Negde u poslednjih petnaest minuta dvosatnog dokumentarnog filma Burning Ambition kojim Iron Maiden obeležavaju prvih pedeset godina postojanja novinar Dom Lawson opisuje kako je za njega definišući momenat Iron Maiden bilo kada je na jednom od koncerata na kome su svirali pesmu Blood Brothers on pogledao publiku oko sebe, video muškarce koji su, kao i on, u pedesetim godinama i konstatovao da svi, uključujući njega plaču. Naravno, u tom trenutku se u pozadini i čuje Blood Brothers a ja, muškarac u pedesetim godinama shvatam da su mi oči pune suza iako je za mene Blood Brothers uvek bila cheesy, prvoloptaška, praktično redundantna potvrda onog što svi znamo pola veka unazad. Iron Maiden su porodica u kojoj smo svi rodbina. I to je upravo onoliko patetično koliko zvuči i ništa manje istinito zbog toga.

Ali i govori jednu dugovečnu istinu o bendu koja je, na kraju krajeva, u prvom planu i u samom filmu. Iron Maiden nisu bend dubokoumnih poruka, jakih političkih iskaza i bogatih filozofija – ma koliko se Bruce Dickinson opsedao mezoameričkim i staroegipatskim kulturama ili, eto, Colridgeom, Chestertonom i Blakeom. Iron Maiden su NIŠTA dok ne izađu na binu. Ovo nije bend dubokih slojeva u kojima se meditira i uvida koji stižu nakon decenija preslušavanja iste pesme kada konačno sazrite da spoznate njeno pravo značenje.

Ne. Iron Maiden su bend bratstva, jedinstva i vere u ljude. I to je najbolja stvar koju ovaj film, inače sasvim drsko površan u mnogim svojim elementima, pokazuje.

Prve reči koje se u filmu čuju dolaze od Brucea Dickinsona koji kaže „It was always about the fans“. I na to je sasvim fer prevrnuti očima iz sve snage. Drugi, mlađi bendovi će danas izbegavati da govore o „fanovima“ jer je ova reč u međuvremenu dobila prljavu konotaciju otuđenja stadionskog roka, bezumnog, nekritičkog obožavanja rok i pop zvezda koje, pogotovo u modernoj eri ekstaze komunikacije sve više, češće i doslednije demonstriraju da ih ne treba obožavati i da ih treba posmatrati sa zdravom kritičkom distancom. U tom kontekstu, ponovljeno korišćenje termina „fanovi“ da se opiše publika Iron Maiden od strane članova benda zvuči jednako anahrono i krindži kao i kada Bruce Dickinson opisuje Run to the Hills kao „pesmu protiv ubijanja Indijanaca“. Danas američke starosedeoce ne zovemo Indijancima i snimak Brucea kako u svojom najboljem izdanju iz ranih osamdesetih mora novinaru da objašnjava o čemu se radi u tekstu Run to the Hills nam daje jako podsećanje koliko se kultura – globalno – promenila za vreme postojanja Iron Maiden od punih pola veka.

Ali znate šta? Iron Maiden su istovremeno i bend koji nikada nije učinio praktično ništa da zaradi sumnju i kritičko odmicanje. U industriji kojom haraju egotripovi, impulsivne odluke, hemija i nezarađeni osećaji božanske neranjivosti, u kojoj se detinja prijateljstva pretvaraju u ogorčenu mržnju što traje kroz naredne decenije, Iron Maiden su bend koga ništa od ovog nije doticalo.

Delom je to jer su Steve Harris i Rod Smallwood – menadžer benda od kasnih sedamdesetih – vrlo rano postavili jasne granice iza kojih nema kompromisa. Rod u jednom momentu veli da je postavio zid od bodljikave žice „oko kreativnosti benda“ i postavio postulat da bend radi šta hoće što se tiče muzike. I ovo je, u smislu kreativnosti bio i blagoslov i prokletstvo za Maiden, pa onda ponovo blagoslov u tome da, kako i film pokazuje, postoji neverovatna količina publike na planeti koja ceni doslednost i to da bend nikada nije zanimalo da prati trendove već da istražuje SOPSTVENI zvuk pa gdegod ga to dovelo.

Delom je jer je ’Arry imao manju moralnu dilemu nego što bismo je imali vi ili ja, kada bi primetio da članovi benda ne daju 100%, nisu porodica onako kako Steve shvata porodicu i onda delio šut-karte i ljudima koje su u to vreme smatrali ključnima za bend. Jedan segment filma bavi se odlaskom Paula Di’Anna iz grupe i čujemo glas danas preminulog pevača kako trezveno argumentuje da je shvatao kako njegovo preterano okretanje hedonističkim zadovoljstvima što idu uz karijeru rokenrol frontmena šteti bendu i da je bilo ispravno da on ode iz grupe. Vidimo čak i pismo koje je napisao Steveu u kome se posipa pepelom i potvrđuje da je ispravno da im se putevi raziđu. Bude nam malo neprijatno, ali to JESTE istorija – potvrđena, nepromenljiva.

Kasnije u filmu čujemo i Blazea Baileyja koji je iz benda morao da ode jer je Bruce odlučio da se u njega vrati („želim da ponovo sviram velike koncerte“) i pevač koji nikada nije dobio fer šansu da ZAISTA pokaže svoje kvalitete – između ostalog jer, da ponovimo ono što svi znaju, bend nikada nije odlučio da se preštimuje u registar koji bi mnogo više odgovarao njegovom glasu – kaže da mu je otkaz jako teško pao ali da tih par godina sa bendom bilo fantastično i onda zaključuje da – bez obzira je li on u bendu ili ne – postojanje Iron Maiden čini planetu Zemlju boljim mestom.

A ovo je onda i povratak na glavnu tezu: Iron Maiden zavređuju skoro potpuni nekritički odnos koji većina nas što ih slušamo godinama ima prema njima ne zato što su PAMETNI ili REVOLUCIONARNI u onome što rade već zato što su pre svega DOBRI LIKOVI. Ovo je bend bez stvarnih kontroverzi u svojoj istoriji, bez skandala ili bučnih, tabloidnih razvlačenja po novinama kad neko ode iz grupe, bend koji je i Brucea i Adriana primio natrag u postavu i odlučio da nastavi sa tri gitare jer kome uopšte u ovom trenutku znači da li će dobiti nešto manje novca?

Utoliko, Iron Maiden su i u potpunosti zaradili film kao što je Burning Ambition, dva sata nekritičkog uzajamnog tapšanja po ramenu i ispaljivanja površnih floskula kako je muzika tu da ljudima olakša život i kako je energija koju bend dobija od publike kada je na bini „neverovatna“. Burning Ambition nije ni izazov da Maidene vidimo iz novog ugla niti ikakva kritička analiza. Ovo je niska lepih trenutaka, stručno izmontirana i sa labavom tročinskom strukturom koja prikazuje prvo zlatno doba Maidena iz osamdesetih, izrastanje iz malog klupskog benda iz Ist Enda u globalnu stadionsku atrakciju, zatim mračni period devedesetih sa novim pevačem, introspektivnim, sporim albumima i povratkom u klubove u eri kojom je dominirao grandž, i onda novog zlatnog doba koje počinje sa povratkom Brucea i Adriana u bend i traje do danas. Scenarista David Teague i režiser Malcolm Venville prave uglavnom simboličke gestove u smeru prikazivanja okolnosti koje su formirale filozofiju Maidena – Stevea Harrisa kao čistača ulica, siromaštvo koje se osećalo u prvim godinama tačerizma* itd, ali ovo su tek ispunjavanja minimalne forme. Iron Maiden je oduvek bio bend koji govori pre svega o Iron Maiden i bavi se pre svega samim sobom pa je i film u velikoj meri baš to.

*a ne pominje sa da je i Dave Murray takođe bio čistač ulica u sedamdesetima

Svakako je dobar estetski izbor da se pored članova benda koji pričaju mahom iz offa preko mahom sjajnog arhivskog materijala, intervjuiše i gomila njihovih fanova. Neki su iz industrije, neki su samo veliki fanovi iako rade neke potpuno druge stvari i ovde dobijamo „objektivniji“ pogled na bend a koji se, što nije iznenađenje, skoro sasvim poklapa sa time kako i bend vidi sebe: bratstvo, jedinstvo, težak rad i požrtvovanost i tako dok ne popadamo mrtvi.

Filmu svakako daje dosta arome kada vidimo da su neki od tih fanova, recimo, Scott Ian iz Anthrax, Katon W. De Pena iz Hirax, Lars Ulrich iz Metallice, Chuck D iz Public Enemy, ili Simon Gallup iz The Cure. Pa onda Brian Slagel, šef izdavačke kuće Metal Blade, mada najbolje opservacije pravi Javier Bardem koji sedi u majici Iron Maiden i prožima iskustvo slušanja Maidena i taj osećaj kolektivne ljubavi i uzajamne podrške koji dolazi uz njega. Ipak, jedan od boljih pančlajnova daje Gene Simmons iz Kiss koji primećuje da je bend koji su devedesetih, u eri grungea,  otpisivali kao zastareo – „zvali smo Nirvanu da nam bude predgrupa ali su rekli da smo prematori za njih“ – u narednom veku najveća grupa na svetu. „A gde je sada grandž?“ pita Simons zlurado mašući rukom.

Film je, takođe, zanimljiv jer daje glas i nekim ljudima koji su decenijama uz bend i bili su bitni za njegov uspeh u početku a danas ravnopravno učestvuju u tom uspehu, podsećajući da, iako Steve Harris ume da bude svojeglav i narcisoidan, on uglavnom neće da se ogreši o ljude koji su prema njemu bili fer. Videti posle doslovno četiri i po decenije čitanja njegovog imena na omotima Maidenovih albuma, Davea „Lights“ Beazleyja kako priča o bendu sa kojim još uvek radi je bio jedan od hajlajta filma za mene i podsećanje na to da su ovo uglavnom DOBRI LIKOVI koji naporno rade i vole da imaju oko sebe ljude sa kojima se osećaju kao da su porodica. Što, da ne bude nikakve zabune, jeste bila jedna od ključnih stvari koje su me uvukle u metal pre 44 godine i u njemu zadržale sve te godine. Kako to pominje jedna od sagovornica, metal vam daje osećaj da prkosite sistemu, ali to vam daje i pank i skoro svaka forma rokenrola vredna svog imena. Ali metal je ona muzika koja tribalni, porodični ideal stavlja u prvi plan i mada, kako kaže i Javier Bardem, tu nestaje individualnost, javlja se osećaj pripadanja i zajedništva koji čini da shvatite da možete da menjate svet.

Neka od arhivske građe je mnogo puta viđena i dobro poznata svakome ko zna za postojanje sajta po imenu Youtube – Blaze Bailey koji se svađa sa čovekom iz publike što ga pljuje i preti da će ga ubiti – ali neka je i dragocena, retka i predstavlja veliki doprinos ovog filma očuvanju istorije rokenrola. Rani koncerti Maidena po londonskim klubovima, trenutak u kome se Bruce vraća u bend i dolazi na probu a gitaristi odsutno prebirajući po žicama sviraju temu koja će pola decenije kasnije biti pesma Montsegur (u kojoj će i Bruce biti potpisan kao autor), pa onda čitav dugački segment koji pokazuje prvu Maidenovu turneju po Poljskoj 1984. godine i koji je fantastičan. Naravno, bend, kako i očekujete, priča da je dirljivo da ih u Poljskoj taj jadni, ugnjeteni narod dočekuje sa oduševljenjem i da je lepo da mogu da im olakšaju patnju života u zemlji u kojoj se oseća, kako Nicko McBrain kaže, „KGB atmosfera“ što jeste malo patronizirajuće, ali slike nekada govore bolje i više od reči i prizor uniformisanog vojnog obezbeđenja koncerta koje na kraju nastupa baca šapke na binu je neprocenjiv. Kao i to da bend posle jednog od koncerata završava u hotelu, na svadbi i kada ih pitaju da li bi da uzmu instrumente i nešto oddžemuju, oni sviraju komično raštimovanu verziju Smoke on the Water.

Možda najzanimljiviji – zato što odlazi najdublje u ličnu sferu, a čega filmu osetno fali – je momenat u kome Nicko McBrain govori da je osećao neprijateljstvo prema Bruceu kada je ovaj bendu rekao da odlazi a onda još dva meseca pevao, dok se turneja nije završila. Za bubnjara ovo je bila neiskrenost prema, pogađate, fanovima, a kada se Bruce vratio u bend, McBrain mu je rekao da voli što je opet tu ali da mu i dalje nije oprostio što je bio takav pre nekoliko godina. Na šta mu je Bruce, po njegovim rečima odgovorio: „Ja samo i isključivo to od tebe i očekujem  i zato te volim“. I, mislim, to je Iron Maiden, dame i gospodo. Kolektiv i porodica, gde smo svi rodbina, pa makar se i svađali.

Burning Ambition propušta mnogo šansi da bude dublji, pronicljiviji film. On sem par drive-by pominjanja Steveovog „galopirajućeg“ basa i dualnih gitarskih harmonija uopšte ne govori o muzici benda, njenoj inovativnosti, njenim transformacijama i fazama. Ne objašnjava zašto je Steve početkom devedesetih prvo pokušao da snimi novi street metal album (No Prayer for the Dying) pa lutao sa Fear of the Dark i onda sa Blazeom snimio dva izrazito progresivna rada. Ne govori o Cliveu Burru ništa sem da je bio energičan bubnjar – nema objašnjenja njegovog odlaska iz benda niti priče o tome kako mu je bend mnogo kasnije pomagao da se bori sa multiplom sklerozom, uspostavljajući fond za njegovo lečenje iako je bio, da podsetimo, izbačen deceniju i po ranije. Doug Sampson i Dennis Stratton se samo pominju i njih dvojica nemaju prilike da išta u filmu kažu – kao ni Simon Dawson, uostalom. Bruceova uspešna borba sa rakom grla i njegovo dobijanje pilotske naobrazbe i dalje korišćenje iste da avionom vodi bend na koncerte dobijaju kratke, optimističke pasaže, kao i Nickova odluka da posle šloga i duže od godinu dana truda da nastavi da svira sa bendom, ipak izađe iz koncertne priče. Pesma Burning Ambition se čak ni ne čuje u filmu a maskota Eddie dobija više futidža od Adriana Smitha.

I ovo su sve objektivni nedostaci nečega što je jedna od poslednjih šansi da se sa ovim ljudima sedne i priča nadugačko i naširoko o njihovoj prošlosti i odlukama i motivacijama i idejama i, možda, stvarima zbog kojih žale.

Ali, objektivno, kao što smo već rekli, Iron Maiden su ovakav film zaradili. On priča priču o sasvim jedinstvenom, bendu koji je za svoj rođendan rešio da svetu pokaže svoj najbolji profil i ako iko na to ima puno pravo onda su to Maideni. Up the Irons!