Delom zbog naivnosti a delom zbog naivnosti pogledao sam My Dearest Assassin, ovogodišnju tajlandsku krvavu ekstravagancu, koju mi je Netflix na kvarno uglavio u moju redovnu dijetu azijskih akcionih filmova. Dobro, bilo je delom i iz radoznalosti: Tajland nam je početkom ovog veka dao neke od apsolutnih klasika akcionog žanra i imena ljudi i žena kao što su Prachya Pinkaew, Tony Jaa, Panna Rittikrai i Yanin Vismistananda se u ovoj kući izgovaraju sa poštovanjem i, tamo gde je to adekvatno, dužnim pijetetom.

Taweewat Wantha, režiser ovog filma pripada mlađoj generaciji mada nije u pitanju nikakav početnik. Profesionalno aktivan još od 2004. godine, kada je režirao zombi-akcionu komediju SARS Wars po sopstvenom scenariju, Wantha je narednih godina radio uglavnom manje uspele filmove u rasponu od apsurdističke komedije do horora, a izdržavao se televizijskim radom, koji i dalje traje. Sa Death Whisperer iz 2023. godine je konačno ubo hitčinu, napravivši provincijski horor film koji je te godine bio druga najuspešnija tajlandska produkcija, pa je dve godine kasnije uradio i nastavak i brže-bolje napravio još dva natprirodna horor-filma iste te 2025. godine.  Wantha radi brzo i efikasno, što mu je svakako plus a kako je početkom prošle godine osnovao i sopstvenu produkciju orijentisanu na horor, reklo bi se da je pronašao adekvatnu tržišnu i žanrovsku nišu.

Naravno, nije onda najjasnije otkud impuls da se napravi My Dearest Assassin, film postavljen na klasične hongkonške temelje i koji dosta kurčevito ulazi u ring da se ogleda sa korejskim, kineskim, japanskim i indonežanskim akcijašima što trenutno dominiraju globalnom scenom, ali je vidno inferioran po praktično svim parametrima. U startu je možda najvažnije reći ovo: nemojte snimati akcione filmove duže od dva sata, pogotovo ne ako vam je to prvi put da ulazite u ovaj žanr. Imam mnogo zamerki na My Dearest Assassin ali najveća je to da je ovo neoprostivo razvučen i velikim delom svog trajanja agresivno dosadan film.

Štaviše, sem jedne pristojne akcione scene, koja je i sama mogla da se krati, iz prvih sat vremena je moglo da bude isečeno praktično 90% sadržaja i da nam se „story so far“ da u jednom tekstualnom dampu od pet rečenica koje bi objasnile gde smo i zašto pratimo  bizarnu porodicu profesionalnih ubica a koje su u tih sat vremena što smo ih gledali na stisnute zube i objektivno previše dobre volje, profesionalno ubile slovom i brojem samo jednu jedinu osobu. I to vođu suparničke grupe profesionalnih ubica!

Azijski žanrovski film (strip, igre, literatura…) decenijama kao jednu od omiljenih tema eksploatiše „društvo profesionalnih ubica“ kao fenomen sa svojim običajima, mitologijom, hijerarhijama i socijalnim dinamikama, tako da nije fer reći da je My Dearest Assassin produkt globalne popularnosti Johna Wicka. No, ovaj film ne samo da ne pravi nikakvu zanimljivu, „tajlandsku“ varijaciju na klasične wuxia trope što su se poslednjih sedamdesetak godina razbaškarili i po japanskom, korejskom i indonežanskom filmu, već mu nedostaje i bazična dramaturška energija, čak i bazična ZAINTERESOVANOST da sa ovim motivom uradi išta zanimljivo.

Film počinje objašnjenjem da postoji toliko retka krvna grupa da je ima značajno ispod jednog promila svetske populacije, pa je ona dragocena u, jelte, transfuziološkim situacijama gde je baš nosiocu ovog tipa krvi potrebna donacija. Ovo je, razume se budalaština, jer ne morate biti hematolog kako bi znali da, u zavisnosti od krvne komponente koja je potrebna, postoje „univerzalni davaoci“ čija krv može biti korišćena bez obzira koje je krvne grupe primalac i da oni, mada statistički ređi svakako nisu TOLIKO retki u populaciji da će tajlandska kriminalna organizacija plaćati frilens ubicu da u Vijetnamu pronađe devojčicu čija krv jedino može da spasi život njihovom ranjenom šefu.

Ali dobro, ovo je jasan i prihvatljiv centralni motiv filma i iskombinovan je sa pristojno snimljenim akcionim mini-set pisom u kome vidimo da taj frilenser neuspešno kidnapuje klinku iz njenog sela nakon što joj je ubio oba roditelja, jer se pojavljuje DRUGA kriminalna grupa, iz Tajlanda dakako, koja ubija njegove saradnike, njega nagna u bekstvo a devojčicu odvede sa sobom u Tajland i tamo joj pruži dom, zaštitu i neku vrstu pseudoporodičnog okruženja u kome može da postepeno zaleči traumu i nauči da živi koliko-toliko normalnim životom.

Film odmah tu ima probleme sa naracijom, preskačući dosta godina kroz montažu da pokaže kako Lhan iz deteta izrasta u devojku i zbliži se sa dva vršnjaka od kojih je jedan, Pran, biološki sin šefa, jelte, porodičnog klana, a drugi, M, usvojeno siroče, kao i ona, ali se sve troje doživljavaju kao praktično braća i sestre. Osim što su, naravno oni obojica tajno zaljubljeni u nju a ni ona nije imuna na, jelte, romansu, iako je odrastala u izolaciji, nikada ne napuštajući objekat u kome porodica živi i radi, tj. pretvara se da ima prodavnicu antikviteta a to je fasada za ubijanje po narudžbini. Problem je taj da sa druge strane, onaj plaćenik od koga je Lhan spasena i dalje traga za njom, jer ga, kao, banda za koju je radio kada je išao da je nađe, i dalje uslovljava činjenicom da je uzeo deo para kao avans pre obavljenog posla. Ovo je nažalost potpuna glupost jer je u koliziji sa urgencijom spasavanja života velikog šefa koju smo videli na početku i film je trapav i neuspešan u utemeljenju plaćenika kao nekakvog neodredivog horor-prisustva u Lhaninom životu, više oblika i boje nego lika u njenim traumatičnim uspomenama na dan kada su joj roditelji ubijeni a ona spasena.

Wantha, da se razumemo, nije zanatski impotentan, on ume da radi sa atmosferom i vizuelno je pismen, pa, na primer, to da Lhan plaćenika pamti kao tamnu siluetu sa crvenom flekom na grudima – jer je na tom mestu on nosio zadenut cvet kada je došao po nju – jeste nešto na šta bismo prevrnuli oči da je ovo američki ili evropski film, ali se uklapa u azijsku povišenu, melodramatičnu estetiku koju autor filma gradi i dugim scenama muvanja Lhan i Prana. I sve to ima nekog minimalnog smisla, ali My Dearest Assassin izrazito kvari ta loša naracija sa previše scena posvećenim građenju hemije između troje mladih likova – a koje su potpuni fejl, hemije nema pa nema – a premalo supstance u bilo kojem od likova. Porodica u kojoj Lhan živi je sklopljena od dobrih faca. I otac i stričevi, i njeni vršnjaci svi IZGLEDAJU dobro, ali scenario – potpisuje ga Watthana Veerayawatthana, autorka mase televizijskih serija, a koja je istovremeno i profesionalna pevačica sa umetničkim imenom Jeab – je potpuno isprazan, bez ideje kako da ovim likovima da karakter, pa čak i kako da gledaocu ponudi ikakvu percepciju od čega ti ljudi u stvari žive i šta rade po ceo dan. Wanthina realizacija ovde samo malo uspeva da izvadi stvar, najviše jer on očigledno ume da dobro slika ove ljude pa kada dobijemo i kratki uvid u to kako izgledaju druge tajlandske grupe za izvođenje ubistava po narudžbini, sa scenom na prijemu gde vidimo to jedno profi ubistvo, film na trenutak pokaže da je imao kapacitet da bude nekakav makar dekadentni akcioni triler o fiktivnom ali ZANIMLJIVOM bangkoškom podzemlju gde našminkani ladyboyjevi i besprekorno obučeni old school gangsteri jedni druge ubijaju na dovitljive načine.

Ali ovo se ne dešava, film je prepun ravnog, ispraznog teksta i izlizanih romantičnih tropa gde gledalac prevrće očima dok Lhan smišlja kako da se dopadne Pranu, te koju haljinu da obuče za prvi ikada izlazak u grad koji će joj on omogućiti, te da li da kosu nosi podignutu ili da je pusti niz ramena.

Srećom onda dolazi ta jedna dobra akciona scena u kojoj film uspeva da otrese jedno pola svog ionako prevelikog ansambla i „porodica“ u kojoj je Lhan rasla i imala kakvu-takvu sigurnost, biva fatalno oštećena, a i Lhan shvata da je u nju dovedena samo da bude rezerva krvi za Prana a koji je hemofiličar i otac – i istovremeno šef bande – je smislio kako da u blizini uvek ima izvor retke krvi što je njegovom nasledniku potrebna.

To da ovo saznajemo posle šezdeset minuta je objektivna slabost ovog filma jer u prethodnih sat vremena nije uspeo da nas za likove zaista zainteresuje pa onda i ovaj preokret u njihovom odnosu ne uspeva da nam proda kao zaista značajan. No, negde posle sedamdesetog minuta Lhan rešava da preuzme stvar u svoje ruke i postane žena-koja-zna-da-se-bori  ne bi li se legitimisala kao išta više od hodajuće banke krvi. Pran, koji ni sam nije znao da njena uloga samo da mu bude uvek na raspolaganju za transfuziju želi da joj u tome pomogne, a i M je tu da priskoči i onda ide klasična trening-montaža pre nego što zli ljudi i ladyboyjevi zakucaju i na ova vrata i uvedu film u finalni sukob.

I, da ne grešim dušu, iako sam se borio sa snom najveći deo tih prvih sedamdesetpet minuta, poslednjih 45-50 imaju dosta DOBRE akcije.

Veoma se jako primeti kada u akcionim scenama, od muljavih, rezova prepunih momenata koje je verovatno radio sam Wantha pređemo na metodično postavljene i pažljivo slikane sekvence koje je, očigledno osmislio Supoj Khaowwong, iskusni kaskader i koreograf kaskadera, koji poslednjih pola decenije i potpisuje akcione scene u raznim produkcijama. Khaowwong je radio i na mnogim zapadnjačkim produkcijama, od poslednjeg Ramba, preko Kickboxer: Retaliation pa do Marvelove miniserije Ms. Marvel i ovo je ne samo iskusan profesionalac već i neko sa dobrim okom za akcioni kadar, ali i neko ko se očigledno ponosi svojom strukom. Akcione scene, kada imaju prostora da se razviju i nisu sečene čestim rezovima, rade odlično. Glumci i kaskaderi imaju dobre koreografije obaveznih gun-fu kombinacija u kojima se borilačke veštine i vatreno oružje akrobatski kombinuju i deluju smisleno. Kamera često prati duže interakcije boraca bez prekidanja i ovde kaskaderi ne samo da rade požrtvovano, sa svim onim energijama i masama koje želimo da OSETIMO u akcionom filmu nego i izvode neke atraktivne poteze. Odbijanja od zidova da se narednom udarcu da više sile, riskantni skokovi preko dva gelendera da se dođe do naoružanog protivnika pre nego što stigne da reaguje, sve izvedeno u kadru, bez reza, ovo su stvari zbog kojih gledamo azijski akcioni film i mada Wantha nije ni Timo Tjahjanto ni Kensuke Sonomura ni Donnie Yen, može da bude ponosan da u filmu što ga je on potpisao imamo nekoliko ovakvih bisera.

Čak je i borba u parteru solidna. U jednom od akcionih vrhunaca filma, jedan od najvećih šmekera u ansamblu, stric koji je do tog momenta bio praktično neranjiv, šetao se unaokolo i automatskom puškom rešavao protivnike kao od šale, pa imao vremena i da zapali cigaretu kao da je sve ovo za njega samo laki trening, u trenutku nesmotrenosti izgubi nogu. Čovek koji mu mačetom odseče celu potkolenicu je toliko brz i okretan da uspeva da izbegne i sve metke iz rafala kojim ovaj dalje pokušava da ga pogodi, pa tu krene rvanje i jedan odlično osmišljen preokret u kome naš čovek trijumfuje, ali po visokoj ceni. Kasnije u filmu imamo još koreografija rvanja sa sečivima u rukama i to je sve vrlo solidno napravljeno sa kulminacijom u momentu gde momak svojim čelom pritiska držalju noža kako bi oštricu proterao kroz grudni koš zlog ladyboya.

Film je pošteno krvav – kako i dolikuje nečemu što krv u svom scenariju tretira praktično kao izvor supermoći – a korišćenje CGI, iako vidno, nije i neukusno, i uglavnom pomaže da se efekti korišćenja vatrenog oružja bolje vide u scenama koje su postavljene u slabije osvetljene enterijere. I, opet, režija akcije i kada je puškaranje na programu brzo pređe od besmislenih, muljavih shaky cam kadrova povezanih brzim rezovima u nešto mnogo ukusnije kadrirano i montirano, sa dobrim kompozicijama u kojima ćete osetiti putanje metaka i njihove udare o ljudsko tkivo i smislenim rezovima na počinioca. Da sam se ja pitao Supoj Khaowwong bi bio potpisan kao ko-režiser ovog filma jer je njegov doprinos najvidljiviji tamo gde je najvažnije – pomenuću i maštovitu scenu sa bolničkim kolicima u plamenu!!! – pa My Dearest Assassin svojih dosadnih prvih šezdeset-sedamdeset minuta donekle iskupi nekim autentično memorabilnim akcionim programom u drugom delu.

Naravno, legitimno je da kažete kako ne želite da se dosađujete sat vremena i da ćete montažu akcionih scena pogledati na JuTjubu, a film sebi svakako ne čini uslugu time što do kraja onda još pojačava napore da svoj romantični, melodramatični zaplet dovede ne do jednog nego do dva kraja. Wantha se ovde oslanja na klasične hongkonške predloške ali ne uspeva da dobaci dalje od puke mehaničke replikacije radova boljih režisera, skoro kao da ste nekakvom LLM-u naložili da vam napravi „novog Johna Wooa“ pa je onda poslednja scena u filmu, koja se dešava usred odjavne špice, iako lepo slikana, narativno potpuno besmislena i potpuno razara čak i taj fejk patos koji film pokušava da napravi monologom glavne junakinje što ide u vojsoveru jedne gorkoslatke „happy ever after“ scene.

My Dearest Assassin nije film za normalnu publiku jer je istovremeno i previše dosadan preveliki deo vremena, a onda i preterano nasilan i krvav za nekoga ko bi možda samo hteo da se malo opusti uz akciju. Avaj, za gledaoca specijalizovanog za azijsku akciju, on je nespretno i bez razumevanja skrpljen od gomile tropa (i klišea) koje su sagradili bolji azijski akcioni filmovi i iritira tim više što je u smislu kamere i montaže zanatski uredan ali fejluje u pripovedanju i makar minimalnom radu sa likovima. Njegova jedina svetla tačka je dobra akcija u poslednjih 40 minuta i ako ste spremni na malo žrtvovanja da biste dobili svoju porciju hiperbrze tuče i časnog krvopljusa (sa sve karakterističnim sečenjem obraza od iznutra), sa oprezom pristupite konzumiranju ovog filma.