Nastavljamo sa posvetama velikim metal albumima koji ove godine imaju četrdeseti rođendan. I znali ste da nećemo mnogo čekati pre nego što se bacimo u smeru najvećih. A najveći su Iron Maiden, to se valjda zna?

Naravno, to da je večeras beogradska premijera novog dokumentarnog filma o Maidenima, Burning Ambition pa i da je Dennis Straton u Beogradu da prisustvuje, i da zasvira sa tribjut bendom koji proslavlja 40 godina od izlaska Somewhere in Time (i u kome pevaju Aca Seltik i Filip Žmaher) je samo dodatni razlog što danas pričamo o albumu koji je, uostalom, autentično legendaran.

U nekom mom metal-odrastanju, Somewhere in Time, šesti studijski album Iron Maiden ima posebno mesto. Nije mi bio prvi (pa ni drugi ni treći) Iron Maiden album koji sam preslušao ili kupio kada je izašao ili uz jaku anticipaciju čekao da izađe, naprotiv, do Septembra 1986. godine sam ja imao već četvorogodišnji staž slušanja Maidena i bio neka vrsta veterana ali i lojaliste koji je nastavio da ih sluša i kada je krenuo u srednju školu a dok su moji drugovi tada već uglavnom menjali svoj muzički ukus i tražili u životu nešto drugačije od metala. Somewhere in Time je meni bio poseban jer je bio prvi Iron Maiden album koji sam kupio nakon što sam nekoliko pesama sa njega premijerno čuo uživo na koncertu koji je bend održao u Beogradu nekoliko nedelja ranije, započinjući svoju Somewhere on Tour turneju sa tri koncerta u tadašnjoj Jugoslaviji (Beograd, Zagreb, Ljubljana).

Naravno, svi su znali singl, Adrianov Wasted Years je bio solidna mejnstrim hitčina kada je lansiran par nedelja ranije, ali je bend na koncertu svirao i Stranger in a Strange Land i Sea of Madness i Heaven Can Wait i Loneliness of The Long Distance Runner (ovo je navodno jedino do danas zabeleženo živo izvođenje ove pesme) a započeo ga je tako ubistvenim izvođenjem Caught Somewhere in Time da je i moj VETERANSKI Iron Maiden mozak bio u momentalnom nokdaunu i bukvalno nekoliko trenutaka imao pomračanje. Čujte, imao sam petnaest godina, a ovo je bio prvi put da gledam svoj omiljeni bend uživo – sticajem nesrećnih okolnosti nisam gledao njihove beogradske nastupe na hipodromu 1981. godine (bio sam premlad) i na Sajmu 1984. (bio sam na moru) – i stvari su se morale odvijati na dramatične načine.

Poenta je, ovo je bilo prvi put u životu da čak pet pesama Iron Maiden prvo iskusim u masi od šest hiljada ljudi koji svi sinhrono silaze sa uma dok se Hala Pionir maltene ruši od tristokilovatnog ozvučenja, i pitao sam se da li će iskustvo slušanja albuma biti makar uporedivo dobro. Spojler: bilo je. Somewhere in Time je meni i danas jedan od omiljenih Maiden albuma, ploča sigurno zasađena na vrhuncu njihove zlatne faze i album koji je uspostavio mnoge trope, kompozitorske, aranžerske i produkcijske koje bend baštini i danas.

Naravno, i bend je sa ovim albumom shvatao da mora da boksuje u višoj kategoriji. Posle iscrpljujuće World Slavery Tour turneje kojom su promovisali prethodni studijski album, Powerslave (187 koncerata za 331 dan) i izdavanja sada legendarnog duplog živog albuma, Live After Death koji je, zajedno sa komplementarnom video kasetom učinio mnogo na plasiranju Iron Maiden u svest publike znatno više mejnstrim profila od onoga što je normalno slušalo ovaj bend, Somewhere in Time je bio prvi album na kome je Maiden imao neku vrstu kreativne krize a koja je onda bila odskočna daska za preispitivanje identiteta i evoluiranje zvuka i filozofije benda.

I, da, kažem „evoluiranje“. Kada ga danas slušam Somewhere in Time zaista ima malo veze sa street-metal eksplozivnošću prva tri albuma Iron Maiden i upadljivo koketira sa Top-40 estetikom na nekim mestima, ali je ovo istovremeno i ploča na kojoj su progresivističke ambicije Stevea Harrisa otvorile mnoge važne puteve za dalji razvoj benda.

Bruce Dickinson na kraju nije potpisao ni jednu pesmu koja je ušla na album. Steve kaže da je Bruce verovatno bio u najgorem burnoutu posle turneje i da su njegove ponuđene kompozicije morali da odbace jer su sve bile akustični komadi u neskladu sa bombastičnim zvukom benda. Bruce sam kaže da je smatrao da bend mora da napreduje i da naredni album mora da za Maiden bude ono što je za Led Zeppelin bio njihov četvrti album ili Physical Grafitti. I, mislim, volim Brucea, ali volim i što je Steve u to vreme imao autoritet i podršku da mu kaže da mu se sve pesme odbijaju i onda seo i napisao pet kompozicija (u jednoj je Murray potpisan kao koautor, mada verujem da je samo smislio rif a da je Arry uradio sve ostalo) a za ostale tri prihvatio Smithove kontribucije. Tako će Somewhere in Time biti nelogična, protivprirodna čak, smeša ambicioznog progresivnog metala i iznenađujuće konzervativnog (makar u osnovi) Top-40 hard rocka, i to tako da su obe ove struje bile razvijenije, zrelije i naglašenije nego ikada u dotadašnjoj karijeri benda.

I, mislim, mnoge od tih pesama su ostale. Wasted Years svakako, Heaven Can Wait naravno, Stranger in a Strange Land sasvim prirodno, ali Maiden je poslednjih godina svirao i Caught Somewhere in Time pa je čak i Alexander the Great po prvi put sviran uživo 2023. godine i bio deo seta na više koncerata od tada.

Kreativna kriza nije bila samo u tome da je Bruce doneo pesme koje nisu zvučale kao Iron Maiden – a to što su odbijene je bio i impuls njemu potreban da shvati kako mu je potreban kreativni izraz i izvan Harrisovog atra, pa će Bruce četiri godine kasnije izdati prvi solo album a onda 1993. godine i napustiti Maidene i imati zanimljivu solo karijeru koja i danas traje – već i u tome da je bend sada već sasvim očigledno na silu morao da dođe do „teme“ albuma. Sa The Number of the Beast i Killers o ovome verovatno nisu morali ni da razmišljaju i Arry je samo kanalisao svoju podsvest fatalno obeleženu gledanjem starih horor filmova i čitanjem gotske i naučnofantastične proze. Piece of Mind je onda takođe imao osetne lavkraftovske titraje u podsvesti i nije bilo mnogo bitno to da su se pesme bavile mišmešom tema uglavnom pokupljenih iz sasvim različitih filmova. Powerslave je ubo premiju sa svojim staroegipatskim mizanscenom iako, ponovo, ostale pesme sem naslovne nisu imale nikakve spone sa ovom temom.

No, za Somewhere in Time je Iron Maiden morao da makar proklamuje da ima preovlađujuću temu jer je ovo sada bio album benda koji ima video-spotove, visoko plasirane singlove na top listama, koji rasprodaje arene po Americi i onda je to, sasvim nezgrapno bilo, pa… vreme.

Čujte, Steve je već u to vreme bio opsednut pitanjima o tome da li su smrt i život zaista opoziti, postoje li multiple inkarnacije iste osobe, je li smrt uopšte „kraj“ ili samo etapa na putu, ali ovo je verovatno bilo isuviše highbrow za mejnstrim heavy metal album u 1986. godini pa je onda uz naziv albuma Derek Riggs nacrtao komplikovanu, perverzno detaljnu cyberpunk scenu vidno inspirisanu Blade Runnerom*, ali sa svim onim estetskim preterivanjima koja očekujemo od heavy metala i onda će „budućnost“ i „futurizam“ biti neka vrsta preovlađujuće teme, iako praktično ni jedna pesma ne govori o tako nečem i album, štaviše, kulminira biografskim narativom o Aleksandru Velikom koji decidno ide u prošlost.

*Vangelisova muzika sa odjavne špice filma je korišćena i kao uvod za koncerte na Somewhere on Tour turneji

U priči o pojedinačnim pesmama niže dole ćemo malo progovoriti o ovom tematskom lutanju i nesnalaženju, ali vredi primetiti da je PRODUKCIJSKI i zvučno album apsolutno bio na istom nivou sa Riggsovim hiperkompleksnim, futurističkim imaginarijumom. Somewhere in Time je poslednji album koga će Maideni snimiti na Bahamima (Seventh Son of a Seventh Son je rađen u Hamburgu, da bi se kasniji albumi snimali u ambaru kod Stevea na farmi) i njihova najskuplje plaćena produkcija do tada ali po mom mišljenju ovde se svaki peni koji je EMI potrošio na snimanje i miksovanje albuma dobro čuje.

Hoću da kažem, ovo je ploča uglancanog i bogatog, GLASNOG zvuka a koja je opet izbegla da zvuči preproducirano. Slojevit, prostoran miks i dinamičan master dopuštaju da se čuju razne nijanse u sviranju muzičara koji su ovde svirali mnogo „življe“ nego što je polovinom osamdesetih bio standard za studijske albume velikih rok i metal bendova, a da je opet sve jako čisto, precizno posloženo u prostoru i sa vrhunski podešenim bojama za svaku od komponenti. Producenti su u to vreme forsirali metal i hard rok bendove da budu glasni, precizni, što ujednačeniji u izvedbama ali Martin Birch je znao da sa Maidenima ovo naprosto ne bi dalo rezultat i uspeo je da ih disciplinuje a da ne izgube osobenu razbarušenost koja ih je i do tada odvajala od kolega, te da pronađe nekakvu zlatnu sredinu.

Ovo je bio i prvi album na kome su Maideni koristili sintisajzere a što jeste bio nekakav presedan. Znam da će to zvučati detinjatsto, ali u to vreme se smatralo da sintisajzer nije „rok instrument“, da pogotovo ne ide uz metal i da su bendovi koji bi počeli da ih koriste to radili naprosto jer su se „prodali“. Maideni su na prethodnim albumima i vrlo ponosito pisali da je ploča snimljena „bez sintisajzera i zadnjih misli“ pa je onda Somewhere in Time proširenje palete zvuka i boja radio dosta stidljivo, sa korišćenjem bas i gitarskih sintisajzera (već na narednom albumu će se Arry manuti ćorava posla i biće korišćene propisne klavijature) ali uz uglavnom prilično dobre rezultate za zvuk benda koji je postao još više epski a da nije izgubio na čvrstini.

Somewhere in Time je bio popriličan uspeh za Maiden sa dosezanjem trećeg mesta na listi najprodavanijih albuma u Ujedinjenom kraljevstvu i jedanaestog u SAD (prvog u Finskoj, drugog u Nizozemskoj itd.). OK, nije to bio rezultat na nivou Madonne, Brucea Springsteena ili Van Halen ali Somewhere in Time naprosto nije bio album primeren ukusu masa na način na koji su to ploče ovih umetnica i umetnika bile. Nakon ovoga krenuće postepeni pad za Maidene, prvo komercijalno (Seventh Son je prodao MNOGO manje kopija u SAD iako je uspeo da u jednom trenutku bude dvanaesti najprodavaniji album na ovom tržištu) a onda i kreativno i znamo već šta je sve moralo da se desi u devedesetima da bi se bend iščupao iz krize i postao najveći metal bend na svetu koji je i danas. Onda je i na taj način Somewhere in Time vrhunac zlatne faze Iron Maiden i ne bez razloga ploča koju mnogi danas obožavaju.

Naravno, sve pesme sa ovog albuma obrađivane su mnogo puta i u mnogo verzija i kada sam pravio izbor za ovaj mikstejp bio sam više nego uslužen pa smo onda završili sa ne jednom, ne dve, čak ne ni tri već četiri sukcesivne reimaginacije Somewhere in Time u izvedbama bendova sa raznih strana sveta. I ovde ima nekih zaista antologijskih momenata, od izvođenja pesama bolje, preciznije (i brže, u slučaju one koja mikstejp otvara) nego što su Maideni to svirali, preko zanimljivih metažanrovskih rekonstrukcija pa do toga da imamo ljude koji zvuče skoro pa autentičnije od samih Maidena u onome što rade (ovde mislim prevashodno na na više pesama prisutnog Raphaela Mendesa koga ne bez razloga nazivaju brazilskim Bruceom Dickinsonom). Svakako ovde ima MNOGO odlične muzike.

Omot sam napravio bastardizacijom postojećeg wallpapera koji možete naći na internetu, linkovi kod pesama vas vode uglavnom na JuTjub (a u nekim pesmama na druga mesta) kako biste nastavili sa istraživanjem partikularnog benda ili izdanja, mikstejp možete strimovati ili slobodno skinuti sa donjeg linka, a ispod ćemo o svakoj pojedinačnoj pesmi dati i po koju kratku opservaciju:

https://mega.nz/file/HVkghL5a#TpCxzvbKyUnDAvhxOdEmpwN9WubrBO6amiIoem1RecY

1. Mercury Tide – Caught Somewhere in Time
2. The Band Geeks with Matt Beck – Wasted Years
3. Shawn McNair, Ronnie Penko, Jim Ramses, Anderson C. Rodrigues – Sea of Madness
4. Iron Trooper – Heaven Can Wait
5. Steph Costa, Jean-Christophe Duvivier, Sam Faurie, Pierre Blanchette, Yari Borin – The Loneliness Of The Long Distance Runner
6. Walkman – Stranger in a Strange Land
7. The Beast Experience – Deja Vu
8. Ben Higgins, Jean-Christophe Duvivier, Martino Carletti, Andrea De Carolis – Alexander the Great
9. Maiden Virtual Spain – Reach Out
10. Maiden Tubers – Caught Somewhere in Time
11. Blood Brothers – Wasted Years
12. Southern Skies – Sea of Madness
13. Raphael Mendes + Hermanos Napoli – Heaven Can Wait
14. Children Of The Beast – The Loneliness of the Long Distance Runner
15. The Duellists – Stranger in a Strange Land
16. Per Fredrik “PelleK” Åsly – Deja Vu
17. The Beast Experience (Live with Orchestra) – Alexander the Great
18. Thales Tchupanchu, Murilor, Raphinha Carneiro, Ivan – Reach Out
19. Psycrence – Caught Somewhere In Time
20. Legati (Lluvia Dominguez) – Wasted Years
21. Metastasys – Sea of Madness
22. Steph Costa, Robin Roy, Matty, Giuseppe Cavaleri, Ari Käyhkö – Heaven Can Wait
23. Anto Addabbo, Daniele Rini, Milly Florio, Nico Soldato, Alberto Pinto – The Loneliness of the Long Distance Runner
24. Maiden Tubers – Stranger in a Strange Land
25. Black Mass – Deja Vu
26. Paulo H Mendes, Saulo Wolf, Carlos Braga, Pedro Leão – Alexander the Great
27. Andy Dowling, Micheal Mills – Reach Out
28. Dungeon – Caught Somewhere In Time
29. Thunderstone – Wasted Years
30. Prototype – Sea of Madness
31. Fortress Under Siege – Heaven Can Wait
32. Aces High – The Loneliness of the Long Distance Runner
33. Cyril, Kol, Tony HD – Stranger in a Strange Land
34. Thaurorod – Deja Vu
35. Eleventh Hour – Alexander The Great
36. Bucket & Co. [Feat. Adrian Smith] – Reach Out

Caught Somewhere in Time

Steve Harris je čovek koji kad treba da napiše pesmu prvo smisli njeno ime tako što uzme naslov nekog filma koji je gledao a onda u tekstu pesme prepriča drugi film koji je gledao. Tako je Somewhere in Time zapravo naslov romantične komedije iz 1980. godine u kojoj Christophere Reeve sebe hipnozom „vraća“ kroz vreme u 1912. godinu da bi upoznao Jane Seymour, i to naravno nema NIKAKVE veze sa futurističkom cyberpunk temom albuma. A što je zgodno jer onda ni pesma Caught Somewhere in Time nema nikakve veze sa cyberpunkom, futuristikom ili Blade Runnerom već je u pitanju narativ u kome Đavo lično čoveku obećava moć putovanja kroz vreme u zamenu za njegovu besmrtnu dušu. I na tome ostaje. Dickinson je u intervjuu koji je dao novinarki beogradskog magazina Rock, Tanji Vujić prigodom koncerta u Hali Pionir uzbuđeno objašnjavao da slušalac na kraju ne zna da li je čovek prodao dušu ili ne, ali mislim da Harris zapravo nije imao pojma kuda ide sa tim zapletom i naprosto odlučio da stane pre nego što se obruka.

No, sa muzikom Harris ne samo da se nije obrukao nego je Caught Somewhere in Time jedan od zlatnih standarda u celokupnom opusu Maidena, pesma takve ambicije i intenziteta kakve drugi bendovi sličnog kalibra naprosto nisu radili ili, ako jesu, nisu se usuđivali da sa njima otvore album. Maiden je i ranije umeo da album otvori pesmom koja će biti kompleksna i bučna u isto vreme (Where Eagles Dare sa Piece of Mind kao najbolji primer) ali da album koji je najavljen jednom tako radio friendly veselicom kao što je bila Wasted Years počne sa sedam minuta ONAKVE kanonade, to naprosto nije bilo normalno. McBrain je ovde svoj „galopirajući“ ritam doveo do dijamantskog savršenstva triola sviranih takvom brzinom da bi i pokojni John Bonham malo štucnuo i rekao mu da se ne razmeće toliko, osnovna tema je mnogo duža i kompleksnija nego što je iko uopšte radio u to vreme a Harris je napisao i naprosto nepotrebno komplikovane metrike za rifove koji idu kao pratnja u dugačkoj duploj solaži na sredini pesme.

Trešnja na vrhu torte je taj refren u kome Bruce počinje seriju refrena na ovom albumu gde će samo ponavljati jednu istu frazu, pomerajući samo poslednju notu po skali i mada će ovo postati prilično maniristički prilično brzo, u Caught Somewhere in Time to zvuči kao apsolutna kulminacija epskog metala od kojeg srce pumpa u turbo režimu a u glavi je najjači vatromet koji ste ikada videli. McBrain u najavi ovog refrena na kraju odradi prelaz na bubnjevima na koji bi verovatno svaki drugi producent sem Bircha reagovao zaustavljanjem trake i lekcijom bubnjaru da se ne loži jer nije Ian Paice a ni Ian Paice danas više ne svira kao Ian Paice, i to je momenat takvog drskog razbijanja svih mejnstrim-metal matrica za 1986. godinu da uvek kad ga čujem malo umrem od miline.

Wasted Years

A onda hit-singl koji je prodao novi, umiveni, neodoljivo keči Iron Maiden ljudima što ne da nisu do tada slušali Maidene nego verovatno nisu ni slušali metal. Verovatno sam to pominjao i ranije ali na tom nastupu u Hali Pionir desetog Septembra 1986. godine, prvom na svetskoj turneji koja će do kraja Maja 1987. godine obuhvatiti 152 koncerta, video sam i svoju razrednu iz osnovne škole, u to vreme i dalje mladu ženu negde u kasnim dvadesetim godinama ali koja DECIDNO nije časove držala u Killers majicama niti je ikada sa nama diskutovala o snažnoj političkoj poruci koju su Maideni poslali sa Two Minutes to Midnight. Wasted Years, koja se u danima pre koncerta besomučno vrtela na Dvestadvojci je bila zaslužna za verovatno bar 10-15% publike na ovom koncertu.

A onda i za veliki deo uspeha Maidena sa ovim albumom i ostatkom karijere. Smith je ovde, naravno, imao više od jednog keca u rukavu – sa jedne strane liričku kontemplaciju o monotoniji dugih turneja i života na drumu, nostalgiji za kućom i poznatim okruženjem, sa kojom je čitav bend mogao da se saživi i da je ubedljivo pretoči u svirku, a sa druge taj uvodni muzički motiv toliko zarazan da je iznenađenje da WHO nije čitav bend stavio u karantin čim se singl zavrteo na radiju.

Glavna muzička tema Wasted Years je nešto što će u kasnijem Maiden opusu postati za Adriana tipično  korišćenje pedalnih tonova kao temelja za harmoniju (Paschendale je, recimo, još jedan prominentan primer), ali mislim da je za upečatljivost ovog zvučnog motiva presudna ne tek puka harmonija već način na koji je gitaristi sviraju, sa brzim tremolo-okidanjem koje svemu daje utisak užurbanosti i intenziteta, a kome kao sjajan protivteg dolazi Steveovo sviranje pojedinačnih osnovnih tonova i onda sviranje u intervalu u čevrtom ponavljanju. Adrian dalje pravi savršenu modulaciju u prelazu sa strofe na refren, zamenjujući E mol G durom i tako postižući da dva registra sa identičnim notama (E mol je E F# G A D B C D  a G dur G A B C D E F#) zvuče naizmenično kao melanholična, nostalgična meditacija čoveka umornog od puta i željnog doma a onda kao optimistično, ekstrovertno prisećanje da je život ono što SADA živiš a ne ono što SADA nemaš i da su sve godine zlatne godine ako ih ŽIVIŠ – a sve to bez bitnijih dinamičkih promena. Pesma naprosto zvuči kao da neko u refrenima upali reflektor koji zlatnim svetlom obasja scenu što je do tada bila u tamnoplavim i zelenim tonovima.

Naravno, tajno oružje je ovde McBrain koji radi stvari što, da se ponovim, NI JEDAN producent sem Bircha ne bi dozvolio bubnjaru na ploči sa ovolikim budžetom, POGOTOVO ne na pesmi koja treba da bude prvi singl i od koje, dakle, zavisi uspeh celog albuma i turneje. Već sam ranije pominjao da je prototip za ovakvu pesmu bio The Flight of Icarus sa pretprošlog albuma, Piece of Mind, dakle, pesma napravljena da bude singl, kompaktna po dužini, (samo dve strofe plus tri refrena), sa kratkim, ukusnim soliranjem i energičnim ali srednjim tempom, da se ne rasteraju normiji, a Wasted Years je onda bio izbrušeni, uglancani apdejt ove formule sa McBrainom koji jedan suštinski banalni dvočetvrtinski ritam koji nije ni dovoljno brz da bude poletan ni dovoljno spor da deluje „heavy“ oplemenjuje originalnim (pa i bizarnim) pomeranjem akcenata sa očekivanih mesta, ubacivanjem prelaza daleko pre kraja celine gde oni tradicionalno imaju svoju ulogu, čestim prelascima u kontraritam… Naravno, već to kako on na uvodnoj temi „okreće“ metriku bas-bubnja dok rukama svira akcente na kontračineli je podsećanje da je ovo bubnjar nemirnog duha i ogromne radoznalosti, potpuno neprikladan za mejnstrim rok muziku u kojoj se, a pogotovo u osamdesetima, forsirala disciplina, ujednačenost, dinamička zaravnjenost na razini mašina.

Sea of Madness

Kad već pominjem Iana Paicea… McBrain – koga su neretko u karijeri poredili sa najvećim – u ovoj pesmi svira isti ritam koji je Paice svirao na You Fool No One, pesmi koja je bila B1 na prilično važnom Deep Purple albumu Burn. Isti takav ritam sviraće i pokojni Gary Driscoll na debi albumu Rainbow (kasnije, na koncertima Cozy Powell) a u obradi Yardbirdsove Still I’m Sad. Povezujući faktor je ovde Ritchie Blackmore, šef oba benda i autor rifova prema kojima su bubnjari gledali da postave svoje ritmove i kada stvari posmatrate iz ove perspekltive postaje dosta jasno da je kombinacija klasičnog hard roka i fantazijskog hevi metala koju je Ritchie epitomizovao krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih bila glavna inspiracija za Adriana Smitha.

Sea of Madness, dakle, ne ponavlja samo paradidlovima bogat, truckav ritam Blackmoreovih pesama već ima i kompleksniju strukturu koja prilično dobro ilustruje razliku u pristupu „progresivnom“ roku i metalu kod Smitha i Harrisa, kao glavnih autora na ovoj ploči. Harris je na ovom albumu bio već prilično očaran klasičnom teorijom (a koja se čula i na Powerslave) i dosta mehanički razrađivao svoje teme kroz „školske“ tehnike. Sa svoje strane, iako je Smith sebe snažno utemeljio u klasičnom, ritam-i-bluz osnovu hard roka sedamdesetih, Sea of Madness je pesma koja se smelo i efektno poigrava sa prelascima iz jednog u drugi registar i zapravo svoju temu razvija kroz trodelnu arhitekturu strofe, predrefrena i refrena. Lirička orijentacija na pad u depresiju i pokušaj da se nađe snaga u trenucima kada se gube sve nade je perfektno ugođena sa molskim harmonijama rifova koje u ovom slučaju vrlo efektno podvlači suptilan dodatak sintisajzera, a kada stigne epski, kompleksni refren nemoguće je u Dickinsonovoj zvonkoj, harmoničnoj izvedbi ne čuti i glas Ronniea Jamesa Dia – koji je njemu uostalom i bio jedan od uzora.

Heaven Can Wait

U kontrastu sa tim, Dickinson u Harrisovoj Heaven Can Wait u refrenu samo ponavlja naslov pesme prolazeći kroz melodiju u vrlo klasičnoj A-F-D sekvenci nota dok se ispod njega smenjuju D i C. Postoje razne priče o tome da li i koliko Harris poznaje muzičku teoriju i baš u reddit raspravi o ovoj pesmi – gde u trećem ponavljanju refrena instrumenti pređu u Fis a Bruce ostane u F i ovo kreira interesantnu nelagodu – se citira njegov intervju gde on eksplicitno kaže da ne poznaje skale.

I, fajn, mislim, Steve nije studirao muziku, ali se već u Heaven Can Wait čuje makar intuitivno  razumevanje klasične evropske muzike i njenih baroknih dostignuća, nešto što će samo postati izraženije kako bend bude dalje razvijao svoj zvuk. Heaven Can Wait je za razliku od prethodne dve pesme na albumu – koje je napisao Smith – durska harmonija svirana u iznenađujuće visokom tempu. Ovako brze pesme su Maideni nekada svirali uglavnom na početku albuma (videti pod Aces High i Invaders), ali Harris je sada svoju viziju proširio, u nju spretno udenuo sintisajzere i pored visokog tempa i puno gitarske lomljave uspeo da u ovaj komad utovari i mnogo atmosfere.

Već je uvod za Heaven Can Wait sjajan sa Steveovim povratkom jednom starom triku koji je već koristio na nekim mestima na Killers – sviranje jedne jedine note u ritmički kompleksnom obrascu tako da podseća na morzeovu azbuku – samo je ovde to dodato preko osnovnog rifa koji druga gitara i bas sviraju sa punom harmonskom opremom i sve to gradi jaku tenziju. Onda krene to rokanje i brza svirka, a kada se pesma jako zagreje ulazimo u prvi ikada očigledno smišljeno spravljeni „audience participation“ deo na nekoj pesmi Iron Maiden. McBrain ovde tempo prepolovi i pređe u njemu omiljene triole sa „zaključkom“ u formi dubleta (o ovome ćemo malo detaljnije nešto niže*) a jednostavan, energični rif služi kao podloga za neverbalno „vouou“ pevanje za koje su na ranim koncertima Maideni umeli da na binu izvedu i roudije da im se pridruže na mikrofonima. Na nastupu u Pioniru gde je to bilo i prvo izvođenje ove pesme pred publikom se ne sećam da je iko izlazio na binu osim članova benda, ali je ovaj deo u Heaven Can Wait svakako zaživeo kao „prirodan“ momenat da se publika uključi u izvođenje.

*naravno, nije zgoreg dodati da je Harris ovakve metrike pisao u pesmama Iron Maiden daleko pre McBrainovog dolaska u bend: jedna takva se čuje usred Phantom of the Opera, dakle, poslednje pesme na prvom albumu benda.

Sjajno je, naravno, da se pesma onda vraća u brzi tempo sa Smithovim polaskom iz pentatonike i daljim razvojem solaže u smeru „naprednijih“ harmonskih ideja, a finale koje ponavlja motiv sa početka samo INTENZIVNIJE je savršen zaključak za prvu stranu albuma.

Naravno, Heaven Can Wait ilustruje još jednu dobro poznat stranu Stevea Harrisa gde naslov pesme bude referenca na film (u ovom slučaju na komediju iz 1978. koju je režirao, napisao i u njoj igra Warren Beaty) a onda tekst sa tim filmom nema veze. Konkretno, u ovoj pesmi se Harris bavi svojom opsesijom: pitanjem da li postoji zagrobni život, reinkarnacija ili bilo kakva druga „opipljiva“ forma egzistencije nakon biološke smrti a nju prorađuje kroz dosta bukvalističku deskripciju vizije čoveka koga poseti anđeo smrti a ovaj ne želi da ode i do kraja nije siguran da li sanja ili zaista ima trascendentno iskustvo…

The Loneliness of the Long Distance Runner

Evo, sa ovom pesmom, koja je otvorila drugu stranu albuma, Arry je uzeo naslov filma iz 1962. godine o dečaku koji trčanjem na duge staze treba da bude izlečen od delinkvencije, ali njena lirička tema je vrlo svedena i svodi se samo na meditaciju trkača-maratonca o iskušenjima koja trpi i varljivoj slavi koja ga MOŽDA čeka na kraju. Kako je i čest slučaj kod Harrisa, ni ovde do kraja nema zaključka i slušalac može samo da nagađa šta se na kraju desi. Fer.

Muzički, Harrisov „progresivni“ otklon je ovde ponovo dosta bukvalan. Na primer, ritmički pesma kreće u jednom tempu tokom uvoda, onda ga duplira za strofu da bi ga onda ponovo duplirala za refren i onda na polovini solaže prešla u duplo sporiji 123-123-12 ritam (koji će McBrain ovde odsvirati premijerno a onda ga nebrojeno puta ponoviti na skoro svim narednim albumima) pre povratka u najviši tempo. I, mislim, daleko od toga da ovo NE MOŽE da se radi u rok muzici, ali utisak kod slušanja ove pesme je pomalo kao ono kada gledate stranicu štampanog teksta na kojoj je neko pomešao četiri fonta.

Harris takođe kreće iz E mola, modulira ga u G dur a za strofu onda pravi prelazak u „petice“ (e5-f5-a5-g5) odnosno ono što zovemo „power“ akordima, praveći razne, veoma zabavne igrarije sa skalama na krajevima strofe a koje Dickinson prati unisonim pevanjem. Ovo je, za moj račun, „najprogresivnije“ što Maideni rade u ovoj pesmi, pogotovo sa ritmičkim naglascima koje McBrain svira u skladu sa rifom. Onda pesma u refrenu prelazi u D mol i svira se mnogo melodičnije i Dickinson mora da peva „himnične“ stihove a što je zaštitni znak ovog albuma. Na kraju pesme, pošto prođe i poslednji refren sledi i dugačak instrumentalni deo u nepromenjenom ritmu gde gitare prolaze kroz „školske“ harmonije koje kao da su došle iz nekog udžbenika iz doba baroka.

Stranger in a Strange Land

Ovo je Smithova pesma i ovde je prva asocijacija na naslov (iako zapravo citat iz Svetog pisma) roman Roberta Heinleina o Zemljaninu koga su podigli i vaspitali Marsovci i onda ga poslali na Zemlju. Smith je, međutim, bio inspirisan razgovorom sa istraživačem ledenih prostranstava na severu planete koji je na jednom od svojih putovanja pronašao smrznuto telo kolege-istraživača što je tamo nestao, umro i smrzao se pre čitavog veka.

Muzički, Smith ovde polazi od vrlo klasične hard rok osnove, sa čvrstim srednjetempaškim ritmom i pesma sadrži mnogo bluz elemenata, pogotovo u refrenima i Smithovom fraziranju pri kraju – on je sam citirao ovu pesmu kao praktično prvi Iron Maiden komad u kome je osećao da ima prostora da se igra, a što je na potpuno suprotnoj strani od vrlo disciplinovano, pa i rigidno postavljenih Harrisovih kompozicija, partikularno od one koja joj prethodi.

Ritam koristi triole uparene sa brzim sviranjem po kontračineli sa dve ruke, a što ovu pesmu čini kvintesencijalnim mcbrainovskim programom iako za razliku od mnogih drughih komada po kojima ga ljudi pamte on ovde nema mnogo dinamičkih varijacija, sve svira u identičnom tempu i – verovatno jer shvata da je u pitanju pesma čiji je glavni karakterni element atmosfera – ne menja pozicije akcentima niti prelazi u kontraritmove.

Ovo je inače već treći – a ne i poslednji – put na albumu da McBrain svira triole u osnovnom ritmu i Stranger in a Strange Land se izdvaja time da  taktovi NISU na kraju razrešeni dubletima, a što je jedan od njegovih potpisa koji čujemo već u uvodu za Caught Somewhere in Time a onda i u srednjem delu Heaven Can Wait. Iako bi se na osnovu ovog albuma pomislilo da je to naprosto zato što Steve Harris voli da piše takve rifove (a voli, naveli smo gore), istina je i da razni prethodni primeri ovakvog ritma dolaze iz pesama koje su napisali Smith i Dickinson (The Flight of Icarus i Powerslave). Naravno, McBrain nije baš, jelte, JEDINI metal i rok bubnjar koji svira triole ili dublete ali jeste karakterističan po tome kako ih rado kombinuje da kreira dinamički eksplozivne ritmičke strukture* i naravno po tome da delove na bas-bubnju koje drugi bubnjari rade sa dve noge on radi samo jednom.

*za dve godine ćemo, božezdravlje pričati o tome kako onda on ovo sa apetitom dekonstruiše na albumu Seventh Son of the Seventh Son

Za Stranger in a Strange Land još vredi podvući kako je Smith uprkos vrlo „ravnoj“ strukturi pesme gde se ritam ne menja između strofe i refrena i harmonija ostaje čvrsto usidrena u E molu, onda strašno vešto napravio dinamički i harmonski krešendo u predrefrenu koji se u pesmi pojavljuje tek kasnije i iznenada (dakle, nema ga ispred prvog refrena i ponovo se javlja odmah posle solaže, bez ponavljanja strofe) a koji kreće iz A mola. Majstor.

Deja Vu

Čak i veliki albumi imaju filere a Deja Vu, spakovana između apsolutno hitoidne Stranger in a Strange Land i epskog progresivnog finala je filerčina ko kuća. Ovo je jedina pesma na albumu u kojoj je Murray potpisan kao ko-autor, zajedno sa Harrisom i, kako rekoh gore, nagađam da je ovde glavni rif Murrayjevo delo, kao i možda bluzerske fraze u predrefrenu dok je harmonski uvod, instrumentalni deo u sredini i generički harmonski performans u refrenu (gde Dickinson samo ponavlja „Feels like I’ve been here before“) očigledan Harris na još jednoj misiji otkrivanja kako su kompozitori baroka pisali svoje teme.

Deja Vu ima svoje čari… ali u koje sigurno ne spada čak i za Maidenove standarde banalan tekst o osećaju dežavija, a u kome se, tom tekstu, ne dešava apsolutno ništa, baš kao što se i u samoj pesmi zapravo malo toga desi. Ovo je neka vrsta stilske vežbe sa mnogim istim elementima koje je već imao The Loneliness of the Long Distance Runner i baš se oseća da je nedopečena. Mislim, čak i u produkciji ljudi izgleda nisu mogli da se dogovore da li im se više sviđa modulirani Dickinsonov vokal u prvoj strofi ili „suvi“ u drugoj pa su na kraju u pesmi ostala oba a bez jasne ideje zašto se razlikuju.

Alexander the Great

Ali zato se album završava u velikom stilu. Alexander the Great je nastavio tradiciju zaključivanja Maiden ploča najdužom i najkompleksnijom kompozicijom* i ovde je to sada već programski „epska“ pesma koja napušta „vremensku“ temu albuma i bavi se biografijom jednog od najpoznatijih osvajača, ali i, hajde, državnika u evropskoj istoriji.

*koja će već na narednom albumu biti grubo narušena, ali o tome ćemo, kako rekosmo, za dve godine

Zanimljivo je to, Maideni su, pogotovo na kasnijim pločama, među vrlo retkim eksplicitnim „sociopolitičkim“ ili, ne znam, „ideološkim“ iskazima konzistentno kritikovali rat, osvajanja i autoritarne filozofije koje ih omogućuju, ali je sa Alexander the Great Harris ne samo napisao panegirik Aleksandru Makedonskom hvaleći njegova osvajanja i pobede nad drugim vojskama, već i u pretposlednjoj strofi u eksplicitno pozitivnoj konotaciji kaže da je Aleksandar Makedonski proširio helensku kulturu i zapadni način života, te utro put za hrišćanstvo. Pored toga što ovo ni izbliza nije tačno, postavlja se zaista zanimljivo pitanje otkud Harrisu koji je sa hrišćanima već imao neugodna iskustva na osnovu The Number of the Beast uopšte ovakva ideja. Maideni će kasnije imati i sasvim naglašeno kritičke pesme usmerene ka hrišćanstvu (Harrisove Sign of the Cross i For the Greater Good of God, te Montsegur koju su potpisali on, Gers i Dickinson) i zaista je neobično videti ovakav nekvalifikovani iskaz u pesmi o Aleksandru Velikom…

Pesma takođe dalje prilično grubo falsifikuje istoriju tvrdnjom da Aleksandrove trupe nisu pristale da ga prate u Indiju jer su bile „umorne od borbe, bola i slave“ iako su, naprotiv, Aleksandar i njegova vojska otišli u Indiju i tamo počinili ozbiljne pokolje i vojska se pobunila tek nakon krvavih poraza na Gangu, pa se u indijskoj istoriji on pamti pre svega kao zločinac a ne kao veliki i plemeniti heroj koji donosi civilizaciju i prosvećuje divljake.

Uopšte, zanimljivo je videti tekst pesme koji u nimalo dvosmislenim terminima u punoj meri usvaja diskurs o zapadnom, evropskom (belom, naravno) heroju čija su osvajanja podrazumevano pozitivna i istorijski validirana kao „podvizi“, gde se o njegovim pobedama govori sa zanosom a njegov protivnici (Persijanci, Skiti, Egipćani, Vavilonci) onda implicitno igraju ulogu inferiornih „drugih“ civilizacija za koje je istorijski pravično da su poražene i okupirane. Ovakvav hegelovski favoritizam „istorijskih“ u odnosu na „neistorijske“ narode i veličanje vojnih osvajanja su u tolikoj meri nekarakterističnoi za Iron Maiden da sam se i tada, kao petnaestogodišnjak pitao kako to da Steve Harris koji je uglavnom o ratu do tada pisao kao o košmarnom iskušenju u kome heroji plaćaju visoku cenu da bi dobro trijumfovalo (Where Eagles Dare, naravno inspirisan Huttonovim ratnim filmom iz 1968. godine, sa Clintom Eastwoodom i Richardom Burtonom) ili pravio telegrafske, hemingvejevsko-remarkovske opservacije o besmislu smrti na bojištu (The Trooper), sada odjednom prelazi iz kontrakulturne u jednu izrazito konzervativnu poziciju i gradi lirički spomenik osvajaču.

I ovo jeste bio neobičan izuzetak u opusu Iron Maiden koji će nastaviti da gomila pesme gde je rat prostor nebezbednosti i dubioznih moralnih dilema (Run Silent Run Deep, Afraid to Shoot Strangers, These Colours Don’t Run) i gde se heroizam dešava uz velike žrtve i svest o propadljivosti jedinke (Tailgunner, The Longest Day). Na neki način, Alexander the Great je anomalija u opusu Maidena i mada ovo verovatno nije razlog, ona nije izvođena na koncertima ni tokom Somewhere on Tour turneje niti tokom narednih decenija, sa ulaskom u redovn(ij)u koncertnu rotaciju tek negde 2023. godine.

A, da se razumemo, radi se svakako o jednom od finijih primera Harrisovog ambicioznog kompozitorskog rada, nadilaženju proste „klasičarske“ arome u metal muzici i časnom naporu da se napravi spoj epskog metala i „egzotičnijeg“ zvuka. Najkarakterističnije je korišćenje frigijske skale koja ovoj pesmi daje zvučnu asocijaciju na „jugoistočni“ deo Evrope, odnosno na Grčku a kako teoretičari tvrde da je ova lestvica dobrim delom nastala na osnovu teorija Aristotelovog učenika Aristoksena, koji je bio Aleksandrov savremenik, onda tu postoji i jedna dublja tematska povezanost. Maideni će, pogotovo u narednim decenijama sve češće koristiti dijatonske skale, notabilno u pesmama koje treba da imaju „keltski“ miris, i već je Wasted Years sa ovog istog albuma bio primer korišćenja dijatonske lestvice (kao, uostalom, i The Trooper sa Piece of Mind), no, Alexander the Great je izuzetan primer inventivnog i UKUSNOG korišćenja harmonije koja do tada naprosto nije postojala u zvuku benda i jedan od onih momenata sazrevanja grupe koji se pamte kao kamenovi-međaši.

Naravno, Harris u svom progresivističkom komponovanju nema eleganciju i instinkt kako da postigne veliki efekat malim gestovima, kao što smo već argumentovali da je Smith obdaren ovim talentima, i Alexander the Great ide suprotnim smerom, akcentujući grandioznost i kompleksnost koja je, pa, ponekada sama sebi svrha. Nije da je to kod Maidena bila neka novost i neke od najvoljenijih pesama benda (Phantom of the Opera, The Rhyme of the Ancient Mariner) su bile utemeljene na istim principima. Sa Alexander the Great Harris makar nije otišao u smeru praktično čiste radio-drame koju je imao Mariner, ostavljajući sve ipak u domenu muzike, ali je ovo i pesma sa veoma velikim brojem promena registra u kome se svira (čak osam, a što je i za Iron Maiden baš mnogo – jedan član foruma Maidenfans je zabeležio da su jedine dve pesme sa više promena registra u njihovom opusu Infinite Dreams (12 promena) i Aces High (čak 13)) i vrlo ambicioznim promenama ritma i tempa.

Zapravo već ulazak u pesmu najavljuje ovu ambiciju i kurčevitost sa potpunom promenom tempa između uvoda i strofe a gde u strofi ponovo dobijamo taj „spori galop“ sa triolama koje se završavaju dubletom i to ovde zvuči apsolutno zakucavački kao da stvarno jašete sa vojskom u osvajanje egzotičnih teritorija. Naravno, sedmoosminski ritam tokom veoma dugačkog uvoda u solažu je jedna od ranih – pa i srazmerno retkih – demonstracija da bend sebi hoće da postavi i neke zahtevne zadatke gde svi moraju da sviraju „neprirodno“ i broje u sebi i onda je kulminacija ovog dela jedan vrlo kinematski krešendo i ulazak u dugačku solažu kombinovanu sa harmonskim delovima a gde opet krajevi fraze bivaju obeleženi neparnim ritmičkim brejkom. McBrain ovde zvuči kao apsolutna mašina – u pozitivnom smislu a – bend će na narednom albumu morati pošteno da se oznoji da dosegne zahtevnost i ambiciju pesme što je zatvorila Somewhere in Time.

Reach Out

Naravno, Reach Out nije bila na ovom albumu – uostalom, stilski i tematski ona potpuno odskače od materijala koji jeste na njemu i, zapravo, ovo i nije pesma Iron Maiden – ali je bila na B strani singla Wasted Years, a u pomenutom intervjuu za beogradski magazin Rock, Bruce je navodno pomenuo „Adrianovu pesmu“ na albumu koja se zvala „Friend of the Road“ i koja će iznenaditi publiku.

Reach Out, da se ne zabunimo, nije napisao Adrian Smith ali na snimku koji je stavljen na B stranu Wasted Years je on peva (a Bruce peva pozadinski vokal) i u pitanju jeste vidno drugačiji komad heavy rocka od bilo čega drugog što se da čuti na Somewhere in Time.

Priča je uglavom poznata: Nicko McBrain se dosađivao jer su Maideni posle završetka turneje World Slavery Tour uzeli šest meseci odmora pa je u prostoriju za vežbu pozvao Smitha da se zezaju i  da malo džemuju. Onda su Smith i on pozvali i neke druge prijatelje da im se pridruže, uključujući Andyja Barnetta koji je sa Smithom svirao u Urchin nakon što je Dave Murray otišao iz ovog benda da bi se usredsredio na rad sa Iron Maiden, Martina Connolyja iz Marshal Fury, ali i Davea Colwella koji je svirao u gomili bendova te generacije uključujući i veća imena poput Bad Company i Samson (a u Samson je, kao što znamo, pevao Bruce Dickinson pre dolaska u Maiden). Colwell je tokom ovog zezanja i napisao Reach Out a Nicko je onda za grupu organizovao dva klupska koncerta od kojih je prvi bio pod imenom The Entire Population of Hackney, a drugi pod imenom The Sherman Tanks. Na koncertima su svirane obrade bendova u kojima su svirali članovi (Juanita od Marshall Fury, koju će Maideni takođe obraditi, kao i pesme FM i Urchin), nekoliko obrada ZZ Top a Steve, Dave i Bruce iz Maidena će se popeti na binu da se odrade i dve obrade Maidena. Pored toga je sviran i autorski materijal i Reach Out je jedna od pesama koje će ostati iza ovog projekta i koju će Smith kasnije svirati i sa svojim ASAP (bukvalno Adrian Smith And Project), pa i na nastupima iz 2025. godine sa projektom Smith/Kotzen gde on svira sa američkim gitaristom Richiejem Kotzenom.

Reach Out, naravno, ne zvuči mnogo kao Iron Maiden jer je u pitanju vesela, durska pesma vrlo pop, pa i vrlo cheesy u svojim melodijama i toj optimističnij poruci. Naravno, bend je na ovom snimku svira sa karakterističnim maidenovskim detaljima ali ta razdraganost izvedbe i Smithovi vokali joj daju toplinu koje generalno nema mnogo na Somewhere in Time.

Nije ni zgoreg primetiti da je tokom sesija The Entire Population of Hackney Smith napisao i nekoliko svojih pesama ali da je onda na B stranu Maidenovog singla ušla Colwellova pesma* i da su se Smithove kompozicije pojavile tek na ASAP albumu Silver and Gold 1989. godine, kada su Maideni pravili pauzu nakon turneje za Seventh Son, a Smith opet okupio ekipu iz Urchin i, pošto je Nicko McBrain bio zauzet ženidbom, na bubnjeve uzeo sina Ringa Starra, Zaka Starkeyja. ASAP je snimio samo jedan album i odradio turneju da bi ga promovisao ali ovo nije bila dobro prodavana ploča, pa je projekat nakon toga rasformiran, no Smith će onda svejedno otići iz Maidena i nova era benda će početi sa No Prayer for the Dying. No… o tome ćemo pričati za neke četiri godine ako svi budemo živi i u dobrom zdravlju.

*u maksi verziji je dodata i Sheriff of Huddersfield, a koja je prerada stare Urchin pesme Life in the City