Danas ćemo da malo pogledamo dve Marvelove kolekcije recentnih miniserijala a koje podsećaju da kompanija Walt Disney poseduje najbolje delove mog detinjstva i tinejdž-godina i da će tako, verovatno, ostati zauvek. Oba stripa o kojima danas pričamo su do Diznija došla – neko direktno, a neko indirektno – posredstvom danas nepostojećeg 20th Century Fox koga je House of Mouse kupio pre nekoliko godina i danas povremeno navuče njegovu kožu kada želi da u nama izazove posebno jak talas nostalgije. Ali to je onda i podsećanja da je Fox imao neke zaista ikonične serijale i franšize i da Dizni, kao usisivač, sve to dovodi u svoj atar i njime raspolaže po svojoj volji.

Predator Kills the Marvel Universe je neka vrsta finala relativno labavo povezanog ciklusa u Marvelovim stripovima gde se tokom proteklih nekoliko godina Predator susretao sa različitim Marvelovim likovima. Ovo je uglavnom pisao Benjamin Percy, pa je narod to prozvao i „percyverse“, pošto se, a to pogotovo vidimo u ovoj kulminaciji, radi o narativima koji se dešavaju unutar istog kontinuiteta i tvore, dakle, alternativni univerzum. Lično, prilično volim kada su alternativni univerzumi u početku identični onom glavnom koji znamo iz mejnstrim stripova, dakle sa istom prošlošću i likovima koji imaju identične karakterizacije i odnose kao u glavnim pričama, a onda se desi nešto što poremeti istoriju koju, jelte, poznajemo. Šta je bolje od Predatora da remeti stvari? Ništa, eto šta!

Jesenas sam pisao o Predator vs. Spider-Man i nisam bio oduševljen na ime Percyjeve dosta slobodne interpretacije karakterizacija glavnih junaka i neadekvatnog – barem po mom osećaju – žanrovskog skretanja u smeru vrlo partikularne verzije horora za koju ne bih rekao da obogaćuje legat Predatora već da ga malo pojeftinjuje. Razumem, naravno, da postoji jako iskušenje da se „lore“ o Predatoru proširi  u odnosu na onaj suvi minimum koji vidimo u filmovima i u stripovima se to, istorijski, radi, ali ovo je, mislim, nauštrb te savršene „drugosti“ Predatora koju su makar prva dva filma uspostavila, dajući nam snažan arhetip kosmičkih lovaca čiji je način života neraskidivo povezan sa lovom i sakupljanjem trofeja, bez potrebe da se ulazi u njihove unutrašnje živote ili detalje njihove kulture.

Nagađate, Predator Kills the Marvel Universe radi baš ovo potonje. Istovremeno ovo nije uobičajen „… Kills the Marvel Universe“ strip kakve Marvel povremeno izbacuje pokazujući kako bi izgledala alternativna stvarnost u kojoj Deadpool, Punisher ili Wolverine iz nekih razloga odluče – i uspeju – da pobiju sve druge superheroje. Predator Kills the Marvel Universe je bliži „normalnom“ Marvelovom company crossovery i mada je u pitanju sasvim korektan mali „događaj“, manje je uzbudljiv i disruptivan nego što biste očekivali.

Naime, u drugim „… Kills the Marvel Universe“ serijalima akcenat je na neizbežnosti, na pokazivanju kako samo jedan lik može da savlada i ubije sve one superherojske ikone koje volimo tolike godine, i ovo je temeljita anihilacija tog alternativnog univerzuma u jednoj katarzičnoj orgiji nasilja. Predator Kills the Marvel Universe ide drugačijim putem. Nastavljajući se direktno na Predator vs. Spider-Man, on pokazuje kako se Predatori (dakle, ne jedan Predator već čitava vojska) udružuju sa lovcem Kravenom koji je u prethodnom serijalu bio praktično suprotagonista i, nakon što je okusio uzbuđenje susreta sa tuđinskom rasom koja, kao i on, živi za lov, rešio je da svoje veštine stavi na raspolaganje njenom, jelte, političkom rukovodstvu.

Premisa je ovde da Predatori više ne žele samo da love već da uzmu planetu Zemlju za sebe i kolonizuju je – ima tu i neko priručno objašnjenje zašto – a da im je Kraven onda neka vrsta stručnog konsultanta koji im pomaže da razviju posebne strategije za poražavanje svakog pojedinačnog superheroja uzimajući u obzir njegove moći i kapacitete. Napad počinje mučki, s leđa i bez objave rata i u prvim brojevima stripa vidimo kako neki od omiljenih, ikoničkih Marvelovih  likova bivaju ubijeni bez milosti. Onda se ipak preživeli superheroji ohafizaju, shvate sa čim imaju posla – pogotovo Black Panther, Wolverine i Spider-man, koji su u ovom univerzumu već imali susrete sa Predatorima – i kreće očajnička borba za sudbinu majčice Zemlje.

Onako kako je Predator vs. Spider-Man pojeftinio premisu i estetiku Predatora pretvarajući ga u slešerski horor, tako i Predator Kills the Marvel Universe ne igra na jake strane koje Predator kao koncept ima (tj. da je u pitanju visokotehnološki, maskirani Rambo sa dredovima). U ovom stripu Predatori su samo vojska, dobro obučena i opremljena, ali se ne razlikuju ni po čemu značajnom od bilo koje druge svemirske okupacione sile koja dolazi da čovečanstvo ukloni sa Zemlje i zauzme njegovo mesto. U Marvelovom univerzumu ovakve incidente prosto zovu „Utorak popodne“ i Percy ne uspeva, mada najverovatnije ni ne pokušava, da izmisli nešto originalno u ovakvoj postavci. Dakle, oni nas napadaju, mi žestoko uzvraćamo, heroji se udružuju, po ko zna koji put prevazilaze sopstvena mentalna i fizička ograničenja i do poslednje kapi krvi i znoja brane planetu od zavojevača.

I, mislim, to je fajn, nije da sam ja sad kao prerastao stripove u kojima Spider-man, Iron Man, Nightcrawler, Wolverine itd, moraju da rade zajedno kao poslednja odbrana čovečanstva od anihilacije. Percy ovo piše jednim palpoidnim tonom sa sveznajućim naratorom koji farba akciju dramatičnim proklamacijama i to je sasvim korektno kao forma pripovedanja, posebno uz vrlo solidan crtež koji, kao i prošli put, radi Brazilac Marcelo Ferreira, ali sada samo kao jedan od tri crtača. Ostala dvojica su Daniel Picciotto i Brent Peeples, pa onda imamo i tušera (Jay Leistein), kolore je radio Frank D’Armata a letering Clayton Cowles. Naravno, to da imamo različite crtače čak i u okviru jedne jedine epizode – verovatno su rokovi bili užasno kratki – znači i vidljivu razliku pa i disonancu u stilu. Ferreira je ovde svakako najatraktivniji i najbolje radi u savremenom kućnom stilu Marvela, no, iako strip ima uspone i padove u domenu crteža, ništa ovde nije loše i sve se prilično dobro uklapa uz taj palpoidni ton što ga Percy uspostavlja. To da ovde moramo da dobijemo i „posebne“ Predatore, sa individualnim imenima, koji treba da budu i vizuelni distinktni znači i da je grafički tim morao da smisli osobeni dizajn njihovih oklopa i opreme i to izgleda prilično dobro, a akcija, koje ima dosta, je energična i propisno krvava kako i dolikuje stripu koji se naslanja na R-rejtovani, kultni akcioni film u kome su igrala dva buduća američka guvernera.

Njegova najslabija strana je baš to što je Percy osećao potrebu da nam približi društvo Predatora, pokaže nekakvu njegovu organizaciju i hijerarhiju, što Predatori moraju da govore i generalno budu nešto drugo – i manje zanimljivo – a ne one neprozirne, zastrašujuće maske koje su bili na kraju osamdesetih godina i za koje smo spekulisali da li uopšte imaju jezik, ili ikakav intelektualni život izvan koncepta lova. Meni je to objektivna slabost ovog stripa, ali on je, kad se to stavi na stranu, jedan korektan Marvelov kompanijski krosover sa nešto krvavijim ishodima od proseka i mada ne radi mnogo toga pametnog, radi dobro i žustro. Plus, kraj je ostavljen dovoljno otvoren da je razumno pretpostaviti da ćemo negde krajem ove ili naredne godine dobiti i neku vrstu druge sezone. Amazon kolekciju ima ovde.

Drugi strip za danas ima možda malo dostojanstveniji razlog da postoji. Star Wars: Han Solo – Hunt For The Falcon je publikovan sa eksplicitnom agendom da bude posebna priča kojom se obeležava deset godina od dolaska filma The Force Awakens u bioskope i kao takav on popunjava deo slagalice koja, uprkos tome koliko Marvel objavljuje stripova po Star Wars predlošcima, ima BAŠ MNOGO praznine.

Štaviše, Han Solo – Hunt For The Falcon je jedan od retkih savremenih stripova o Zvezdanim ratovima koji se dešavaju u post-Return of the Jedi periodu; većina serijala po ovom predlošku koje Marvel radi poslednjih godina se dešava u „klasično vreme“, dakle,  pre pada Imperije, a tek je prošle godine relansirani Star Wars dobio mogućnost da svoju radnju postavi u vreme neposredno nakon smrti Imperatora i rastakanja međuzvezdanog carstva.

Han Solo – Hunt For The Falcon se događa mnogo bliže „sadašnjem“ vremenu, utoliko da nam prikazuje ostarelog Hana Sola koji se nelagodno oseća u „civilnom“ životu. On i princeza Leia su već rastavljeni na početku ovog stripa, njihov sin Ben je već porastao a Han drži trkačku promociju na planeti Malastare koja mu donosi, reklo bi se, dovoljno novca i uzbuđenja. No, stari pustolov je stalno nervozan, nezadovoljan, depresivan i ne može samog sebe da ubedi da se ovako završava priča o legendarnom pilotu i krijumčaru koji je na ime svojih herojskih usluga pobunjeničkoj strani kasnije dobio visok društveni status.

Strip dosta srećno postavlja svoj zaplet, dajući nam uverljivo motivisanog Hana koji shvata da brak i stabilan prihod naprosto nisu za njega, da je – ma koliko to nezrelo bilo – on jedino srećan kada upada u razne pustolovine i nevolje diljem svemira i da je, uprkos sada sedoj glavi i tom statusu u društvu jedini način da se iščupa iz kandži depresije to da pronađe svoj davno izgubljeni brod, Millenium Falcon, i otisne se u neku novu avanturu.

Da bi se ovo desilo, on odlazi i na Kashyyyk da pronađe svog kopilota i saučesnika u brojnim svinjarijama koje su pravili tolike godine, Vukija Čubaku i, uz obećanje mnogo uzbuđenja i pustolovina koje će kasnije vredeti da se prepričavaju, uspeva da regrutuje čupavog prijatelja uprkos tome što čitalac vidi da je ovaj, za razliku od Hana, veoma dobro prilagođen porodičnom životu i da ovo čini više da bi mogao da pazi na matorca koji je, možda, na putu da načini najveću grešku u svom životu.

Ton stripa je srećno pogođen, sa tom melanholijom poodmaklih godina koja muškarca (svakako i poneku ženu) tera da svakog dana preispituje svoje životne izbore, pa onda i da radi stvari koje će okolina smatrati neprimerenim, čak nezrelim, samo da bi onoj mladoj osobi što još živi u njegovom srcu, ispunio jedinu želju koju ima. Drugi matorci se tetoviraju ili kupe motocikl, Han Solo kreće preko pola galaksije, upada u sumnjive barove i ima posla sa ozbiljnim šljamom i propalicama, kako bi prvo ušao u trag svom starom brodu, a onda i smislio kako da ga povrati sebi iz ruku ljudi koji, kako da kažemo, neće da se prevashodno pozivaju na zakon i sudsku, jelte, zaštitu.

I bude to jedna lepa pustolovina, sa malo akcije, malo humora, ali i dosta tog odmerenog reflektivnog tona u kome vidimo da je i Han svestan kako ovo nije avantura kao što su bile one kada je bio mlad, lud i nije imao ni jednu brigu u životu sem da sačuva živu glavu i smisli odakle će mu doći naredni obrok. Rodney Barnes koji je ovo napisao je iskusni televizijski scenarista i producent, sa takođe nekim autorskim stripovima u portfoliju a koje izdaje za sopstvenu kompaniju (Blacula: Return of the King sa crtačem Jasonom Shawnom Alexanderom mu je bio nominovan za Ajznera), a za Marvel je već pisao stripove o Mandalorianu.

I to iskustvo i profesionalizam se vide, mada, pošto moram da budem picajzla kada je u pitanju Han Solo, jedan od – for betr or for vrs, jelte – najuticajnijih fiktivnih likova u mom životu, ovo nije strip bez svojih problema.

Jedan od njih je potencijalno vezan za činjenicu da čitalac koji je gledao The Force Awakens unapred zna da Han Solo neće svoj brod naći do kraja ovog stripa. Kažem „potencijalno“ jer mislim da ovo nije STVARNI problem u smislu literarnog kvaliteta ovog miniserijala; Barnes ga je i zamislio kao pripovest u kojoj je putovanje važnije od odredišta i gde Han Solo putovanjem dolazi natrag sebi, pa do kraja malo i sazreva – uz pomoć Čuijeve nesebične podrške, naravno – i ne može se reći da je bez razloga išao na taj put.

No, konkretniji problemi su u samom pripovedanju. Barnes želi da nam podari starijeg, melanholičnijeg Hana Sola, koji će se junačiti da je i dalje onaj stari pustolov što ga pamtimo iz originalne trilogije, ali će i sam sa protokom vremena uviđati da se promenio, i to je okej, pa je ovo lik koji sa jedne strane ima unutarnje monologe u kojima razmišlja o životu, a spolja nastoji da bude frivolno spadalo koje ispaljuje duhovite fore u najtežim situacijama, no problem nastaje kada se vidi da Solo naprosto nema pravog parnjaka u ovoj pripovesti da o njega (ili nju) reflektuje svoje misli, teze, nedoumice. Gangsteri sa kojima ima posla su jednodimenzionalni i zaboravljivi humanoidni tuđini, a Čubaka koji je sa njim većinu vremena ne govori „našim“ jezikom i dijalozi se svode na Hanove monologe.

Ovo teorijski MOŽE da bude efektno i imam utisak da je Barnes i želeo da ima tu situaciju u kojoj brbljivi protagonist samog sebe dovodi do mesta na kome uviđa paradoks svog življenja i shvata da mora da prelomi i konačno odraste, ali strip u prevelikoj meri počiva na njegovim monolozima, do mere da mnoge scene Han čitaocu prepričava iako on sopstvenim očima vidi šta se dešava u njima.

Ovo je problem koji onda utiče i na karakterizaciju – Han deluje gotovo malo i dementno – ali i na sam tempo naracije, a posebno je šteta jer je crtač, Ramon Rosanas veoma dobar. Španac ima mnogo iskustva u radu na Star Wars stripovima i ne samo da svet u kome se sve ovo događa predstavlja sa jednim izuzetno izgrađenim osećajem za dizajn, ali i ton – jer treba nabosti tu kombinaciju retrofuturističke visoke tehnologije i srednjevekovne gizdavosti – nego su mu i likovi odlični. Han Solo je ovde izvrsno urađen sa kombinacijom te staračke melanholije, tvrdoglavosti da se prkosi godinama, i frivolne, pustolovne, mladalačke energije. Rosanasa sam već više puta hvalio i ovde on demonstrira izuzetno lep i čist rad sa linijama, pažljive, „evropski“ disciplinovane kompozicije a koje opet imaju i dosta atmosfere. Guru-eFX na kolorima podvlači ovo potonje a Joe Caramagna radi lep, uredan letering.

Han Solo – Hunt For The Falcon ima sve karakteristike visokokvalitetne, „A“ produkcije, kako i dolikuje stripu koji se bavi prelomnim momentom u životu jednog od najomiljenijih likova popularne kulture poslednjih pola veka. Tema mu je dobra i rad sa likovima ide u pravom  smeru, ali stoji da je crtež vidno sigurniji i efektniji od samog teksta kome je isuviše okrenut prepričavanju umesto da bude hronika proživljavanja. Ipak, ako ste old school ljubitelj Star Wars i Han Solo vam je, kao i meni, praktično član porodice, ovo se mora pročitati. Amazon ga prodaje ovde.