Sa zadovoljstvom sam pročitao Harry Dickson 2 – The Court of Terror (tj. La cour d’épouvante), drugi album u serijalu koji (za sada) ima samo ta dva albuma a koji Cinebook izdaje od 2023. godine baveći se avanturama „američkog Šerloka Holmsa“ što ih je pre stotinak godina izmaštao jedan belgijski prevodilac na urnebesan način menjajući sudbinu nečega što je po svom nastanku bilo samo divljački, nesuptilni plagijat.

O prvom albumu iz novog serijala o Harryju Dicksonu, izašlom 2023. godine pa prevedenom na Engleski 2024. sam pisao na ovom mestu i sugerišem upoznavanje sa tim tekstom jer je u njemu pored malo biografskih podataka vezanih za autore ovog stripa nudimo i potanko ispripovedanu istoriju Harryja Dicksona kao komada intelektualne svojine koji je, eto, od skromnih, plagijatorskih početaka u Nemačkoj tokom prve decenije dvadesetog veka, do kraja tridesetih narastao u jednog od najpopularnijih palp-detektiva u Francuskoj i Belgiji a koje su ujedno i države gde je kult Harryja Dicksona i dalje živ. Kolekcije priča o ovom junaku se na Francuskom još uvek reprintuju i mogu se naći u prodaji, a poslednjih četrdesetak godina su francuski izdavači – Dargaud i Solei – kao i belgijski Dupuis publikovali razne stripove bazirane na ovim pričama. Najnoviji serijal, ovaj o čijem drugom delu sada pišemo je, dakle, Dupuisov i začet je 2023. godine, a ovaj drugi tom je izašao krajem 2024. sa engleskim prevodom koji je Cinebook publikovao početkom prošle.

Kreativni tim je i ovde u istom sastavu i, dakle, strip koji originalno izlazi u Belgiji pišu jedan Francuz i jedna Italijanka (doduše rođena u Belgiji a sa stanom u Francuskoj), crta ga Italijan, a koloriše Japanac. To zvuči kao početak nekog vica ali Doug Headline (aka Tristan Jean Manchette, sin poznatog pisca Jeana-Patricka Manchettea), Luana Vergari, Onofrio Catacchio i Hiroyuki Ooshima su ne samo sada veoma uhodan tim već i individualno imaju vrlo zanimljive kreativne biografije sa dosta minulog rada vrednog pažnje. Koga zanimaju detalji, dakle, neka pročita prethodni tekst linkovan u prošlom pasusu.

Takođe, neću ići u mnogo detalja ni u pogledu istorije Harryja Dicksona, sve smo to pokrili u tom tekstu, pa evo samo kondenzovane verzije:

Harry Dickson je, kako smo već  u ovom tekstu par puta naglasili, prvo bio čist plagijat. Dakle, tadašnji nemački izdavač, početkom dvadesetog veka, je bio svestan velike popularnosti Šerloka Holmsa, računao da će dobro zaraditi ako bude publikovao priče o britanskom detektivu, ali da će JOŠ BOLJE zaraditi ako uopšte ne bude morao da plaća ta neke smarajuća autorska prava i agencijske troškove vezane za licenciranje i prevod Šerloka Holmsa sa Engleskog na Nemački pa je magazin pompezno naslovljen Detektiv Šerlok Holms i njegove svetski poznate avanture publikovao upravo suprotno od onoga što je mu je stajalo u naslovu: originalno napisane, nigde drugde u svetu ni malo poznate avanture Šerloka Holmsa koje Arthur Conan Doyle nije ni napisao niti video, sve dok mu, valjda, neko nije dojavio da Nemci malko zaobilaze propise i kite se njegovim perjem a on od toga ništa ne zarađuje.

Nemamo detalje da li je pokretana tužba ili je sve rešeno jednim strože napisanim pismom, tek magazin je brzo preimenovan da u naslovu više nema Šerloka Holmsa (mada su priče još jedno vreme njega držale kao glavnog junaka – kad je neko bezobrazan,  onda je bezobrazan) da bi se to postepeno vremenom transformisalo u priče o Harryju Dicksonu, američkom detektivu koji je samo bio SLIČAN Šerloku Holmsu.

A kad kažem „sličan“ mislim: živeo je u istom gradu kao i Šerlok Holms (Londonu), u istoj ulici kao Šerlok Holms (ulica Bejker), imao, kao i Holms, nadrndanu gazdaricu stana koja je i sama povremeno volela da uleti sa svojom teorijom kako da se reši nemogući kriminalni slučaj na kome privatni detektiv u tom trenutku radi, imao, kao i Holms, asistenta koji ga je svuda pratio i služio i kao publika kojoj će detektiv objašnjavati svoje deduktivne podvige i koja će reagovati zapanjenim divljenjem na intelekt velikog istražitelja, imao „frenemy“ saradnika u Skotland Jardu koji će figurisati kao spona sa „zvaničnim“ zaštitnicima zakona i često biti ljubomoran što protagonist kao od šale rešava slučajeve koje policiji zadaju tolike glavobolje.

Dobro, kažete vi, jeste to očigledna kopija Šerloka Holmsa, ali je makar brendiranje promenjeno i niko se više nije pravio da je ovo STVARNO Šerlok Holms – i to je neki napredak! No, kada su ove priče počele da izlaze na flamanskom/ nizozemskom za tržište Belgije i Nizozemske, taj je magazin nosio ime Hari Dikson: Američki Šerlok Holms. Verovatno se računalo da Dolye – tada već duboko u sedmoj deceniji života – ima pametnija posla nego da juri nestašne Belgijance koji možda samo u nekom, jelte, tehničkom smislu krše autorska prava.

Ovde, naravno, stižemo do onog najboljeg dela priče. Jean Ray, odnosno Raymundus Joannes de Kremer, prevodilac angažovan da priče prevede sa Flamanskog na Francuski kako bi bile publikovane i za frankofono stanovništvo Belgije (i, dobro, Francuske) je posle par prevedenih priča sebi rekao da je ovo SMEĆE. Nemačka palpčina stara dvadeset godina njemu je delovala nezgrapno i loše napisano pa je krenuo da tekst značajno ulepšava prevodeći ga na Francuski a kada je izdavaču posle izvesnog vremena rekao da više nema snage da radi ovaj posao jer su originalni tekstovi naprosto grozni, ovi su, manirom iskusnih biznismena rekli SLAŽEMO SE, DRUŽE i onda mu ponudili da sedne i za naredne brojeve magazina piše svoje priče o Harryju Dicksonu. Koje će sa originalima deliti imena i naslovne strane (nemački slikar Alfred Roloff je bio VEOMA značajan faktor popularnosti Harryja Dicksona u Nemačkoj i njegove ilustracije za naslovnice su uredno licencirane za belgijska izdanja i zapravo je magazin i prestao da izlazi kada je Roloff batalio dalji rad na ovom projektu) i imati obavezu da na neki način u tekstu povežu priču sa naslovnom stranom, ali je osim toga Jean Ray imao punu slobodu da piše kako misli da treba.

Po Rayjevoj ličnoj evidenciji, on je napisao stotinak od 178 brojeva magazina koji su izašli u Belgiji i ovi njegovi radovi će ostaviti dovoljno dubok trag u franko-belgijskoj popularnoj kulturi da Harry Dickson i danas bude aktivan, živ properti. Nije još dobio dostojnu ekranizaciju, ali i to je projekat na kome se ipak nešto, kao radi.

Dobro. Harry Dickson 2 – The Court of Terror je direktan nastavak prethodne priče o Harryju Dicksonu (Harry Dickson – Vol. 1 – Mysterion), a ovo su i dve priče koje su izašle jedna za drugom u brojevima 103 i 104 belgijskog magazina i mada IZ SVE SNAGE sugerišem da prvo pročitate Mysterion jer je to ODLIČAN strip i daće vam i ne beznačajan kontekst za The Court of Terror, svakako je moguće i čitati The Court of Terror kao samostalni rad, makar ako ste generalno svesni koncepta Harryja Dicksona.

A, mislim, već smo rekli, Harry Dickson je generalno utemeljen na Šerloku Holmsu i taj neki opšti koncept je više nego jasan praktično svakome ko je u poslednjih sto godina imao ikakvog kontakta sa popularnom kulturom.

No, naravno, ono što je zabavno kod Harryja Dicksona je baš primećivanje i identifikovanje elemenata u kojima se Holms i Dickson razlikuju. Jean Ray je bio prolifičan autor horora i naučne fantastike pa je i Harry Dickson – sa vremenom sve više – uvodio elemente začudnog, naizgled natprirodnog i skurilnog u svoje radove. Nije da ovoga nije i inače bilo u viktorijanskoj prozi i njenim fantastičkim ograncima a koji su inspirisali priče o Dicksonu, pa je i sam Doyle bio fasciniran spiritizmom i paranormalnim i 1926. godine napisao roman spiritističke fantastike (The Land of Mist) a skoro deceniju i po ranije i svoj poznati naučnofantastični roman o dinosaurusima i dalje živim na Zemlji, The Lost World. Naravno, i priče o Šerloku Holmsu su povremeno koketirale sa paranormalnim pojavama, ali onda nešto više sa tajnim društvima i misterioznim, naučnim i paranaučnim negativcima, no u Harryju Dicksonu je ovo bilo mnogo naglašenije. Jean Ray je često u prvi plan stavljao tajna društva, redove i sekte, egzotične religije i njihove mračne obrede, negativce sklone bizarnom, ekscentričnom kostimiranju* fenomene koji su delovali natprirodno ali su do kraja „objašnjavani“ graničnom naukom…

*doduše, ovo je delimično bilo kako bi se objasnilo zašto likovi na naslovnim stranama nose odeću koja je po modernim standardima poznih dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka bila tragično zastarela

The Court of Terror je prilično dobar primer za ovu matricu: u njegovom centru je negativac koga Harry Dickson već zna (sa snažnom „Profesor Morijarti“ energijom) i koji koristi ta neka granična naučna dostignuća da ostvari svoje mračne ciljeve. Veoma efektno, u ovoj se priči bogati industrijalac, Hamilton, vlasnik čeličane i darežljivi donator sirotinje, noću suočava sa košmarom koji se ponavlja i u kome mu maskirane, preteće figure sude za njegova „nedela“. On niti zna kakva su to nedela niti kako je ovako  nešto uopšte moguće, ali pošto je svestan da je bogat čovek o koga mnogi vole da se ogrebu, on ovo, nakon posete svom lekaru pa posle i ugledom neurologu u Londonu (a od kojih dobije samo sedative), prijavi Skotland Jardu. Naravno, policija je skeptična u pogledu toga da li je ovo posao baš za nju, ali ga upute na Dicksona sa kojim često sarađuju pa se on uskoro zatiče na bogatom imanju u okolini Londona koje je Hamilton kupio pre nekoliko decenija i sada na njemu živi sa poslugom.

Ono što je zabavno kod ove priče je da ona ima nekoliko preokreta i (lažnih) krajeva, vodeći i mučenog industrijalca, ali i samog Dicksona kroz nekoliko slojeva misterije. Kako smo već pominjali, Dickson nema ISTI karakter kao Šerlok Holms, on je ekstrovertniji, manje kriptičan, skloniji da ide unaokolo i rešava stvari na licu mesta pa i da se potuče ako treba, ulazeći u ultracerebralne epizode samo povremeno. Njegov asistent, mladi Tom – momak koji sa njim i živi – je ovde i maestralno iskorišćen kao slaba tačka velikog detektiva i negativac uspešno izmiče istrazi i približava se svom cilju uprkos tome da je Dickson sada na slučaju kao i tome da su angažovani i policija pa čak i vojska.

Naravno, do kraja će Dickson raščivijati ne samo šta se dešava, koji je motiv i ko stoji u pozadini svega, već i KAKO se dešava to što se dešava ali ovde je naglasak zapravo više na tim preokretima i set-pisovima unutar narativa nego na nekom dubokom deduktivnom radu. Koga ima, da se ne zabrinemo, ali su možda memorabilniji momenti kao što je onaj sa razobličavanjem „suda užasa“ kroz bušenje balona ili, nesumnjivo, epizoda u kojoj Tom i Harry moraju da se spasu od „džaganota“, u ovom slučaju u svom izvornom značenju hindu-kočije korišćene u Indiji tokom religijskih praznika da se po ulicama provozaju prikazi božanstava.

Naravno, ovo egzoticističko, pa i blago rasističko korišćenje tuđe kulture i religije je bilo naprosto uobičajeno u palp-prozi tridesetih godinama prošlog veka i makar u ovom stripu dobijamo lepo nacrtana kola od kojih Harry i Tom beže. I, takođe naravno, ovo je u globalu ponovo odlično nacrtan strip, sa mnogo mračne, horor-kodifikacije ali koja ima i jednu gizdavu, glamurozno-skurilnu dimenziju (sud, cirkus, voštane figure) i dobre, atraktivne rasplete u akcionim set-pisovima.  

Harry Dickson 2 – The Court of Terror je, dakle, očekivano odlična zabava i ima moje tople preporuke. Nadam se da ćemo uskoro dobiti i najavljeni treći album („Vampir crvenih očiju“, originalna priča je bila publikovana u 81. broju belgijskog magazina) a do tada, možete sebi ovu poslasticu naručiti putem Cinebookovog sajta.