Moram da prestanem da se iščuđavam kako to da neki stripovi koje ja smatram u najboljem slučaju osrednjim dobijaju izuzetno pozitivne reakcije od, jelte, ostataka američke strip-kritike i širokog pučanstva. Marvel je sa Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe, desetodelnim serijalom što je nastao da se još malo pojaše na talasu uspeha pretprošlogodišnjeg EKSTRAVAGANTNO uspešnog filma o ovoj dvojici antiheroja napravio odličan posao i na tom poslu uposlio neke cenjene autore. Možda je problem samo u meni što sam ovo čitao vrteći glavom i sebi u bradu mrmljajući „ne, ne, ne… ovo je sve pogrešno, NE RADI SE TO TAKO KO VAM JE BRE UREDNIK BIO*“, stalno pogrešno obavešten da u superherojskom stripu treba da tražimo nekakvu literarnost. Svakako su reakcije velikog broja čitalaca, a koje sam nasumično semplovao putem društvene mreže internet bile pozitivne, sa pohvalama za akciju i dobru hemiju između likova, te posebnim komplimentima kako je jedan komplikovan deo X-Men „lorea“ ovde predstavljen u dajdžestovanoj formi tako da i čitalac koji je uspeo da eskivira bizarne devedesete (ili je imao sreću da tada još nije bio rođen) može da isprati radnju ovog stripa bez previše odlazaka na Wikipediju.

*Mark Basso, naravno, i Tom Brevoort kao kapo di tuti kapi

Deadpool i Wolverine su, tu nema neke velike rasprave, trenutno među najpopularnijim Marvelovim likovima, sa penetracijom u popularnu kulturu glavnog toka ravnom onoj koju ostvaruju Spajdermeni, Ajronmeni, Kapetani Amerike i Torovi, a o kakvoj čak i voljeni drugopozivci (Black Widow, Scarlet Witch ili Vision) mogu samo da sanjaju. Wolverineov martirski stoicizam i muževna tragika – pogotovo dobro uhvaćeni u Mangoldovom filmu Logan – i Deadpoolova sprdalačka, meme-friendly nasumičnost – a koja i sama krije tragiku u njegovom životu – su od dvojice popularnih strip-likova napravili veoma uspešne filmske ikone, ne malom zaslugom dvojice glumaca koji su u karakterizacije ušli vrlo duboko i studiozno.

Kad se sve sabere i oduzme, Hugh Jackman je, računajući i X-Men filmove, igrao u barem isto toliko loših koliko i pristojnih (i samo par odličnih) filmova sa Marvelovom licencom i likovima, i čak i u najlošijima od njih on je, kao Wolverine, bio najbolji, svakako najmemorabilniji element. Za Ryana Reynoldsa treba i reći da je posle zaista groznog prvog filma u kome je igrao Deadpoola (užasni X-Men Origins: Wolverine Gavina Hooda iz 2009. godine) on demonstrirao takvu posvećenost liku (koji je u tom filmu pretrpeo takoreći asasinaciju karaktera) da je napravio čudo, vraćajući ga u holivudsku rotaciju i to serijalom koji je preko tri nastavka postao apsolutni blokbaster. Čak je i Jackman vraćen iz penzije za Deadpool & Wolverine i koliko god da je taj film za mene bio prilično problematičan, odnos dvojice glavnih likova je makar imao onu hemiju koju znamo iz dobrih stripova u kojima se njih dvojica uparuju.

E, sad, Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe treba da bude baš takav strip, ali Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe posrće već u prvoj epizodi kada postaje jasno da scenarista nije baš siguran kako da nabode tu hemiju, taj specifični, frikcijom ali i nekom sudbinskom odanošću ispunjen „frenemy“ odnos između dvojice titularnih protagonista. Kada Deadpool u prvoj epizodi dođe u Kanadu, prekine kafansku tuču za koju se Wolverine tek zagrejao time što će pucati njegovim protivnicima u kolena i onda samo kaže Loganu: „Vreme je. Čeka nas misija“, a ovaj bez reči krene za njim, čitaocu odmah bude jasno da je ovo strip sklapan prilično mehanički, bez preteranog unošenja u to kako da se kreiraju uverljive karakterološke epizode, kako da se protagonisti logično premeste od tačke A do tačke B i da to premeštanje, ta putanja bude zanimljiva.

Umesto toga, ovo je strip eksplozivnih set pisova i neuverljivih, mehaničkih preokreta u ponašanju, bizarnih koncepata nabačenih na table zato što u izolaciji deluju kul, ali bez previše brige o tome kako rade u kontekstu ove priče i tako dalje. Na ovom mestu moram i da kažem da to da Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe nije mučan ni neprijatan za čitanje imamo da zahvalimo pre svega grafičkom timu, dvojici odličnih crtača (Joshua Cassara na sedam epizoda, Robert Gill na tri), dvojici odličnih kolorista (pouzdani GURU-eFX, odnosno Joe Weltjens i Lee Duhig) i kvalitetnom letereru u liku Joea Sabina. Razume se da je Marvel za ovaj maksi serijal odrešio kesu i platio kvalitetan, jelte, „talenat“ pa je Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe jedna vrhunski producirana, uglavnom spektakularno izgledajuća akciona ekstravaganca u kojoj oko ljubitelja superherojskog stripa može dosta da uživa. Ima samo jedan problem: prilično je glup. Strip, ne ljubitelj.

Scenarista o kome pričamo je, nažalost, u poslednje vreme sklon proizvodnji ovakvih stripova. Ne nužno GLUPIH glupih, ali superherojskih stripova koji imaju set pisove i vizuelno zanimljive scene ali kojima uglavnom fali kvalitetno vezivno tkivo. Karakterizacije su klišeizirane i na prvu loptu, zaplet je prepun logičkih nedoslednosti i isforsiranih momenata koji radnju teraju dalje ali čitalac u nju više ne veruje, čitava priča deluje frivolno, sa likovima koji su plitki i glupi i akcijom koja je bučna ali takođe glupa i nema pripovednu funkciju već samo popunjava zadat broj strana.

Taj scenarista je, ako već niste sami pogodili, Benjamin Percy, neko koga sam umeo da ozbiljno hvalim za superherojske stripove pre desetak ili tako nešto godina i koji je na osnovu pisanja podkasta* Wolverine: Long Night u kome je demonstrirao dobro razumevanje karaktera glavnog junaka i tipa priča koje mu odgovaraju, kasnije regrutovan da piše tekući serijal Wolverine u periodu kada je glavni arhitekta X-Men stripova bio Jonathan Hickman.

*u moje vreme se ovo prosto zvalo radio-drama

Meni to nije bilo sjajno, mada je bilo čitljivo a jednako nesjajno ali čitljivo je bilo i to kako su Percy i Joshua Cassara kao crtač radili paralelno serijal X-Force koji je praktično bio samo drugi tekući serijal o Wolverineu.

Mislim da Percy nije scenarista koji zaista DOBRO može da radi nekoliko ovakvih projekata odjednom, pa su, kada je krenuo da piše i Ghost Ridera, postali vrlo očigledni znaci zamora materijala, kreiranje stripova koji su mnogo više hvatali na buku nego na nekakvu dubinu. Srećom, danas Percy više ne radi Wolverinea, ali nesrećom i dalje piše nekoliko serijala za Marvel u isto vreme, uključujući aktuelne projekte poput Wade Wilson Deadpool, Punisher, Star Wars: Shadows of Maul… Ja i dalje mislim da je u pitanju dobar scenarista (Percy je, uzgred, prevashodno autor proze i paralelno objavljuje silne romane) koji se pokazao nekim vrlo dobrim stripovima i kome samo rad na previše projekata u isto vreme ne dopušta da pokaže sve svoje najbolje strane.

Enivej, Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe je, kako mu i naslov sugeriše, strip za X-Men lojaliste i odmah na ovom mestu vredi da se kaže da je to verovatno najpogrešnija stvar sa kojom možete da ispratite film koji je, da podsetimo, polupao blagajne i dovukao veliki broj „normija“ u bioskope. Da se razumemo, i taj film je furiozno masturbirao na „lore“ i 90% njegovog sadržaja bavilo se sadržajem već postojećih superherojskih filmova, ali se on sa tim ipak najviše sprdao i uspeo u sve da udene i neke pokušaje „stvarne“ ljudske drame u kojoj će likovi pokazati svoju ranjivost i pronaći požrtvovanost kojom će demonstrirati da nisu baš TOLIKI nihilisti kakvi se skoro sve vreme prave da jesu.

U kontrastu sa tim, Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe je strip potpuno ravnih, readymade karakterizacija u kome niko neće ostvariti, jelte, „personalni rast“ niti se promeniti na neki zanimljiv način, što je u redu, ne mora svaki superherojski strip da bude revolucionarna promena u ličnostima protagonista, ali je, da ponovim, ovo strip potpuno ravnih, readymade karakterizacija. Ovakvog Wolverinea i ovakvog Deadpoola može da piše i ChatGPT i Percy nigde ne nalazi nekakve sveže, duhovite, na bilo koji način zanimljive načine da nam predstavi odnos između dva lika povezana funkcionalnom besmrtnošću ali različita po mnogo drugih osnova.

Takođe, Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe je strip banalnog, a onda daleko prekomplikovanog zapleta u kome dvojica antiheroja moraju da spreče Stryfea, starog neprijatelja mutanata i partikularno tima X-Force da, hmmmmm, da valjda uništi svet. Ovo sam sad pročitao na Amazonovoj stranici koja prodaje kolekciju jer, uz sve slabašne intelektualne napore što sam u stanju da ih napravim, ne uspevam da se STVARNO setim šta Stryfe* u ovom stripu zapravo hoće. Delimično je fer reći da je problem moja poslovična neispavanost i generalno kognitivno opadanje koje ide sa godinama, ali delimično je kriv i Percy koji naprosto nema vremena ili volje da sedne i napiše kršten scenario i onda ova priča ide od set pisa do set pisa a umesto nekakvog smislenog vezivnog tkiva scenarista samo nabacuje uobičajene elemente ovakvih stripova rekombinovane bez nekakve velike inspiracije. Dakle, ovde imamo i „tehno virus“ i kloniranje i X-Cutionerse i Apocalypsea i dok čitam ovakve stripove ne mogu da ne budem malko i ogorčen što se Marvel tako nebrižljivo, nedomaćinski odnosi prema svom nasleđu. Ono što su nekada bile originalne ideje** za Marvelove zaplete sa godinama je postalo samo reciklažni materijal gde se ponavljaju čitavi zapleti ili se, kao u ovom slučaju, delići tih stripova samo rearanžiraju nekakvim novim rasporedom i to je „novi“ strip. Ovo je prilično nesrećan način da se tretira jedan ipak važan legat.

*a koji je zapravo Apocalypse u Stryfeovom telu…

**mada su, da budemo fer, neke od tih ideja često uzimane iz popularnih filmova poput Aliensa, Terminatora itd.

Naravno, problem je što postoji dovoljna kritična masa tih Marvelovih lojalista kojima će nostalgija pomračiti intelekt u potrebnoj meri da u stripu kao što je Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe uživaju i iskreno i glasno i onda to na neki način legitimizuje ovakav pristup kreiranju stripova. I da ne budem nerazumen: ja nisam neko ko će ljudima govoriti da u stripu uživaju na pogrešan način i teško da sam imun na nostalgiju i, kako sam već na početku rekao, meni je Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe osrednji a ne očajan strip. Ali isto tako ja nisam neko ko će zbog nostalgije da previdi koliko je ovo u spisateljskom smislu nenadahnuto.

Percy naprosto NEMA materijala za deset epizoda pa scene razvlači prepuštajući crtačima da ga vade i, pošto su ovo dobri crtači, to uglavnom bude čitljivo, ali Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe je strip od preko dvesta strana koji se slupa za malo više od pola sata jer naprosto nema supstance. Nema dijaloga koji vas provociraju da o njima razmišljate, nema likove koji imaju slojevitu karakterizaciju, nema ni slike koje ćete proučavati i u njih dugo gledati – naprosto ovo je stripovski fast food bučan i kaloričan ali ne i zaista hranljiv. Likovi poput Mavericka – mutanta koji radi za agenciju koja lovi mutante – ili njegove šefice Talyn su potpuni višak i ni na koji način ne doprinose radnji*, a čitava zapletena priča oko Stryfea je – bez obzira na Percyjevu sposobnost da je makar prepriča u relativno kondenzovanoj formi – dodatni balast za strip koji ni malo ne profitira od isforsiranog povezivanja sa starim X-Force stripovima i sa krosoverima poput X-Cutioner’s Song i Messiah War.

*štaviše, skoro eksplicitno služe da povećaju broj strana bez da unesu bilo šta bitno za priču. U sedmoj epizodi imaju čitave dve table na kojima Talyn svojoj podređenoj kaže „Objasni mi ponovo šta ste otkrili“ pa onda ide dugačka, razvučena rekapitulacija nečega što čitalac već zna.

Ruku na srce, ne morate znati skoro ništa o pomenutim stripovima da biste mogli da ispratite radnju Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe, ali tim pre je očiglednije koliko je naprosto nebitno što je baš Stryfe negativac ovog narativa. I uostalom, probajte da nekom ko ove stripove ne čita objasnite da je glavni negativac (duboko udahnite) klon Cablea, sina dvoje mutanata od kojih je Wolverine kratko bio i partner onom ženskom (Jean Grey), ali klon sina to dvoje mutanata iz alternativne vremenske linije a u čijem telu sada, ponovo, živi Apocalypse, prvi mutant ikada rođen na planeti Zemlji i posmatrajte ga kako beži u brda i pre nego što ste stigli da objasnite šta je „Legacy Virus“ i zašto Cable ima jednu ruku od metala…

A Cable se u ovom stripu ni ne pojavljuje.

Ali se pojavljuje Nick Fury. Dobro, ne BAŠ Nick Fury nego njegov „Life Model Decoy“. Zašto? E, pa zato.  

Dakle, Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe je razvučen, neekonomično pripovedan strip nenadahnutih karakterizacija, glupog a komplikovanog zapleta, sa viškom likova i viškom prethodne istorije a koji NISU BITNI za njegovu radnju, ali na ovom mestu hoću da ga zapravo preporučim za čitanje svakome ko od superherojskog stripa ne očekuje kvalitetnu LITERATURU ali zahteva dobar, atraktivan crtež.

I, mislim, Cassara, Gill i Guruovci ovde stvari apsolutno RAZBIJAJU. Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe je rađen u povišenom, spektakularnom stilu gde se nominalno realistički režim rada vrlo dobro prilagođuje intenzivnim stilizacijama potrebnim da se ispriča ovako sumanuta priča. Ovo je strip bez civila, dakle, svi su u nekim kostimima ili uniformama a kada se i dešava na „civilnoj“ teritoriji, nekadašnji civil su ili mrtvi ili konvertovani u zombije. Dakle, ne pričamo o grafizmu koji treba da predstavi osetljivo ljudsko stanje kroz ubedljive prikaze svakodnevnice, niti suptilne emocije kroz jedva vidne gestove, položaje tela i izraze lica. Naprotiv, ovo je strip gotovo non-stop akcije, visceralnih krešenda, apsolutno preteranih („stripovskih“) eskalacija. Pomenuli smo zombije, ali Stryfe/ Apocalypse ovde ima i leteće spojene piramide, skeletalne zmajeve sa rožnatim krilima, a onda – bez ikakvog razloga – Wolverinea koji, nakon što ga Apocalypse stavi pod kontrolu, dobije jedno 300% na gabaritima i pretvori se u skoro pa Hulka, bez ikakvog objašnjenja.

Ovo je, da se složimo, debilno, ali izgleda PREMOĆNO i ako je čovek spreman da pređe preko scenarija koji je do tog momenta vidno odustao od ambicije da glumi ikakvu kauzalnu povezanost između dešavanja na stranicama stripa, ovde ima BAŠ MNOGO toga lepog da se vidi.

Svakako, ja sam i dalje neko ko misli da superherojski strip može da ima i „glupu“, frivolnu ekspresiju, i da bude najvećim delom napravljen od recikliranog materijala i da mu ni jedno ni drugo neće presudno smetati ako je bazična dramaturgija dobra i ako su karakterizacije kako treba. Percy, nažalost podbacuje na oba ta plana, ali zato ima crtače i koloriste koji ga STRAŠNO mnogo izvade nudeći non-stop spektakl, i vizuelnu energiju kakvu ni jedan drugi žanr u stripu ne postiže. I ako je to u redu, onda nema šta da se mislite, Amazon kolekciju ima ovde pa NAVALITE.