Znamo već da Kyle Starks uvek isporučuje dobra, ali nisam očekivao da će, evo u Aprilu mesecu, njegov serijal za Image Comics pod naslovom Wrestle Heist da bude TAKO JAK kandidat za strip godine. Nakon što sam zaklopio poslednju, petu epizodu, izašlu poslednjih dana Aprila osećao sam proverbijalni orkan emocija, kakav samo majstor pripovedanja ume da provede u čoveku, vodeći ga od smeha do suza i natrag, preko trilerske napetosti i akcionih oslobađanja tenzija, sa sve farsičnim i parodičnim elementima u nečemu što je istovremeno i komedija ali i brutalno realna priča o malim ljudima koji trijumfuju nad velikim zlom i dosežu onu pravdu o kojoj svi sanjamo a tako je retko u životu srećemo.

Wrestle Heist započeo je polovinom Decembra kao autorski Starksov projekat gde je on uradio i scenario i crtež i (pretpostavljam) kompletan letering, a samo je za kolor imao Vladimira Popova, našeg čoveka i jednog od najuspešnijih pregalaca u američkom stripu sa ovih prostora. Popov je inače doktorirao nekakve interdisciplinarne, jelte, nauke na beogradskom Fakultetu za medije i komunikaciju a do sada je kao kolorist radio za gomilu američkih strip-izdavača, publicističkih kuća i gejming kompanija – Dark Horse, Z2 Comics, Mad Cave Studios, BOOM! Studios, Dynamite Entertainment, Cartoon Network, Heavy Metal, Disney, Scout Comics, Take 2 Interactive / Double Take, Top Cow, Image Comics, Stella, Vault Comics, IDW Publishing, Wired Magazine, Adaptive Studios – ali i za Evropske strip-kuće poput Glenata ili Soleila. To da je jedan naš čovek radio na ovako dobrom i univerzalno odlično primljenom stripu je već samo po sebi sjajna stvar ali to da je Popov BAŠ ZABLISTAO na ovom projektu je još bolje. Poslednjih par projekata koje je Starks radio za Image crtao je i/ ili kolorisao ugledni Chris Schweitzer i njegova sinergija sa Starksom je bila očigledna, tako da je Popov imao dosta toga da dokaže sa Wrestle Heist, i, ako smem da kažem – onoliko nepristrasno koliko je to uopšte moguće u naletu patriotskog entuzijazma – POKIDAO JE. Wrestle Heist ima perfektnu atmosferu i balans tonova kakvi su potrebni stripu koji priča ozbiljnu priču sa mnogo humora u stilu crtanog filma za odrasle, ali je Popov u svojim kolorima doneo dimenziju topline kakvu nisam viđao u Schweitzerovim radovima sa Starksom. Naravno da je možda samo u pitanju preferenca, ali mislim da Popov izvanredno demonstrira da ne možete imati previše boja i kolornih kontrasta na jednoj tabli ili čak u jednom kadru, a da opet uz promišljanje njihovog kombinovanja u prostoru i po intenzitetu on postiže jedan idealan balans gde svaka slika, praktično, ima neku svoju priču i posebnu atmosferu, a da opet sve teku prirodno u tom sekvencijalnom formatu klasičnog stripa.

Sam Starks je ovde, dakle, ponovo na crtežu a nakon nekoliko godina ekskluzivnog rada u ulozi scenariste – tokom kojih je imao i uspešna koketiranja sa superherojskim mejnstrimom, uključujući ovaj ludački zabavni Peacemaker miniserijal za DC – i osvežavajuće je videti njegov karakteristični „adult animation“ stil crtanja, pogotovo u priči koja je puna likova većih od života koji se svi, nekako, pitaju gde su pogrešili i kako su završili u pogrešnim, jelte, životima. Starks je bio jedan od najuspešnijih scenarista strip-verzije serijala Rick & Morty i samo se incidentno pojavljivao u ulozi crtača ali na Wrestle Heist je više nego očigledno koliko je ova medijska, jelte, franšiza, zajedno sa drugim sličnim radovima poput Futurame ili King of the Hill uticala na njega kao grafičkog umetnika i ovaj strip prosto PEVA u svojoj stalnoj mutaciji između ozbiljne, dirljive priče o nepravdi i mukama ljudi koji su toliko dugo bili luzeri da sebe ne vide kao bilo šta drugo, farsične komedije i eksplozivne akcije.

Naravno, Wrestle Heist ima i tu distinkciju da je posle nešto manje od deceniju i po ovo Starksov povratak profesionalnom rvanju kao centralnoj temi u nekom svom projektu. Štaviše, njegov prvi profesionalni strip-rad, autorski, putem kraudfandinga finansirani The Legend of Ricky Thunder (a koji je bio director’s cut kolekcija/ revizija web-stripa istog imena sa početka prošle decenije) je bio ne samo rvački strip nego, po rečima Kierana Schiacha sa sajta ComicsAlliance, „najbolji rvački strip ikada napravljen“.* Na istom sajtu, a u okviru podkasta War Rocket Ajax koji, da podsetim, i dalje ide, Chris Sims i Matt D. Wilson su i intervjuisali Starksa povodom ovog stripa, pa koga zanima VIŠE, to je bila epizoda 143.

*uzgred, ja sam, kao i sav normalan svet prestao da obraćam pažnju na ComicsAlliance pre nepunih deset godina kada je njihova vlasnička kompanija otpustila najveći deo zaposlenih i napravila oštar zaokret ka konceptu „farme sadržaja“, ne bi li se izmuzao koji laki dinar sa mrtvog interneta gde roboti klikću na linkove tekstova što su ih na nekakve spiskove sakupili drugi roboti a i same tekstove su pisali, jelte, roboti. Malopre sam se iznenadio videvši da je sajt ne samo i dalje onlajn već i da objavljuje, kao, nove tekstove. Naravno, to je sve pisao AI i čoveka malo uhvati tuga kad pomisli koliko smo usrali razgovaranje o popularnoj kulturi poslednjih deceniju i po, ali dobro, umrećemo valjda jednom da se više ne mučimo.

Wrestle Heist je, kako mu i ime govori, „heist“ priča smeštena u kontekst američkog profesionalnog rvanja. Ona je i „ozbiljnija“ od Starksovog prvog stripa na ovu temu (Ricky Thunder je bio toliko naivan da je mislio da je rvanje koje se vidi na televiziji, jelte, „stvarno“) ali je pre svega dramaturški izbrušenija, sa kompleksnom naracijom, velikim ansamblom likova ali, najvažnije od svega, Starksovim vrlo karakterističnim ugrađivanjem elemenata proživljenog i iskušenog u zaplet tako da kada čitate osetite ovaj strip kao nešto „stvarno“ uprkos činjenici da je nacrtan kao crtani film i da se dešava u industriji koja počiva na ideji suspenzije neverice od strane kompletne publike jer je u njoj apsolutno sve fikcija.

Protagonist stripa je Sterling Steele, u trenutku kada ga susrećemo, pred finalnu borbu događaja Fightsgiving – a koji promocija za koju radi organizuje na svaki Dan zahvalnosti – jedan iskusan profesionalni rvač koji je kao mladi amaterski rvač – dakle, „pravi“ sportista – bio veoma uspešan sa tri uzastopna prva mesta  na nacionalnim takmičenjima i kao član reprezentacije trebalo je da ide na svetsko prvenstvo, ali se povredio na treningu i morao da se preko noći oprosti od rvanja. Onda ga je pronašao promoter profesionalnog rvanja i kroz nekoliko identiteta koje je menjao tokom godina, ustalio se kao Sterling Steele, lepi, pomalo frivolni plavušan sa ulogom da bude „heel“ u zapletima kroz sukcesivne sezone i kao, dakle, serijski negativac bude jedan od najpopularnijih rvača svoje promocije.

Na početku stripa, Steele oseća i snažnu nostalgiju jer je odlučio da napusti promociju za koju je radio godinama, svestan da je ne samo dosegao svoj plafon u njoj već i da ga njen vlasnik i menadžer, Buddy Hansen naprosto ne plaća ni približno koliko vredi i da mu je dosta konstantnog laganja, geslajtovanja i potcenjivanja od strane čoveka kome je cela biznis-strategija zasnovana na eksploataciji, zastrašivanju i varanju. Sterling je rvanju podredio ceo svoj život – brak mu se raspao jer je stalno bio na turnejama sa promocijom – i sada, u zrelim godinama, odlučio je da treba da naplati ono koliko vredi, raskidajući ugovor sa Hansenovom promocijom i potpisujući za konkurentsku firmu.

Hansen ovo smatra izdajom i u bekstejdžu pred meč padne i neka teška reč, ali čitalac vidi da Hansen nema ni trunku kajanja što je jednog od svojih najboljih zaposlenih oterao lošim tretmanom, već da – tipično narcistički – kipti od besa što je NJEMU nanesena nepravda. Sterling, nažalost, i pored godina iskustva sa Hansenom, gde ga je gledao kako ovaj na razne grozne načine čini rvače zavisnim od sebe i izrabljuje ih najstrašnije, uopšte ne očekuje ONAJ nivo osvetoljubivosti koji gazda demonstrira kada Sterlingovog protivnika u ringu instruira ne samo da se bori „stvarno“ već i da Sterlingu nanese povredu koja će za njega značiti potpuni oproštaj od rvanja.

Sterling, dakle, završava sa oštećenjem kičmene moždine i za mrvu izbegne da ostane nepokretan, a Buddy mu u nimalo dvosmislenim terminima saopštava da je to cena „izdaje“ i da je neko ko je pametan kao Sterling to trebalo da predvidi i da sebe ne dovede u ovakvu situaciju nelojalnim ponašanjem. Sada je Sterling praktično na ulici, bez opcije da ikada ponovo uđe u ring, sa bivšom suprugom koja ga – bez mnogo empatije – podseća da je obećao da će ćerki plaćati studije.

Čujte, možda nikada niste bili u situaciji da radite sa nekim ko ispoljava takvu klasnu netrpeljivost prema vama da ne samo smatra da je pravično da vas eksploatiše već i da je jedino ispravno da vas u potpunosti poseduje – ako niste, to je divno i nadam se da nikada nećete. No, Starks je u Wrestle Heist ubrizgao toliku količinu STVARNOG da ćete, ako ste i mrvicu toga iskusili u svom životu, zajedno sa Sterlingom osećati praktično zaslepljujući bes koji će vas goniti da ignorišete svoju objektivnu nemoć i nađete način ne samo da ponovo stanete na svoje noge, nego da se JEBENOM PSIHOPATI osvetite onako kako se niko nije svetio još od antičkih vremena, pa makar u tom plamenu osvete i sami izgoreli.

Za Sterlinga osveta, nagađate, dobija formu suludo smelog plana da se opljačka Buddyjev privatni trezor u koji on nosi keš od karata sa svojih događaja, pre nego što se narednog dana prebaci u banku. Ovo se, onda, mora izvesti na veče narednog Fihgstgivinga, jer je tu zarada najveća a u trenutku kada Sterling svoj plan krene da objašnjava kolegi, takođe bivšem rvaču koji, nakon karijere u Buddyjevoj promociji gde je gotovo sasvim izgubio vid kao posledicu netretiranih ozleda, preživljava od pojavljivanja na rvačkim konvencijama, taj naredni Fightsgiving je udaljen svega nekoliko dana.

Wrestle Heist sadrži sve one elemente koje očekujemo u „heist“ priči, dakle, Sterling prvo sakuplja ekipu, onda se prolazi kroz plan, dolazi do neočekivanih iznenađenja i preokreta u minut do dvanaest i onda u suludom finalu vidimo kako se određuju sudbine protagonista, ko će biti nagrađen, ko kažnjen, ko će da najebe a ko da se pokaže kao neočekivani MVP. No, Starks ovo ne piše kao rutinerski scenarista koji osnovne elemente priče već ima posložene u floučart i samo treba da ČetDžiPiTiju izdiktira imena likova. On ovo, naprotiv, piše veoma proživljeno, posvećujući likovima veliku pažnju i obezbeđujući da ih čitalac ne vidi kao puke stereotipe koji imaju svoje unapred određene funkcije već kao STVARNE osobe do kojih nam je stalo.

Ovo je strip utemeljen u ljubavi prema profesionalnom rvanju – toj bizarnoj zabavi na pola puta između atletskog sporta i superherojske sapunske opere – ali ne samo sa pozicije pasivnog konzumenta. Starks prolazi daleko iza kulisa promocija, njihovih likova i sezonskih zapleta da pronađe vredne, požrtvovane ljude koji sve to čine mogućim iz noći u noć i za to dobijaju premalo zahvalnosti, premalo para, previše ozleda i poniženja, a onda i majstorski radi sa tim dualnim identitetima rvača koji imaju „scenske“ persone i privatni život, ali koji nisu nužno uvek tako razdvojeni kako bi trebalo da budu.

Rezultat je da Sterling okuplja ansambl ne nužno kompatibilnih ali izuzetno relatabilnih likova sa kojima onda scenario uspešno „radi“ pokazujući izuzetno izveštačenog, teatralnog rvača koji je urnebesno smešan (na primer zato što svoje amputirano stopalo konzistentno naziva „asskickerom“) a da on istovremeno autentično i plemenito pati za svoji preminulim ljubavnikom, pokazujući zategnuti odnos između oca i sina, gde je ovaj prvi bio legenda meksičkog luča libre rvanja a u SAD je pretvoren u rasistički, ponižavajući kliše, a ovaj drugi je perspektivni mladi rvač koji se više zanima za kokain i gangsterski život nego za, jelte, sport, pokazujući nam ljude koji krvare i pate i spremni su da se na kraju svega žrtvuju ne zato što je NJIMA učinjena nepravda nego zato što je nepravda koju Buddy Hansen čini celog svog života, desetinama i stotinama malih ljudi, naprosto prevelika da bi smela da postoji u ovom svetu.

Starks strip dovodi do belo usijanog finala preokrećući sva očekivanja čitaoca naglavačke i uspevajući da proveze slalom kroz emotivna krešenda i sulude akcione set pisove tako da na kraju, nakon poslednje stranice ostanemo bez daha, sa suzama u očima, gladni za JOŠ.

I, da se razumemo, autor kaže da u glavi ima još najmanje jednu priču koja bi bila smeštena u isti svet, ali da se strip u svojoj serijalizovanoj formi nije prodavao dovoljno dobro da bi Image Comics imao mnogo entuzijazma za nastavak. Utoliko, njegova je sugestija da se kupuje kolekcija koja će izaći u Julu jer je to način da strip ostvari dovoljno zarade kako bi opravdao neke naredne projekte u istom univerzumu. Pa, eto, znate šta vam je činiti. Wrestle Heist je vredan SVAKE PARE koju ćete dati za njega i pride ćete dobiti neobjavljenu kratku priču od šest tabli, PLUS ćete pomoći i jednom našem čoveku da pogura svoju karijeru na naredni nivo. Nema mnogo plemenitijih misija od te, jelte, pa skočite do Imageovog sajta i preorderujte ovo.