najjasnije ni šta Amrit zapravo namerava da uradi. Njegove ambicije su, deluje, da se sa Tulikom još malo povata u toaletu voza, da jedno drugom izjave ljubav do smrti, jelte, ali ne i da je kidnapuje i odvede u nepoznatom pravcu kako bi njih dvoje živeli zajedno na vjeki vjekov. Tulika, takođe, vidljivo uživa u njihovim ukradenim momentima nežnosti ali prilično je očigledno da nema nameru da ide protiv očeve volje… sem ako Amrit ne poludi i ne kidnapuje je.

Ima tu neke simpatične tenzije u kojoj je oboje mladih srećni što su makar na trenutak, skriveno od očiju svih drugih, zajedno, a kada Amrit kaže nešto u stilu da će je voleti do smrti, Tulika uz osmeh pita da li mora da umre da bi bila sa njim. Ovo je zapravo mračni nagoveštavaj užasnih stvari koje će u filmu tek nastupiti ali i jedna low-key feministička žaoka na temu toga kako žene, pogotovo u filmovima, moraju da ginu kako bi muškari bili motivisani da se, jelte, svete. Možda i nenamerna, VEROVATNO nenamerna imajući u vidu šta se dalje u filmu dešava, ali svakako na mestu.

Film stiže od nula do sto kada se ispostavi da je u vozu, između običnih putnika i čitava banda razbojnika koji na znak vođe aktiviraju ometače za mobilne telefone, spuštaju metalna rol-vrata između odabranih par vagona i ostatka kompozicije i vade silno hladno oružje kako bi pod pretnjom, jelte, smrti od putnika oteli novac, nakit, smartfounove i druge, jelte, dragocenosti.

Ovo deluje kao bizaran, ekonomski čak vrlo dubiozno isplativ način da se zarađuje za život, ali dakoiti, tradicionalni indijski (i burmanski) razbojnici imaju ovakvu praksu. Štaviše, film pokazuje da se ovde radi o takoreći porodičnom zanatu pa je banda dakoita koja se infiltrirala u ovaj voz predvođena dvojicom starijih, jelte, građana, za koje biste pre očekivali da sede ispred dragstora, igraju šah i pijuckaju Koktu nego da pljačkaju nedužan narod, a ostali banditi su njihovi sinovi, bratanci i drugi muški srodnici.

Ima nečeg jako šarmantnog u tome da su, dakle, negativci u filmu prikazani kao nešto što biste verovatno mogli da susretnete tokom nesmotrenog krstarenja indijskom provincijom, a ne da smo dobili nekakvu fejk verziju ionako u startu fejk mangaša kakve tradicionalno viđamo po američkim filmovima. Iako Kill prati neku osnovnu matricu akcionog filma, ovo nije film koji slepo imitira američke predloške i mislim da je zbog toga BOLJI. Matori, sedi brka u kariranoj košulji i prsluku na rombove je nekako mnogo zanimljiviji negativac od nekakvog steroidima ojačanog, tetoviranog bodibildera kakav bi na ovom mestu bio u američkoj verziji ovakvog filma.

A onda, kada krene akcija, Kill se više ne zaustavlja i od momenta kada razbojnici počnu sa terorisanjem putnika u vozu pa do kraja filma, maltene je sve jedna dugačka akciona scena. A koju skučeni prostor voza ne samo da ne sputava već je, naprotiv, inspiriše!

Sećate se da smo gore pominjali Snowpiercer? Direktor akcionih scena za taj film, Se-yeong Oh radio je akcionu koreografiju i na ovoj produkciji, zajedno sa koordinatorom kaskadera Su-bong Leejem i indijskim stručnjakom za akcionu koreografiju Parvezom Shaikhom. Ova korejsko-indijska saradnja je u rezultanti dala jedan od najuzbudljivijih akcionih filmova snimljenih u ovoj deceniji, još više impresivan po tome što jedno po prirodi stvari ne samo skučeno već i monotono okruženje kao što je putnički voz transformiše u pokretno bojno polje na kome se do kraja filma rade sve sumanutije stvari.

Kill se ne zamara mnogo razmišljanjem o tome da li bi ičega uopšte bilo da su putnici mirno predali dragocenosti a banditi sišli na narednoj stanici a ovo uspešno pravda time da jedan od razbojnika ugrožava i Tuliku, Amritovu nesuđenu izabranicu pa onda on i Vireš onda kreću da pokazuju kriminalcima kako biju specijalne jedinice indijske Narodne bezbednosne garde. Film pre isteka tridesetog minuta prikaže takvu količinu SULUDE akcije da se gledalac legitimno pita šta će Bhat da radi još sat vremena i kako će ZA IME SVETA da dalje eskalira energetski autput priče a jedna od najimpresivnijih stvari u vezi sa Kill je da on ne gubi korak do kraja i zaista postaje JOŠ intenzivniji.

Naravno, ovo ne ide bez izvesnih žrtava. Filmu uglavnom zameraju da, kada krene akcijanje on nema više mnogo naracije, ali ovo u stvari nije njegov problem. Kill ima zapleta i preokreta TAMAN koliko je potrebno, sa uspešnim radom na klackalici gde prvo naša dva specijalca uspeju da ostvare prednost, pa ih onda banditi nadjačaju, pa onda tu stradaju neki civili što dodatno motiviše i Amrita i Vireša ali i druge putnike u vozu da se suprotstave siledžijama… Ovo je više nego dovoljno priče za film koji troši gro svog vremena na fantastično koreografisane borilačke set pisove i zamerku bih pre tražio u tome da je priča, toliko koliko je ima, motivski naglašeno konzervativna.

Filmu, hoću reći, nije dosta to što od dvojice pandurskih specijalaca pravi maltene nadljude, već i pravi dupli pas između toga da, kako rekosmo, žena mora stradati da bi muškarac bio motivisan i toga da predstavnik establišmenta – u ovom slučaju pomenuti Tulikin otac, Baldeo – mora biti zaštićen kao garant, jelte, stabilnosti društva. Dodatno, Tulikina mlađa sestra, Ahaana mora takođe biti spasena do kraja, ne samo kao simbolički način da se Baldeova krvna linija ipak produži nakon Tulikinog stradanja,  već i na ime te zamorne, tradicionalne poduke da žena koja ispolji IKAKVU seksualnost, a Tulika ima jednog verenika i jednog, jelte, ljubavnika (verovatno platonskog, ali ipak…), mora da bude kažnjena, dok će samo nevina, netaknuta, iako već seksualno zrela žena biti pošteđena i spasena.

Dodatne zamerke svakako idu na to da film uzima voljenog i poznatog glumca da igra glavnu ulogu ali onda njegovom liku daje nula karaktera. Lakshya možda nije neko sa istorijom igranja karakternih, višeslojnih uloga i kreiranja intrigantnih psiholoških profila, ali Amrit je napisan šturo, bez ičega što biste uopšte mogli da izdvojite kao bilo kakvu karakternu osobinu sem toga da, eto, ume da se dobro bije. I ne kažem da Lakshya glumi loše – naprotiv, dobar je u scenama gde treba da pokaže emotivne  ekstreme – ali Vireshovi brkovi imaju više karaktera od njegovog Amrita… Mada je to malo i do Abhisheka Chauhana koji igra Viresha i koji se trudi da svoje pozorišno iskustvo plasira u scenama u kojima ima VEOMA malo da priča i uglavnom da glumi zabrinutim ili usredsređenim izrazima lica.

Ovo se ne bi toliko primećivalo da negativci nemaju zapravo više dubine i veći raspon karaktera. Amrit i Viresh su dve efikasne borilačke mašine koje se razumeju bez mnogo priče i biju iz sve snage, ali sem toga su potpuno isprazni. Sa druge strane Fani, glavni negativac, sin šefa bande, je kredibilni sociopata kome VERUJETE da uživa da ubija, OSEĆATE kako se loži na moć koju mu daje kukri-sečivo kojim preti ženama i deci po vozu i kada on baci oko na Tuliku, GADI vam se sav erotski podtekst koji se tu oseća. Fanija igra Raghav Juyal, a koji je pre svega plesač i omiljeni televizijski voditelj emisija koje se bave plesom i mada ne pričamo o sad nekoj GLUMČINI, njegov je performans ovde značajno karakterniji od onog što dobijamo od glavnog glumca – a opet, verovatno pre krivicom scenariste Bhata nego krivicom tog glavnog glumca. Bhat zapravo i režira ključnu scenu filma, u kojoj Fani preti Tuliki a zatim je ubija na Amritove oči sa jednom impresivnom voajerskom energijom u kojoj se gledalac oseća krivim što razume da posmatra praktično simulaciju seksualnog nasilja iako je u čisto tehničkom smislu ovde u pitanju samo „obično“ nasilje sa višestrukim ubodima sečiva u telo.

Ta scena, naravno, onda potpuno simbolički boji ostatak filma jer Amrit, koji se do tog momenta borio da ZAŠTITI, sada počinje da se SVETI i Bhat izvodi jedan spretan trik sa tonom filma, prelazeći postepeno iz „čistog“ akcionog spektakla u domen horora, a gde je akcenat na stravi koju osećaju banditi kada shvate da imaju posla sa čovekom koji više nije samo „specijalac“ što trenira MMA već praktično demon koji će zatrti čitave krvne linije.

Ovo je, uopšte, osnovna tema filma i „Kill“ iz naslova nije usmereno na pojedinačna ubistva već na nestanke čitavih budućnosti – onako kako Amritu i Tuliki nije bilo suđeno da se uzmu i imaju porod, a što su dakoiti samo „ozvaničili“, tako će onda Amrit izbrisati nekoliko generacija ove porodice u sve luđim, sve BRUTALNIJIM akcionim set pisovima u kojima momak-koji-se-dobro-bije postaje ruka božije, jelte, odmazde.

Sjajna stvar u vezi sa tim je što Bhat ne oseća potrebu da nam ovo crta: ovde nema ni vizuelnih referenci, a, srećom, ni dijaloških infodampova da se poveže Amritova osveta sa nekakvim mitološkim temama;  u dobroj tradiciji klasičnog žanrovskog akcijaša sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, teme filma su spakovane u podtekst, da ih traže, nalaze i obrazlažu kritičari i akademski, jelte, radnici, a na terenu se uglavnom ćuti i dobro, krvavo radi.

Štaviše, kada Bhat nalazi za shodno da samo malo popusti gas i napravi nekakve vizuelne omaže, ovo su prevashodno reference na akcijaše i horore sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih, iznad svega radove kao što su First Blood, Predator i Alien, i ovde imamo par spretno osvetljenih i slikanih scena sa mudro postavljenom atmosferom jeze i tenzije a posle kojih akcija, za koju znate da sledi, bude JOŠ JAČA.

Direktor fotografije, Rafey Mehmood radi ovaj posao od polovine devedesetih i Kill je snimljen izuzetno, pogotovo, još jednom da ponovim, imajući u vidu skučen prostor voza, monotonu scenografiju, apsolutno KOŠMARNA ograničenja koja imate pred sobom kada film OVAKO brutalne akcije snimate u nečem što je tesno kao da ste u dupetu. Tih par „atmosferičnih“ scena koje smo pomenuli takođe izgledaju vrlo dobro sa posebno lepim momentom kada u vagonu bez svetla vidimo snopove baterijskih lampi kako pokušavaju da u tami nađu opasnost pre nego što opasnost pronađe nositelje tih lampi.

No, heroj ove produkcije mora biti i Shivkumar V. Panicker, montažer koji se ovde naradio za sve pare. Kill je film u kome su akcione scene rađene sa mnogo čestih i brzih rezova a što je, generalno, tehnika koju puristi poput mene ne vole i smatraju je za „varanje“. No, u ovom slučaju ona je svakako bila opravdana logističkim izazovima snimanja u ovakvom prostoru a Panicker je materijal iz ko zna koliko različitih tejkova i sa više kamera sklopio u neverovatno dinamičnu, eksplozivnu celinu, kreirajući akciju koja izgleda istovremeno neverovatno brutalno ali i dovoljno realistično.

I ljudi zaduženi za kreiranje zvučnih efekata u foley sobi su ovde zaslužili separatnu pohvalu. Kao film u kome vatreno oružje skoro da ne figuriše, Kill veliki deo svog karaktera duguje STRAHOVITOJ procesiji tupih udaraca i vlažnih, bolesnih zvukova prosecanja noža kroz meso koje su foley majstori kreirali žrtvujući ko zna koliko lubenica na oltaru umetnosti. Rezultati su izvanredni do te mere da morate aktivno da se usredsredite i čujete da je i muzika u akcionim scenama (Ketan Sodha) jako dobra.

Kill nije VELIKI film. Dijalozi su šturi (a Bhatu je sa njima još i pomagala koscenaristkinja Ayesha Syed) i glavni junak je lep-ali-prazan oblik muškarca u centru radnje, što su objektivne zamerke. No, njegova akcija je nezaustavljiva, nemilorsdna, brutalna, ali i dobro odmerena pa onda i potpuno katarzična. Odsustvo nekakve kompleksnije dijaloške i karakterološke dimenzije mi je i omogućilo da film uživo prenosim svojoj ženi koja je sedela okrenuta leđima ekranu i gledala u svoj telefon, a što je najbolji način da ovaj, apsolutno navijački film, pogledate ako već nemate priliku da ga vidite u bioskopu sa ekipom istomišljenika.

On, naravno, i nije za ljude slabijeg stomaka, ovde se koriste noževi, bodeži, zidarski čekići, mesarske satare i stolarske sekire, ovde se kolje, seče, probada, lome se prsti, baca se iz voza, glavni junak pomoću vatrogasnog aparata pretvori glavu jednog od razbojnika u kašu, a kasnije drugom nabije flašicu sa benzinom za upaljač u usta pa mu zapali čitavu glavu, i ovo nije, dakle, film koji treba da gledate sa malom decom.

No, on apsolutno ima tu prevratničku, katarzičnu, JEDI GOVNA energiju koju samo najbolji akcioni radovi ovako čisto mogu da prenesu, dotičući primalne, najprimalnije primitivne instinkte u čoveku i dajući mu, pored sve krivice koju legitimno oseća, momenat čiste transcendencije resetovanja na fabrička podešavanja. Umetnost, da podsetimo, nije obavezno tu da nas oplemeni, ali JESTE da nas izvali iz ležišta i natera da se zamislimo. I Kill to APSOLUTNO radi. Američki rimejk ovog filma, u saradnji Lionsgatea i 87Eleven Entertainmenta, dakle, kombinacije koja je odgovorna i za John Wick, je u nekoj fazi razvoja od 2024. godine, ali teško mi je da zamislim da će imati i 60% surove, eksplozivne energije originala. Ne propustite!