Iako je jedna od najuobičajenijih ljudskih aktivnosti (da ne pominjemo jedno od najvećih ljudskih interesovanja), seks sa umetnošću generalno i filmom partikularno ima nezgodan odnos. Tabu status koji seks ima u društvu znači i da je filmska produkcija koja seks stavlja u centar svojih interesovanja i prikazuje ga sasvim razdvojena od „prave“ kinematografije i spada u posebnu socijalnu kategoriju – pornografiju – a da film kao umetnost obično mora da se dovija i bude kreativan kada želi da seks prikaže unutar inače sasvim „umetnički“ (ili sasvim „entertejnerski“) rađenih produkcija. Sexual Drive, nezavisni, niskobudžetni film koji je režirao japanski autor Kōta Yoshida a 2021. godine je imao svoj međunarodni debi na roterdamskom međunarodnom filmskom festivali IFFR ima dodatni nivo težine imajući u vidu odnos japanskog društva – i još više države – prema prikazivanju seksa na filmskom platnu ili unutar video-materijala namenjenog distribuciji.

Verovatno nećemo šokirati nikoga ako podsetimo da je u Japanu čak i „obična“ pornografija temeljito cenzurisana. Propisi vezani za opsceni sadržaj, konkretno član 175 japanskog krivičnog zakonika danas se tumače tako da čak i ako se na filmu prikazuje seksualni čin, on ne sme biti prikazan u celosti a što u praksi dovodi do – pornografi će sa ovim biti intimno upoznati – toga da su genitalije u svim scenama u kojima se vide zaklonjene pikselizovanim filterom. Praktični efekti ovakvog cenzurisanja su vrlo dubiozni i verovatno ne zadovoljavaju nikoga: osobe dovoljno odrasle i zrele da gledaju pornografiju imaju nepotpuno, kompromitovano iskustvo, dok one premlade za to, kojima bi posmatranje nekada i ekstremnih seksualnih sadržaja za koje nemaju potrebno iskustvo i razvijen intelektualno-emotivni aparat da ih pravilno rastumače možda nanelo i trajnu emotivnu i drugu štetu, pa, oni će videti KOMPLETAN program ekstremnosti i štete, sem što neće tačno videti kako izgledaju genitalije a što, evo da spekulišemo, može samo da dovede do stvaranja dodatnih fetiša.

No, stvari tako stoje: još od vremena šogunata Tokugava: grafičko prikazivanje seksa je cenzurisano a sa Meiđi obnovom je stigla i zapadnjačka pornografija koju je imperijalna vlast suzbijala i cenzurisala zajedno sa, da se razumemo, mnogim drugim formama cenzure za mnogo drugih sadržaja. Krivični zakonik i njegov član 175 o kome pričamo i koji se danas primenjuje i smatra relevantnim za regulisanje pornografskog sadržaja napisan je još 1907. godine i samo 2011. apdejtovan da se pojasni kako se njegove odredbe odnose na „elektronske i magnetne“ snimke i materijal koji se distribuira „elektronskim putem“.

Japan je, naravno, društvo u kome je javna sfera regulisana ne samo propisima već i duboko ukorenjenim socijalnim normama i mada je ovo zemlja u kojoj seksualni rad apsolutno buja, sa druge strane je javni odnos ka seksu često duboko konzervativan. Zapadnjaci umeju da budu i šokirani time da japanska popularna kultura kao da nema problem sa seksualizacijom veoma mladih (da li je uopšte potrebno da napomenemo: ženskih) osoba, da čitava kultura „host klubova“ i „mejd kafea“ vrlo zamagljuje granicu između industrije usluga i seksualnog rada, da japanski crtani filmovi, nominalno namenjeni adolescentskoj publici često više napora ulažu u prikazivanje „panty shot“ kadrova srednjoškolki u kratkim suknjama i sa belim, pamučnim vešom nego u, jelte, samu animaciju, a da sa druge strane postoji skoro viktorijanska smernost sa kulturom „gravure“ modela (mladih žena koje poziraju u kupaćim kostimima i decidno se NE slikaju nage) ali i sa gotovo patološkim insistiranjem da mlade, posebno ženske pop-zvezde, „idoli“, žive praktično u celibatu, bez i naznake romantičnih a kamoli seksualnih odnosa.

Naravno, ovo poslednje je najviše iskalkulisana poslovna taktika, kako bi muška publika nesmetano mogla da fantazira o idolkinjama u svom naručju ali i to svedoči o duboko potisnutoj seksualnosti japanskog društva koja balansira na bizarnim ivicama između prenaglašenog devetnaestovekovnog morala i vrlo partikularnih a raširenih fetiša.

Kōta Yoshida, japanski autor jeftinih nezavisnih filmova  je već snimao filmove koji su se bavili seksom kao svojom centralnom temom ali i on sam kaže da je ovo nezgodno raditi u Japanu, podvlačeći da i japanski glumci zaziru od pojavljivanja u produkcijama koje se usredsređuju na tu temu, verovatno uplašeni da će ih ovo stigmatizovati kao nekoga ko prilazi preblizu pornografiji i da će im to zatvoriti vrata buduće karijere. Otud je za Sexual Drive – dakle, film koji „seksualni nagon“ stavlja u sam naslov – on rešio da snimi triptih erotskih minijatura u kojima neće biti ni snošaja, ni ikakvog erotskog kontakta između glumaca, pa ni prisenka golotinje. Ako ste BAŠ ozbiljan fetišista, u Sexual Drive ćete MOŽDA biti uzbuđeni kratkom sekvencom u kojoj glumici Honami Satô u natezanju u kabini automobila spadne jedna patika sa stopala pa ona posle ide sa jednom nogom samo u čarapi. Razumemo i ne osuđujemo, ali i napominjemo, ovo je jedini „klasičan“ seksualni/ erotski vizuelni detalj u filmu ako uopšte odaberete da ga tako shvatite i Sexual Drive definitivno nije film koji gledate sa jednom rukom između nogu, bez obzira da li ste muškarac, žena ili već nešto treće na spektru.

Umesto toga, Sexual Drive je triptih priča koje seksualnu želju, seksualni nagon, strast i žudnju koja ljudima pomrači um i odvede ih putevima što ih nisu imali ucrtane na kartama kad su jutros krenuli, umetnički sublimira kroz hranu, njene taktilne, olifaktorne i gustatorne kvalitete, kroz činove njenog spremanja, konzumiranja ali i samo razgovora o hrani i filozofiji vezanoj za njeno „značenje“ i njeno mesto u ljudskoj kulturi i filozofiji. I fer je pitati koliko film, medijum koji se usmerava samo na čulo vida i sluha, može da odradi posao vezan za ostala tri čula kojima nema pristup. Odgovor je da je ovo iznenađujuće nepretenciozan film, u suštini apsurdistička komedija koja se pre svega fokusira na to kako se ljudska seksualnost „otključava“ sporednim putevima, onima koje se cenzura i društvene norme nisu setile da blokiraju.

Kōta Yoshida je projektu pristupio sa osvežavajuće jednostavnim konceptom, snimivši prvi segment, Natto, kao kratki film, inspirisan, kaže, naprosto time da on voli nato, japansko jelo od fermentisanog zrnevlja soje, gnjecavo, sluzavo i pomalo, jelte, smrdljivo, a koje mu je u jednom momentu u životu bilo zabranjeno na ime terapije koju je uzimao a koja ne funkcioniše dobro kada u organizam unosite bakteriju Bacillus subtilis, ključnu za tu fermentaciju. Natto je napravljen kao jednostavna, metodično sklopljena priča o muškarcu koji živi u braku bez seksa sa lepom suprugom (koja je pritom medicinska sestra – čest, uobičajen, skoro univerzalan muški fetiš) a onda ima, na početku vrlo uljudan, razgovor sa muškarcem sa kojim ga ona vara.

Kōta je naglasio da je za njega važno da se seksualnost u njegovim filmovima ne razmatra isključivo iz perspektive muškaraca, da je ženski pogled važan, ali stoji i da su u prvom i trećem segmentu muškarci oni kroz čiju prizmu lomimo seksualni nagon i njegova meandriranja, pa da se u prvom glumica Manami Hashimoto pojavljuje samo na početku i na kraju i ne radi gotovo ništa. Štaviše, Hashimotova, je pristala da učestvuje u ovom filmu isključivo jer joj je uloga bila „samo da jede“, ne želeći da je asociraju sa erotskim produkcijama.

Njen lik je onda u ovom prvom delu zapravo fetišizovan i o njemu više slušamo nego što ga vidimo, dok Kurita, njen bivši pacijent a sada ljubavnik mužu strastveno objašnjava šta on sve radi sa njegovom ženom. Kuritin cilj nije da ponizi Enatsua (koga Ryo Ikeda, inače televizijski glumac sa mnogo komedija i romantičnih naslova u biografiji igra kao karikiranog „beta“ nerda) i njihova inače uljudna konverzacija sleće sa šina tek kada Kurita vidi ostatke natoa u kanti za đubre i POTPUNO ODLEPI, insistirajući da Enatsuova supruga „dole“ miriše baš kao nato, dakle, oštro, malo i smrdljivo ali neodoljivo, pa krene da luduje ližući plastičnu ambalažu u kojoj ima još par zaostalih zrna soje.

Ova scena ukazuje da je Sexual Drive zaista komedija, ali komedija koja treba da učini da se osetite malo dezorijentisano, možda i neprijatno, pre nego što smehom smanjite tenziju. Tateto Serizawa koji igra Kuritu je MANIJAČKI strastven i istovremeno sklon slepstik preterivanju i Kōta, koji je s njim već sarađivao, veli da ga jako voli pa je oko njega sklopio i naredna dva segmenta koje je zamislio kao nastavke za Natto, pakujući sve u jednu blago nadrealističku strukturu.

Drugi segment, Mapo Tofu vrti se oko posebnog načina spremanja ljutog sosa za tofu. Kōta se i ovde oslonio na hranu koju sam voli i ugradio u radnju elemente svog života – u Natto Kurita kaže da ne sme da jede nato jer je pretrpeo šlog i uzima terapiju, ali da ga on svejedno jede jer želi da ŽIVI dok živi – objašnjavajući da je Mapo Tofu do nedavno u Japanu bio dostupan samo u formi industrijskih, već zapakovanih i jako razblaženih obroka u supermarketima, a koje on mrzi i presrećan je što pravi, otrovno ljuti Mapo Tofu pripreman na tradicionalni sečuanski način postaje popularan i u njegovoj zemlji.

Kurita se kao lik pojavljuje i u drugom segmentu ali ovde je glavna zvezda pominjana Honami Satô i Mapo Tofu je perfektna minijatura sa perfektno postavljenim likovima smerne, malo i preplašene žene i njenog supruga koji je moderan i pun razumevanja, ali se iz odnosa njih dvoje prema vožnji porodičnog automobila vidi podrazumevana dominantna uloga muškarca i potiskivanje ne samo inicijative već i identiteta žene. Kurita ovde onda, kao i u prvoj priči, dela kao pazolinijevski katalizator osim što se „otključavanje“ događa na strani žene i podrazumeva saobraćajnu nesreću i ekstremno navalentnog mazohistu čiji će fetiš nemanja kontrole i povređivanja biti vrlo spretno doveden do apsurda. Ponovo, Kōta snima komediju ali gledalac će biti toliko jako bombardovan fetišističkom signalizacijom, da ne pominjemo ekstremno glasnom muzikom (Akira Matsumoto, koji je pisao muziku i za druge Kōtine filmove, ovde je uradio jedan razarački pank rok komad za kulminaciju segmenta, gde je doboš miksovan BESMISLENO visoko i probudio mi je sve mačke u kući) da će tek početi da shvata kako gleda nešto smešno a glavna junakinja će već biti u finalnoj sceni pripremanja SVOG Mapu Tofua sa takvom strašću i intenzitetom da muškarac mora biti ili prepadnut ili seksualno uzbuđen, ali najverovatnije oboje odjednom.

Treći segment, Ramen, je najmirniji i najviše se oslanja na verbalni imaginarijum u kome poslovni čovek preko slušalica sluša muškarca – ponovo Kurita – kako mu objašnjava šta on sve radi njegovoj kidnapovanoj ljubavnici i koliko je njoj potrebno da se bez granice predaje muškarcima, a da je tu svoju submisivnu, ropsku strast otkrila kada ju je taj ljubavnik, on, ispalio za ugovoreni sastanak pa je ušla u sumnjivi ramen-restoran i tamo naručila ramen sa ekstra svinjskom mašću.

Kōta, sad već i sami znate, voli ramen – kao i, uostalom, svako ko ga je ikada probao – ali i naglašava da je ovo „vizuelno groteskna hrana“ i u ovom segmentu ga prikazuje kao jelo koje se vezuje za niske strasti, muškarce koji sede i jedu, ćuteći, bez komunikacije jedni sa drugima, sa simfonijom srkanja i glasnog usisavanja rezanaca i gutanja supe (pune belog luka) koje komuniciraju mušku, grubu, osvajačku strast. Zvrčka je u tome da glavni junak sluša celu tu filozofiju i priču o tome kako je njegova ljubavnica, jedući taj ramen poželela da se ponudi nepoznatim muškarcima oko sebe, dok i sam sedi u istom tom baru, na istom mestu gde je ona sedela, sa činijom istog ramena ispred sebe, okružen ćutljivim, grubim muškarcima.

Nažalost, Kōta u ovom segmentu ne ide dovoljno daleko, izbegavajući eksplicitnije „otključavanje“ konotirane potisnute homoerotske i submisivne fantazije u muškarca, što je posebno šteta imajući u vidu da glavnu mušku ulogu ovde igra Shogen Itokazu (koga u Japanu zovu samo Shogen), bivši fotomodel, muškarac veoma izražene muževne lepote i elegancije. No, makar su i on i partnerka, popularna karatistkinja i glumica Rina Takeda vrlo dobri a kombinacija skoro pornografskih kadrova „agresivnih“ činija ramena i dizajna zvuka daje ovom segmentu njegovu aromu.

Sexual Drive, da bude jasno, nije veliki film i ambicija svakog od njegovih segmenata je skromna. Kōta je bez sumnje ispunjava, nudeći spretne metafore koje nadilaze audiovizuelnu dimenziju – mada film, imajući u vidu mali budžet, izgleda vrlo solidno i ima pristojnu kameru i odličnu montažu – i dotičući se skrivenih delova ljudske prirode, da ih malo prodžara i natera da se probude. On u tom poslu ima odlične glumce, ali odluku o tome šta se s buđenjem dalje dešava i šta ono uopšte ZNAČI, ostavlja svakom gledaocu ponaosob. Vredi da se vidi, pogotovo ako ste „food porn“ i mukbang entuzijast koji žudi da se ova dva moderna fenomena sretnu u „umetničkijem“ formatu.