Originalni The Devil Wears Prada nam je pre dvadeset godina dao glamurizovanu, romantizovanu apologiju kršenja radničkih prava, obliteracije koncepta balansa između posla i života, apoteozu geslajtovanja u kojoj se zaposlena osoba milom ili silom, ali uglavnom silom kondicionira da sebe ceni isključivo po tome kakve rezultate postiže na poslu, bez obzira na to da li taj posao voli ili mrzi i, a što je posebno okrutno, tako da ne postoji ikakav objektivan kriterijum za taj uspeh, a rezultati su definisani u hodu, jednostrano, isključivo od strane klase menadžera sa svim njihovim narcisoidnim i sociopatskim dimenzijama predstavljenim kao ekscentričnosti koje dolaze uz teritoriju ako želite da budete „najbolji“.

The Devil Wears Prada nije bila prva komedija koja je u ovakvom kontekstu prikazivala luk-ličnog-rasta glavne junakinje ali jeste možda bio notabilno sadistički napisan da prikaže poništenje sopstvene ličnosti i usvajanje mentaliteta kulta kao aspirativne ideje, šaleći se usput ali do kraja formatirajući „sazrevanje“ protagonistkinje Andy Sachs kao nedvosmisleno napuštanje svih sopstvenih principa i potpuno, bespogovorno potčinjavanje „harizmatičnoj“ menadžerki do mere u kojoj će protagonistkinja praktično sasvim izbrisati svoj privatni život i potrese u privatnom i poslovnom životu svoje šefice – od koje je dobijala uglavnom prezir i ignorisanje – proživljavati sa snažnim empatskim reakcijama. Kao film koji će idealizovati koncept luksuznih, „glossy“ modnih magazina – a u vreme kada je internet-publikovanje već snažno preuzimalo primat i obećavalo da uskoro šalje štampane publikacije na smetlište istorije – kao prostora u kojima se lepota alhemijski transformiše iz pukog prirodnog fenomena u kulturu što, možda, treba da oplemeni čovečanstvo, The Devil Wears Prada je imao i neobično izraženu Ahilovu petu u tome da o modi, njenom odnosu ka lepoti i tom transformativnom radu, pa čak i o industriji u kojoj se sve to odvija nije imao da kaže ama baš ništa više od najpovršnijih opservacija odavno memefikovanih i pretvorenih u viceve i pre nego što smo reč „mem“ počeli da koristimo na dnevnom nivou.

Jasnije rečeno, The Devil Wears Prada je čitavu anihilaciju ličnosti glavne junakinje, zlostavljanje kome je ona bila izložena i njenu odbrambenu reakciju da se zlostavljačima pridruži što lojalnije može, da im pokaže da je jedna od njih i sebe prevari kako zapravo voljno učestvuje u procesu koji onda ne može biti zlostavljanje, implicitno pravdao time da se sve to dešava u ime višeg cilja koji nadilazi ličnu dobrobit i personalne emocije. To da taj viši cilj nije bio humanitarni rad sa migrantima, besplatna vakcinacija sirotinje, organska proizvodnja hrane ili udomljavanje napuštenih mačaka već modna žurnalistika, naravno, UOPŠTE nije bio problem tog filma: moda ima svoje mesto u ljudskoj kulturi i imanentnu vrednost koju ne mora da nam pravda na ovom mestu. Problem filma je bio da je modu koristio kao readymade, samorazumljivu kulisu u centru narativa bez ijednog napora da prikaže zašto je moda jedinstven i značajan kulturni fenomen koji ljudskom društvu donosi delić transcendencije a neke živote korenito menja, zadovoljavajući se samo najskromnijim gestovima u smeru ukazivanja na puke zanatske veštine unutar industrije i potrošačke validacije iste te industrije.

The Devil Wears Prada 2 je isto to, samo postavljeno u kontekst zamiruće privredne grane štampanih mesečnih magazina, dominantne ekonomije ljudske pažnje, surfovanja po nemirnom moru društvenih mreža u potrazi za „engagementom“, pa i, ali ovo vrlo skromno i tipično kukavički, bez ambicije da se ode dalje od pukog pominjanja, uspona „woke“ senzitivnosti.

Iako je prvi film pre dve decenije bio veoma uspešan, ni Meryl Streep ni Anne Hathaway nisu bile naročito zainteresovane da rade drugi deo. Autorka originalnog romana, Lauren Weisberger je nastavak napisala još 2013. godine, ali je Disney tek jedanaest godina kasnije ušao u razmatranje produkcije novog filma. No, kada House of Mouse zna šta hoće, onda se stvari dogode pa je nastavak urađen sa istom glumačkom postavom, scenaristkinja originala Aline Brosch McKenna je napisala i ovaj skript a David Frankel se vratio u režisersku stolicu. Muziku je opet radio Theodore Shapiro a čak je i direktor fotografije, Florian Ballhaus ponovio svoju ulogu pa nije veliko iznenađenje da The Devil Wears Prada 2 u velikoj meri izgleda i ponaša se kao originalni film, omažira i reciklira veliki deo scena iz originala i da je najveća razlika u tome da su ovog puta brendovi – notabilno odsutni iz prvog filma – dobili veliki prostor za product placement i „organsko“ insertovanje logotipa u popriličan broj kadrova.

The Devil Wears Prada 2 je jedan od relativno malog broja filmova koji nisu deo nekakve tekuće franšize sa derivativnim radovima i u drugim medijima što je drže u svesti javnosti tokom više decenija (na primer Star Wars, Indiana Jones, Tron…) a koji dolazi kao nastavak nečeg starog punih dvadeset godina. Trainspotting je drugi primer kojeg je lako se setiti i ovi filmovi, pored toga što su bazirani na istoimenim knjigama čije su verne adaptacije, dele i tu očiglednu karakteristiku da su po premijeri postali instant-fenomeni a onda se transformisali u generacijske filmove, kamenove-međaše filmske industrije i sidrišta popularne kulture, čiji nastavci su rađeni ne tako da sakriju protok vremena već, naprotiv, da ga naglase, da na ime akumuliranih decenija stvore prostor za refleksiju i, potencijalno, daju nekakav iskaz sa starije, mudrije, u najmanju ruku iskusnije pozicije, iskaz koji je, dakle, vredelo čekati.

The Devil Wears Prada 2 ne radi ništa slično i film, naprotiv, u svom uvodu pravi grozničavi spidran kroz „where are they now“ sekciju narativa kako bi nas ponovo smestio u poznati kontekst u kome je Andy zaposlena u magazinu Runway a Miranda Priestly je njegova sociopatska glavna urednica.

The Devil Wears Prada je u zanatskom smislu bio uglavnom kompetentno napravljen film i The Devil Wears Prada 2 ima isti nivo kompetencije koji se uostalom podrazumeva za nešto što je koštalo sto miliona dolara. Ovo znači da su pojedinačne scene režirane i montirane sigurno i da put koji Andy vodi od nagrađivane istraživačke novinarke do toga da – kada njen magazin biva „rajtsajzovan“ a talentovani i nagrađivani autori se nađu na ulici – prihvati da ponovo radi u magazinu Runway, samo ovog puta na poziciji urednice rubrike reportaža deluje minimalno uverljivo.

No, ovde postoji jedan detalj koji je već tipičan za ovaj (sada) serijal, gde će autori razobličiti celu tu ideju modnog žurnalizma uzgredno, reklo bi se bez stvarne namere da nešto kažu o ovoj industriji, a što dalje stavlja čitavu mitologiju vezanu za Mirandu Priestly kao natprirodno genijalnu urednicu koja zna sve što drugi ne znaju i za koju vredi žrtvovati svoj život čak i kada vam ona svoj prezir pokazuje na dnevnom nivou ne trudeći se da vam zapamti ni ime, u jedan farsičan okvir. Naime, Andy dolazi u magazin kada njegov vlasnik i izdavač odluči da je vreme za radikalne poteze jer je nedavna reportaža o modnom brendu izazvala salvu negativnih reakcija i talas poziva na kenslovanje na ime toga da se veoma brzo posle te reportaže otkrilo kako pomenuti brend koristi svetšopove za proizvodnju.

Ovo je toliko „priručno“ opravdanje za potres koji se u filmu predstavlja kao fatalan da je teško poverovati kako je iz prve ruke scenarija uspelo da stigne sve do shooting scripta, ali onda ovo i rekontekstualizuje čitav portret Mirande kao kontrol-frika koji ne samo da sve ZNA bolje od drugih nego i koji svoje saradnike grubim, mučnim, nasilnim metodama oblikuje da i sami budu isto to: kontrol-frikovi koji drže tvrdu „partijsku“ liniju i ne dopuštaju greške. Mirandina opaska da je, eto, intervjuisana osoba slagala a novinarka joj poverovala je u scenariju samo poveznica da se onda opravda to da izdavač insistira da se zaposli nova urednica, a, evo, ima ova mala što je upravo dobila nagradu za svoje reportaže, ali ovo rekontekstualizuje njen magazin kao, pa, sve ono što ljudi inače o ovakvim magazinima govore: da to nije pravo novinarstvo i da su jedva nešto više od skupo produciranih trač-novina.

Odmah da dodamo i da ne treba biti kulturrasista – trač-novine jesu nečija zabava i pomažu mu da prebrodi neke teške trenutke u životu i nije na nama da osuđujemo njihovu publiku. Ali zašto bi, iko, za ime sveta, sve svoje principe pogazio a svoju čitavu ličnost poredio ovakvom sadržaju kao da se radi o nečem ne samo vrednom već dragocenom? Ovo je pitanje na koje ni prvi film nije dao odgovor a drugom izbegavanje odgovora sada već legitimno možemo uzeti za zlo.

Slično tome, i značajno fatalnije za argumentaciju koju film pokušava da napravi – a koja je, da podsetimo, ista kao u prvom filmu: da je strastveni psihopata na vrhu piramide straha aspirativna vrednost koju svi ostali u piramidi treba da prepoznaju i prilagode svoje živote tome – je ovo: kada Andy ponovo treba da prođe karakterni luk poništenja svoje ličnosti i pronalaženja načina da dobije od Mirande validaciju svoje vrednosti, to ima formu obezbeđivanja ekskluzivnog intervjua sa ženom koja se razvela od prebogatog „code gurua“ i tri godine posle toga nikome nije dala intervju. Kada Andy uspe – uz velike žrtve i odricanja – da dobije pozitivan odgovor od ove žene i Miranda na trenutak pokaže da je impresionirana, pa i da su sada njih dve neka vrsta tima, film ima priliku da pokaže kako je to tačno evoluirao odnos njih dve i šta je STVARNA vrednost koju Andy donosi u ovo partnerstvo – ali naravno da se sve svodi na intervju prepun opštih mesta i površnih opservacija o tome da žena ne treba da bude definisana svojim bivšim brakom a onda oduševljenjem što će Runway imati priliku da objavi ekskluzivnu informaciju da se njihova intervjuisana celebrity-by-proxy gospođa ponovo verila.

Uz sve razumljivo sleganje ramenima da je to manje-više upravo tako na ovom nivou industrije i da publikacije danas žive od klikabilnog a ne od kvalitetnog sadržaja, teško je ne postaviti pitanje šta film uopšte (ponovo) hoće da nam kaže. Da je Andy (ponovo) evoluirala tako što nakon „stvarnog“ novinarstva radi high society tračeve? Da validaciju od Mirande dobija – i time oseća zadovoljstvo dobro obavljenim poslom – kada proizvede tekstove na koje ljudi klikću radije nego tekstove koji nešto kažu? Film uz svu svoju eksplicitnu kritiku i lamentiranje nad ekonomijom pažnje, optimizacijom sadržaja za pretraživače i postavljanjem algoritma a ne čitaoca u centar strategije istovremeno predstavlja „uspehe“ protagonistkinje isključivo kroz mrvice naklonosti koje ona dobija od i dalje neprijatne, sociopatske šefice kada proizvodi sadržaj koji obezbeđuje „engagement“. Ne postoji scena u filmu u kojoj Miranda hvali Andy za pisanje dobrih tekstova, odabir dobrih tema ili davanje glasa osobama kojima je u modnoj industriji on uskraćen.

I, naravno, možda je ovo samo najvernija replike Anne Wintour, urednice magazina Vogue na kojoj je lik Mirande zasnovan (a čija je asistentkinja Lauren Weisberger, autorka romana, bila početkom stoleća) i film naprosto predstavlja stvari onakvim kakve one jesu, ali pitanje zašto bi to iko želeo da gleda danas zahteva određeniji i definitivniji odgovor nego pre dvadeset godina.

The Devil Wears Prada 2 je film koji glamur uzima zdravo za gotovo, pa o njemu – sem ponovo, u najpovršnijim potrošačkom smislu – ni ne pokušava ništa da kaže. I sama lepota je za njega podrazumevani ishod dizajna i, ako ništa drugo, vredi mu priznati da kostimi i šminka daju ansamblu ikoničke i instant-razumljive karakterizacije: svo četvoro glavnih glumaca (Meryl Streep, Anne Hathaway, Stanley Tucci i Emily Blunt) su briljantno uobličeni u gotovo stripovskim stilizacijama sa karakterističnim konturama i kolornim kodiranjem.

Nažalost, ostatak filma je vidno neujednačen u vizuelnom smislu: scene u enterijerima su prečesto apsolutno pretamne i dodatno zbrljane mekim, ravnim svetlom koje u nekim momentima čini da sve izgleda kao da je neko preko bioskopskog platna navukao gazu, a što jeste uobičajeno za savremeni film i digitalnu kameru, ali je u bizarnoj opoziciji sa VIDLJIVIM naporima osvetljivača da u pojedinim scenama rade sa multiplim i pokretnim izvorima svetla i rezultirajućim senkama. Štaviše u par kadrova postoji svetlosno klipovanje sa prozorima kroz koje nadire dnevno svetlo i farba deo kadra u belo i ovo je nešto što se u savremenom visokobudžetnom filmu ne viđa već godinama pa ga vredi istaći kao očigledan i jasan estetski izbor koji je NEKO (a najverovatnije Florian Ballhaus) napravio tokom produkcije.

Nažalost – a ovo je već drugi pasus koji počinjemo istom rečju – film je onda u postprodukciji ispasiran do maltene negledljivosti sa kolornim korekcijama koje su radile mašine a ne ljudi i koje, u kombinaciji sa sada već uobičajenim korišćenjem sočiva sa plitkim fokusom – gde je pozadina razmrljana i nejasna – velikom broju kadrova daju ne samo beživotni, nedinamični izgled već i „vazelinsku“ razmazanost čak i onih delova kadra koji su u fokusu.

Ironija u kojoj su scene snimane Samsungovim telefonom Galaxy S26 Ultra – a to su one na modnim revijama, gde je i montaža odlična – dinamičnije i oštrije od kadrova snimanim Arri  Alexa kamerom od pedeset hiljada dolara bi trebalo da je očigledna, kao i to da se Disney isprsio za snimanje na lokaciji (Njujork, Milano) a da su onda ikonički lokaliteti slikani tamno i dodatno ubijeni  u postprodukciji.

No, u nekom najsuštinskijem smislu, u smislu, dakle, svog značenja ili poruke, The Devil Wears Prada 2 ima istu zjapeću rupu u svom središtu koju je imao prvi film i dve decenije iskustva i mudrosti nisu ništa promenile na ovom planu.  Sa svojim fokusiranjem na glavnu urednicu koja je „teška“ ali „obožava svoj posao“ a da nikada, ničim ne pokazuje šta je u tom poslu ono što hrani ljudsku dušu i čini ga oplemenjujućim, on kao da naprosto postulira da je „reality distorsion field“ što ga oko sebe imaju harizmatični a sociopatski kodirani top menadžeri (termin je nastao i originalno vezivan za Stevea Jobsa) vrednost po sebi i da je imprintovanje ličnosti ovih osoba na svoju autentično životno dostignuće a ne samo ucena na koju pristaje sve siromašnija srednja klasa u ekonomiji koju svojim halucinacijama predvode tehno-braća. Ovako kako jeste, The Devil Wears Prada 2 je kao da je Martin Scorcese snimio Razjarenog bika, ali da su scene boksovanja bile samo uzgredna fusnota, snimljene bez udubljivanja, od strane druge ekipe i izmontirane na brzinu da idu preko bučne muzičke podloge tek da se kaže da u filmu ima boksovanja. I to, naravno, nije sjajno.

Pre nešto više od trideset godina Douglas Keeve je režirao Unzipped, dokumentarni film o naporima modnog kreatora Isaaca Mizrahija da pripremi reviju u Njujorku. Zbog ovog filma Keeve i Mizrahi su na kraju raskinuli, ali Unzipped je bio osvežavajuće iskren, neposredan uvid u modnu industriju, zalazeći iza njenih kulisa i pronalazeći lepotu i u situacijama koje nisu bile do u atom dizajnirane i savršeno kontrolisane od strane autora. Unzipped je, naprotiv, pokazao koliko su lepota, pa i glamur izraz ljudske unutrašnjosti koja je nepredvidiva, ne do kraja opisiva, da oni dolaze i iz spontanosti i neočekivanih momenata sudara autorske vizije sa haosom života. Film nije prikazivao modele i dizajnere kao savršene osobe niti kao readymade, lako svarljive stereotipe i uspeo je u tome da gledaocu približi taj transcendentni momenat u kome lepota zasenjuje sve drugo u životu i kojoj onda rado žrtvujete sve drugo što imate. The Devil Wears Prada 2 je imao dvadeset godina da pronađe nešto slično i na kraju pred nas ponovo došao praznih ruku. Treći put ćemo morati da pretpostavimo da je ovo bilo namerno.