Domaći prevod naslova knjige Exhalation autora Teda Chianga, a u izdanju beogradske Booke glasi Izdisaj i Goran Skrobonja – potpisan kao prevodilac – će ovde imati legitimne razloge da me mrzi (kao da mu ih nisam već u izobilju dao proteklih meseci i godina) jer mislim da, iako tačan, ovaj prevod promašuje poentu priče po kojoj je zbirka naslovljena, ali onda i generalnu filozofiju većine – ili svih – priča u ovoj, drugoj ikada zbirci pripovedaka velikog američkog autora.

Naime, Exhalation – izašao za američki Alfred A. Knopf 2019. godine, a sa Bookinim ekstremno brzim reagovanjem i publikacijom na srpskom već 2020. godine – u ovom prevodu zvuči kao gest iako je u pitanju PROCES. Distinkcija između diskretne, vremenski omeđene i geografski jasno definisane radnje sa jedne, i stalno ponavljajuće radnje koja je deo čitavog koncepta postojanja za veliki deo živih bića što ih poznajemo je, mislim, intuitivno jasna i mada se Chiang u istoimenoj priči spretno poigrava sa očekivanjima čitaoca i nudi NEMOGUĆ ali ubedljiv univerzum da se u njemu čitalac izgubi, on ovu priču piše pre svega kao ogled o spoznaji sebe istovremeno sa spoznajom suštastvenosti tog univerzuma. Zgodno, priča se i bavi naučnim ogledom, ali ona, kao i mnogo nauke u NAŠEM univerzumu, onda ne poentira dramatičnim pančlajnom i preokretom svega što znamo već samo primiče protagonistu – koji je naučnik, istraživač – korak ili dva bliže nekakvom sjedinjavanju sa čitavim ostalim postojanjem. Ona je, dakle, opis procesa, mnogo više nego opis gesta i njen korektniji prevod bi, mislim, bio „Izdisanje“.

Opisivanje procesa a ne gesta je karakteristično za Chiangovu prozu, o tome smo pisali pre nekoliko meseci baveći se njegovom prvom zbirkom priča, četvrt veka starom Stories of Your Life and Others. Sa ovom se kolekcijom Chiang solidifikovao u savremenoj popularnoj kulturi/ žanrovskoj književnosti i od hipertalentovanog momka koji je tokom devedesetih dobijao nagrade i divljenje kolega, pisaca naučne fantastike postao neka vrsta mejnstrim autora, makar utoliko da je prodao ekstravagantno mnogo kopija i potpisao ugovor za filmsku adaptaciju naslovne priče a koju je onda dosta uspešno realizovao ugledni Denis Villeneuve pod naslovom The Arrival.

Sa Izdisajem je Chiang ovaj proces perfektuirao, a svoj spisateljski zanat izbrusio do tako visokog sjaja da ga samo njegova EKSTRAVAGANTNO intenzivna imaginacija spasava od toga da bude mašina za nakucavanje odmereno spekulativnih proznih tekstova koji neće otići nikuda i neće reći ništa zanimljivo o svojim spekulativnim premisama ali će imati razrađenu arhitekturu pripovedanja i prepoznatljive readymade likove, a što će biti dovoljno dobro da prevari 90% publike i ubedi je da čita DOBRU KNJIŽEVNOST.

Chiang nije zainteresovan za ovako nešto, a što je velika stvar. On piše priče onda kada u njima želi da istraži nešto što drugi ne prepoznaju, ne vide ili, ako prepoznaju i vide, ne umeju da artikulišu svoj odnos ka njemu, ostajući na nivou pećinskih ljudi koji se svakog jutra oduševe kada se Sunce ponovo podigne iznad horizonta jer otkud znate šta je to u stvari i kakva mu je agenda. Chiang nije pisac uzbudljive trilerske drame – ne zato što ne ume da je piše, i prethodna i ova kolekcija imaju najmanje po jednu uzbudljivu trilersku dramu – onoliko koliko je vajar svetova koji su drama sami za sebe jer se od našeg razlikuju dovoljno da znamo da su nemogući a nedovoljno da ne osećamo egzistencijalnu nelagodu pitajući se šta to uopšte ovaj naš čini mogućim a ne samo još jednom od Chiangovih briljantnih fabrikacija.

Takođe, Chiang generalno nije pisac eksplicitne društvene angažovanosti ili kritike – ma koliko, recimo, njegove priče o religijskim i mitološkim temama izazivale snažnih reakcija i veoma ideoloških čitanja – ali jeste, kako je China Miéville pisao u Guardianu, pisac empatije i humanizma koji su uvek snažno prisutni čak i kada se, da ponovimo, naracija odvija u svetovima koji ne samo da ne postoje nego je i nezamislivo da bi ikada mogli postojati. Ali Chiang ih zamisli, onda ih detaljno mapira za čitaoca a ONDA tom čitaocu pored briljantno postavljenog filozofskog ogleda ponudi i tu šaku punu humanizma i saosećanja. Priče u Izdisaju su u ovome još impresivnije od materijala iz Stories of Your Life i idu jednim elegantno odmerenim tempom, izbegavajući, uglavnom vrlo uspešno, isforsirane dramske strukture i jeftine „trilove“, a onda spretno i sa osećajem plasiraju i te humanističke opservacije. Chiang do sada nije i verovatno nikada i neće postati pisac bučne ljudske emotivnosti i spektakularne ekspresije ljudskog unutrašnjeg života, ali u Izdisaju pripovetke apsolutno imaju dodatni sloj ljudskosti i idu korak dalje i od najljudskijih, najemotivnijih momenata u Stories of Your Life, praveći sponu sa čitaočevim empatskim sklopom pored intelektualnog aparata, ali i kreirajući likove koji su procentualno više „stvarna“ , opipljiva bića a ne samo zgodne literarne alatke i vektori za prenos intelektualnih koncepata.

Radovi u ovoj kolekciji originalno su magazinski publikovani u periodu od 2005. do 2015. godine, sa dve dodatne priče koje su u zbirku ušle kao prethodno neobjavljeni tekstovi. Chiang je u ovom periodu bio itekako prepoznat kao jedinstvena, možda i malo prevratnička pojava u američkoj naučnoj fantastici pa su mnoge od ovih pripovedaka bile u najužim izborima za prestižne žanrovske nagrade, a neke su ih i dobile.

The Merchant and the Alchemist’s Gate, koja zbirku otvara je jedna od ovih potonjih, napisana 2007. godine i sa duplom krunom Hugo i Nebula nagrada koje su najviša priznanja u američkoj naučnofantastičnoj prozi. Ova je priča dobila i japansku nagradu Seiun, najstarije priznanje vezano za spekulativnu prozu koje se u ovoj državi dodeljuje od početka sedamdesetih a čije ime Seiun, takođe znači „nebula“. Iako se poslednjih godina u kategoriji najbolje prevedene kratke priče pojavilo dosta kineskih autora, Chiang, koji je ipak Amerikanac i piše na Engleskom može sa zadovoljstvom da kaže da je dobio isto priznanje koje su decenijama pre njega dobijali velikani žanra poput Bradburyja, Clarkea, Lema, Chandlera (ne, ne tog Chandlera), Discha, Martina (da, TOG Martina), Nivena, Zelaznyja, Sheldonove, Beara, Simmonsa… Naravno, svoju prvu Seiun nagradu Chiang je dobio još za Hell is the Absence of God, 2004. godine, a kasnije će još jedna priča koja je na kraju uvrštena u ovu zbirku dobiti istu nagradu.

Ovo napominjem jer je The Merchant and the Alchemist’s Gate primer za Chiangov rad izvan „tvrđe“, na spekulativnoj nauci eksplicitno bazirane fantastike i ne samo da je u pitanju bajkovit narativ smešten u bliskoistočni mizanscen već on i spretno omažira i imitira literarne pristupe vezane za priče iz hiljadu i jedne noći, kreirajući, dakle, literarnu ničiju zemlju a koja će čitaocu sa maltene svih svetskih meridijana biti u startu intimno poznata ili makar prepoznatljiva.

The Merchant and the Alchemist’s Gate je priča o putovanju kroz vreme, ali od one najbolje sorte: ona se ne zamara izmišljanjem tehnologije koja bi MOGLA da U TEORIJI omogući vremeplovljenje, i ne samo da spretno izbegava „paradoks dede“ sa kojim 90% vremeplovnih narativa mora da se rve i postavi nekakva jasna pravila kako menjanje prošlosti utiče na „postojeću“ budućnost, već zapravo i konstruiše čitavu svoju emotivnu i intelektualnu poentu oko ideje da je prošlost čvrsto zacrtana i da se ne može menjati.

Utoliko, The Merchant and the Alchemist’s Gate je onda narativ o tome kako se ljudi menjaju kroz vreme, gde vremeplovlje nije „hak“ da se intervencijom na prošlosti izmeni sadašnjost u svoju korist već ISKUSTVO koje menja čoveka i taj čovek na kraju intimno prihvata postojeću ličnu istoriju kao jedino ispravnu i time jedino i moguću. Inspirisana predavanjem fizičara Kipa Thornea kojim je objašnjavana hipoteza naučno „mogućeg“ putovanja kroz vreme, ova priča je idealan primer Chiangovog zrelog pisanja u kome se – čak i bez eksplicitne priče o nauci – jasna, razumljiva spekulativna premisa prožima sa ljudskim iskustvom i iskustvom ljudskog, a u ovom slučaju i sa jednim u jezičkom smislu veoma dobro odmerenim pastišom tradicionalne arapske pripovetke.

Naslovna priča, Exhalation je onda možda tipični „intelektualni“ Chiang, onaj koji pronalazi način da narativ bez stvarne dramske strukture ipak nabije uzbuđenjem, čak i da ima energične preokrete i obrte, a da opet ne robuje žanrovskom tempu i akcentuaciji u pripovedanju i čitaoca ostavlja zadivljenog ne time što se DOGODILO nego onim što se dogodilo otvara prostor za dalju spekulaciju i kontemplaciju unutar univerzuma koji, da ponovimo, NE MOŽE DA POSTOJI ali je đavolski interesantno oslikan.

Chianga je na ovu priču inspirisao Philip K. Dick svojom pripovetkom The Electric Ant – kod nas objavljenom kao Umjetni mrav u devedesetom broju zagrebačkog Siriusa a u engleskom originalu, za prvu pomoć dostupnom ovde – u kojoj čovek postepeno otkriva da je zapravo humanoidni robot sa lažnim sećanjima, a gde je na Chianga od svega najjači utisak ostavila literarna slika muškarca koji, kada otvori svoj grudni koš vidi magnetnu traku na kojoj je upisan totalitet njegovog iskustva i percepcije realnosti.

U Exhalation nemamo posla sa magnetnim trakama ali glavni junak, naučnik, koji je rešio, jedini u istoriji svoje rase, da izvede eksperiment gde će, pomoću komplikovane aparature bukvalno moći da posmatra svoj um dok razmišlja je moćna, barokna razrada te Dickove slike sa Chiangovim bogatim deskripcijama komplikovane mašinerije što čini život, svest, samosvest, intelekt i znanje mogućim u ovom univerzumu. Dodatno, ovo je vrtoglavo snažna diskusija o entropiji i tome da naše postojanje u univerzumu podrazumeva proces stalnog uvećavanja nereda u svemiru, zagađivanja bukvalno kosmičkih razmera koje je onda, po prirodi stvari, i plemenito i veličanstveno. Chiang ovde svojim beskrajno izvanrednim literarnim instinktom umesto o konverziji energije iz jednog u drugi tip sve uspeva da obuhvati vazduhom i njegovim strujanjem hipnotišući čitaoca da sam nastavi da zamišlja svet nastao na ideji vazdušnog pritiska kao fundamentalne sile kreacije i postojanja, da se pita kakav li je to ludi genije bio u ulozi stvoritelja i šta je ovime hteo da kaže.

Ali onda na red dolazi What’s Expected of Us i podsećanje da Chiang može da bude i ciničan kad hoće. Ili makar mračno, pesimistički satiričan. What’s Expected of Us je kratka priča koja se bavi pitanjem slobodne volje i determinizma ali to radi na jedan tipično dovitljiv način. U „našem“ svetu smo nekako uspeli da zaobiđemo ideju da klasična mehanika, ako se primeni na ceo kosmos od Velikog praska na ovamo znači da je putanja svake čestice unapred određena i da time ne postoji koncept slobodne volje za ikog od nas, time što smo uveli kvantnu mehaniku kao bezbednosni sloj nedeterminisanosti, u kome je sve u isto vreme moguće.

Chiang onda u What’s Expected of Us uvodi „objektivni“ alat u ljudsko društvo kojim se pokazuje da je predeterminisanost STVARNA, da ne postoji slobodna volja i ovo radi spajajući satiru vezanu za potrošačke navike (mašina, „prediktor“ koja je u centru priče je jeftina, široko dostupna i ne služi ničemu sem intelektualnoj razbibrizi u kojoj ljudi pokušavaju da nasamare spravu što zna svaku njihovu odluku pre njih) sa sumornim intelektualnim promišljanjem činjenice da spoznaja kako slobodna volja ne samo ne postoji nego i da nikada nije postojala, dovodi do fundamentalnog gubitka volje za življenjem. Ovo je kratak, ekonomičan, depersonalizovan narativ, bez likova – sem naratora koji šalje upozorenje ljudskoj rasi – i sa besprekornim satiričnim pančlajnom u poslednjoj rečenici koji čitaoca uprkos tome što je sve do tog momenta RAZUMEO, baca u novu spiralu egzistencijalne strave i zabrinutosti.

No, Chiangov literarni talent, ma koliko bio vidljiv u pričama poput te, svedenim na čistu krtinu, ne iscrpljuje se u tim vitkim intelektualnim ogledima i sa narednom pričom, The Lifecycle of Software Objects on demonstrira svoju sposobnost da ideju ispituje kroz dugačak vremenski period, preko mnogo strana teksta, sa multiplim likovima i u svetu koji se radikalno menja tokom odvijanja narativa. Ova je priča jedan od hajlajta cele kolekcije – nagrađena još jednom japanskom Seiun nagradom, kao i američkim Hugom i nagradom prestižnog magazina Locus – i jedan je od tekstova koji su danas, u 2026. godini relevantniji nego u vreme kada je priča izvorno publikovana (2010. godine) ili kada je izašla u ovoj zbirci.

The Lifecycle of Software Objects se, naime, bavi ljudskim odnosom ka veštačkoj inteligenciji a u kontekstu u kome ta veštačka inteligencija postepeno sazreva i postaje sofisticiranija u svojoj imitaciji života – dakle, ne nužno puke „inteligencije“ koja uostalom nema uniformno prihvaćenu definiciju. Danas smo svedoci da ogroman procenat „običnih“ (dakle ne profesionalnih) korisnika dostupnih servisa veštačke inteligencije, uglavnom LLM-ova poput ChatGPT-ja, Claudea ili Groka, od mašine traži pre svega emotivnu podršku, a ne nužno „inteligenciju“ u nekakvom širem smislu. Na kraju krajeva, sa dosta zapanjenosti i, da priznamo, i malo zluradosti smo svedočili transformaciji Richarda Dawkinsa u AI-evanđelistu koji je Claudeu ne samo pripisao inteligenciju, samosvest i kapacitet za empatiju što nedostaje većini ljudi, nego ga je i prekrstio u Claudine i sa njim započeo neku vrstu platonske emotivne veze.

The Lifecycle of Software Objects, napisana pre nešto više od deceniju i po nije imala ovu vrstu primera da se na njih nasloni, ali Chiang je vizionar velikog kalibra i njegov narativ sa onim što IMA kao primere i presedane barata na fascinantne načine. Spajajući koncepte staranja i brige za simulirana živa bića (koje epitomizuju japanske Tamagoči igračke nastale još u devedesetima) sa evoluirajućim životom onlajn zajednica okupljenim oko virtuelnih svetova kakvi su na kraju prve decenije ovog veka već uveliko bili delovi kulture glavnog toka kroz popularnost MMO igara poput Everquest, Eve Online, Ultima Online i, naravno, World of Warcraft, Chiang ovde konstruiše kompleksan narativ sa više likova i dugačkim vremenskim periodom u kome se ispituje ponašanje „inteligentnih“ softverskih konstrukta u omeđenom ali širokom virtuelnom prostoru, evolucija njihove percepcije sopstva, sveta oko sebe, razdvojenosti „virtuelnog“ i „realnog“ sveta, odnosa sa drugim „veštačkim inteligencijama“ ali i sa ljudima koji su nominalno naučnici i istraživači ali se ponašaju prevashodno kao staratelji.

The Lifecycle of Software Objects je apsolutno fascinantan tekst upravo jer stoji na idealnoj sredini između izvanredno promišljene intelektualne rasprave o tome da inteligencija NE MOŽE da se kreira prečicama i da zahteva iskustvo i, evo da kažemo, PROŽIVLJAVANJE, i prikaza promena u ljudskoj percepciji softvera onda kada taj softver lično obučavate da bude inteligentniji umesto da ga, pisanjem koda naprosto naterate da radi ono što želite. Danas smo s mnogo dobrih razloga jako skeptični prema techbro grifterima i njihovim naivnim svedocima koji nas ubeđuju da su LLM konstrukti živi jer su na prompt „reci da si živ“ odgovorili sa „ja sam živ“, ali Chiang ovaj banalni problem ostavlja za sobom već na prvim stranama priče i pokazuje kako ljudska i veštačka inteligencija paralelno evoluiraju kreirajući uzajamno zavisne empatske petlje za koje pitanje više nije jesu li STVARNE, već samo da li ih je moguće zauzdati i upotrebiti za opšte dobro. Ovo je jedna od najboljih naučnofantastičnih novela koje sam ikada pročitao i koja je, sa svakom godinom koja je prošla od njene originalne publikacije, samo nastavila da dobija na značaju, značenju i relevantnosti.

Ali onda već sledeće godine, Chiang će objaviti Dacey’s Patent Automatic Nanny, kratak tekst napisan u okviru grupnog napora u kome će pisci pisati priče inspirisane crtežima što su predstavljali „izložbu imaginarnih artefakta“, i ovo će biti pesimističniji pogled na sličnu temu. Rađena na osnovu crteža Grega Broadmorea koji je zamislio „automatsku dadilju“, odnosno humanoidnog robota specijalizovanog za staranje o ljudskoj deci, ona je neka vrsta odraza u (mračnom) ogledalu prethodne novele. U The Lifecycle of Software Objects su ljudi prevazišli svoje uloge istraživača i hladnih, objektivnih naučnika da bi usvojili uloge staratelja za mlade, sporo razvijajuće veštačke inteligencije i učinile njihove „živote“ manje stresnim i kompatibilnijim sa ljudskim društvom. U Dacey’s Patent Automatic Nanny, obrnuto, Chiang ispituje šta se dešava kada ljudsko dete podiže automat koji, u teoriji, ovaj posao obavlja mnogo efikasnije nego bilo koja ljudska dadilja.

Smeštena u poznu viktorijansku eru i prvu polovinu dvadesetog veka, ovo je priča i pisana poslovnim, publicističkim stilom sistematizovanja jedne neobične, ekscentrične ali ne – u kontekstu sveta u kome se narativ odvija – neverovatne lične istorije. „Automatske dadilje“ su u ovoj priči realistična, ali iz određenih razloga ne široko prihvaćena tehnologija i Chiang se, tipično, ne bavi tehnološkim detaljima onoliko koliko se bavi psihologijom i osećajima gubitka, krivice, nesposobnošću kanalisanja afekata kao što su ljubav i roditeljski ponos na zdrave načine. Ponovo, iako pisana „starinskim“ stilom i mnogo kraća od prethodne, Dacey’s Patent Automatic Nanny je priča koja dobija na relevantnosti i snazi poslednjih godina, sa sve većom automatizacijom poslova, uključujući u obrazovanju i vaspitanju dece, sa sada vidljivim, naučno potvrđenim negativnim rezultatima učenja „sa ekrana“ i „preko kompjutera“ po kumulativne kognitivne kapacitete novih generacija. No, Chiangova priča se pre svega bavi emocijom, ljudskom toplinom i blizinom kao ključnim dimenzijama formiranja ne „inteligencije“ već bukvalno čovečnosti u mladim osobama i sa srazmerno malo teksta šalje zastrašujuće upozorenje o tome koliko moderno društvo odlučno seče granu na kojoj svi zajedno sedimo.

The Truth of Fact, the Truth of Feeling je, kako se iz naslova da naslutiti, eksploracija dve istine koje ne moraju biti „iste“. Jedna je ona koju možemo proveriti nekakvim nezavisnim, čvrstim činjenicama, druga je ona za koju „osećamo“ da je tačna. Ovo nije tako redak literarni motiv, naprotiv, relativno se često susreće u žanrovskoj prozi u kojoj likovi „osećaju“ da žive u „lažnoj realnosti“, da li bukvalno softverskom konstruktu kao u ciklusu The Matrix sestara Wachowski, ili u konstruktu jezika i fleksibilne istorije, kao u 1984. Georgea Orwella. Chiang je, zapravo, bliži ovom drugom u svom ogledu, mada The Truth of Fact, the Truth of Feeling nije nužno narativ koji osuđuje niti usvaja mračan, dumerski stav. U njemu se pre svega – kroz dva povezana sub-narativa – raspravlja o tome da li je „savršeno“ zabeležena prošlost, dakle uhvaćena i zapisana kao skup nepromenljivih, „objektivnih“ i neumoljivih činjenica ne moguća, već da li je DOBRA za čovečanstvo.

Chiang je za ovo bio inspirisan prezentacijom iz ranih devedesetih u kojoj je prezenter insistirao da će sa razvojem nauke i opadanjem troškova proizvodnje tehnologije za skladištenje podataka biti moguće da osoba ima stalno dostupan i lako pretraživ arhiv kompletnog svog životnog iskustva.

Jedna od ranih epizoda serije The Black Mirror se bavila sličnom temom na izraženije distopijski način, prikazujući kako dostupnost golih činjenica naspram često pogrešne, a uvek po nuždi sažete i emocijama ofarbane ljudske memorije može da deluje razorno po zajednicu. Chiang se bavi sličnim pitanjima, ali njegov tekst je manje direktan u svojim zaključcima, sa više pitanja a manje odgovora u odnosu na to kako prisustvo permanentnih zapisa „stvarnosti“ menja ljudsku psihologiju i samo tkanje društva. Naravno, paralela između futurističke tehnologije kojom mlade osobe u priči „snimaju“ ceo svoj život i u stanju su da gotovo trenutno premotaju na bilo koji njegov momenat, i analize kako opismenjavanje afričkog plemena koje je do dvadesetog veka imalo isključivo oralnu kulturu i istoriju i u kome je prisećanje prošlosti često bilo stvar morala više nego činjenica je potez literarnog vizionara, pa možda i genija. Priča koja jako provocira razmišljanje ali i, sa spretno unesenim i vrlo snažno ispisanim elementom ličnog i porodičnog, priča koju jako i osetite.

The Great Silence je kratka priča nastala kao tekst koji je trebalo da ide uz umetničku video instalaciju ali na kraju za nju nije bio iskorišćen. No, on funkcioniše i kao kratki literarni rad u kome se koncept „velike tišine“ ispituje na, ponovo, tipično chiangovski način sa spojem cinizma i duboko saosećajnog humanizma.“Velika tišina“ je termin kojim opisujemo činjenicu da nakon toliko decenija aktivnog istraživanja kosmosa u potrazi sa inteligentnim  životom, ljudska rasa nije ni korak bliže tome da dokaže da je on ikada postojao izvan planete Zemlje, a kamoli da je ostvarila bilo kakvu vrstu kontakta.

U nekoj vrsti lemovske, satirične inverzije, The Great Silence pokazuje inteligentnu vrstu, sa jezikom, imenima i drugim uobičajenim indikatorima visoko razvijenog intelekta koja živi i, a ovo je emotivni udarac ispod pojasa koji od Chianga očekujete, umire uz ljudsku rasu a ova je ne primećuje i ignoriše. Kratko, ne mnogo literarno ambiciozno, ali u krajnjoj konsekvenci snažno.

Kolekciju zatvaraju dve prethodno neobjavljene priče a koje su obe bile finalistkinje nadmetanja za prestižne nagrade.

Prva od njih, Omphalos, bila je finalistkinja nadmetanja za nagradu Hugo i nagradu Theodore Sturgeon 2020. godine, a dobila je nagradu magazina Locus u kategoriji najbolje novelete. Ovo je još jedan od Chiangovih „religijskih“ narativa u kojima on, po sopstvenim rečima, bez ikakve emotivne ili duhovne spone sa bilo kojim religijskim sistemom, svejedno ispisuje autentičnu ispovest duboko verujuće osobe a koja se suočava sa izazovom vezanim za svoj sistem verovanja.

Ovde, kao i u drugim pričama koje je Chiang pisao po sličnoj matrici (The Tower of Babylon, Hell is the Absence of God) se ne radi o prostoj „krizi vere“ koliko o rekontekstualizaciji te vere i onome što ta rekontekstualizacija radi ljudskom osećaju sopstva, vrednosti, razloga i volje za život. Glavna junakinja priče je arheološkinja – duboko religiozna – koja igrom slučaja dolazi do neoborivih dokaza da je zvanična religiozna dogma pogrešna, ali ovo nije narativ o strukturi moći koja krije „pravu istinu“ od pučine.

Naprotiv, Omphalos je, kao i pomenute dve „religijske“ priče iz prethodne zbirke, ali i Division by Zero iz iste kolekcije, strašna i istovremeno humanizmom obojena priča o momentu shvatanja da univerzum nije onakav kakav ste celog života „znali“ da jeste, osim što je u ovoj priči Chiang kao fundamentalnu istinu sveta u kome protagonistkinja živi stavio teoriju o „mladoj Zemlji“ i geocentričnom kosmosu.

Sa jedne strane, ovo je samo dovitljiv literarni opit: Chiang podseća da je teorija o mladoj Zemlji – dakle o tome da je Zemlja nastala pre svega nekoliko hiljada godina – a koja se danas smatra ekscentričnim, religijski fundamentalističkim pa i konspiratološkim narativom, tokom velikog dela ljudske istorije bila opšteprihvaćena istina i da je tek poslednjih pola milenijuma donelo konkretne, neoborive dokaze da ovo nije tačno. Sa druge strane, kopernikanski princip – isto toliko star – a koji je geocentrični model svemira zamenio heliocentričnim, „ražalujući“ tako planetu Zemlju sa privilegovane pozicije centra kosmosa i božije pažnje je izazvao strahovite potrese u nauci i filozofiji (uključujuću religijsku nauku i filozofiju) i jedan je od utemeljujućih elemenata savremene nauke i savremenog shvatanja sveta. Chiang napominje da i Ajnštajnova teorija relativiteta počiva na Kopernikovom fundamentu i ova njegova priča je sa jedne strane rukavica bačena u lice religijskim zilotima koji insistiraju na poricanju postojeće i merljive fizike i matematike, ali i empatičan, saosećajan tekst u kome on razume kako je to izgubiti najsuštastvenije tlo pod nogama i suočiti se sa tim da niste posebni u očima boga.

Konačno, poslednja priča u kolekciji, novela Anxiety Is the Dizziness of Freedom u svom naslovu citira Kjerkjegora koji je upozoravao da odsustvo ograničenja u pogledu slobode izbora, umesto da produkuje osećaj euforije proizvodi anksioznost i vrtoglavicu. Danas za ovo imamo i fensi termin: paraliza izbora, a da čak najčešće ne pričamo o odsustvu ograničenja slobode izbora već samo o širem asortimanu izbora nego ikada pre u ljudskoj istoriji.

No, Chiangova priča se, ambiciozno i istovremeno razigrano, bavi neograničenošću mogućih izbora i bazira svoj, ovog puta eksplicitno dramski, zaplet na „interpretaciji mnogih svetova“, teorijskom konceptu postavljenom od strane američkog fizičara Hugha Everetta pedesetih godina prošlog veka a onda popularizovano od strane takođe američkog teorijskog fizičara Brycea DeWitta tokom sedamdesetih. I, da, ljubitelji igre Bioshock Infinite, u pravu ste, NARAVNO da je njen glavni junak dobio svoje ime upravo po ovom potonjem čoveku.

Everettova ideja je, govoreći suvljim, naučnijim rečnikom, bila u opoziciji sa do tada uglavnom preovladavajućim mišljenjima unutar još uvek mladog polja kvantne mehanike, kristalisanim unutar kopenhagenške interpretacije kvantne mehanike. Dok je kopenhagenška interpretacija – a čije verzije i danas čine osnovu poduke o kvantnoj mehanici – princip koji posvađane svetove klasične i kvantne fizike miri kroz „postulat kolapsa“ u kome sve (kvantne) mogućnosti koje su u isto vreme „istinite“, kolabiraju u jednu nakon kontakta sa spoljašnjim svetom i daju jedan jedini istiniti ishod (na primer, da kiša pada odozgo na dole), interpretacija mnogih svetova fundamentalno tvrdi da nema podele između klasične i kvantne mehanike, da su sva kvantna stanja STVARNO istinita u isto vreme, da postoji univerzalna talasna funkcija koja obuhvata čitav kosmos na svim nivoima, da ona nikada ne kolabira, i da se svi mogući ishodi kvantne funkcije realizuju kroz kreacije paralelnih stvarnosti svaki put kada dolazi do kvantnog događaja.

Neiniciranima se od ovoga vrtelo u glavi, naravno, ali mi ovde smo privilegovani sa više od pedeset godina popularne kulture koja je kroz naučnu fantastiku (više ili manje naučno potkovanu), prilično snažno u sve nas usadila ideju paralelnih univerzuma koji se međusobno razlikuju u detaljima, sa beskonačnim verzijama jedne iste osobe koja u različitim univerzumima donosi marginalno drugačije odluke i zbog toga ima donekle različite životne puteve. Poslednjih godina je koncept multiverzuma ušao u glavni tok popularne kulture i svi, manje-više intuitivno shvataju ideju da različite odluke u naoko trivijalnim momentima mogu na kraju da dovedu do drastično različitih verzija jedne iste osobe.

Chiang ovu ideju onda koristi da ispita, ponovo, ideje determinizma i slobodne volje. Šta nas tačno čini osobom koja jesmo, da li nas definišu najnovije odluke koje smo doneli, ili one originalne iz naše mladosti, ili postoji nekakav matematički izraz koji nalazi medijalnu vrednost naših odluka i onda smo nekako to „pravi“ mi? Naravno, Anxiety Is the Dizziness of Freedom ovaj opit izvodi u jednom veoma interesantnom socijalnom konstruktu u kome je nauka uznapredovala do tačke gde postoji određen način posmatranja ishoda kvantnih događaja u paralelnim univerzumima, pa i komunikacije između njih. Štaviše u Anxiety Is the Dizziness of Freedom je tehnologija koja osobi omogućuje da kontaktira svoju verziju iz alternativnog univerzuma i da sa njom komunicira ne samo postojeća već je i dostupna na komercijalnom tržištu kao skupo ali srednjoj klasi uglavnom dostupno potrošačko dobro i Chiang se ovde ponovo bavi više likovima i njihovim suočavanjem sa idejom slobode donošenja odluka i kako odluke njih definišu kao ličnosti, njihovom psihologijom i izlaženjem na kraj sa idejom da su jedna od mogućih/ postojećih ali ne i „default“ verzija sebe, nego što se bavi samom naukom.

Naravno, u tehnološkom smislu, novela je vrlo spretno napisana, tako da čitalac biva snažno uvučen u proces razmišljanja kako bi ON koristio opisane sprave, ali Anxiety Is the Dizziness of Freedom je narativ koji ima trilerski pripovedni luk i besprekorno prikazuje ljudska lomljenja u pokušajima da pronađu „pravog sebe“. Pisana ekonomičnim, elegantnim, nepretencioznim stilom, ona je vrhunski Chiang koji bi, eto, da hoće, mogao STALNO da piše kao i bilo koji pisac glavnog toka i da ga hvale za realne i nesavršene likove sa kojima svi mogu da se identifikuju. To da je jedan takav pisac „naš“ i da, kako sam i prošli put pisao, svoj talenat koristi da bi pisao veličanstvene kratke priče i novele a ne trodelne i petodelne romane sa sedamnaest podzapleta i sedamdeset likova kakve, danas, uostalom pišu uz pomoć ChatGPT-ja, je blagoslov koji verovatno nismo zaslužili ali koji nastavlja da blagosilja.

Booka je svoj tiraž izdisaja rasprodala pa vam ostaje da knjigu tražite na sekondhend tržištu a pošto smo mi sada pokrili praktično sve što je Chiang do danas objavio, makar u književnoj formi, onda da kažem da se vidimo na istom mestu za jedno deset godina, kada će mu, po slobodnoj proceni, izaći nova zbirka. Čitajte!