The Stoneshore Register je tačno onaj tip stripa koji mi je legao na zimsku hladnoću i tmurne, depresivne dane: tih, topao, spokojan ali sa traumatičnim jezgrom koje je prikazano bez stida ali i bez teatra i proizvodnje drame, pre svega strip o ljudskoj dobroti i tome da su zajednice, dakle, grupe ljudi koje osećaju zajedništvo i uzajamno pripadanje, ona mesta koja tu dobrotu amplifikuju dok ne postane više od sume svojih činilaca.

The Stoneshore Register je izašao kao grafički roman za Dark Horse prošlog Avgusta, podeljen na urednih pet poglavlja i mada kažem „Dark Horse“, jedan jedini pogled na naslovnu stranu, čak i pre nego što otvorite strip, saopštiće vam ono što je najneophodnije da znate: ovo je strip sa Berger Books imprinta i još jedno podsećanje na to šta smo izgubili kada je DC pre nekih četrnaest godina ubedio Karen Berger da je potrebno da se skloni sa čela njihovog imprinta Vertigo, te da pomogne novom uredničkom timu da odvede firmu u novom smeru. Istorija je zabeležila da je DC spektakularno fejlovao u svim subsekventnim naporima, menjajući urednike i restrukturirajući zaposlene, trudeći se da kroz relansiranja i nekakva meka rebrendiranja pronađe novi identitet za Vertigo. Naravno da je sve to bilo neuspešno – Vertigo je bio VEOMA autorski entitet koji je Karen Berger vodila kao nezavisnu kuću kojoj je u prvom planu bila, jelte, umetnička ekspresija a zarada – ako se desi, dobro je, ako se ne desi idemo dalje – i ni jedna količina korporacijskog brljanja po kontrolama nije mogla da nasumično nađe pravu formulu. Vertigo i danas postoji, ako možda toga niste svesni, sa prilično mlitavim relansiranjem linije u 2024. godini (uglavnom kroz prekomandu već postojećih DC Black Label serijala pod novi logo) i obećanjem novih, dobrih stripova, ali već devet godina Karen Berger radi za Dark Horse, gde ima veliku kreativnu slobodu i vrlo metodično, vrlo „ručno“ bira autore sa kojima će da sarađuje i stripove koje će oni napraviti za Berger Books. Utoliko, ako igde imamo „pravi“ „novi Vertigo“ to je na ovom imprintu i to je jedan od malih blagoslova ovog sumornog istorijskog trenutka.

The Stoneshore Register jeste rad nekih ljudi koji su već sarađivali sa Bergerkom, štaviše, ovo je neka vrsta ponovnog ujedinjenja za ljude koji su svoj mejnstrim debi u američkom stripu imali baš na ime njenog poverenja i podrške pre izvesnog broja godina. G. Willow Wilson i M. K. Perker su pre sada skoro pune dve decenije za Vertigo uradili grafički roman Cairo, intrigantni triler ispunjen arapskim fantazijama, ali i tenzijama iz stvarnog sveta vezanim za bliskoistočne traume, terorizam, izraelsku okupaciju Gaze… Ugledni turski autor na grafičkim dužnostima i novopečena muslimanka iz Nju Džersija sa svojim prvim profesionalnim scenarijom dali su u rezultanti strip koji je imao drugačiji miris, ukus i duh od uobičajene Vertigo ponude za ono vreme i okrenuli mnoge glave prema sebi, pa im je ovo obezbedilo dalju Bergerkinu milost i serijal, ponovo za Vertigo, naslovljen Air, a koji je potrajao solidna 24 broja iako ova trilerska i (blago) magičko-realistička priča nikada nije imala sjajnu prodaju.

No, Air je doživeo i svoje reizdanje baš za Berger Books pre četiri godine a nakon prilično uspešnog serijala Invisible Kingdom koji je Wilsonova radila za isti ovaj imprint sa Christianom Wardom (a o kome sam ja sa mnogo entuzijazma pisao ovde). G. Willow Wilson je u međuvremenu, naravno, izrasla u uspešnu i cenjenu autorsku strip-mejnstrima, prvo kroz kreaciju Kamale Khan/ Ms. Marvel, neodoljivo šarmantne pakistanske tinejdžerke sa supermoćima u Nju Džersiju za Marvel, a onda i kvalitetnim radom za DC uključujući dugovečni – a prvi ikada – tekući Poison Ivy serijal za DC. Wilsonova je objavila i neke prilično dobro primljene romane, trenutno je ponovo u Marvelu gde radi Black Cat a njen kreativni partner na ovom projektu, Mustafa Kutlukhan Perker je jedan od najuspešnijih modernih turskih strip-autora, sa mnogo rada za dnevne novine u poslednjih deceniju i po, ali i sa nekim cenjenim grafičkim romanima koje je uradio za američko tržište nakon saradnji sa Wilsonovom (npr. Insomnia Cafe). Perker je u ovom stripu uradio crtež i toniranja jer je ovo jedan od VEOMA retkih američkih stripova glavnog toka u ovom trenutku koji nije kolorisan.

Treći član tima, leterer, je Richard Bruning, jedan veoma poznat i cenjen grafički dizajner koji je godinama i decenijama radio za DC (na primer, bio je jedan od dizajnera vezanih za projekte poput Watchmen ili The Dark Knight Returns, bio je autor redizajniranog DC logotipa početkom ovog veka), uključujući na poziciji kreativnog direktora i potpredsednika čitave firme 2002. godine. Bruning je DC permanentno napustio 2010. godine kako bi se pozabavio sopstvenim stripovima (na primer, Bob! the Presidential Atheist, satirični politički i ateistički onlajn strip koji je izlazio dvaput nedeljno) a kada mu je žena praktično oterana iz DC-ja i pokrenula sopstveni imprint za drugog izdavača, postao je njegov art-direktor. Oh, zar nisam pomenuo da je Bruning suprug Karen Berger? Izvinjavam se!

The Stoneshore Register je od glave do pete „post-Vertigo“ strip utoliko da je ovo još uvek žanrovski ali vrlo literaran rad koji se ne zamara pokušajima da bude štivo namenjeno publici koja čita prevashodno X-Men ili Justice League i sužava svoj fokus na onaj deo čitateljstva u potrazi za zrelijim, višeznačnijim narativima. Ovim prevashodni mislim na to da je The Stoneshore Register priča koja svoje centralne – žanrovske – motive sasvim prominentno stavlja u izlog i koristi ih da čitaoca privuče, ali da on na drugu stranu stiže svestan da je čitao nešto različito od onoga što je očekivao, da nije dobio čistu „zabavu“ niti samo intelektualno intrigantnu priču već jednu emotivnu, a dostojanstveno tihu eksploraciju nutrina ljudske humanosti, solidarnosti, prirodnog čovekoljublja koje se na temelji na nekakvim kompleksnim etičkim i moralnim/ moralističkim sistemima već naprosto na činjenici da provodite vreme u nečijoj blizini i razumete da ste po prirodi stvari na neki način postali jedno.

Dobar trik koji Wilsonova i Perker ovde izvode je to da u strip odmah uvode jedan očigledno žanrovski element i koriste ga kao pogonsko gorivo da pošalju protagonistkinju priče u potragu a onda tu njenu potragu znalački upotrebe za istraživanje ne samo nekakvog generalnog ljudskog stanja već i za disekciju jednog vrlo partikularnog modernog fenomena koji traumatizuje američko društvo u trenutku dok ja ovo kucam i u trenutku dok vi ovo čitate. Wilsonova ni ranije nije imala problem da se u svojim stripovima bavi političkim temama, prikazujući već u Ms. Marvel te tenzije između autoritarnih sila u društvu koje se zaogrću plaštom institucionalnog autoriteta naspram zajednica koje pokušavaju da sačuvaju svoj integritet i svoje članove bezbednim. The Stoneshore Register je zapravo slična priča ovome ali je ispričana mnogo tiše, bez akcije, jednim odmerenim, urednim korakom, puštajući svoje likove da imaju svoju intimu i tajne i da ih samo delimično i na momente otkrivaju drugima (i čitaocu), podsećajući tako da je svaka osoba jedan čitav univerzum i da je pravo čudo to kako se univerzumi nekada dodirnu.

Titularni Stoneshore je gradić na obali okeana na pacifičkom severozapadu SAD, smešten u državu Vašington i sa sada već vrlo malim brojem stanovnika. Nekada prilično uspešno mesto izgrađeno na ribolovu, sada je Stoneshore opadajuća zajednica iz koje mladi odlaze a stariji su sve sumorniji jer vide da industrijsko izlovljavanje ribe, pogotovo lososa, ostavlja vrlo malo posla za starosedelačke pregaoce koji i dalje stvari rade na old school načine, voze se olupanim, decenijama raubovanim brodićima i jednu malo jaču havariju su udaljeni od totalnog bankrota. No, gradić i dalje ima jednu pozorišnu dvoranu, ima školu i biblioteku, pa ima i lokalni dnevni list, titularni Stoneshore Register, i svi stanovnici prave znatan napor da žive koliko mogu normalno. Barovi rade, škola pravi dečije predstave – koje đaci sami pišu i za njih pripremaju svoje kostime, pa i u njima glume – a Stoneshore Register, iako izlazi samo jednom nedeljno (dakle, nije STVARNO „dnevni“) i dalje svim stanovnicima pruža ne samo informacije, ne samo priče, već praktično hroniku njihovih života, očišćenu od nejasnog i banalnog, formatiranu kao istorija koja je vredna beleženja.

Wilsonova u ovaj srazmerno kratki narativ ubacuje mnogo tema koje paralelno istražuje. Jedna od njih je upravo taj koncept „priče“ važne ne samo na individualnom nivou već i na nivou zajednice. Likovi u ovom narativu imaju svoje životne priče – mnogi od njih sa traumama iz prošlosti koje pokušavaju da prevaziđu – i, kao i svako od nas smatraju sebe njihovim glavnim protagonistima a smisao pronalaze u povezivanju elemenata tih priča nekakvim logičnim, kauzalnim redosledom, ali i sam gradić ima svoju priču – zapravo više svojih priča – koje mu daju i identitet i smisao.

Wilsonova ovo radi spretno pa i suptilno, pogotovo kada znate da se strip u dobroj meri vrti oko velike kamene statue džina koji sedi u  zalivu oko koga je gradić podignut i da je inicijalni motiv glavne junakinje, Fadumo, sveže zaposlene novinarke-izveštačice u lokalnom listu, taj da otkrije poreklo i značenje ovog kipa.

I ovo je zanimljiv pokretač radnje jer Fadumo, pričajući sa starosedeocima, brzo shvata ne samo da niko ne zna kada je ova statua podignuta niti ko ju je podigao, da niko ne zna koja je njena simbolika i istorija, već i da to nikome u gradu nije važno. Ova statua je bila tu kada su se svi sa kojima Fadumo priča rodili i svi znaju da će ona biti tu i kada oni umru ili odu iz grada. Ona je naprosto deo grada, njegovog krajolika ali i njegovog identiteta, po palcu statue se zove kafe u zalivu a klinci, kada uveče žele da se malo izluduju a da budu na bezbednom od roditelja, popentraju se do njenog vrha, svesni da matorci nemaju šanse da ih prate uz glatke, skoro vertikalne površine.

Fadumo je misteriozna skoro isto koliko i kameni div time da informacije o sebi pruža nerado pa da urednik novine koji ju je zaposlio kada ga je molila da joj da nešto da radi jer je, bežeći od nečega, odabrala baš ovaj gradić da se u njemu skrasi, dobija samo deliće njene životne priče, o ranom životu i žurnalističkom obrazovanju u Mogadišu, o traumatičnom bekstvu prvo iz Somalije a zatim iz Afrike, o rođacima koji su se udavili usput… Fadumo zapravo ne želi da priča o sebi i ona nije tip osobe koji će svoju traumu nositi kao bedž na reveru i čitav svoj identitet graditi oko nje. Nju više interesuju priče ljudi u gradiću gde se praktično svi poznaju a i dalje imaju svoje tajne i razne nerešene misterije. Reporterski instinkt joj govori da će istinu pronaći ako zagrebe malo dublje ispod površine, da će pronaći odgovore na šuškanja o starom ribaru koji je otišao da živi sa sirenom ili o dečacima i devojčicama koji su otišli u šumu i ostali da tamo žive među životinjama, a umesto njih se u porodične kuće vratilo nešto što samo LIČI na decu, ali The Stoneshore Register je strip koji se bavi snagom, moći i lepotom PRIČA a ne banalnošću istine.

Wilsonova ovo veoma uspelo podvlači kako kroz nekoliko halucinantnih scena koje koketiraju sa magičkim realizmom – iako mogu biti objašnjene i svakodnevnim terminima, a gde je posebno efektan momenat kada ceo grad gleda pozorišnu predstavu sa decom pod maskama – a kojima kontrastira sasvim trezvene, svakodnevne razgovore u kojima ljudi na jedan prirodan, spontan način otkrivaju svoje lične filozofije i istorije koje objašnjavaju grad, njegov identitet i prirodu i čine ih značajno opipljivijim nego što bi to puko novinarsko izveštavanje fokusirano na činjenice moglo. Wilsonova ima tendenciju da u unutrašnjim monolozima svojih protagonista forsira melodramatične, malčice pompezne refleksije – i ovde se to ponovo vidi – ali su joj dijalozi veoma kvalitetni i daju likovima treću dimenziju koja često fali stripovskim karakterima.

Druga velika tema se prepliće sa ovom i tiče se toga šta – i koga – zajednica podrazumeva kao „svoje“ i šta će učiniti kada to „svoje“ bude ugroženo od strane spoljnih naleta sile i nepravde. U osvežavajućem kontrastu sa preovlađujućom žanrovskom praksom gde male zajednice prema ljudima što u njih dolaze nezvani ispoljavaju neprijateljstvo i nepoverenje, zatvarajući se u sebe i podižući simboličke barijere, stanovništvo Stoneshorea pokazuje jedan sasvim prirodan, sasvim spontan entuzijazam prema Fadumo. Ovo nije neka usiljena gostoprimljivost, niti nekakav idealizovani inkluzivni prikaz provincije pacifičkog severozapada, Wilsonova, naprotiv, majstorski postiže to da Fadumo, uprkos tome što je dramatično različita od starosedelaca – na kraju krajeva ona je crna muslimanka sa kontinenta koji je toliko daleko da kada kaže da je iz Mogadiša ljudi pitaju jel’ to u Oregonu – i što će činiti i neke greške u ophođenju sa njima, naprosto ima puno prostora da se upozna sa ljudima, da se s njima zbliži, da postane deo zajednice onako kako su svi oni deo zajednice koja će imati i dobre i loše dane u budućnosti ali će biti ZAJEDNO.

Kada onda u grad dođu te spoljne sile i nepravde koje smo pomenuli, dobijamo jedan ponovo vrlo uspeo, vrlo prirodan prikaz ljudske solidarnosti. To da je Wilsonova ovo napisala u periodu pre nego što su metode koje Departman domovinske bezbednosti i njena agencija ICE koriste u „rešavanju“ pitanja nedokumentovanih migranata došle do svog sasvim represivnog vrhunca, sa sve podsećanjem da neofašistički influenseri poput Matta Walsha* upravo somalijske migrante u SAD (na severozapadu, u Montani) napadaju izrazito rasističkim rečnikom i lažima, je, verujem, ne samo srećna koincidencija već i produkt velike senzitivnosti autorke za aktuelna dešavanja i poznavanja teme mnogo, mnogo bolje od prosečnog Amerikanca. Hoću reći, G. Willow Wilson je jedno blago američkog stripa koje treba pažljivo čuvati.

*on bi sebe bez sumnje nazvao „anti woke“ aktivistom, iako je, da razjasnimo, čist fašista

M.K. Perker je takođe izvanredan u ovom stripu sa prikazom malog grada koji zajednici daje snažan, jedinstven identitet i karakter. I ovo mislim izvan činjenice da zalivom dominira impozantna kamena figura muškarca duge kose i brade za koju niko ne zna kako je i kada napravljena. Njegove panorame zaliva i okoline su besprekorno uverljive i na njima prosto čujete tu tišinu i mirnoću malog mesta koje zna da je odavno prešlo svoj maksimum ali odlazi ka sutonu sa dostojanstvom.

Likovi su mu takođe odlični, sa karakterom i izražajnošću koje moraju da prikažu bez, za strip uobičajenih, akcionih krešenda i jakih ekspresija i ovo je jedan od onih stripova u kojima vam obični ljudi posle određenog vremena deluju sasvim ikonički, MOĆNO, iako ne rade gotovo ništa posebno sem što stoje (ili sede) i pričaju. Pogotovo je glavna junakinja prikazana sjajno, sa jednim povišenim tonom u njenoj figuri umotanoj u maramu i tamnim tenom koji je izdvaja od okoline i čini centrom pažnje gdegod da se zatekne.

Perker koristi dosta digitalnih alatki u ovom stripu, pogotovo za senčenje i toniranje i ovo mu, a što je često moj problem, NE oduzima na toplini. Ovde nema beživotnih kolornih gradijenata (mada, jelte, kolor i jeste sveden na nijanse sive) niti ružnog, muljavog osvetljenja i pogotovo su scene na otvorenom, i one na kojima se vidi more – sa niskim horizontom i gotovo potpuno crnom, zimskom vodom okeana – lepe i snažno dišu.

Zapravo jedina zamerka koju imam na izgled stripa otpada na Bruningov letering zvučnih efekata gde on koristi iznenađujuće neprikladne, „kompjuterske“ fontove čija digitalna oštrina i rigidnost stoji u neugodnom kontrastu sa Perkerovim mnogo suptilnijim, prirodnijim radom na crtežu i koloru.

No, ovo je veoma sitna zamerka i The Stoneshore Register je strip koji preporučujem sa velikim entuzijazmom. On je tih, lišen akcije a opet emotivno – i intelektualno – snažan, sa toplim, a realističnim prikazom zajednice i zrelim, a opet nesavršenim likovima, smešten u vreme i na mesto gde neke velike nade nema i ne može je biti a opet oslonjen na nepokolebljivu volju ljudi da prežive i to ne samo kao jedinke nego kao i zajednica. Još jedan, što se mene tiče, apsolutni slem dank za Berger Books i same autore. Pa molim da odete do Dark Horsea i sebi ga kupite. Valjaće vam.