Negde u sedmom minutu južnokorejskog akcionog filma Carter iz 2022. godine, čoveku koji se budi bez sećanja u krevetu hotelske sobe  u Seulu i koga iz tog kreveta izbacuje CIA, pod optužbom da je kidnapovao i možda ubio doktora što jedini ume da spreči kataklizmu čovečanstva izazvanu novim virusom, zvoni telefon. On se javi dok mu ceo odred CIA operativaca drži uperene pištolje u glavu. Glas na telefonu mu kaže da preda aparat agentkinji iza njega, ovaj to učini, telefon eksplodira i u opštem haosu koji nastupi glas u njegovoj glavi mu kaže da iskoči kroz prozor. Treći je sprat ali ovo je jedan VELIČANSTVEN skok i naš junak vrlo kratko vreme kasnije skoro potpuno go upada u javno kupatilo koje je iz nekog razloga prepuno jakuza. Svi nose one seksi gaće koje japanski gangsteri nose kada znaju da će ih neko videti bez odeće i SVI kreću da napadaju našeg đuvegiju. I onda ovaj jedan čovek bez sećanja i sa glasom koji mu u glavi daje instrukcije pobije CELO javno kupatilo jakuza i sve se ovo, od početka filma dešava u jednom neprekinutom kadru, dakle, SVE, sa iskakanjem kroz prozor sa trećeg sprata, sprintanjem u javno kupatilo, pokoljem desetina ljudi noževima i srpovima i kojekakvim drugim oštrim predmetima u jednoj apsolutnoj orgiji krvopljusa i spektakularnog nasilja urađenog, da ponovo naglasimo, BEZ IJEDNOG REZA. A ovog čoveka, za koga ćemo utvrditi da se zove Carter Lee, igra Joo Won, nepristojno prelepi televizijski junak mnoge srcolomne serije, nabildovan za ovu ulogu preko svake pristojne mere, sa crnim tetovažama i frizurom koja sama za sebe emituje toliko muževnosti da žena može da zanese ako se samo očešlja istim češljem.

Ako vam ovo zvuči kao najbolji film na svetu – a ako ne zvuči TAMO JE IZLAZ – i već ste u ovom trenutku pojurili na internet da podelite svoj entuzijazam sa istomišljenicima, pa vidite da Carter trenutno, četiri godine nakon svog krvavog upada na Netfliks ima ocenu od svega 32% na Rotten Tomatoes, zapitaćete se da li to nešto OZBILJNO nije u redu sa svetom. Ili sa Carterom.

Carter je film koji se gleda bez daha, bar do momenta kada shvatite da ste na rubu pada u nesvest zbog hipoksije a i da ste, da li zbog hipoksije ili zato što je film naprosto PREVIŠE gust u svemu što radi, malo i pogubili konce između tajnih identiteta, tajnih zavera država jednih protiv drugih koje izvode njihove tajne službe, tajnih saradnji tajnih službi država koje rade jedne protiv drugih, zavera unutar samih tajnih službi u kojima se njihovi službenici okreću protiv svojih kolega i otkrivaju da (valjda?) rade za protivničku državu? Ili za Ameriku? Ko ovde uopšte može da se snađe? Je li Carter, uostalom, južnokorejski građanin, severnokorejski višestruko odlikovani vojni oficir, naturalizovani Amerikanac koji je tamo došao da živi i radi iz rodne Južne Koreje ili, pak, osoba po imenu Michael Bane koja se samo pravi da je Carter Lee? Ako ovde sada nekoliko puta nasumično udarim po tastaturi, ovako: fd wilo             wef                 weguoq wfcegASHASXF KIL-sdkl wd532sdf5+86sd, to će u dovoljnoj meri predstaviti konfuziju koju Carter izaziva kod gledaoca – posebno onog gledaoca kojeg Netflix najviše voli i neguje, a koji jednim okom gleda film a drugim motri skrolujući TikTok tajmlajn dok palac samo štrika i lajkuje ko besan – a bez posezanja za onim gifom žene kojoj oko glave lete matematički izrazi a ona je u potpunom, nemoćnom zabezeku.

Takođe, Carter je ceo urađen iz (lažnog, naravno) jednog kadra što doprinosi impresivnosti zanata koji nam se demonstrira ali i znači da se radnja uvek i isključivo* prikazuje hronološki i kontinuirano i bez (primetne) montaže i ovo, razume se, dodatno otežava isporuku ionako apsurdno prekomplikovanog narativa. Uostalom, evo, pokušajte VI da prepričate čitav Minority Report ali koristeći samo reči koje počinju na slovo N.

*sem kada ne!!!!!!!

Drugi problem je, naravno, što, da se izrazimo slikovito, kada u svoju narkofilsku avanturu krenete šmrkanjem samo najbolje kolumbijske koke, brzo shvatite da jedna lajna na pet minuta više nije dovoljna i zapitate se kako bi bilo da u svaku nozdrvu uvučete po jednu U ISTO VREME i, aaaaahhhhhhh, baš je dobro jebemtisve, ali pet minuta kasnije dve lajne su MALO BRATE i kako da sada šmrknem duplo više od toga? Tako isto Carter akciju počinje urnebesnim pokoljem gotovo potpuno golih jakuza u korejskom javnom kupatilu* i kada se jednom napasete TOG krvavog pudinga onda vas obična napucavanja i šaketanja kakva serviraju drugi akcioni filmovi naprosto neće raditi. Carter mora da akciju eskalira sve do samog kraja, I DALJE OSTAJUĆI U JEDNOM JEDINOM KADRU i to onda znači da će morati da se iskače iz aviona bez padobrana, da se radi džiudžicu samo korišćenjem helikoptera koji lete iznad kineskog voza usred Severne Koreje, da se ubije više ljudi u jednom set pisu nego što je Arnold pobio u Commandou, Running Manu i Total Recallu kombinovano. I ako to nije dosta, onda imamo i zombije. A ako vam je bilo dosta već na početku ovog pasusa i neugodne kokainske metafore, vi ste jedna od tih osoba koje su, makar mentalno, Carteru metaskor zakucale na bednih 5,6,  a  IMDb skor na 5,1, potpuno neimpresionirani akcijom koja je URNEBESNA ali koja posle izvesnog vremena na vas ne ostavlja nikakav utisak jer vam je spržila neurone i, uostalom, deluje kao da nema nikakvu konsekvencu.

*i, ne, film ne daje nikakvu naznaku objašnjenja šta je cela familija jakuza radila u korejskom javnom kupatilu i tamo mučila, sa namerom da na kraju ubije, nekoga ko je verovatno bio pripadnik druge familije

Režiser Byung-gil Jung je za svoj prethodni film, akcioni triler The Villainess iz 2017. godine dobio četvorominutnu stojeću ovaciju u Kanu i dosta pohvala za nehronološko pripovedanje ali i urnebesne akcione scene rađene bez rezova i onda je za svoj sledeći film, sa Netfliksovom zaleđinom, odlučio da ceo film napravi kao jedan jedini, više od dva sata dugački kadar. Poređenja sa Mendesovim ratnim filmom 1917 kojima su se ljudi frljali unaokolo u vreme izlaska ovog filma su, naravno, besmislena, Carter je korejski Hardcore Henry mnogo više nego direct-to-streaming 1917 i, u skladu sa konvencijom da u Aziji više vole akcione igre iz trećeg nego iz prvog lica, on pristupa naraciji iz „objektivne“ perspektive (za razliku od Najšulerovog subjektivnog kadriranja) i time ima slobodu da gledaocu prikaže i širu sliku i isproba neke zanimljive ideje sa naracijom koja napušta glavnog junaka – Cartera, AKO MU JE TO UOPŠTE PRAVO IME – u nekoliko navrata time što se kamera naprosto odmakne od njega i u realnom vremenu ode na drugo mesto da nam prikaže nešto drugo, relevantno za radnju, a onda mu se vrati da nastavi sa suludom akcijom dok nam čulo za grešna zadovoljstva u visceralnom pokolju sasvim ne otupi.

Carter njegovi kritičari – a pun ih je internet, iako je film u vreme izlaska na Netfliksu bio veoma gledan i neko vreme se ozbiljno dobro držao u globalnih top deset – sa puno prezrenja opisuju kao film koji je ceo u stvari kinematik iz moderne – ali srednjebudžetne – videoigre, kao da je TO nama pravovernima nekakav negativan deskriptor. Da, Carter u dobroj meri deluje kao solidan kinematik iz videoigre koju bih SADA igrao, hvalamnogonemanačemu. Ovo nikako, slažem se, nije film za „filmofila“ koji sebe smatra osobom od ukusa, ali, a što jeste problematičnije, ni ljubitelja akcionog bioskopa koji drži do formalne discipline – kinematske ili borilačke. Carter je, naravno, srazmerno niskobudžetna produkcija – koštao je oko dvadeset miliona dolara da se napravi – i u njemu se u mnogo elemenata vidi štap-i-kanap kao entuzijastični, DAJTE DA PROBAMO SAD I OVO pristup filmmejkingu. Film je iz jednog kadra, osim što naravno sasvim očigledno NIJE snimljen iz jednog kadra i montažer se nije čak ni preterano trudio da sakrije tranzicije između odvojeno snimljenih scena, što filmu, uz obilje sasvim očiglednih green screen vratolomija, vidljivog CGI intervenisanja i generalno čestog „seckanja“ slike u digitalnom spajanju nepostojećeg i postojećeg u jednu, minimalno uverljivu celinu, daje miris i ukus JuTjub projekta grupe entuzijasta koja se BAŠ zanela i vikend-zajebanciju nekako ekspandovala na celovečernju ekstravagancu koja traje preko dva sata. Da ne pominjemo širokougaono sočivo na kameri koje često scenama daje efekat ribljeg oka i za koje ne morate biti kinematski čistunac da pomislite da je možda malo TOO MUCH JEBOTE.

Ali, mislim, Carter je jedan veličanstven eksperiment iz preterivanja, opit u kome se proverava da li je TOO MUCH JEBOTE zaista TOO MUCH i iako sasvim prihvatam da sam osoba kojoj je gledanje APSOLUTNO preterane količine niskobudžetnih akcionih filmova i igranje azijskih character action igara do granice overdouza, a onda i malo preko, fatalno polomilo estetsko čulo i kriterijume za kvalitet kinematskih umetničkih dela izvitoperilo do mesta na kome prestaje perverzija a počinje patologija, umreću na brdu na kome ću tvrditi da je Carter ne samo film koji TREBA da postoji jer je hodao (skakao iz voza u pokretu u drugi voz u pokretu, ispadao iz aviona, pravio lupinge helikopterom pet metara iznad zemlje) da bi drugi trčali i testirao stvari zbog kojih bi David Leitch malo podrignuo, pogledao na shooting script što ga u tom trenutku drži u ruci i tiho, bez reči bacio naredne dve strane scenarija u kantu, već i film koji na (mnogo) više od jednog mesta demonstrira smelu i spretnu kinematografsku viziju, besprekoran zanat i efekat kakav NEĆETE dobiti od drugih filmova.

To sad zvuči kao da namerno kontriram većinskom voks populiju i nalazim tehnička opravdanja da film koji kod drugog gledaoca izaziva u boljem slučaju mučninu od preterivanja, u gorem samo potpunu letargiju, nazovem pametnim, dovitljivim i zabavnim-uprkos-sebi, ali valjda se znamo, vi i ja, valjda je jasno da nemam ništa od toga da sebe predstavljam kao serijskog kontraša i nekoga ko se trudi da nađe identitet u tome da je naspram mase po svaku cenu – pošto sam ionako IZVAN svake mase i masa sam za sebe – i da je naprosto objektivna činjenica da je Carter na momente pametan film, na momente jako dovitljiv film i da je, da, ZABAVAN, uprkos sebi ili, čak, zahvaljujući sebi.

Svakako, akcije ima TOLIKO da je Carter i neka vrsta testa izdržljivosti, sa neverovatnom količinom LJUDI na ekranu i neverovatnim putanjama kojima kamera prolazi kroz ove set pisove u vozovima, avionima, andergraund vojnim postajama u Severnoj Koreji, i, svakako, veliki deo ove akcije počiva na CGI-pojačanjima i digitalnom montiranju koje čini da nemoguće izgleda skoro-pa-moguće, ali Carter mi je vrlo retko izazivao osećaj da gledam samo uredni yuenwoopingoski balet-sa-žicama kakav je bio Matriks i njegova aproprijacija kung-fua za glumce koji ne znaju kung-fu. Scene u Matriksu su, pored sve elegantne koreografije i efekata delovale bestežinski, lišene mase, udara, energije. Carter ne pati od ovog problema i njegova je akcija BRUTALNA i visceralna, ne samo zato što krv šiklja na sve strane već i zato što glumci i kaskaderi na čelu sa Joom Wonom, izgledaju kao da se STVARNO odvaljuju od batina i bacaju unaokolo i kada vidite scene u kojima vam je jasno da fizika ne dopušta da se stvari dese na ovaj način – na primer onu u kojoj Carter ne pogine posle skoka kroz prozor jer je ispred sebe kroz prozor bacio agenta CIA koji padne na automobil parkiran na ulici, a onda se hauba tog automobila otvori, baci ga natrag u vis i Carter onda uhvati njegovo izlomljeno telo u letu, time uspori svoj pad pa onda njime i amortizuje udar o asfalt – one su urađene sa apsolutnom vizuelnom disciplinom koja, DA SE RAZUMEMO, odvaja dobre amaterske JuTjub projekte od loših. Nije svako Steven He, to smo se valjda već dogovorili?

Drugo, vizuelna disciplina je GENERALNO na visokom nivou tokom celog filma i kada u nekim momentima imate utisak da je kamerman na ivici toga da ispusti kameru jer sočivo gleda u točak vozila kojim neko nekog juri na drumu, umesto da pokazuje samu poteru, treba vam sekund ili dva da se lupite po čelu i podsetite da je ovo trenutak u kome montažer pravi rez i da je ovo najbezbolniji način da se iluzija celine očuva.

Hoću da kažem, Carter je režiran sa izuzetnim osećajem za prostor i to kako da se gledaocu i u scenama koje su objektivno haotične, prepune osoba koje se u njima bore, tuku, pucaju, probadaju, bacaju kroz prozore itd, obezbedi da zna šta se dešava, kuda je ko krenuo i zašto, da mu vodi oko LOGIČNIM putanjama kako bi učestvovao u svom ovom haosu kao superiorno bestelesno prisustvo sa privilegijom  da bude usred grotla usijane akcije i šikljajuće krvi, a da mu nikada ne fali dlaka s glave.

Dalje, Carter NIJE jedna duga, neprekidna akciona scena i Jung RAZUME koncept dinamike pripovedanja, pa su scene kao što je ona sa avionom kojim se odlazi u Severnu Koreju demonstracije majstorstva građenja tenzije i organskog ulaska u urnebesnu akciju, sa gomilom likova koji svi imaju svoje funkcije i uspevaju da čak i odrade mali igrokaz političkog trilera u kome dve Koreje, uprkos nepoverenju, uspevaju da sarađuju a pokazuje se da su samo, jelte, odmetnuti elementi sistema oni koji su krivi za sve što nam se dešava i ko nas bre posvađa (Amerikanci, naravno).

Takođe se mora izdvojiti scena u kojoj Carter sedi u kolima i kroz durbin snajperske puške posmatra scenu udaljenu nekoliko stotina metara i u ovom momentu film koji je do tada svoju energiju drsko ejakulirao po celom gledaočevom licu svojim suludim, vratolomnim švenkovanjem – ako u filmu postoji scena potere vozilima u kojoj kamera NE prođe ispod šasije automobila ili voza, ja sam tu scenu sigurno prespavao – se na par minuta pretvara u statičnu, mikro-pozorišnu predstavu koju gledate u centru ekrana i ovo je PERFEKTNO.

Čak i taj suludi zaplet u kome je svet pod pretnjom nove globalne zaraze (a u 2022. godini smo još POŠTENO odrađivali prethodnu*) a glavni junak ima više alternativnih identiteta nego što bi Filip K. Dick smislio da ste mu u bong ubacili grumen ruskog kreka pored uobičajene marende esida i metamfetamina i rekli mu da se snađe, i do kraja se NIŠTA ne razreši, pa, nekako čak i to ima jednu simpatičnu, blago farsičnu ali funkcionalnu energiju sa svojim resetovanjem ideoloških lojalnosti svakih pet minuta i zapravo drsko uspešnim postavljanjem glavnog junaka i gledaoca u istu poziciju da ŽELE da veruju da je žena koja stoji ispred njega STVARNO njegova žena i da se ne izgube u halucinacijama i alternativnim identitetima čak i kada film I DALJE NE IZLAZEĆI IZ TOG JEDNOG KADRA, bez pardona upada u flešbek.

*a ja ovo kucam u trenutku kada dobijamo zloslutne dojave o hantavirusu što je krenuo da se širi među putnicima još jednog jebenog okeanskog kruzera, i kako ovaj tekst neće izaći još nekoliko nedelja, sasvim je moguće da ćete ga čitati usred nekog novog lokdauna

Da, Carter pati od nekih poluamaterskih glumačkih performansa – ali makar ima Mikea Coltera u jednoj sceni i Mike Colter IZDOMINIRA – i njegov „stvarni“ narativ ostaje nejasan do kraja, posebno sa krajem koji skoro u najdoslovnijem smislu zloupotrebljava koncept klifhengera, ali Carter nudi i neku od najzabavnije akcije koju sam video u životu, uključujući, da, GOMILU zombija i ovo je film koji, mislim, TREBA videti jer ima ambiciju i invenciju i ako je i leteo preblizu Suncu, bila je čast leteti sa njim.