Wild Animals je tačno onakav strip kakve priželjkujem i očekujem da dobijam od izdavača Mad Cave Studios. Ovo je miniserijal od pet epizoda iz prošle godine – kolekcija je izašla ovog Februara – koji su radili neki ugledni profesionalci američke strip-industrije i koji ima formu i kvalitet mejnstrima, a koji opet ima oštrinu i karakter što ga očekujemo od creator-owned projekata. Istovremeno, i možda još i važnije, ovo je 100% žanrovski strip, tvrdo skuvani pa onda i malo u rerni zapečeni krimić sa korumpiranim pandurima i osvetničkom misijom koja kreće loše i nastavlja još gore, a da istovremeno spretno presreće naša očekivanja vezana za žanr i u realnom vremenu vrši smele hirurške zahvate na tkivu svog narativa. Kada krvavi i izmučeni, zajedno sa glavnim junakom stignemo do kraja ove priče shvatićemo da smo pročitali nešto što komentariše taj žanr u kome radi ali i nudi smislene opservacije relevantne i za naš svakodnevni život. Baš kako dobar žanrovski rad i treba da, jelte, radi.

Wild Animals je jedan od novijih projekata scenariste Eda Brissona, čoveka koga sam u više navrata hvalio za njegov rad unutar korporativnog, glavnotokovskog superherojskog stripa. Kanađanin je radeći za Marvel pokazao da je pouzdan profesionalac koji ume da napravi strip po sopstvenim idejama i da to bude dobro, ali i da se odlično snalazi kad mu uvale koske koje su drugi oglodali. Extermination je bio vitak i efikasan mini-događaj unutar X-Men korpusa, osvežavajuće fokusiran i lišen viškova, a njegov rad sa serijalom Old Man Logan (i zatim Dead Man Logan i Avengers of the Wastelands) nakon što se zemljak Jeff Lemire smorio je bio zapravo vrlo dobar i jedan decidno“B“ strip dovezao do dostojanstvenog zaključka. Čak je i u DC-ju posle radio opravke na serijalu Deathstroke, Inc. i jednu grozno zamišljenu i još groznije realizovanu ideju elegantno eutanazirao.

Brisson poslednjih par godina radi uglavnom za ne-superherojske izdavače, AWA, BOOM! i Dynamite i nekako se ovaj dolazak u Mad Cave onda logično uklapa sa njegovim očiglednim interesovanjem da diversifikuje svoj portfolio i radi u različitim žanrovskim kategorijama, plus, naravno, da bude vlasnik svojih stripova.

Ovo je možda i uobičajena trajektorija scenarista koji nekoliko godina rade za „Big Two“ i onda iskoriste prepoznatljivost i reputaciju koju im je to donelo da lansiraju multiple creator-owned projekte. Neki se posle i vrate korporativnoj superherojštini, pod svojim uslovima (npr. Kieron Gillen ili Matt Fraction) a neki ne (Ed Brubaker, Rick Remender), ali Brisson je i neko ko je nekih pola decenije vodio sopstvenu izdavačku kuću (New Reliable Press) pa verujem da ima mnogo simpatija za firmu kao što je Mad Cave i nadam se i njegovim budućim projektima u saradnji sa ovim izdavačem.

Sa druge strane stola u ovom projektu je Andy Kuhn jedna iskusna, stara kajla koja je crtala mnogo toga i za Marvel i za DC, i za Valiant, i za BOOM! i za IDW… Notabilno, sa Philom Hesterom je radio Firebreather za Image a od koga je kasnije napravljen crtani film za Cartoon Network. Kuhn je veliki profesionalac i primer kakvu klasu crtača sada možemo da očekujemo u Mad Caveovom katalogu. Pogotovo je sjajno da onda njega koloriše irski maestro Dee Cunniffe a tekst leteruje Rob Jones i Wild Animals je strip koji pleni i kvalitetom i karakterom još i pre nego što pročitate ijednu tablu.

A, mislim, karakter namirišete i čim vidite tu DIVLJAČKU naslovnu stranu kolekcije – koja je bila i naslovna strana prvog broja – sa momkom što podiže okrvavljeni čekić, bestijalnog izraza na licu i raščupane kose, očigledno uhvaćen u trenutku besa od koga se intelekt potpuno isključuje i kontrolu nad postupcima preuzimaju najniži nagoni. Wild Animals, dakle, na keca hvata čitaoca za revere, unosi mu se u facu i bez reči mu saopštava da ovo neće biti strip koji se čita iz čiste zabave, već storija što vijuga kroz neke do najmračnijih hodnika ljudskog uma ali i najkorumpiranijih mesta u ljudskom društvu.

No, kada onda okrenete stranu – ili nekoliko – i stignete do prve table, ton i tempo stripa su na sasvim drugom mestu. I on zapravo počinje na nešto što jako asocira na kraj: u bolničkoj sobi, pored kreveta starije žene prikačene na infuziju i boce sa kiseonikom koja razgovara sa svojim sinom, prisećajući se zečića koga mu je jednom poklonila. Stara gospođa nije TOLIKO stara – njen sin, Neil je tek u ranim dvadesetim – ali je JAKO bolesna i već iz njenog malo pogubljenog, konfuznog govora (videti kako Jones spretno radi letering da nam sugeriše njenu kadencu, pauze u govoru, modulacije glasa) naslućujemo da joj nije još mnogo ostalo.

Prvi preokret se dešava čim Neil izađe iz bolničke sobe da krene na posao, pošto iz njegovih misli koje čujemo dok hoda ka izlazu iz bolnice saznajemo da je on tog zeca mrzeo jer nije voleo da se mazi, bežao je po celoj kući i kenjao na sve strane (kako zečevi i, jelte, rade – nisu baš za kućne ljubimce) i ovo je neka vrsta predujma za to kako će Wild Animals GENERALNO da nas voza do kraja stripa. Dakle, svaki put kada Brisson pred čitaoca stavi neki uobičajeni žanrovski trop, prepoznatljivi motiv ili karakterni arhetip i čitalac se obraduje nečem familijarnom – i dobro realizovanom – ovo će biti zamka u koju će u fullu da ugazi pa će Brissonovi preokreti da ga dočekaju nespremnog i žestoko resetuju. Ali, da se neko ne zabrine, Wild Animals je u punoj meri brutalni osvetnički akcijaš koji nam ona naslovna strana obećava i koji, da bude jasno, scenario vrlo metodično postavlja pokazujući nam kako i zašto su Neil i njegova majka u situaciji da ona leži u bolnici i (verovatno) umire, on radi usran, nezahvalan posao za kasom u maloj prodavnici a gazda od stana u kome stanuju im najavljuje da će da ih ekspresno iseli ako pare za kiriju ne stignu do Petka. Iako su u istom stanu majka i sin bili sedamnaest godina i nikad nisu kasnili sa kirijom.

Brisson i Kuhn ovde drže masterklas iz pripovedanja i postavljanja čitaoca tačno na mesto na kome žele da ga imaju pre nego što krene hardkor. U sceni u kojoj se Neil prepire sa vlasnikom stana, recimo, vidimo da je dnevna soba, sada kada je majka u bolnici, neuredna, sa razbacanom odećom, otvorenom kutijom od polupojedene pice na stolu i samo ovaj jedan jedini kadar nam govori, bez potrebe da se sad tu nešto kao verbalizuje, u kakvom je Neil stanju. Nered u sobi je refleksija nereda u njegovoj glavi ali i odraz konfuzije za koju ćemo tek kasnije u stripu shvatiti da ide ruku pod ruku sa gorućom žudnjom za osvetom.

No, majstorski potez je onda to da čitalac saznaje zašto i kome to Neil želi da se osveti tik pre nego što mu zazvoni telefon i iz bolnice mu jave da dolazi što pre kako zna i ume (snažno sugerišući da je majka na samrti) a onda se on posvađa i uđe i u fizički sukob sa nerazumnim tinejdž-mušterijama u prodavnici pa onda izvuče deblji kraj. Kada se Neil na kraju ponižen i premlaćen dovuče do bolnice gde će mu saopštiti da je stigao prekasno, čitalac je pun adrenalina i napumpan besom koji negde mora da iskali isto koliko i glavni junak.

Žanr osvetničkog akcijaša je poznat i dobro opisan u literaturi i podrazumeva se da on ima neke konvencije, da se neke stvari u njemu prećutno prihvataju a o nekima se ne raspravlja jer inače ne bi bilo moguće raditi ovakve narative. Brisson, pak, od ove tačke nadalje kreće da dekonstruiše žanrovsku strukturu, uspevajući da ima i jare i pare. Wild Animals je onda i punokrvni, brutalni revenge-fantasy narativ o mladom čoveku koji se sveti ljudskoj đubradi za nepravdu što je njemu i njegovoj porodici počinjena još dok je bio nedužno, nevino dete – a što je na njemu ostavilo neizbrisive psihološke ožiljke, simbolisane opekotinama od vrelog ulja koje je pretrpeo tokom fatalnog incidenta, od kojih i danas ima izgorelu kožu na velikom delu tela, uključujući na licu – ali i metodična, skoro akademska dekonstrukcija klišea i readymade rešenja osvetničkih narativa koja nalazi strahovito mnogo energije u razotkrivanjima novih slojeva zapleta i karakterizacija.

U tehničkim terminima, strip šalje Neila u samotnjačku „istragu“ zločina koji se desio pre mnogo godina, u nepoznat mali grad koji je nekada živeo od fabrike konzervirane hrane što je dobro poslovala, a sada uglavnom umire, u kome novi momak sa vidnim ožiljcima na licu jako štrči. Neil je gonjen besom, očajem i adrenalinskom kompulzijom da bar NEKAKO validira svoj promašeni život u kome je do juče bio samo i isključivo žrtva a njegova potraga za ljudima koje smatra krivim za to je nezgrapna, nespretna i ne ide onako kako smo navikli da se to dešava u filmovima. Neil je na kraju krajeva, tek nešto više od dečaka i sam je svestan da je izgubljen i da će uskoro tuga i svest o tome da je potpuno sam na svetu da ga skrhaju. Ljubaznost jednog jedinog lokalca koji nastoji da pokaže momku da je dobrodošao u gradiću ga dodatno nervira jer Neil na kraju krajeva vrlo dobro zna da ono što pokušava da uradi nije ispravno u nekom svakodnevnom smislu.

Brisson se ovde ne bavi didaktičkim „objašnjavanjem“ kako osveta nije društveno-koristan rad i Wild Animals mnogo bolje radi kroz svoj podtekst pokazujući radije nego da prepričava, koliko bi svako od nas, ubeđen da jedino transgresivnim, divljačkim gestovima nasilja može da ostvari pravdu, zapravo ispadao smešan i patetičan. No, istovremeno on Neila ne pretvara u pokazni primer luzera, uspevajući da igra na vrlo uskoj ivici između skoro parodične dekonstrukcije patetičnih osvetničkih fantazija sa jedne i poštovanja za lik i njegovu ljudskost sa druge. Wild Animals onda, prema svom kraju postaje serija zastrašujuće intenzivnih set pisova sa gotovo horor-kodifikacijom u svojim nasilnim raspletima, ali istovremeno i serija spontano formiranih, organskih „poruka“ o tome da ni mi, koji ovo čitamo, ne poznajemo sebe dovoljno da bi smeli ikada u svoje ruke da uzimamo pravdu na način o kome smo toliko puta sanjali.

Kuhn je fantastičan u ovom stripu. Njegov crtež se oslanja na debele, jake linije i senčenja velikim, punim crnim površinama. Kontrasti su intenzivni kako bi se prenela ta atmosfera stilizovanog, povišenog žanrovskog „krimića“ samo korak udaljenog od fetišističke fantazije o sadizmu i ubijanju, a da se istovremeno sačuva realistički ton koji sprečava narativ da odleti u puko fantaziranje. Kuhnovo pripovedanje je izuzetno – verujem da je pomoglo i to što je Brisson i sam crtač pa njegovi scenariji nastaju sa jasnom idejom o tome kako će se scene razvijati kroz individualne kadrove, gde će stajati „kamera“, šta će se videti itd. – sa dugačkim scenama u kojima nema nikakvog teksta i koje se prate bez imalo konfuzije ili gubljenja koraka na strani čitaoca, a onda i sa mnogo tabli na kojima glavni junak samo kontemplira o sebi i onome što radi. Često u stripovima ovakve scene crtač samo treba da dopuni prigodnim ilustracijama, bez stvarne naracije jer se ona sva dešava u tekstu, ali Kuhn njih koristi za ambijentalno pripovedanje koje dodaje gomilu slojeva narativu. Vidite recimo već četvrtu tablu na kojoj Neil izlazi iz bolnice i kreće na posao: u tekstu Brisson dekonstruiše majčinu uspomenu na zeca kojoj je čitalac tablu ranije svedočio, ali u slikama nam Kuhn prvi put prikazuje kako Neil izgleda kada je sam i kada stoji – prekrštenih ruku, namršten i konfrontativan, sa jednom jasno uvežbanom defanzivnom pozom u odnosu na svet koji ga je do sada samo povređivao – ali i kako drugi ljudi, koji nisu njegova majka, reaguju na prizor mladića što ima opekotine i na delu lica.

Onda idu one scene gde okruženje reflektuje Neilova psihološka stanja, pa strahovito nasilni flešbek u kome saznajemo kako je zadobio opekotine i gde Cunniffe briljantno svodi kolorni spektar na oker i žutu boju ne samo da bi pokazao da gledamo „prošlost“ nego i da bi čitalac osetio vrelo, klizavo ulje i pre nego što se ono pojavi u kadru. Povratak u sadašnjost donosi kolornu eksploziju a onda i eksploziju nasilja koje Kuhn razlaže na gomilu sitnih kadrova (dve konsekutivne table imaju čak devetnaest pojedinačnih panela) dajući nam pažljivo „režiranu“ borbu i neizbežni, brutalni krešendo iste, kojim Neilov dotadašnji život kulminira i koji nam najavljuje ostatak stripa.

I sve ovo vidimo samo na prvih šesnaest tabli! Kasnije, strip vodi Neila u drugi grad, među druge ljude i Kuhn radi savršene stvari sa njihovim karakterizacijama, sa prikazivanjem multiplih stranih okruženja u kojima Neil ne zna šta se gde nalazi niti poznaje ljude a među kojima, tim ljudima, on štrči sa svojom fizionomijom i opekotinama. I akcione scene su do kraja IMPRESIVNO brutalne i realistične, sa visceralnim programom što izbegava akcione hajlajte i tera čitaoca da svaki udarac i puštanje krvi oseti kao da se njemu dešavaju. Možda je najbolja Kuhnova karakteristika taj vrlo izgrađeni osećaj za to koliko toga treba da se vidi u kadru – od predmeta i detalja, pa do linija i senčenja, sa spretnim redukcijama nekih crteža na grube, centralne elemente koje idu uz povišena emotivna stanja što ih protagonisti prolaze.

Wild Animals je, dakle, briljantan strip, vizuelno izvanredan u svojoj kvalitetnoj i disciplinovanoj prezentaciji zla i nasilja koje deluje STVARNO, a tematski elegantan u uzimanju klasične osvetničke matrice za svoju osnovu pa onda bušenja rupa u njoj sve dok se ne dotakne živo ljudsko tkivo koje BOLI. Veoma jake preporuke s moje strane i, evo linka ka Mad Caveovom sajtu gde ovo možete kupiti.