Prošlog Avgusta izašao je dvanaesti album u Cinebookovoj seriji engleskih prevoda jednog od najboljih, svakako najpopularnijih i najuticajnijih komičnih stripova koji su izlazili u drugoj polovini dvadesetog veka na evropskom tlu. Gomer Goof: Twenty-one Goof Salute je kolekcija poslednjih gegova i tabli o Gaši Šeprtlji koje je André Franquin napravio u svom originalnom radu na stripu koji se na Francuskom zvao  Gaston Lagaffe. Tokom duže od dvadeset godina Franquin je crtao gegove koji su prvobitno zauzimali po pola table a onda se proširili na čitavu tablu da bi pred kraj, kao što vidimo u ovoj kolekciji, neke priče morale da zauzmu po tablu i po ili dve table. Ovo je bio popularan strip u magazinu Spirou i već od 1960. godine je publikovan i u formi kolekcija koje su se i same vrlo dobro prodavale. U originalnoj belgijskoj ediciji ovaj se album zvao La saga des gaffes i izašao je kao četrnaesti u seriji 1982. godine, nakon što je Franquin zbog problema sa mentalnim zdravljem prestao da radi Gastona. Franquin će se ovom stripu kasnije vratiti ali sa samo sporadičnim tablama tu i tamo, a sledeći album će biti publikovan tek 1996. godine, sastojeći se od starih tabli koje jesu bile objavljene u magazinu Spirou ali nisu bile republikovane u albumima.

Cinebook je svoje kolekcije na Engleskom počeo da objavljuje 2017. godine i njihova distinkcija je da imaju i nešto malo bonus-sadržaja u odnosu na belgijski original, kao što su na primer table 882A i 882B, fantazija o Gaši i gospođici Zorici u svemiru koju su Franquin i Yvan Delporte uradili 1977. godine za Spirou i koja nije bila deo originalnog albuma.

Naravno, ako ste sa ovih prostora, vi ste ove stripove već mogli da čitate na našem jeziku. La saga des gaffes je čitava sadržana u poslednjem, šestom tomu integralne edicije serijala Gaša Šeprtlja koju je započeo Beli Put a dovršio Darkwood. Gaša Šeprtlja 17-19 izašao je još 2018. godine i autoritativno zaokružio čitav opus Franquinovog Gastona na Srpskohrvatskom jeziku. No, naravno, ako imate određen broj godina, onda ste table iz La saga des gaffes čitali još u 84. broju magazina Biser strip u ediciji Dečijih novina iz Gornjeg Milanovca, a koji je pod nazivom Lagana gimnastika izašao 1987. godine. Do ovog momenta su energetska kriza i inflacija koje su sledile nakon Titove smrti bile stavljene pod kontrolu pa je Biser strip ponovo izlazio u boji. Međutim, moram da kažem, sa distance od 39 godina da je ovaj kolor bio prilično loš, ni nalik onome što možete videti u modernim, digitalno rekolorisanim reizdanjima ovih stripova ali su i kvalitet štampe i papira bili na takvom nivou da se Franquinov crtež video dosta slabije nego u nekim prethodnim brojevima Biser stripa gde je Gaša izlazio u crno-beloj tehnici.

Drugim rečima, DOBRO je da postoje i Darkwood i Cinebook i da danas imamo ovako kvalitetna reizdanja starog magazinskog stripa jer se radi ne samo o bitnom parčetu istorije već i o nekim od apsolutnih vrhunaca franko-belgijskog stripa. I kao i u slučaju prethodne kolekcije o kojoj sam pisao pretprošle godine, iako sam ove stripove čitao mnogo puta u životu, i ovom prilikom sam se glasno i nekontrolisano smejao i u pauzama smeha divio Franquinovom naprosto neverovatnom crtežu.

Notabilno, sa Twenty-one Goof Salute/ La saga des gaffes Franquin je bio u apeksu svojih moći. Pozne sedamdesete i rane osamdesete su bile i period u kome je on već radio svoj mračniji, ciničniji, politički i aktivistički otvoreniji serijal Idées noires sa Jeanom Robaom i Yvanom Delporteom, ali je i u Gastonu bila vidljiva manična energija opiranja kolotečini života u kapitalističkom žrvnju, anksioznost prouzrokovana zagađenjem i stalnom pretnjom globalnog termonuklearnog rata, užagrela žudnja za osvetom eksploatatorima na svim nivoima. U Twenty-one Goof Salute još uvek ima nekoliko romantičnih sanjarija u kojima Gaston i gđica Zorica svoje nikada do kraja izrečene erotske žudnje jedno prema drugom proživljavaju kroz snove – štaviše jedna od poslednjih tabli koje će Franquin uraditi pokazuje kako njih dvoje, spavajući svako u svojoj kancelariji sanjaju isti san u kome spasavaju kitove od norveških kitolovaca inventivnim korišćenjem bombe punjene superlepkom – ali veoma veliki deo ove kolekcije otpada na oštre, pa povremeno i zlobne gegove koji se tiču stalnog Gašinog sukobljavanja sa lokalnim saobraćajnim policajcem, Milkanom oko parkiranja i ubacivanja novčića u parking-satove.

Franquin je već i ranije imao gegove koji su se bavili baš ovom partikularnom temom; parking-satovi su za njega bili simbol otimanja uličnog prostora od građana i način da im se izvuče novac iz džepa za apsolutno nikakvu uslugu koju bi grad zauzvrat pružio. Njegovo agitovanje protiv parking-satova, je, dakle, bilo ideološko ali organski izraslo iz stvarne promene koju je gledao u zajednici sa prelazom pedesetih u šezdesete godine prošlog veka i na dalje, i podstaknuto autentičnim osećajem da sistem počinje da zloupotrebljava svoju moć na podmukle načine. Magazin Spirou, njegova glavna kuća, se slagao sa njim pa je jedno vreme publikovao nalepnice na kojima je pisalo „plaćate da vozite, sad plaćajte da stojite.“

Sa Twenty-one Goof Salute/ La saga des gaffes je autor otišao nekoliko koraka dalje i napravio čitav ciklus „parking ratova“, seriju tabli gde je na nekima Gaston bio nadmudrivan od strane Milkana i nateran da plati čak i kada bi bilo očigledno da se radi o nelegalnom načinu izvlačenja novca od vozača. Na primer tabla 859 prikazuje situaciju gde Milkan samoinicijativno ugrađuje parking-sat na stub koji ima znak za zabranjeno parkiranje pored koga Gaša parkira kad nigde drugde nema mesta, i mada Gaša ovde nije nedužan, naravno, priča suštinski pokazuje veštački stvorenu oskudicu nečega što je zapravo javni resurs i zloupotrebu autoriteta i sile. Na poslednjem panelu Gaston gnevno proklamuje „To nije legalno“, da bi mu policajac uz zlurad osmeh, pišući duplu kaznu odgovorio „Recimo da je malo specijalno“. Uzgred, ovde koristim prevode kakvi su bili u Biser stripu i, koliko god da kolor i štampa nisu bili sjajni, prevod je bio VELIČANSTVEN i veoma sočni Franquinov jezik izvrsno prilagođavao domaćem senzibilitetu.

No, većina tabli iz „parking-ratova“ ticala se gotovo sadističkih načina na koje će Gaston i njegovi drugari zloupotrebljavati ili uništavati parking-satove ili im menjati funkcionalnost i namenu, a što će Mikana dovoditi do izbezumljenja. Na tabli 867, recimo, Milkana u stanju ogromnog nervnog rastrojstva ubacuju na nosilima u kola hitne pomoći jer su Gaston i ortaci namestili signalne rakete na parking-satove, koje se aktiviraju kad god istekne period plaćenog parkiranja. Prizor neprebrojnih raketa koje po celom kvartu odleću u nebo je veličanstven i Milkana dovodi do nervnog sloma jer ne zna na koju stranu prvo da se okrene, sada svestan koliko građana zapravo prezire ove mašine i ne želi da radi po njihovom diktatu.

Drugi gegovi sa parking-satovima su često samo metodične sadističke tehnike da se oni unište i učine nefunkcionalnim: u jednom gegu ih macola zakucava u zemlju, u drugom Gaša plaća uličnom cirkuzantu koji svoju snagu demonstrira savijajući čelične šipke golim rukama da izuvija parking-satove tako da oni ne mogu da prime novčiće, u trećem Gaša – uz pomoć kolega u redakciji, štaviše, a koji su inače „normalni“ – pravi male robote koji parking-satove seku cirkularnim testerama ili ih zalivaju (well, zapišavaju jer se radi o robotu koji izgleda kao kuče) korozivnom kiselinom… U jednoj epizodi Gaša preko noći zameni metalne stalke za satove gumenim pa ih koristi kao boksersku krušku, a jedna od epizoda kojima su potrebne dve table da ispričaju svoju priču tiče se Milkanovog košmara u kome on gleda kako razni ljudi raznih profesija i zanata koriste parking-satove za neke svoje poslove, uništavajući ih u tom procesu. Nekorisni, štetni predmet koji otima ljudima prostor na ulici i novac ovde postaje veslo, koristi se kao lopata za picu, zamenjuje koplje u olimpijskom sportu, čak biva i ispaljivan iz ručnog raketnog bacača u jednoj grotesknoj satiri koja parking-sat eksplicitno postavlja kao Milkanov fetiš, predmet čija je funkcionalnost odavno prestala da bude relevantna i koji je njemu vredan zbog emotivne/ erotske dimenzije.

Negde će Milkan i biti brutalno nokautiran parking-satom a u jednom simpatičnom diptihu Gaša i drugari prvo posade brzorastući bršljan u podnožje jednog sata pa dovedu čitavu grupu „zelenih“ demonstranata da postide policajca kada ovaj pokuša da ukloni biljku, da bi kasnija tabla pokazala Milkana kako je ne samo prihvatio vegetaciju oko sata već i da je razvio vrlo zaštitnički odnos prema ptićima koji su se izlegli u gnezdu što ga je neka ptica napravila u njoj. Ovo je retka situacija u kojoj Franquin figuru autoriteta predstavlja kao empatičnu i jednog-od-nas.

Nisu baš sve table u ovoj kolekciji vezane za parking-satove, ali Franquin izvlači dosta kilometraže iz generalne teme urbanog saobraćaja i njegove sve kompleksnije problematike. U jednom tipično-low key gegu vidimo Gastona koji stopira jer mora da ode u neko selo da kupi delove za svoj stari automobil koji se pokvario, ali ne shvata da je, dok je razgovarao sa drugarom, taj njegov drugar zamenio saobraćajni znak pored kog on stoji i drum pretvorio u jednosmeran, tako da ni jedno vozilo ne ide u stranu koja je njemu potrebna. Drugde Gaston i drugari kreiraju čitav horor-šou vezan za Gastonova kola, koji Milkana prepada brojnim specijalnim efektima, a u jednoj epizodi Gaston izveze na ulicu krevet, montirajući mu motor, točkove, svetla itd, računajući da, ako već moramo da se vozimo, to treba da bude udobno. Glavni geg u ovom stripu tiče se Milkanovog pokušaja da Gastona kazni za NEKAKAV prekršaj, iako ga na kraju ne pronalazi ali pančlajn je vezan za još jednu izuzetno simpatičnu erotsku minijaturu u kojoj Gaša gđici Zorici nudi prevoz do kuće a ova se pita da li treba da uđe u krevet sa ovim čovekom.

Franquin je, naravno, do ove faze već uveliko imao katalog ponavljajućih tema i motiva, ali ih je kombinovao demonstrirajući izvanrednu energiju. Već drugi geg u kolekciji, table 850A i 850B bave se maštarijom o pustom ostrvu na kome su Gaša i gđica Zorica nasukani – zajedno sa njegovim mačorom i ženkom galeba, naravno, da sve dobije i instant-porodični preliv – i gde Gaša pokazuje neverovatan nivo snalažljivosti i preduzimljivosti, pakujući skoro čitav zaplet Verneovog „Tajanstvenog ostrva“ u tablu i po. Kada Žmurko probudi Gašu iz sna – tik pre nego što će ovaj i Zorica da uđu u kućicu od lišća koju je Gaša napravio da u njoj prenoće (sa jasnim erotskim konotacijama) – naređujući mu da pod hitno napusti zgradu jer gospodin Gužvić dolazi da konačno potpiše ugovor, Gaša oseća da mu je učinjena takva nepravda da će u jednom od najspektakularnijih panela u Franquinovom opusu izleteti iz svoje kancelarije i, kipteći od pravdoljubivog besa iz sve snage šutnuti u dupe Gužvića, zakopavajući time Žmurkove nikada realizovane snove o važnom sporazumu.

Franquin ovde stavlja snove obične individue koja mašta o nežnosti i ljubavi iznad snova midl-menadžera koji sanja o tome da potpiše, pretpostavka je koristan ugovor sa nezgodnim, ćudljivim investitorom. Sasvim slična tome je i ta kasna epizoda u kojoj Gaša vozi gđicu Zoricu avionom što ga je kupio na vojnom otpadu da bi lepkom bombardovao kitolovce. „Pa ribolovci to rade u vidu zanata!?“ kaže gđica Zorica, nesigurna da je u redu da ljude koji žive od lovljenja kitova ometaju u radu, a na šta Gaša kaže „A ja sam tu da spasavam kitove“. „…oni su nemoćni“, kaže onda gđica Zorica a Gaša sasvim nepokoleban veli „Kitovi su nemoćni“. Kada Zorica shvati da Gaša ne koristi „pravo“ oružje već samo lepak da imobiliše kitolovce i doda da će radio-vezom zvati nekog da im dođe u pomoć („i to kad prođe sezona lova“), ona prelazi potpuno na njegovu stranu i na njegovu opasku da ima još municije kaže „Da im zalepimo posred njonje, gos’n Gašo!“, cementirajući bez trunke sumnje koncept ometanja lova na kitove kao moralno ispravne, bogougodne aktivnosti.

(Uzgred, prevod dijaloga na prethodnom panelu je u Biser stripu bio iznenađujuće dvosmislen i glasio „Znala sam da ste za sve sposobni… ali da vodite rat?!“, stavljajući gđicu Zoricu u poziciju nekoga ko se divi Gašinim ratničkim veštinama iako se na prethodnoj tabli eksplicitno čudila što je Gaša kupio vojni avion jer on mrzi takve mašine: „A ja gosn’ Gašo mislila da vi ovakve sprave ne volite.“ Upitni ton ove replike kao da ovu ženu stavlja u poziciju da se divi Gaši što muževno ratuje ali se i pita je li ovo etički ispravno. No, čitajući ovaj engleski prevod shvatio sam da je njena izjava zapravo sasvim nedvosmislena pa sam proverio francuski original. I naravno, „J’aurais du me douter que vous pouvez tout faire. Mais pas la guerre.“ se direktno prevodi kao „Trebalo je da znam da ste sposobni za sve. Ali ne  i za rat“, a što je mnogo više u skladu sa tonom celog stripa, individualnim karakterima likova i Franquinovim pacifističkim stavovima.)

Ljubitelji Gašinih „slacker“ gegova, gde on izbegava da radi svoj kancelarijski posao i radije se bavi bizarnim eksperimentima i igrama u kancelariji, ili se fokusira na svoje ljubimce i ovde imaju nekoliko antologijskih tabli. Ona na kojoj galeb i mačor prave haos po redakciji jer im je dosadno i gde zaposleni na kraju moraju da rade iz podruma (a i tamo Gaša uspe da napravi kurcšlus i ostavi ih bez svetla) je samo veoma spretno podsećanje na otuđujući, psihološki iznurujući kuluk u koji se kancelarijski rad pretvorio, ali geg broj 891 u kome se Žmurko dere na Gastona da mu donese dokumentaciju za sastanak a ovaj neće da ustane jer mu mačor slatko spava u krilu i greota je nedužnu životinju buditi je jedan od legendarnih momenata čitavog Franquionovog opusa. Jer, kada Žmurko kaže „Kada bi ovde svako držao mačka na kolenima, ne znam kad bi se pojavio album“, Gaston odgovara „A da ja tebi kažem: kad bi svi generali i admirali na svetu držali po jednog mačka u krilu ja bih se mnogo bolje osećao! Na!“ – i na to Žmurko ne odgovara dok čitalac vidi njegove misli koje glase „Šta da mu čovek kaže kada je u pravu“.

Franquin se do ovog momenta već ozbiljno rvao sa depresijom i mada je iz toga nastao veličanstveni Idées noires, primetno je koliko je u ovom albumu ideja radnog mesta na kome treba biti produktivan za njega postala odbojna, apsurdna do te mere da se protiv nje može boriti samo još većim apsurdom. U jednom kratkom gegu Gaša spava za svojim kancelarijskim stolom a kada ga Žmurko besan probudi i kaže mu da ga gleda kako spava već sat vremena, ovaj kaže da je u redu i da će posao koji mu je doneo odraditi za sat vremena jer prvo mora da presluša snimak svog hrkanja da proveri je li dobro spavao. Na drugom mestu već potpisani ugovor sa Gužvićem on – ne znajući o kakvom se dokumentu radi – stavlja u mašinu za reciklažu koja sa jedne strane izbacuje snežnobeli, čisti papir a sa druge strane mastilo. Ovo je posvećenost ekološkim idejama koje su u ono vreme veoma pokretale levicu (posle ih je kidnapovao Al Gore i znamo gde smo danas) prezirno stavljena naspram „važnih“ dokumenata i sporazuma koji ni na koji način ne unapređuju život na planeti nikome sem šačici kapitalista. Tu je i jedan geg u kome Žmurko sav narogušen tera Gašu da se upozna sa načinom na koji rade kompjuteri jer ova tehnologija nezaustavljivo prodire i u redakciju i treba da, znate već – uveća produktivnost. Naravno, Gaston JESTE neka vrsta idiota-savanta koja ume sa tehnologijom da napravi čudo ako se njome opsedne, pa on čitavu redakciju navuče na videoigre koje sam programira, anticipirajući narednih 40 godina kulture u kojoj svi živimo.

Možda je i suvišno isticati koliko je ovo ENERGIČNO nacrtano. Franquinov „fuzzy“ stil je ovde doveden do apsolutnog vrhunca, sa elastičnim, dinamičnim konturama, veoma „crtanofilmskim“ stilizacijama, majstorskim korišćenjem tuša da se sugerišu zagađenje, buka, tenzija. Franquin je Idées noires radio bez kolora, pa je u njima upotreba tuša bila još ekstenzivnija – da ne kažemo ekstremnija – i Gaston iz ovog perioda je ipak vedriji strip, ali crteži su izuzetno detaljni, energičniji nego ikada, sa neverovatno efektnim kompozicijama i rakursima i sa do dijamantskog sjaja uglancanom naracijom gde Franquin tačno zna kada treba da panele „olakša“ i oslobodi suvišnih detalja i pozadina, a onda i kako da poentira veličanstveno užurbanim pančlajnima.

Ukratko dakle, Gomer Goof: Twenty-one Goof Salute donosi neke od najboljih stripova koje ćete ikada čitati pa ako nemate Darkwoodovu kolekciju, ova nova Cinebookova – sa odličnim engleskim prevodom – nudi makar deo tog veličanstvenog ugođaja. Izvolite je kupiti sebi putem Cinebookovog sajta.