Među Marvelovim krosoverima u kojima se njihovi klasični superheroji susreću sa propertijima što su nekada pripadali 20th Century Foxu a sada su, kao i uostalom, Marvelovi superheroji, deo Diznijevog kataloga, Alien vs. Captain America je jedan od boljih primera kako ovakve stvari mogu i treba da se rade. Ovaj četvorodelni miniserijal izlazio je između Novembra prošle i Februara ove godine i nekako se vrlo udobno smestio u ta svoja četiri broja, praveći prirodnu sponu između Marvelovih ekstravagantnih, epskih koncepata i visceralnog, vrlo telesnog horora Aliena. Autori su pokazali da strip može da bude „mali“ po formatu i ugodno sveden po zapletu a da ipak servira ozbiljan spektakl i ostavi čitaoca na kraju bez daha, sa osećajem da je prisustvovao nečem istorijskom – ili makar istorijski neminovnom i više nego opravdanom.

Lepo je videti Franka Tierija kako ponovo radi za Marvel. Njujorški scenarista je pre dvadeset, petnaest, pa i deset godina bio dosta aktivan u Marvelu (i DC-ju) i u međuvremenu se očigledno bavio nečim drugim, mada nisam siguran čim jer ni IMDb ne pokazuje da je bio posebno aktivan u polju video igara, televizije ili filma nakon 2013. godine. Možda se samo dobro udao pa ne mora da radi? Kako, god, iako Tieri ima tu distinkciju da verovatno niko na svetu njega ne bi naveo kao svog omiljenog superherojskog scenaristu,* po mom nekakvom kriterijumu, on nikada nije ni baš upropastio ijedan strip na kome je radio, nudeći uglavnom solidan, ako već ne revolucionaran rad.

*ako odete na Comic Vine, pa pogledate forum, od dve forumske teme koje se bave Tierijem, jedna počinje sa „Ne želim da preterujem, ali postoji li gori scenarista od Franka Tierija?“**

**narod na ovo odgovara navođenjem imena kao što su Daniel Way, Bruce Jones, Reginald Hudlin, Fabian Nicieza, pa onda padaju i najveći kao što su John Byrne, Brian Bendis, Marjorie Liu, Matt Fraction, Geoff Johns, Dan Abnett i Andy Lanning… Ljubitelji superherojskog stripa pre sedamnaest godina su bili JEBENO edgy ekipa.

Hoću da kažem, Tieri nije neki inovator i eksperimentator, ali kod njega jednako i znate da neće odvesti likove u smeru nekakve nepodnošljive nove karakterizacije, da neće svesno ići na to da „polomi internet“ pisanjem ekstravagantnih zapleta u kojima se likovi ponašaju sasvim suprotno svojim ličnostima što ih znamo decenijama a radnja status kvou radi stvari koje bi i najdobronamernija porota na sudu proglasila teškim krivičnim delom sa baš mnogo umišljaja. Otud, Tieri nikada nije bio ZVEZDA kalibra jednog na primer Bendisa, ali istovremeno i nije neko čijem svakom novom stripu pristupam sa mešavinom morbidne radoznalosti i straha od toga da ću čitati nešto što izaziva nivo krindža u čoveku od kog taj čovek može i da rikne.  Dati, dakle, Tieriju da radi krosover između Kapetana Amerike i Aliena je najprirodnija stvar na svetu.

Druga najprirodnija stvar na svetu je, ispostavlja se, regrutovati pouzdanog profesionalca Stefana Raffaelea da nacrta taj krosover. Italijan je autor sa decenijama iskustva rada i kod Amerikanaca i u Evropi (štaviše, na franko-belgijskom tržištu koje ima izvestan, jelte, oreol prestiža) i u pitanju je vrlo prilagodljiv profesionalac koji svoj pristup ume da adaptira tako da odgovara tonu i žanru priče sa kojom radi. U Alien vs. Captain America je Raffaele u razuzdanoj formi i ovim smo stripom dobili VIŠE nego što sam očekivao na tom vizuelnom planu. Definitivno nije smetalo što je kolore radio sada već prilično iskusni Indus Neeraj Menon, koji se lepo uklopio uz Raffaeleov prilično old school stil za ovu priliku a trešnju na vrh, jelte, torte, postavio je Clayton Cowles radeći svoj standardni energični, dinamični a praktično neprimetno efikasni letering.

Alien vs. Captain America smešten je u 1944. godinu i u ratom razrovanu Evropu, jedan mitski prostor u kome se dešava tako mnogo priča o Kapetanu Americi. Naravno, razlozi za to su jasni – pored činjenice da Kapetan Amerika JESTE nastao u prvim mesecima Drugog svetskog rata, bio delo dvojice američkih Jevreja sa eksplicitnom agendom da izraze svoje gađenje nad Hitlerom i nacizmom i usmere Ameriku na pravu stranu u sukobu koji će zahvatiti veliki deo globusa, Drugi svetski rat je i simbolički JASAN kontekst u kome – za današnjeg čitaoca – nema konfuzije u pogledu toga ko je dobar, ko loš, za koga se može navijati bez rezervi a ko zaslužuje sve loše što može da mu se desi. I dok, naravno, možemo da se složimo da stvari ni tada nisu bile baš toliko crno-bele (daleko od toga), istina je i da su svi kasniji konteksti, hladnoratovski sukobi i postmilenijalski neoimperijalistički ratovi u svakom pogledu „sivlji“ od onog kako percipiramo Drugi svetski rat.

Naravno, bilo je u istoriji Kapetana Amerike i dosta napora da se uloga Amerike i američke vojske u globalnim sukobima ispita i iz drugih, manje herojskih perspektiva, ali kada pričamo o narativima koji se dešavaju u Drugom svetskom ratu, ovoga je znatno manje i na pamet mi pada pre svega Truth: Red White and Black kao naglašeno dekonstruktivan, revolucionaran narativ koji za svoj mizanscen uzima evropski teatar iz Drugog svetskog rata.

Alien vs. Captain America nema dekonstruktivne ambicije, ali je ovo narativ koji se dešava u sopstvenom kontinuitetu i onda ima slobodu da neke poznate elemente istorije o Kapetanu Americi i njegovim saborcima rasporedi na nove načine, dajući nam priču koja decidno nije deo „stvarne“ istorije Kapetana Amerike, ali koja deluje „stvarno“. Dakle, u njoj su karakterizacije prepoznatljive, dosadašnja istorija likova je u skladu sa onim što znamo i onda susret sa tuđinskom rasom organskih mašina za ubijanje ima tu šokantnu, prevratničku energiju koju su old school krosoveri nekada znali da unesu u naše živote.

Dakle, u 1944. smo godini i američke snage u Evropi još uvek su prisutne samo u vidu raštrkanih grupa konsultanata koji pomažu lokalnim pokretima otpora i pripremaju teren za invaziju na Normandiju. Strip prati Kapetana Ameriku i vernog mu saradnika Buckyja Barnesa dok pokušavaju da uđu u trag Baronu Wolfgangu Von Struckeru, predvodniku posebne grupe nacističkih ekstremista, Hydra, a koji, svestan da ratna sreća polako ali nezaustavljivo okreće leđa Hitleru i njegovom Rajhu, pokušava da smisli plan u kome će ne samo Vermaht biti u stanju da se odupre sada već izvesnom američkom uključenju u rat u Evropi i da zadrži osvojene teritorije, već i gde će Hydra preuzeti kontrolu nad Rajhom i povesti ga u osvajanje čitave planete.

Old school Marvelovi čitaoci znaju da je Von Strucker istorijski prevashodno oponent Nicku Furyju, američkom specijalcu koji je prevodio te neke posebne operacije u Evropi u periodu pre američkog dolaska na stari kontinent* pa je onda u Alien vs. Captain America prisutan i sam Fury, sa svojim odredom komandosa i Tieri izvlači dosta simpatične kilometraže iz suparništva i frikcijom ispunjene saradnje između Kapetana Amerike i Nicka Furyja, dva, jelte, alfa-kodirana muškarca od kojih je jedan obučen u zastavu i treba da transparentno i manifestno predstavlja američku vrlinu a drugi nosi uniformu bez oznaka i radi operacije iza neprijateljskih linija uz puno ignorisanje pravila ratovanja.

*ni Von Strucker ni Fury nisu u stripovima postojali tokom samog Drugog svetskog rata i produkt su Marvelovog reinventovanja superherojskog stripa tokom Srebrnog doba, šezdesetih godina kada su Stan Lee i Jack Kirby pored sada klasičnih superherojskih stripova poput Spajdermena, Fantastične četvorke i  X-Men, pokrenuli i ratni strip, Sgt. Fury and his Howling Commandos

Strip u prvom momentu ima jednu zaista prilično svedenu dinamiku sa dve grupe američkih operativaca koje su prinuđene da sarađuju kada postane jasno da su nacisti pronašli novi adut u krvavom sukobu i Tieri i kolege dosta dobro prikazuju momente horora i šoka kada se ljudi suočavaju sa, jelte, ksenomorfima. Da bude odmah jasno, ovo je „ratni“ strip, bliži filmu Aliens nego Alien, i ovde ima MNOGO tuđinskih jedinki koje nacisti koriste kao pokretna, samonavodeća oružja. No, Raffaele uspešno kreira scene saspensa i horor-klimaksa što tuđine uvode u priču standardnom, prijatnom krivom postepene eskalacije. Pritom, Tieri ne troši mnogo vremena ni da detaljiše to kako su Aliensi uopšte na Zemlji niti da piše nekakve dugačke scene dijaloga u kojima naši junaci diskutuju o tome što vide i pokušavaju da shvate o čemu se radi. Ovo je strip koji implicitno prihvata da su Aliensi naprosto samorazumljiv deo popularne kulture i onda je sasvim „prirodno“ da i Kapetan Amerika i Nick Fury i njegovi zavijajući komandosi, i Bucky i svi ostali brzo prevazilaze šok i prihvataju da je ovo novi tip neprijatelja sa kojim sad valja umeti izaći na kraj.

Ovo sa sobom nosi rizik od banalizacije Aliensa, naravno, ali Tieri se sa time bori na dva načina. A oba se tiču dalje eskalacije. Jedan je to da se uvodi JOŠ naučnofantastičnih elemenata u priču pa se Amerikancima priključuje i odred Kree vojnika iz, jelte, svemira, i ovde dobijamo flešbek koji prikazuje zašto su Kreeji motivisani da se protiv ksenomorfa bore na tuđoj planeti. Taj flešbek je brutalan i teško da bi mogao da bude deo mejnstrim kontinuiteta Marvelovih stripova pa onda on čini i jedan emotivni apeks ove priče.

Druga eskalacija je to da umesto Von Struckera poslednju reč u tome kako će se ksenomorfi koristiti za pobedu nacizma ima Red Skull, tradicionalni protivnik Kapetana Amerike (uveden još u prvom broju njegovog magazina 1941. godine), direktni Hitlerov proteže i neko ko ima ambiciju da bude firer umesto firera, pa makar po cenu žrtvovanja sopstvene ljudskosti, ali sa moći koja bi mogla da ga odvede u osvajanje i drugih planeta. Tradicija u derivatima Aliena je, već nekoliko decenija, da se smišljaju novi tipovi ksenomorfa, a koji će imati karakteristike vezane za nekog svog domaćina tokom faze geštacije i kombinacija Red Skulla i tuđinske, jelte, matice, je jedan od vizuelnih i konceptualnih hajlajta ovog stripa.

I sama radnja prirodno eskalira iz pozicije saspensa i horora u poziciju masovnog ratovanja. Invazija na Normandiju – ali sa Aliensima – je kulminacija stripa, a u borbu ulaze i Invadersi, stari saveznici kapetana Amerike i neki od najprvijih Marvelovih superheroja.

Tieri sve ovo piše funkcionalno, prateći rivalstva i uspevajući da efektno iskombinuje herojstvo i horor, humor i patos. Ovo nije, da se razumemo, strip neke visokokonceptualne, filozofske ambicije već masivna palpčina, ali Tieri upravo i jeste čovek za ovako nešto i on ISPORUČUJE.

Stefano Raffaele, pak, isporučuje još više. Italijan za ovu priliku spretno imitira stil old school ratnog stripa, ne onog iz četrdesetih, ali definitivno onog iz  šezdesetih, u rasponu od Prattovih Pustinjskih škorpija, do britanskih stripova iz magazina Combat ili Commando. OK, možda se može nazreti i malo Miltona Cannifa i njegovog Stevea Canyona koji je, da ne zaboravimo, tokom korejskog rata uredno bio ratni strip. Raffaele onda taj osnovni stil perfektno kombinuje sa horor-akcijom vezanom za Aliena, uspevajući da prirodno uklopi veoma detaljno i ubedljivo nacrtane ksenomorfe (u svim njihovim fazama života) u veristički mizanscen Evrope razrušene ratom. Pripovedanje mu je ovde vrlo efikasno i ekonomično, bez nekakvih eksperimenata i naglašenog artizma, ali sa odličnom „režijom“ scena gde se stvari vide koliko treba da se vide, kada treba da se vide, i priča naprosto ima prirodnu krivu saspensa, kulminacija, razrešenja i postskriptuma na svom vizuelnom planu

Rafaelle odlično radi sa linijama i mada ne znam koliko on koristi digitalnih alatki u svom poslu, ovaj strip, partikularno, odaje utisak jedne old school produkcije gde su se upotrebljavale olovke i tuš i gde je crtač uvek tačno razumeo koliko detalja scena treba da ima, koliko pozadine treba da „nacrta“ a koliko da samo sugeriše da bi table imale pravu energiju i pravi tempo čitanja. Menon radi solidan kolor preko svega toga, uvažavajući da ovo mora biti strip tamnijih, više pretećih tonova, ali i dalje pazeći da superherojski kostimi blistaju i da iskaču na svakoj slici kao ikone koje treba da predstavljaju.

Alien vs. Captain America je, dakle, naprosto dobar „b“ strip, rad u kome se ne pomera ništa značajno u Marvelovom kontinuitetu – jer se strip dešava u zasebnom kontinuitetu – ali čitalac oseti svaku smrt poznatih likova i ima utisak da prisustvuje istorijskom presedanu. Vrlo solidan grafički rad u pogledu spajanja ratnog stripa sa ksenomorfnim hororom i taj neki generalni old school izgled daju čoveku osećaj da čita jedan pošten, častan strip napravljen za radnike i seljake i to na kraju bude vrlo lepo da se potroši. Izvolite miniserijal na Amazonu.