Prošlogodišnji Marvelov sezonski krosover, osmodelni One World Under Doom je svoju kolekciju dobio početkom Februara ove godine pa sam onda zgodno iskoristio ovu priliku da obnovim gradivo i sednem da konačno napišem prikaz koji je, realno, trebalo da publikujem još jesenas. Eh, lenjost-ludost. U svakom slučaju, One World Under Doom je definitivno jedan od boljih godišnjih DOGAĐAJA koje je Marvel imao u poslednjih par, pa, decenija, sa dosta pozitivnih strana u pogledu tematske jasnoće, narativne čistote, jedne ipak svedenosti konteksta koja dopušta da se filozofske i karakterološke poente stripa prepoznaju i obrade a da ne budu bespomoćno zatrpane neprebrojnim podzapletima, sajdkvestovima i obavezom da se strip razreši kroz akciju (a što se, da ne bude zabune, svejedno na kraju dešava, ali ne nauštrb karaktera). No, sa neke recimo negativnije strane, One World Under Doom je i strip koji pokazuje ograničavajuće elemente ovog formata i njegova tema, interesovanje za likove i njihove karakterizacije i generalna filozofska diskusija u centru ovog narativa bi, mislim, bili bolje usluženi unutar drugačijeg stripa, nekog i dalje superherojskog i nošenog od strane nekih od istorijski najvažnijih Marvelovih likova ali možda izmeštenog iz samog centra glavnog toka, slobodnog da ode dalje u svojim eksploracijama politike kao „umetnosti mogućeg“, manje sputanog uredničkim ediktima i jednom ipak rigidnom pripovednom karoserijom u koju je morao da se smesti.

Kada sam prošlog leta pisao o aktuelnom serijalu Fantastic Four, hvalio sam njegovog scenaristu Ryana Northa na sva usta baš jer je uspeo jedan vrlo tradicionalan, pa i po nekoj inerciji vrlo konzervativan strip o „porodici naučnih heroja“ da učini ponovo svežim, inventivnim i uzbudljivim. North je tradicionalni format i teme, jezik i ton uspeo da u dovoljnoj meri rekonstruiše a onda u dovoljnoj meri postmodernistički iskomentariše da novi Fantastic Four bude zaista NOV, a klasične zaplete sa očiglednim korenima u naučnofantastičnim radovima pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka učini aktuelnim na ime njihovog ozbiljnog tretmana, pažnje posvećene karakterima i njihovim rešenjima za velike pretnje koja nisu uvek nužno bila iz „it’s clobbering time“ kataloga.

Utoliko, to da je North postavljen u pilotsko sedište za One World Under Doom jeste bilo u startu intrigantno. Doktor Doom, diktator iz male istočnoevropske države i istorijski jedan od najvećih protivnika Fantastične četvorke, narcisoidni megaloman sa stalnim planovima da zavlada čovečanstvom i planetu učini u potpunosti svojom, ali istovremeno i autentično plemenita osoba sa neobičnim ali doslednim etičkim kodom – ovo je tip karaktera upravo podesan za Northovu analizu i vivisekciju. Doom nikada nije bio čisto „chaotic evil“ lik, kao neki drugi Marvelovi negativci (nedavno pominjani Red Skull, ili, na primer, Purple Man) i u najboljim stripovima, borba protiv Dooma je bila pre svega sukob na konceptualnom planu, filozofska debata u kojoj ste na kraju zaista morali da pobedite pre svega argumentima a tek onda snažnom desnicom da bi se pobeda zaista računala. Nije, dakle, neko preveliko iznenađenje da je kada je One World Under Doom počeo, jedan deo čitalaca po internetu započinjao diskusije rečenicom „ne vidim na koji je način Doom ovde negativac“. A što je, mislim, znak da je North veoma dobro prepoznao Doomovu srž i veoma uspešno prezentovao Doomovu perspektivu u diskusiji o tome kuda čovečanstvo može da ide, kuda on misli da TREBA da ide i koja je cena takvog progresa prihvatljiva za celu planetu.

North je ovde, naravno sasvim svesno, radio unutar jednog potpuno poznatog formata. Veliki deo Marvelovih sezonskih krosovera poslednjih par decenija priča u osnovi istu priču: moćan čovek, grupa ljudi, organizacija ili u ekstremnim slučajevima čitava rasa odlučuje da osvoji planetu Zemlju, čovečanstvo stavi pod kontrolu i, tvrdeći da je u perspektivi ovo dobro i za samo čovečanstvo, uvede represivnu vlast koja tipično ograničava brojne danas podrazumevane slobode a neke resurse za koje smatramo da pripadaju „svima“ (u nekim slučajevima doslovno živote) koristi za sopstvene ciljeve; zemaljski heroji su prvo poraženi i ne mogu da adekvatno odgovore na superiornu silu koja uvodi novi poredak, ali se do kraja pregrupišu, uglavnom otkriju neku tajnu slabost protivnika, a koja je često istovremeno i moralne i logističke prirode i ovo iskoriste za jedan odsudni, sve-ili-ništa-braćo juriš kojim, uz nezanemarljive žrtve uspevaju da zbace tiraniju i vrate planetu Zemlju u stanje standardnog status kvoa nesavršene vladavine prava, nestabilnih građanskih sloboda, proklamovane ali često ugrožene ravnopravnosti.

One World Under Doom je sve ovo što sam nabrojao, ali njegova diferencija specifika jeste u tome da u svom centru ima jedan zaista višeslojni, kompleksni lik koji centralnu diskusiju stripa dobar deo vremena čini autentičnijom od onog što je prosek za ovakve krosovere i po tome se ova priča ipak izdvaja. Ko me čita dovoljno dugo zna da sam se pre nepune decenije prilično negativno izrazio o, recimo, Spencerovom Secret Empire koji je, detalji na stranu, imao veoma sličan koncept u svom središtu („šta ako nacisti zavladaju Amerikom?“), a ovo je bio strip napisan od strane čoveka čiji je životni poziv pre nego što je postao strip-scenarista bukvalno bio „profesionalni političar“.  A što, vidimo, nije garantovalo kvalitetnu političku raspravu u formatu superherojskog stripa. Ko me čita još duže, možda se priseća mog skandalizovanja nad krosoverom Fear Itself, objavljenim za pokojni UPPS, a ovo pominjem jer je to pisao jedan od meni najomiljenijih američkih strip-scenarista iz poslednjih dvadeset godina, Matt Fraction, a koji je pre toga imao odličan rad na tekućem serijalu Iron Man – ovo pominjem kao podsećanje da to što je neko maštovit i osoben autor ne znači da će unutar rigidne, vrlo urednički kontrolisane forme kao što je godišnji DOGAĐAJ produkovati išta iole kvalitetno.

North je, naravno, za One World Under Doom na svojoj strani imao neke veoma dobre saradnike, kako je i običaj za ovakve događaje. Brazilski maestro R.B. Silva na crtežu, meksički mag David Curiel na kolorima i američki, er, virtualni kaligraf Travis Lanham na leteringu obezbeđuju produkcijske kvalitete za One World Under Doom kakvi se podrazumevaju za strip koji treba da bude šoukejs za mejnstrim superherojštinu gde će Marvel s pravom moći da kaže „evo, imamo da vam ponudimo prvorazredni akcioni spektakl PLUS ozbiljnu filozofsku diskusiju o etici društvenog uređenja.“ Silva ovo radi jednim vrlo čistim, vrlo „digitalno procesiranim“ stilom, sa ekstremnom – skoro kliničkom – disciplinom u linijama, senčenjima, konturama, ali kompozicije su mu odlične, pripovedanje vrlo efikasno („filmsko“, ako hoćete, ali u najpozitivnijoj konotaciji odličnog tempa i osećaja za detalj i ono što je važno u svakom sukcesivnom kadru, bez pretrpavanja i nejasnih kompozicija), a onda Curiel svojim kolorima ovaj strip EKSTREMNO oživljava, dajući mu vibrantnu, futurističku atmosferu. I Lanham se u leteringu jako dobro uklopio u Silvine kompozicije, često ubacujući zvučne efekte kao integralni – pojačavajući – deo same kompozicije (a da to ne izgleda „stripovski“ cheesy), ali Curielova paleta, njegov rad sa osvetljenjem i digitalnim efektima, već i to da je preovlađujuća boja u stripu prepoznatljiva nijansa zelene koju podsvesno vezujemo za Doomov plašt, a koja se pojavljuje u pozadinama, pa i u zvučnim efektima, znači da je kolorista u zaista presudnoj meri doprineo da čitalac, i bez potrebe da mu se mnogo objašnjava, oseća da zajedno sa likovima živi u svetu u kome je Doom sveprisutan.

Prethodni Marvelov sezonski krosover bio je Blood Hunt, storija o vampirskoj revoluciji na planeti Zemlji koju će, uz mnogo muke, superheroji na kraju osujetiti i vratiti svet ljudskoj rasi (Mutantima, Inhumansima itd.). Jed MacKay je ovo uradio kao jedan prilično old school krosover, ne preterujući sa filozofijom i to je bilo sasvim čitljivo. Na kraju ovog stripa, kako je to i običaj, posejano je seme narednog DOGAĐAJA, a u formi činjenice da je baš Doctor Doom bio taj koji će dati presudni doprinos borbi protiv vampira i, karakteristično neskromno, na kraju proklamovati da je baš ON oslobodio planetu od pošasti, uspevajući tamo gde su superheroji fejlovali. Da bude nezgodnije, Doom je ovo postigao uspevši da ubedi sve-koji-se-broje, da je jedini način da se pobedi to da on dobije titulu (i moći) Vrhunskog čarobnjaka Zemlje, a koje mu je Doctor Strange nevoljko prepustio, računajući da uvek postoji sutrašnjica u kojoj se možete rvati sa Doomom ako treba, ali da sutrašnjica neće doći ako se svet ne oslobodi ovih rkhmdtjenih vampira.

One World Under Doom je onda prikaz toga kako će Doctor Doom, sasvim predvidivo, iskoristiti svoje novostečene – i izvanredno velike – magijske moći da svoju diktatorsku vlast, kako i naslov stripa sugeriše, proširi na čitav svet. Strip počinje Doomovim obraćanjem čitavoj populaciji planete da bi, nakon tipično pompeznog uvoda gde će čovečanstvo kritikovati za njegovu koruptivnost, neefikasnost postojećih oblika vlasti, žalosne nesavršenosti ljudske prirode itd, objasnio kako je samo moć jednog, prosvećenog i korupciji nesklonog vladara ono što može da spase Zemlju i ljude na njoj, te da su se ranije tog jutra svetski lideri svi do jednog složili da Dooma priznaju kao vladara planete i da je od ovog trenutka na dalje, praktično čitava planeta Zemlja samo ekstenzija njegove matične države Latverije.

North ovaj govor piše vrlo efektno jer Doom, iako i dalje zvuči kao pompezni narcis, pravi neke tačne i nesporne poente o nejednakosti, neravnopravnosti, nepoštovanju onoga za šta su se svi nominalno složili da je minimalni standard kvaliteta života ispod kog se ne sme ići. On je u ovom trenutku refleksija harizmatičnih demagoga iz našeg sveta koji dolaze sa pozicija moći i establišmenta a koji pritom mrze regulativu i mehanizme ograničavanja moći za račun građana, i drže govore o elitama što su izdale malog čoveka i vraćanju dostojanstva tom čoveku. Doom ovde nije Trump, odnosno nije samo Trump, već svaki populista koji se pojavio na planeti u poslednjih stotinu godina, idući unazad sve do Mussolinija i Hitlera.

I njegov nastup jeste efektan, pogotovo jer na svojoj strani ima tu magijsku moć koja mu dozvoljava da onda populaciji planete kaže i to da u njegovog Latveriji niko neće biti napušten i da uvodi samo dve ključne promene u funkcionisanje društva: jedna je zabrana ratovanja između nacija a druga neograničen i besplatan pristup univerzalnoj zdravstvenoj zaštiti i isti takav pristup obrazovanju sve do i uključujući postdiplomske studije, za svakog ko to želi.

Ovo, naravno, zvuči vrlo primamljivo, pogotovo jer vladar naglašava da će nacionalne vlade i dalje imati suverenost na svojim teritorijama, samo uz obavezu pridržavanja dve navedene politike, i da se svakodnevni život stanovništva zapravo neće promeniti (sem na bolje). Ovo je, naravno, na prvi pogled veoma udaljeno od stereotipnih percepcija totalitarnih društava u kojima caruju cenzura, prismotra i uniformisanje govora, mišljenja, izgleda, pa onda i narod, u reakcijama, zapravo zvuči mnogo pozitivnije nego što biste očekivali od ljudi kojima je saopšteno da su upravo postali vlasništvo izuzetno moćnog diktatora.

Northova antiutopija je zanimljiva i intrigantna baš zato što obećava da će građanin imati sve benefite koje su obećavali old school kolektivistički sistemi kasnije razobličeni kao totalitarne diktature – komunizam i fašizam – zajedno sa svim pogodnostima modernog potrošačkog društva. Na početku vidimo kako Doom odmah, preko svojih Doombotova, u zametku skrši pokušaj ustanka koji priprema vojni vrh jedne od nacija, ali Doom ne uvodi nacionalističke rituale pevanja himne Latveriji i vođi u škole i fabrike, ne gasi Tik Tok ili popularne talk show emisije, ne smeta mu da narod i dalje gleda rijaliti televiziju ili snima pornografiju, njegova diktatura na početku mnogima izgleda kao ono što su imali do tada, ali uz značajno apgrejdovan pristup zdravstvu i školstvu. Žrtvovanje delića apstraktne slobode u tom momentu izgleda kao sasvim fer trgovina.

Osim, naravno, američkim superherojima koji imaju istoriju borbe protiv Dooma i koji još ne znaju kako ali znaju da ovo što Doom radi JESTE loše. U suštinskom filozofskom smislu, ali i u nekom praktičnom smislu gde će se pokazati da postoji skrivena cena tog blagostanja koje građani u početku nisu svesni.

North centralnu raspravu ovog stripa – „zašto je demokratija* bolja od fašizma**“ – vodi prvo kroz pokušaje američkih superheroja da pokažu Dooma kao neiskrenog slatkorečivca koji naprosto laže o pravoj prirodi svoje vlasti i koji iza fasade blagostanja krije neinstitucionalizovanu, golu represiju, a onda, kada to ne uspe, kroz napor da se Doom razobliči kao narcisoidni egoista za koga nije bitno šta radi već to da je motivacija zbog koje to radi sebična i ultimativno ne zasnovana na istinskoj empatiji za građane i čovečanstvo.

*nesavršena, nezgrapna, često samo polovično funkcionalna

**čak i kad blagostanje nosi

Oba ova napora su neuspešna i North spretno i uverljivo pokazuje da ni istina ni humanost nisu vrednosti koje populacija nužno zahteva od lidera. Njegovo pisanje je didaktičko, ali organsko i ono se ne oslanja na puko kopiranje „trampizama“, ali ih uspešno sažima i plasira u uverljivim, za Marvelov univerzum, formama koje čitalac prepoznaje kao „stvarne“. Recimo, kada se u stripu pokaže da je Doom čitavu jednu situaciju u kojoj se pokazao kao mudar, odmeren državnik i potencijalni konflikt zaustavio bez žrtava a svoje protivnike ubedio da mu se pridruže, zapravo inscenirao i da je populaciji prikazao potpunu fabrikaciju koja ni u detaljima ni u celini nije istinita, njegova „odbrana“ pred narodom je razoružavajuće prosta i neposredna: da, lagao je, ali na kraju dana pobijeni su samo loši ljudi (doslovno kaže da su u pitanju nacisti i rasisti koje superheroji nisu uspevali da reše još od Drugog svetskog rata) a njegova laž je donela mir i saradnju. I ovo mu, neiznenađujuće, unapređuje rejting.

Ovaj tekst kucam u sedmom danu američko-izraelskog napada na Iran, nečega što su mnogi bili skloni da – i pre nego što se desilo – obeleže kao „zvanični“ početak Trećeg svetskog rata. Za to ćemo da vidimo, ali jeste notabilno kako Trump i njegova administracija praktično svakog dana kažu nešto drugo u pogledu povoda za napad ali i ciljeva koji se žele ostvariti, projektovanog horizonta trajanja rata, žrtava koje se očekuju. Sinoć sam na televiziji gledao kako ratnog veterana iznose sa sastanka jer je glasno govorio da američka nacija ne želi rat i da niko od Amerikanaca ne želi da ratuje. Američka nacija, u ovom momentu možda ne želi da ratuje – retko nacije to ZAISTA žele i lideri obično moraju da ih obrlate da bi se rat desio – ali ona ne reaguje posebno energično na činjenicu da Trump za svoj napad na Iran nije dobio ni zeleno svetlo u Savetu bezbednosti UN, pa čak ni odobrenje od svog Kongresa, a što je zakonski minimum u SAD. Videćemo da li će američka nacija da reaguje na rast cena goriva koji je tek počeo dok ovo pišemo, ali nije da su samo Amerikanci obamrli, umorni od konstantnog dotoka laži koje više niko ne stiže ni da isprocesuje, hipnotisani „harizmom“ čoveka koji hvali sam sebe onako kako ga niko nije hvalio u životu. Mi živimo u gotovo identičnom simulakrumu i to da nismo još nikoga vojno napali (u ovom veku) je samo posledica objektivnih okolnosti, ne znak benevolentnosti našeg režima. Totalitarizam mora da ima neprijatelja protiv koga će se boriti da bi mogao da radi, a u Doomovom slučaju to su superheroji.

I čitalac ZNA, zna čitajući One World Under Doom, da će superheroji na kraju ipak naći proverbijalnu naprslinu u proverbijalnom Doomovom oklopu, da će na kraju razotkriti tajnu cenu koja se plaća za prosperitet što ga on ZAISTA obezbeđuje populaciji, da će ta cena biti previsoka za čak i pacifikovano stanovništvo i da će superheroji onda moći, nošeni pravičnim narodnim gnevom, da pobede Dooma. I North zna da čitalac ovo zna, ovakvi krosoveri uvek se tako završavaju i njegovo razotkrivanje Doomove strašne tajne je onda pre svega uslužne prirode i nema težinu nečeg neočekivanog što bi drami dodalo novi sloj značenja. Na kraju krajeva, ako je diskusija koja se vodi o tome zašto je demokratija bolja od fašizma, a demokratija makar nominalno sebe zasniva na ravnopravnosti, dok fašizam u svoju filozofsku srž ugrađuje diskriminaciju i zadate superiornosti i inferiornosti, onda je jedino pitanje na koje čekamo odgovor to koja će grupa u društvu biti diskriminisana da bi fašistička utopija funkcionisala. I North ovde ne nalazi posebno originalno ili iznenađujuće rešenje.

No, ono što on ipak radi dobro i zbog čega je One World Under Doom ipak natprosečno dobar DOGAĐAJ je da scenarista veoma dobro razume Dooma, svestan je njegove istorijski složene, višeslojne karakterizacije – koja potiče još iz najranijih Lee/ Kirby dana – pa ga onda ne svodi na PUKOG narcisoidnog psihopatu čija je volja za moć na kraju prosečnom čoveku opscena i odbojna i daje mu par epizoda u kojima će on pokazati i dubinu ali i fatalne nedostatke svog karaktera. I to je prilična vrednost ovog teksta. U sceni gde Doom Valeriji Richards, svom kumčetu – a koja je ćerka njegovog najvećeg neprijatelja, Reeda Richardsa, jednog od predvodnika Fantastične četvorke – pokušava da objasni zašto njegova vizija za svet ima veću vrednost od svih drugih vizija čitaocu postaje jasno da Doom, uprkos svim svojim grandioznim proklamacijama u kojima podvlači svoju mudrost i odmerenost i distancira se od nedostataka ljudskog karaktera, zapravo i sam ima slepe mrlje u logici, emotivne potrebe da se „opravda“ osobama koje je u svojoj percepciji fiksirao kao „validatore“ svoje ličnosti itd. Utoliko, spektakularno finale u kome Doom pravi ogromnu grešku a koja onda dovodi do rušenja čitavog njegovog globalnog sistema nema političku već pre svega ličnu, karakternu dimenziju. I mada je to u filozofskom smislu možda manje ambiciozan zaključak od onog kome se čitalac nadao, on je dostojan samog Dooma koji je ovde autentično prikazan kao osoba-sa-nedostacima i, paradoksalno, čitaocu je bliskiji zbog toga.

Naravno, North ne propušta da u postskriptumu pokaže i da su neki od stanovnika Zemlje i dalje kivni na superheroje što su napadali lidera i razmontirali njegovu utopiju iako je „objektivno“ i van svake sumnje prikazano da je ona bila zasnovana na nepravičnoj diskriminaciji i to je zgodno podsećanje na ljudsku prirodu kakva ona jeste i od nje nema bega. No, idealizam jeste u korenu svake ideologije, pa i demokratske i ovaj strip časno podseća da bez ideala ne bi bilo nikakve akcije, ma kako oni apstraktni bili.

Dodao bih još i da je meni One World Under Doom prijao i već zato što je ovo strip u kome se heroji ponašaju kao heroji – dakle niko od njih nije opterećen nekakvom glupom, istorijski neopravdivom karakterizacijom – a to obuhvata i činjenicu da se oni povremeno ponašaju glupo, predvidivo, na osnovu predrasuda, i ovime autori rukuju jako dobro. Takođe, ovo je vizuelno uvek kvalitetan a na momente fascinantno spektakularan strip i pod tim NE mislim samo na scene u kojima Doom jaše Doombota u obliku Tiranosaurusa Reksa. Mislim, vizuelne metafore za narcisoidni karakter verovatno i ne mogu da budu genijalnije od robotskog tiranosaurusa koji nosi zeleni plašt i kapuljaču a na kome jaše čovek u istom takvom oklopu sa istim takvim plaštom i kapuljačom, n’est-ce pas?

One World Under Doom je tehnički uredan i dobro izveden company crossover koji neće biti pamćen kao nekakva vododelnica u Marvelovoj istoriji, ali jeste značajan momenat u karakterizaciji Victora Von Dooma, i jedna je pomalo udžbenička, ali opet dovoljno u stvarnom, aktuelnom istorijskom trenutku utemeljena rasprava o zavodljivosti i kobi fašizma. Superherojski strip svakako ima i ambicioznije napisane i smelije nacrtane radove u svom korpusu, ali za godišnji DOGAĐAJ ovo je, u trenutnoj konstelaciji stvari, onoliko dobro koliko uopšte može da bude, dakle, hajlajt poslednjih nekoliko godina (i ovde računam i DC-jeve i Marvelove radove). Ne bih imao ništa protiv da North nastavi da dobija još ovakvih poslova (i zapravo od Maja meseca kreće isto njegov Doomquest), a vi slobodno i nesputano možete kolekciju putem Amazona kupiti na ovom mestu.