Fantagraphics takvom brzinom izdaje nove „Dizni originale“ da mi ovde moramo da radimo duple smene ne bismo li postigli. Ali ne žalimo se, naročito jer je u današnja dva slučaja brzina konverzije francuskog originala u za nas čitljiv engleski prevod mnogo viša nego što je to do sada bio standard, a i u pitanju su dva veoma zabavna stripa a koja je, oba, napisao isti čovek a nacrtali su ih neki razuzdano dobri crtači.

Donald Duck – This Looks Like a Job for Duck Avenger! (u originalu Un Travail pour Fantomiald) je izašao početkom Decembra prošle godine, a Glenat je original na Francuskom jeziku publikovao negde u Oktobru 2024. Drugi strip o kome danas pričamo, a koji se bavi futurističkom verzijom Mikija Mausa, je u Fantagraphicsovom prevodu izašao negde u krajem Aprila ove godine, ali je francuski original zapravo izašao pre This Looks Like a Job for Duck Avenger! i Glenat ga je imao u prodaji krajem Maja 2024. Zašto je u američkim izdanjima zamenjen redosled, ne znamo, ali nije ni mnogo bitno jer ova dva stripa ne tvore nikakav diptih, ciklus ili serijal niti se dešavaju u „deljenom univerzumu“. Oni su samo zabavne, dinamične reimaginacije klasičnih Diznijevih likova sa osobenim evropskim šmekom i svaka je od njih na svoj način originalna.

Poveznica između ova dva stripa je njihov scenarista, Nicolas Pothier, čovek sada na pragu sedme decenije života i sa velikim iskustvom pisanja scenarija, za stripove, ali i za video igre. Pothier je od ranih devedesetih radio za francuskog videoigračkog izdavača Infogrames* i bio zaposlen prevashodno na licenciranim igrama, pišući dijaloge i scenarije za naslove rađene po predlošcima TinTina, Asteriksa, Štrumpfova, Titofa, Duška Dugouška, Đavola iz Tasmanije… Kada je početkom ovog veka izašao iz te priče usredsredio se na nastavljanje svoje strip-karijere koju je započeo još osamdesetih u fanzinima i imao par ranih albuma kao mladić.

*firmu koja je u međuvremenu otkupila Atari brend i sada se zove Atari SA

Od 2003. godine Pothier stripove radi kao svoj glavni poziv i pored pisanja za Metal Hurlant, naređao je respektabilnu nisku albuma i serijala za razne izdavače (Milan, Glenat…), sarađujući sa crtačima kao što su Frédérik Salsedo, Johan Pilet, Thierry Alba, Yannick Corboz, Marc Lechuga, Jean-Christophe Chauzy… Pomenućemo samo njegove najuspešnije stripove kao što su serijali Ratafia, Junk, Revanche i Walhalla, a Pothier se onda u poslednjih desetak godina ponovo vratio pisanju i za igre, radeći na novim naslovima vezanim za Asteriksa i Štrumpfove.

Partner na This Looks Like a Job for Duck Avenger! mu je bio belgijski crtač Luc Collin, poznatiji po nadimku Batem, jedna ekstremno iskusna figura franko-belgijske scene i neko ko među svoje najpoznatije projekte ubraja dugogodišnji rad na stripovima o Marsupilamiju, čuvenoj kreaciji Andrea Franquina, gde je, sa raznim scenaristima (među kojima su bili i Franquin i Greg) nacrtao čak 33 albuma za Marsu Productions i Dupuis. U recentnije radove mu spada i motoristički humoristički strip Sam Speed koga je počeo da radi u ovom stoleću i mnogo rada na političkim karikaturama za belgijske novine.

This Looks Like a Job for Duck Avenger! je strip zanimljive energije jer je on od Diznijevih korena udaljen više od jednog koraka. Naime, „Duck Avenger“, superherojski alter-ego Paje Patka je originalno nastao krajem šezdesetih u Italiji, kao Paperinik (kod nas prevođen kao Superpatak) a autori su mu bili Guido Martina kao scenarista i Giovan Battista Carpi kao crtač. Carpi je u to vreme već bio veoma cenjen kao jedan od najkvalitetnijih naslednika Carla Barksa u italijanskoj industriji i iza sebe je imao par svojih „velikih parodija“ klasične književnosti urađenih sa Diznijevim junacima, što će mu kasnije postati najpopularniji projekti, a Paperinik je bio prirodan odgovor na rastuću popularnost superherojskog stripa koja je sa druge strane Atlantika i dovela do kreiranja lika kao što je bio Super Šilja.

Paperinik je bio ponovo rađen u devedesetima kada mu je dat nešto ozbiljniji ton a narativi su imali duže i kompleksnije zaplete a u ovom veku će Paperinik (u Americi jedno vreme prevođen i kao Superduck) dobiti i rebut kojim mu je promenjeno „tajno poreklo“ (i kostim), a priče su otišle u ful superherojskom smeru sa putovanjima u svemir, galaktičkim ratovima i puno vanzemaljskih likova.

Za This Looks Like a Job for Duck Avenger! Pothier i Batem se vraćaju izvorniku i hvataju specifičnu kombinaciju komedije, parodije i superherojske akcije koja je karakterisala originalni rad iz magazina Topolino što su ga Elisa Penna i Guido Martina pisali a Carpi crtao. Ovde je Duck Avenger ponovo samo Paja Patak koji navlači kostim što ga je pronašao u staroj kući koju je dobio na lutriji, Proka Pronalazač mu je „tech sidekick“ koji ga snabdeva naprednom opremom i gedžetima, a njegove superherojske akcije tiču se zaustavljanja razbojništava, provalnih krađa  i drugih sličnih zločina po Patkovgradu, sve uz mnogo komedije zabune i slepstik gegova u kojima Superpatak na kraju trijumfuje praktično slučajno.

Pothier je ovo napisao kao seriju od četiri individualne epizode u kojima je metazaplet zapravo vezan za pitanja socijalne pravde i „krize stanovanja“ – dakle za vrlo savremene teme ali koje su spretno, organski ugrađene u klasični patkovgradski mizanscen. Naime, strip počinje nadmetanjem između Baje Patka i njegovog glavnog konkurenta, Varalića (tj. Rockerducka) za titulu najuspešnijeg biznismena koju jednom godišnje dodeljuje magazin što se bavi američkim bogatašima: Baja, koji godinama redovno osvaja ovu titulu saznaje da će ove godine ona otići u ruke njegovog ljutog rivala jer je ovaj uspeo da zaradi petsto dolara više. Kako je fiskalna godina završena i niko ne može da promeni svoj izveštaj, Bajina jedina nada je da dobije donaciju koja bi onda uvećala njegovu zaradu i stavila ga na prvo mesto.

Problem je što niko nikada ne bi dao donaciju godinama za redom najbogatijem patku u Americi pa Baja ucenjuje svog sestrića, Paju, da se kako zna i ume snađe i donira mu petsto dolara inače će ga, zajedno sa sestrićima izbaciti iz kuće koja je ionako Bajino vlasništvo a Paja u njoj živi bez plaćanja kirije. Ovo je BRUTALNO, naravno, ali sasvim u skladu sa karakterizacijama ovih likova i u dovoljnoj meri uverljivo jer Baja Paji kaže da naprosto nađe posao, zaradi i donira mu novac.

Kroz četiri poglavlja onda, Paja pokušava da nađe i zadrži posao dovoljno dugo da stricu može da plaća kiriju (problem sa donacijom on uspeva da reši uz Prokinu pomoć već u prvom poglavlju) i ovo je jedna vrlo klasična – i urnebesno smešna – disekcija muke kroz koju proleterska radna snaga prolazi trudeći se da pronađe niskokvalifikovane poslove i na njima ostane do makar prve plate uprkos često izrazito eksploatativnim i nepravičnim uslovima rada.

Pothier, naravno, ne piše suvi marksistički traktat već dinamičnu, brzu komediju u koju su epizode gde Paja navlači kostim Superpatka udenute spretno, podcrtavajući već snažni apsurdistički ton stripa. Scenarista prepoznaje i spretno prikazuje mnoge savremene izazove sa kojima se suočavaju manuelni radnici, pogotovo unutar konstrukta gig-ekonomije gde nema kolegijalnosti i radničke solidarnosti i zapravo su poslovi osmišljeni tako da se radnici hteli-ne hteli nadmeću jedni protiv drugih. Tako već u drugom poglavlju Paja mora da se trka sa drugim konkurentima za isto radno mesto raznosača putera, a koji su svi, uključujući njega, obučeni u superherojske kostime „jer je to danas popularno“. Pothier ovde pravi nadahnut postmodernistički otklon jer Paja oblači svoj kostim Superpatka, predstavljajući se kao običan Patak koji samo glumi Superpatka, a onda se ispostavlja da su svi ostali aspiranti na ovo radno mesto, obučeni u razne generičke superherojske kostime, zapravo kriminalci koji ovo vide kao način da oslobođeni sumnje ulaze u stanove klijenata, tipuju ih i sebi pripreme teren za kasniju provalu.

Onda se Pajino nadmetanje da uzme ovo radno mesto – pobeđuje onaj koji prvi prenese teglu sa puterom sa kraja na kraj grada – pretvara u ludačku trku kroz urbani mizanscen u kojoj Paja pokušava da istovremeno osujeti svoje „kolege“ u činjenju krivičnih dela, koristeći gomilu opreme Superpatka, ali sve vreme nastojeći da zadrži plauzibilnu distancu u odnosu na svoj superherojski alter-ego, poričući da je on „stvarno“ Superpatak.

Ovo je, naravno, veoma zabavno, posebno jer Batem crta vrlo dinamičnu akciju, a treće poglavlje, centrirano na muzej moderne umetnosti gde Paja, u ulozi noćnog čuvara, mora da se preobuče u Superpatka i spreči Braću Buldoge da pokradu neprocenjiva dela je svedenije po prostoru ali vizuelno takođe urnebesno nadahnuto sa izvrsnim korišćenjem parodično – ali ne zlobno – prikazanih avangardnih umetničkih radova unutar komplikovanog, akcionog slepstika. Poslednje poglavlje onda ide i u smeru misterije sa zamenjenim identitetima i ovo je jedan visokooktanski, veoma zabavan strip koji svoje premise koristi na inspirisane, raznolike načine.

Pothier dobar deo ovog narativa piše u formi individualnih gegova, sa mnogo igara reči (koje Jonathan H. Gray fantastično adaptira za Engleski prevod) i karakterizacije su mu perfektne, taman onoliko produbljene koliko je potrebno narativu sa ipak složenijom, čehovljevski konstruisanom dramaturgijom, a da se ne pobegne od klasičnog funny animal šmeka. Naravno, Batem je apsolutni MVP ovog stripa sa besprekornom geg-konstrukcijom tabli, nekim fantastično memorabilnim spleš-kompozicijama i jednom elastičnom, bombastičnom energijom koja jako podseća na animaciju i savršeno se uklapa u rad ovog tipa. Fantagraphics ovaj album prodaje ovde, a Glenat lojalisti ga na Francuskom mogu naručiti odavde.

Drugi Pothierov rad sa Diznijevim predloškom, a koji je, rekosmo, Fantagraphics publikovao u Aprilu dok je Glenat to objavio još Maja 2024. zove se Mickey Mouse Versus the Mouseton Society of Evil (odnosno Mickey contre l’alliance maléfique) i njega je nacrtao Johan Pilet. Ovo je nešto mlađi umetnik, sa profesionalnom karijerom koja je počela početkom ovog veka gde je Pilet kolorisao tuđe albume i crtao kratke stripove za magazin Spirou, radeći u istom studiju u Liježu kao i Batem. Od 2012. godine Pilet radi kao autor i prvi album, Barzoon Circus – Le Jour de la citrouille, rađen sa Jeanom-Michelom Darlotom mu je publikovao Glenat. Nastavio je da radi za ovog izdavača, pa je sa Pothierom radio humoristički vestern Caktus, kao i Ratafia a sa Darlotom je kasnije radio i strip za decu Ninn. Rođen 1976. u Liježu, Pilet je u svojim pomenutim stripovima crtao u stilu koji bih nazvao prepoznatljivo morrisovskim sa, naravno, dodatkom više filmskog kadriranja i naracije. Zato je i zanimljivo sada ga videti na projektu koji stvari radi u ponešto drugačijem ključu.

Nije samo stvar u tome da je ovo strip sa Diznijevim junacima, mada, da, Pilet ovde ima priliku da crta JAKO veliki broj klasičnih Diznijevih likova, uključujući neke prilično „deep cut“ negativce, niti se ovde mešaju američki i u Evropi kreirani likovi (u velikom ansamblu ovog stripa nema ni jednog lika nastalog u Italiji), već najpre mislim na to da je ovo punokrvna akciona avantura koja se događa u futurističkom mizanscenu i sadrži elemente spejs opere, sa sve putovanjem u svemir, susretanjem vanzemaljskih rasa, borbama kosmičkih brodova…

Mickey Mouse Versus the Mouseton Society of Evil ima i formu grafičkog romana, dakle, ovo je jedan neprekinut narativ, bez epizodne strukture, u kome postoje prirodne celine, tranzicije i kulminacije, ali su gegovi značajno manje naglašeni, odnosno, uglavnom su sadržani u po jednom kadru. Takođe, strip nema podtekst socijalne analize i kritike što ga je imao prethodni album o kome smo govorili i ovo je možda više na decu usmerena, pozitivistička priča o futurističkoj društvenoj utopiji u kojoj hrabri čuvar zakona staje na put zločinačkoj organizaciji što pokušava da podjarmi čitavu zajednicu sebi.

Naime Mouseton (tj. Mikivil, kako je kod nas prevođeno ime ovog grada) je u ovom stripu grad budućnosti, sa providnim kupolama, nebom išaranim prugama superbrzih vozova i mnogo letećih vozila. Ovo je društvo prosperiteta i blagodeti i njegovu stabilnost čuvaju „rendžeri“ pored, valjda, regularne policije, a Miki je jedan od njih. Na početku stripa on osujećuje pljačku banke koju izvodi Mrlja i odvodi ga na sud, ali ovo se pokazuje kao Mrljin lukavo isplanirani scenario da ga pošalju u zatvor na satelitu u Zemljinoj orbiti odakle će on, uz pomoć unapred pripremljenih medikamenata, osloboditi nekoliko najvećih zločinaca sa kojima će osnovati titularno „Zločinačko udruženje“. Ambicija ove ekipe, koja u svoj pohod kreće hipnotišući populaciju putem smartfounova – eto ipak MALO socijalne kritike – je da naprosto vlada celom Kalisotom, fiktivnom državom koja u Diznijevim stripovima predstavlja analog Kalifornije.

Da bi Miki ikako mogao da se suprotstavi ovakvoj zaveri, on okuplja ekipu i onda i sa jedne i sa druge strane sukoba, a koji prerasta u pravi mali rat, imamo gomilu klasičnih Diznijevih likova u futurističkim verzijama (Pluton je, recimo, mehanički pas) i sa briljantnim varijacijama na njihova originalna imena koje je, te varijacije, opet maestralno preveo Jonathan H. Gray. Pothier ovde grana pripovedanje razdvajajući timove na manje celine i prikazujući paralelne tokove radnje na više mesta i mada ovaj strip nikada ne postaje komplikovan za praćenje, on ostavlja utisak raskošne akcione avanture u kojoj su sa svakim sledeći preokretom ulozi sve viši i napetost raste.

Naravno, ovo je i komedija – mada je Miki vrlo ozbiljan, požrtvovan pa i stoički kodiran liderski lik koji zna da je bez saradnika nemoćan ali i zna da on uvek prvi mora da podmetne svoj vrat jer samo tako ume da predvodi – i Pothier te preokrete u radnji koji vode ka daljim, sve tenzičnijim zapletima u dobroj meri bazira na apsurdističkim, komičnim motivima. Na primer, iako su udruženi u to svoje „udruženje“, ovi kriminalci (uključujući, pored Mrlje, i Hromog Dabu i orla Emila, originalno u stripovima uvedenog 1966. godine kao suparnika Proki Pronalazaču) su generalno sebični sociopati neskloni timskom radu pa njihove međusobne izdaje vode do neočekivanih skretanja priče. Sa druge strane, i Mikijeva ekipa je sklona neočekivanim gafovima i scenario ovde spretno koristi činjenicu što su neki od ovih likova, istorijski, prilične šeprtlje da nam plauzibilno proda ideju kako će tim vrhunskih heroja i sam napraviti neke neverovatno glupe poteze.

No, čak i oni najnesnađeniji među njima – poput Šilje i Paje – ovde su prikazani kao korisni, stručni i, sem na tih par momenata kad im intelektualni kapacitet padnu i resetuju se na fabričke vrednosti, sposobni članovi tima koji znaju da sudbina cele države zavisi od njih i svaki će se glavačke i bez oklevanja baciti u grotlo akcije i pretećih opasnosti kako bi ispunio misiju. To da je Mini Maus ovde dobila ulogu punokrvne akcione heroine je, naravno, sjajno uklopljeno sa njenim ženstvenim, devojačkim čak, izgledom, a cela ekipa ostavlja utisak kao da se Pothier najpre inspirisao Odredom Kajman iz stripova o Brunu Brazilu.

Pilet i generalno radi izvrstan redizajn za svakog od likova, negde čuvajući većinu originalnih vizuelnih elemenata a negde se i igrajući sa, recimo, telesnim proporcijama; na primer, braća Buldozi ovde nemaju svi identične stomačine i iako su svi jednako visoki i isto su obučeni, čitalac ih raspoznaje kao individualne ličnosti a ne samo kao replike jednog istog predloška. Naravno, klasični gottfredsonovski dizajn Mrlje ili Doktora Vultera je neprolazan i Pilet ove likove spretno drži blizu originala, adaptirajući ih na nešto više „dečiji“ ton stripa, dok je, takođe Gottfredsonov, Iga Biva, koji se pojavljuje u kasnom delu stripa, praktično identičan originalu, a što je svedočanstvo o njegovoj zaokruženosti u kojoj naprosto nema šta da se menja.

I, zapravo, najviše je ovde primetno koliko je Miki promenjen, sa vrlo sitnim, crnim očima bez beonjača koje mu daju jedan distanciraniji, zaoštreniji dizajn primeren požrtvovanom heroju koji je uvek na poslu i nikada ne razmišlja ni o čemu drugom do o blagostanju zajednice kojoj služi.

Mickey Mouse Versus the Mouseton Society of Evil je, dakle, veoma dobar strip i futuristička, kinematska akciona avantura postavljena u svet koji mi ne bi bilo mrsko da ponovo posetimo u nekoj doglednoj budućnosti. Pa da se nadamo da i u Glenatu isto misle. Francuski original na prodaju onda imate ovde, a Fantagraphics sjajni engleski prevod ima na ovom mestu.