Osvetnici zauvek je objektivno loš strip. Ovo je predugačka, prerazvučena epska storija od čak dvanaest brojeva sa krešendima koja se dešavaju svakih nekoliko strana do mere kada postaju puki šum i u čitaocu ne izazivaju stvarne reakcije, priča koja negde posle svoje sredine čak uzima predah kako bi u narativ ionako prepun objašnjavanja stvari koje su se desile mnogo pre aktuelnih događaja, uglavila čitavu detaljno ispripovedanu biografiju jednog od likova.

Ovo je pripovest sa apsolutnim prezirom za načelo jedinstva mesta i vremena radnje, štaviše sa apsolutnim prezirom za koncepcije vremena i mesta onako kako se one koriste u literaturi: likovi ovde slobodno manipulišu vremenom i prelaze nezamislive distance u treptaju oka, jedan od centralnih sukoba u narativu se odnosi na dve verzije istog lika razdvojene sa više hiljada godina gde mlađa, drčna i energična prezire stariju koju smatra knjiškim moljcem zainteresovanim samo za znanje a ne za akciju a starija mlađu ne sme da ubije – iako ova radi strašne stvari – jer bi to poništilo i nju.

Osvetnici zauvek je narativ prepun flešbekova, opsežnog retkonovanja i tokom velikog broja strana svodi se na ono što obično volimo da nazovemo „Wikipedijom sa ilustracijama“, uz napomenu da u vreme kada je ovaj strip nastajao Wikipedija još nije postojala. Osvetnici zauvek je devedeset posto administrativno sređivanje kontinuiteta Avendžersa uz mnogo dreke i eksplozija, a deset posto stvarna, opipljiva drama sa kojom normalan čitalac može da se poveže.

Osvetnici zauvek je toliko veliki da je morao biti smešten u ne jednu već dve knjige Hachetteovog serijala Ultimativnih grafičkih novela, smeštajući se – u domaćoj verziji – na njegovu aritmetičku sredinu u brojeve 49 i 50 i na neki način idealno podsećajući čitaoca na to da je ovo bio i serijal koji je na neki način signalizirao kraj jedne čitave epohe u Marvelu, posle koga je „novi“ Marvel, sa novim glavnim urednikom i dolaskom mnogih novih scenarista bez prethodnog superherojskog staža usvojio nove pripovedne tehnike, nove estetske vrednosti, nove, uostalom, marketinške mete sa većim naglaskom na pričama koje će moći da budu uredno zaokružene u pet ili šest brojeva, spakovane u kolekcije i prodavane kao grafički romani u knjižarama.

Utoliko, Osvetnici zauvek je i neka vrsta poslednje grandiozne predstave „starog“ Marvela, poveznica kroz trideset godina neprekinutog kontinuiteta i iskren, veliki napor da se on uredi, da se kreira nešto konzistentno, dosledno i logično a da se i dalje očuva operetska teatralnost ekspresije, epska predimenzioniranost estetike, ali i streetwise neposrednost karakterizacija. Urednik domaćeg izdanja, Marko Lupoj ukazuje koliko se ljubav prema Marvelovim Avendžersima koju imaju dvojica primarnih autora ovog serijala vidi na svakoj tabli ovog stripa, i ima onda i nečeg dijaboličnog u tome što znamo da će posle Avengers Forever, kako se ovaj dvanaestodelni serijal iz 1998. i 1999. godine u originalu zvao, čitav taj strahoviti napor da se kontinuitet Avendžersa posloži, uredi, učini konzistentnim, Marvel praktično baciti u đubre predajući serijal na staranje Brianu Bendisu koji je onda veliki deo tima ubio tokom priče „Avengers: Disassembled“ i promptno lansirao New Avengers, simbolički oglašavajući da „stari“ kontinuitet zapravo nije toliko bitan i da će nove priče sa novim izazovima, novom dinamikom u timu, novim odnosima likova biti ono što će nositi Marvel u budućnost. Ironično, Osvetnici zauvek je u velikoj meri napisan kao manifestni otpor onome što je scenarista serijala, Kurt Busiek video kao negativne vrednosti koje su zagadile superherojski strip a partikularno Marvel i Avengerse tokom devedesetih godina, rastrzanje veze i braka između Visiona i Scarlet Witch, pretvaranje Iron Mana u moralno upitnu figuru sa grehom ubistva na svojoj savesti, samo da bi u post-bendisovskom Marvelu, sve ovo bilo promptno vraćeno na agendu. Scarlet Witch će imati užasnu psihotičnu epizodu vezanu za patološki izraženu želju da ima potomstvo (prema kojoj je ono iz devedesetih bila sitnica) a koja će je odvesti putem genocida za koji je Marvelu trebala decenija i po da joj ga skine sa savesti (nešto o tome smo pomenuli pišući o Kući M), a Iron Man će, hm, pa, ponovo postati ubica…

Osvetnici zauvek je, da ponovimo, objektivno loš strip po bilo kom merilu literarnih kvaliteta i on je kao takav, i pored snažnih reakcija i dobre prodaje što su ga pratile, bio jedan od poslednjih plotuna starog Marvela, podsećanje da više nije minut do dvanaest da se zgaze kočnice i malo pažljivije prouči mapa daljeg napredovanja, nego da su prednji točkovi Marvelovog vozila već prešli preko ivice i nemoćno se vrte u praznom vazduhu i da se moraju povlačiti drastični potezi. Bob Harras će tako biti smenjen sa pozicije glavnog urednika iako je napravio lavovske – i u dobroj meri uspešne – napore da u drugoj polovini devedesetih održi Marvel profitabilnim iako je firma zvanično ušla u stečaj, a njegovo će mesto zauzeti Joe Quesada i tokom nešto više od deset godina na poziciji glavnog urednika preći čitav put od anđela-spasitelja do demona-uništitelja kuće ideja.

U tom pogledu, Osvetnici zauvek je istovremeno i podsećanje da superherojski strip naprosto ne možete meriti istim aršinom kao i drugu literaturu, čak ni kao drugi strip. „Objektivno loše“ je skoro i beznačajna kvalifikacija kada se ima u vidu šta su zaista bili cilj i svrha ovog projekta i kako su čitaoci na njega reagovali.

Kurt Busiek je ovaj narativ osmislio sa Rogerom Sternom, dugogodišnjim scenaristom Avengersa, kao grandioznu priču koja će skakati kroz vreme, kosmos i alternativne stvarnosti jer je to jedini način da se skoro četrdeset godina kontinuiteta nekako ispegla i dovede u dosledan red. Busiek je čovek obdaren enciklopedijskim poznavanjem Marvelove istorije – možete ga pratiti na Bluskaju za razne sitne bisere koje on tamo često zna da izbaci bez najave i pošalje vas u grozničava istraživanja koja traju danima – i ogromnom ljubavlju za klasičnije periode ovog stripa, uključujući rad Roya Thomasa iz sedamdesetih, i njegova inspiracija za ovaj strip je bila u velikoj meri vezana za to protivljenje nekim estetskim odlukama iz „mračnih devedesetih“ i povratak na herojski senziblitet iz vremena Thomasovog rada.

No, ključni faktor u nastanku ovog stripa bilo je što je pokojni Carlos Pacheco želeo da crta Avengerse. Španski crtač je po dolasku u Marvel iz DC-ja polovinom devedesetih brzo uspostavio svoju reputaciju crtajući Fantastičnu četvorku, Excalibur, Wolverinea ali pre svega X-Men i kada je izrazio želju da crta Avengers, i eksplicitno pomenuo Busiekovo ime kao scenariste sa kojim bi želeo da radi, Marvelovi urednici su ovo prihvatili sa velikim entuzijazmom. Još bolje, pošto je u tom trenutku tekući serijal Avengers, koji je pisao Busiek, crtao superstar George Perez, dogovoreno je da se projekat sa Pachecom odvoji u poseban serijal, da Buisek i Pacheco sami odaberu ansambl koji će biti u stripu i da on može da bude i drastično različit od onog u glavnom serijalu kako se dizajn kostima ne bi sudarao sa Perezovim idejama. Konačno, Busiek i Pacheco su dobili od urednika Toma Brevoorta – sive eminencije koja u Marvelu donosi već decenijama mnoge važne odluke i preživljava smene svih glavnih urednika – zeleno svetlo da krenu u produkciju sa samo sirovim draftom serijala, uz dogovor da će se detalji razrađivati od epizode do epizode. Busiek kaže da je Brevoortu rekao kako on misli da su Roy Thomas, Neal Adams i Sal Buscema upravo tako radili svoj prvi veliki epski nartiv u Avendžersima, Kree-Skrull War 1971. godine i Brevoort je, vele rekao „ma, da, samo napred“. Na kraju se to sve dosta dobro završilo. Pacheco i tušer Jesús Merino su ovim stripom započeli svoju dugogodišnju saradnju uz zaista veliki prasak, dok je Steve Oliff na kolorima uspeo da Pachecovim često vrtoglavo kompikovanim kompozicijama podari malo vizuelnog reda ali i epske energije. Letering je radio legendarni Richard Starkings i Osvetnici zauvek je i u vreme kada je izlazio bio dobro primljen uz česte eksplozivne reakcije na retkonovanje kojim je Busiek „ispravljao“ zamršeni, nedosledni kontinuitet, i jake pohvale za crtež. I danas je Osvetnici zauvek cenjen kao projekat i ima česte reprinte, sa Hachetteovim dvodelnim uvršćenjem u Ultimativnu kolekciju grafičkih novela (na Engleskom su ovo bili brojevi 14 i 15 u serijalu, izašli 2012.) a onda i sa Marvelovim integralnim kolekcijama od kojih sam ja kao referencu koristio onu iz 2020.

Kad kažem da se ovaj strip mora gledati kao ne samo drugačiji žanr nego i gotovo drugačiji medij od drugog stripa ili druge literature, zaista imam na umu to da ovo nije pripovest u kojoj je stvaran prioritet pričanje konkretne priče gde postoji jasan zaplet, jasan konflikt, jasna borba, jasan preokret, jasna kulminacija i rasplet. Osvetnici zauvek je komplikovan narativ sklopljen od delića priča ispričanih u razmaku od trideset godina po raznim Marvelovim stripovima, priča koje su pisane u različitim periodima, od strane različitih ljudi sa različitim senzibilitetima i interesovanjima, priča sa sasvim različitim ansamblima – i, da se razumemo, u mnogo slučajeva sa istim ansamblima koje čine drugi ljudi ili, još gore, istim ljudima koji nose druga imena, žive u drugim vremenskim periodima, izgledaju drugačije – priča koje su i same često bile epske sage sa puno svojih podzapleta i kofliktnih elemenata a koje onda jedna drugoj neretko sasvim protivreče.

Stvarna, dakle, veličina stripa Osvetnici zauvek nije u tome da ima moćan, propulzivan trilerski zaplet u kome su čitaocu jasni ulozi, u kome on proživljava tenzije i kulminacije zajedno sa protagonistima, strepi kad je teško pa odahne kada stvari na kraju budu dobre, u kome on uživa u kvalitetnim karakterizacijama i tečnim, organskim dijalozima i na kraju nauči i neki dobru pouku o prijateljstvu ili važnosti porodice ili jednakosti svih ljudi. Ne, njena veličina je u tome da jednu neurednu, strahovito razbarušenu tapiseriju motiva, dešavanja, individualnih događaja, ratova, likova, karakterizacija, objašnjenja i objašnjenja koja objašnjavaju da prethodna odbjašnjenja nisu bila dobra uspeva da spakuje u jedan jedini narativ i da taj narativ ima nekakav početak i kraj i da su na tom kraju stvari malo jednostavnije i lakše za razumevanje nego na početku.

„Normalnom“ čitaocu se u glavi vrtelo već na polovini prethodnog pasusa, ali pravi, okoreli Marvelovi Zombiji će Osvetnike zauvek zauvek doživljavati kao jedan od vrhunaca Marvelove celokupne produkcije zato što je u pitanju jedan gotovo demijurški čin kreiranja reda iz primordijalnog haosa, ma koliko taj red zapravo na kraju bio suvo, pa i dosadno štivo.

Kao osoba koja Marvelove stripove čita već gotovo pola stoleća, reći ću i da sam ja ipak neko ko više ceni literarniji pristup superherojskom stripu, onaj koji je pod Quesadinim vođstvom bio forsiran u prvim godinama ovog milenijuma, a to je jer sam odrastao na srazmerno „linearnijem“ pripovedanju superherojskih stripova šezdesetih i ranih sedamdesetih u kojima epika nije bila uvek na nivou CELOG kosmosa i SVOG vremena. U tom smislu, za mene Osvetnici zauvek naprosto nije dobar strip, kao što je potpuno jasno da on ni slučajno nije namenjen osobi koja nema dovoljno prethodnih znanja o Marvelu. Ovde naprosto nije dovoljno ni ono osmotsko znanje koje danas prosečna osoba može da ima gledanjem nekih Marvelovih filmova i drive-by čitanjem o Marvelu po raznim vestima. Osvetnici zauvek je priča koja za svoj temelj uzima pominjani Kree-Skrull War iz ranih sedamdesetih, ali se veoma snažno oslanja i na same početke Avengersa iz šezdesetih, a onda i na sagu o Zvezdanoj bogorodici koju je Steve Englehart osmislio i pisao šezdesetih (TV Tropes kaže, a verujem da bi malo ko ovo doveo u pitanje, da se radi o najkompleksnijem narativu u superherojskom stripu do tog momenta) ali je onda sa raznim nastavcima i dodatnim pričama proširen u masivan rad koji se završio tek 1996. godine.

Ali to su samo najveće, najočiglednije reference koje je lako locirati u ovom stripu, a Busiek i Pacheco idu mnogo dalje i šire od njih, baveći se između ostalog nekim od najranijih superherojskih stripova iz predratnog doba, kada se Marvel još zvao Timely Comics i povezujući elemente njihovih zapleta sa uzbudljivim momentima devedesetih.

Posmatranje celog univerzuma kao jedne neprekinute i konzistentne priče nije samo filozofski stav; ovo je i sveti gral superherojskog stripa i autori poput Marva Wolfmana, Georgea Pereza, Marka Waida, Granta Morrisona pa onda u skorije vreme Jonathana Hickmana i Scotta Snydera su nalazili različite načine da ovu ideju pretoče u stvarnost tako da se SVE što se vidi u SVIM stripovima iz jednog superherojskog univerzuma može postaviti na logičnu, konzistentu vremensku liniju gde će se uvek znati kada se šta desilo, šta je čemu prethodilo, šta je iz čega proizašlo, i, ključno, da ništa što je neko rekao, ili učinio ne protivreči ničem drugom što je taj neko ili neko drugi rekao ili učinio, i da svet ima jednu i doslednu istoriju.

Perez i Wolfman su, da bi ovo postigli, ubili stotine likova i ukinuli desetine paralelnih univerzuma, Waid i Morrison su smislili koncept hipervremena, a Snyder je izmaštao nekoliko multiverzuma, ali Busiek je sebi očigledno voleo da postavi najteži moguć zadatak: da priča jednu nominalno spektakularnu akcionu priču u kojoj se sedam Avendžera bori protiv Kanga Osvajača, a da onda sve što od kontinuiteta treba ispeglati, ispraviti, retkonovati, on uradi u hodu, kroz dijaloge, flešbekove, objašnjenja koja će stići usput.

I to je sada jedna veličanstvena salata koju zaista na pravi način mogu da konzumiraju samo najupućeniji. Već u startu ovaj tim Avendžersa biva sklopljen ne na neki „organski“ način već povlačenjem različitih pripadnika Avendžersa iz različitih perioda istorije pa tako ovde, recimo, imamo Kapetana Ameriku koji je u depresiji nakon gubitka vere u Ameriku zbog afere Votergejt, a onda imamo i Songbird – bivšu superzločinku koju je Busiek već rehabilitovao pišući Thunderbolts – koja nikada zapravo neće postati stvarni, stalni član Avendžersa uprkos Busiekovoj ljubavi prema liku i prominentnoj poziciji koju je dobila u ovom stripu. Hawkeye je ovde u svojoj „post-Golijat“ fazi i ne nosi trik-strele ali na nekim mestima u narativu može da menja veličinu. Wasp je de fakto liderka tima i donosi praktično sve odluke na terenu a u timu su – bizarno – ne jedna već dve verzije njenog muža, Henryja Pyma, od kojih jedna ima amneziju i koristi Yellowjacket identitet, a obe onu drugu posmatraju sa nepoverenjem i antagonizmom.

Hank Pym nije ni jedini lik koji se pojavljuje u stripu u dve verzije; Kang Osvajač je ovde nominalno glavni antagonist osim što on veći deo vremena provede radeći SA Avengersima a ne protiv njih, jer su se udružili da se odupru vremenskim mahinacijama njegove starije verzije po imenu Immortus. Ali ni Immortus, iako najveći deo vremena u ovom stripu predstavlja protivnika za Avendžerse (i otkriva se da im je bio GLAVNI protivnik čitavo vreme njihovog postojanja), nije finalni boss pa će i on u nekom momentu početi sa njima da sarađuje. Naravno, Immortus i Kang su samo dva od više imena koje ova osoba koristi za sebe u različitim periodima istorije pa će jedan solidan deo stripa otpasti na opširan flešbek koji se tiče faraona po imenu Rama-tut a koji predstavlja još jedan od njegovih identiteta. Dalje, tvrdokorniji Marvelovi čitaoci znaju da postoji decenijska dilema je li Kang u stvari potomak oca Reeda Richardsa (vođe Fantastične četvorke) ili Doktora Dooma (najvećeg neprijatelja Fantastiče četvorke) i ovaj strip odvaja jedan deo svog vremena da malo diskutuje o ovim tezama.

Kao što odvaja i solidan deo vremena da prodiskutuje o tezama vezanim za poreklo superheroja po imenu Vision, „sintezoida“, odnosno veštački napravljenog ljudskog bića koje ima supermoći i partner je pa suprug Skerletne veštice*, a koji se, dakle, Vision, uopšte ne pojavljuje u zapletu ovog stripa i ne učestvuje u borbi koju Avendžersi vode protiv prvo Kanga, potom Immortusa a onda protiv samih Čuvara vremena, bića koja vode računa o tome da moćni čarobnjaci i naučnici ne poremete tkanje vremena.

*koju prevodilac Nikola Dragomirović i u ovom stripu iz nerazumljivih razloga prevodi kao Grimizna veštica

Ispostavlja se onda, u jednom konceptualno zanimljivom ali neuredno ispripovedanom momentu, da je čitava ljudska istorija, a partikularno istorija vezana za superheroje predmet manipulacije moćnih sila koje rade na tome da ljudsku rasu zadrže na planeti Zemlji i što je više moguće odlože a idealno spreče njeno otiskivanje u svemir na ime toga da bića sa pogledom iz perspektive čitavog vremena smatraju ljudsku rasu najopasnijim oblikom života u kosmosu. Ovo je zanimljiv predložak za priču ali opet treba ukazati da ga Busiek koristi pre svega utilitarno i ne posvećuje mu skoro ni malo pažnje sa nekakvog filozofskog aspekta. Umesto toga, ovo je pozicija koja se koristi da objasni mnoge stvari koje deluju nelogično ili nekonzistentno a deo su Marvelove istorije pa tako Busiek koristi „svemirske fantome“ grupu eteričnih bića koja mogu da menjaju oblik (i za koje do ovog stripa niko, uključujući Avendžerse nije bio svestan da postoji više od jednog u kosmosu) i u službi su Immortusa, da efikasno retkonuje sve što se ne uklapa u kontinuitet onako kako ga on vidi. Štagod dakle, da deluje nekozistentno ili protivrečno a da ga je neko uradio ili rekao i to je zabeleženo na stranicama Marvelovih stripova, Busiek kroz Osvetnici zauvek postulira da je to u stvari bio svemirski fantom koji se pretvarao da je neko drugi, služeći nekoj jako komplikovanoj Immortusovoj agendi, i da je to objašnjenje za svaku nejasnoću.

U komplikovanijim slučajevima, kao što su sasvim kontradiktorne tvrdnje i svedočenja o poreklu Visiona, Busiek na teren isteruje tešku artiljeriju u vidu literarne alatke vremenskih račvanja koja omogućuju da dve očigledno suprotne i suprostavljene stvari budu istovremeno istinite.

A opet, Busiek je nesklon da stvari ostavi tako – Morrison i Waid pa kasnije Hickman i Snyder su prigrlili paralelna račvanja vremena i alternativne istorije kao legitimne i ravnopravne, „dok god je priča dobra“ – i njega žulja mogućnost da kasniji scenaristi u ruke dobiju vremensku liniju koja više podseća na rizom, sa mnogo račvi, žila i paralelnih tokova pa je veliki deo njegovog vremena utrošen upravo na sečenje tih paralelnih tokova i račvi u vremenu da bi do kraja stripa sve nekako ugurao u jedan konzistentan tok.

Pričamo o ogromnom naporu i stripu koji je ne samo prepun teksta već i, kako rekosmo, vrlo često suv i dosadan za čitanje. Ogromni delovi ovog narativa otpadaju na prepričavanje i sažimanje događaja iz starih stripova a čitava jedna epizoda odvojena je na stranu da, dok radnja stoji, Kang sedi i priseća se svog života a Busiek pokušava da raskupusani kontinuitet decenijskog negativca koga su pisale desetine scenarista od šezdesetih naovamo nekako privoli jednoj koliko-toliko doslednoj biografiji.

Ovo je, primetićete, nemoguć zadatak i Osvetnici zauvek je, rekosmo, loš strip u objektivnom smislu, čak i ako na stranu stavimo da čovek od koga sve počinje – Rick Jones, Hulkov drugar – tokom njega dobija supermoći pa gubi supermoći pa opet dobija supermoći pa otkriva da je drugi lik u stripu isto Rick Jones, samo stariji i bez ruke, ali da se sve vreme krio u telu drugog lika… Osvetnici zauvek je, naprosto, skoro pa enciklopedijska kolekcija svih loših literarnih alatki koje superherojski scenaristi koriste da bi svoje stripove nekako prilagodili činjenici da su njihovi likovi funkcionalno besmrtna, bogolika bića koja pola vremena govore kao vodviljski glumci a pola kao napaljeni ulični fajteri, a da ipak ove priče imaju minimum dramske strukture i bazične trilerske napetosti koja će se razrešiti akcijom i spektaklom.

I, dok sam ja veoma sklon da kritikujem korišćenje ovakvih alatki u superherojskom stripu jer deluje lenjo kada scenarista sebe pritera u ćošak pa onda nemoguće stvari rešava putovanjem kroz vreme, paralelnim univerzumima, kloniranjem ili menjačima oblika, ima nečeg zbilja impresivno MONUMENTALNOG u ovome što Busiek radi. U globalu, dramaturgija ovog stripa je slaba, karakterizacije su grube a dijalozi nespretni i krindži, i vidi se da je mnogo toga Busiek smišljao u hodu i uz sleganje ramenima prihvatao da bolje ne može, ali taj strip istovremeno nastaje na tako širokom platnu da je nemoguće ne biti impresioniran tom širokom slikom čak i ako vas svaki detalj na koji posebno obratite pažnju malo iznervira.

Ovde je već ideja toga da se Avendžerski bore protiv ljudi (i bića) što kontrolišu totalitet vremena grandiozna i mada je Busiek često koristi za polušaljive momente (intermeco na Divljem zapadu sa, naravno, dinosaurusima, pa onda epizoda sa Avendžersima u pedesetim godinama 20. veka gde se ispostavlja da je Richarda Nixona zamenio Skrull), postoji i jedna autentična naučnofantastična i filozofska začudnost u tome da likovi moraju da planiraju svoje akcije znajući da sa druge strane stoji neko ko je bukvalno bio na kraju vremena, video završetak ovog univerzuma i može da se kroz čitavo vreme kreće kao po svojoj dnevnoj sobi. Naravno, onda tu postoji čitavo vreme-izvan-vremena, pa lokacije koje se dodiruju sa svim vremenskim erama u isto vreme (ako to uopšte tako može da se kaže – i sam jezik se ovde raspada jer je suočen sa poništenjem bazičnih koncepata postojanja) i mada Busiek nikada ne ulazi u neki strogi naučnofantastični modus rada, taj preko totaliteta vremeprostora razvučeni mizanscen ima svoj šarm.

I onda je, naravno, finale u kome se bore dve armije Avendžersa iz „dobrih“ i „loših“ vremenskih račvi onoliko spektakularno koliko superherojski strip uopšte može da bude a taj nivo spektakla superherojski film nikada nije dostigao niti to fizički može da učini. Prosto, ono što Pacheco (sa saradnicima) radi sa scenama masovne akcije je VELIČANSTVENO, sa neverovatnom pažnjom posvećenom anatomijama, proporcijama, distkinktnim kostimima, jednom neverovatnom dinamizmu kompozicija. Ovde nema mnogo „režije“ akcije i ona je dobrim svojim delom samo pozadina za dijaloge koji i dalje objašnjavaju komplikovane koncepte, ali Pacheco svaku od akcionih slika komponuje do najsitnijih detalja koje onda Merino urezuje u table sa najvećom oštrinom a Oliff podseća na to koliko su superherojski stripovi VELIČANSTVENO izgledali kada su ih kolorisali ljudi a ne klete mašine, kada je boja bila BOJA, skup snažnih, vibrantih tonova primarnih kolora stručno umešanih sa senkama, a ne samo pedeset gradijenata smeđe. Neću da kažem da je Osvetnici zauvek poslednji put da su Marvelovi stripovi imali ovaj nivo spektakla i vizuelne discipline – Mark Bagley je, recimo, uradio veličanstvene stvari u inače nažalost slabo napisanom The End of Spider-verse pre par godina – ali veoma je mali broj crtača pored Pacheca i, recimo, baš Georgea Pereza, u ovom periodu radio ovako veličanstveno.

Osvetnici zauvek je objektivno loš strip ali je u pitanju veliki superherojski strip i važan kamen-međaš u Marvelovoj istoriji. Uostalom, Jason Aaron je svoj maksi-serijal kojim se ispisao iz Avengersa i iz Marvela pre koju godinu naslovio identično – Avengers Forever – svakako u omažu onome što su radili Busiek i kolege. Ovo je, dakle, strip koji pre ili kasnije svaki ljubitelj Marvela MORA da pročita, da bi razumeo i da bi cenio i ono što je bilo i ono što će tek biti. Pa, eto, izvolite do Delfija da ga uzmete ili ga već nađite na nekom svom omiljenom mestu.