DJ Ahmet, film Georgija Unkovskog iz prošle godine je kao da imamo mladog Emira Kusturicu koji metodično i planski snima film za Sundance festival. I, da budemo jasni, snima ga uspešno. DJ Ahmet je prošle godine na Sundanceu dobio odlične reakcije, dobio nagradu publike kao i specijalnu nagradu žirija za kreativnu viziju. Znajući da je ovo autorov prvi dugometražni igrani film, može se bez ograda pričati o ničim ukaljanom uspehu. Ko je očekivao da egzotične priče o malim, „magičnim“ zajednicama, ofarbanim jakim etničkim i egzoticističkim bojama a u srcu Evrope, i dalje imaju takav potencijal?

Zapravo, verovatno su svi to očekivali. Otkada je Honeyland Tamare Kotevske i Ljubomira Stefanova osvojio srca publike na Sundanceu 2019. godine, a što ga je lansiralo u orbitu kritičarskog obožavanja, osvajanja brojnih nagrada pa i zarade koja i nije baš tipična za dokumentarne filmove sa brdovitog Balkana, postoji obnovljeno interesovanje za (severno)makedonsku kinematografiju i ovo obuhvata i stare favorite poput Milča Mančevskog koji je poslednjih nekoliko godina nikad aktivniji (sa tri snimljena filma između 2019. i 2025. godine) a onda i mlađe snage poput Gorana Stolevskog koji je posle deceniju i po tesanja svojih veština na kratkim filmovima između 2022. i 2025. i sam uradio tri filma i pobrao solidne uspehe sa njima.

Treba prepoznati izvesnu povezujuću dimenziju između ovih autora. Stolevski, recimo, živi u Australiji od svoje dvanaeste godine i operiše u nešto bogatijem kinematografskom okruženju. Mančevski na svojoj strani ima zasluženu globalnu reputaciju velikog autora i dobar deo svog vremena provodi u SAD. Unkovski je, pak, rođen u SAD, u Njujorku, pa je odrastao u Makedoniji, pa je onda studirao i diplomirao lepe umetnosti u Njujorku (Institut za tehnologiju Ročester), pa u Češkoj bio na postdiplomskim studijama na istoj prestižnoj školi FAMU, na kojoj su studirali Emir Kusturica, Goran Marković, Goran Paskaljević, Lordan Zafranović, Srđan Karanović i Rajko Grlić, gde je uradio pregršt kratkih filmova i onda je po povratku u Makedoniju bio aktivan na televiziji (serija Преспав i program Фчерашни Новости). Sva tri autora su, dakle, po nekoj prirodi stvari povezana sa internacionalnom kinematografskom zajednicom i možda imaju tu privilegiju da su njihovi filmovi nešto što će producenti i distributeri rado pogledati pre nego projekte nekih njihovih kolega.

Čak i tako, moramo da budemo jasni: DJ Ahmet je imao bolan i težak porođaj. Unkovski je svojim kratkim filmovima na Sundanceu pred pandemiju osvojio dovoljno pažnje da ovaj projekat bude izvodljiv ali ga je onda COVID-19 ukočio u mestu. U periodu od 2021. do 2023. je scenarista i režiser marljivo radio na prikupljanju sredstava pa je onda, uz podršku mnogo regionalnih i evropskih produkcija (uključujući i srpski Baš Čelik) snimanje krenulo 2023. godine da bi film bio kompletiran za Sundance u Januaru 2025.  Ovo je onda definitivno priča sa srećnim krajem, pogotovo što je, a slično pominjanom Emiru Kusturici, Unkovski radio uglavnom sa naturščicima i snimao na samoj lokaciji. Dakle, DJ Ahmet je u dobroj meri parče lokalne realnosti iščupano iz stvarnog života i premazano sa malo filmske, pa i holivudske magije da pogodi ravno u metu i osvoji srca festivalskih žirija i publike gladne novih lica, novih lokacija, novih priča.

Ima tu i nečeg opipljivo iskalkulisanog, da se odmah razumemo, i DJ Ahmet delimično pati od toga što je u pitanju očigledno više „film iz poznatog žanra“ koji dobro razume taj žanr i prati njegove trope i trikove, nego što je STVARNO iščupan iz makedonske svakodnevnice. No, tu je možda bitno to koje su vam preference i šta uopšte očekujete od filma koji se bavi ruralnim makedonskim zajednicama i generacijskim, ali i klasnim jazom koji, u trećoj deceniji dvadesetprvog veka možda nikada nije bio izraženiji.

DJ Ahmet je priča, dakle, o emancipaciji mlade generacije koja odrasta u senci masivne, imperativne tradicionalističke i patrijarhalne inercije. Unkovski je u intervjuima naglasio da želi da govori o generacijskom jazu ali bez zauzimanja strana, bez eksplicitnih osuda jedne ili druge strane, ali u filmu je više nego jasno kome pripadaju njegove simpatije, bez obzira na to što on ima razumevanje za sve.

Titularni Ahmet je momak iz siromašne juručke familije koja živi negde u okolini Radoviša. Ovo turkijsko pleme je nekada bilo brojnije u balkanskim zemljama ali se sa kolapsom otomanske imperije najveći deo Juruka vratio u Tursku gde ih sada živi približno milion po nekim procenama. U Severnoj Makedoniji ih je, takođe po proceni, oko četiri hiljade i uglavnom su na jugoistoku zemlje i predstavljaju manjinu koju karakteriše život u prilično tradicionalnom stilu, ali i siromaštvu, sa izraženim patrijarhalnim mentalitetom. Primera radi, dok muškarci uglavnom nose savremenu odeću, žene, uključujući devojčice nose isključivo tradicionalnu nošnju. Takođe, iako makedonski propisi garantuju ovoj manjini obrazovanje na maternjem – dakle Turskom – jeziku i gimnazija u Radovišu već duže od dvadeset godina ima nastavu i na turskom, devojčice iz ove populacije izuzetno retko nastavljaju sa obrazovanjem posle četvrtog razreda osnovne škole i udaju se jako mlade.

Ovo je sve relevantno za film koji i počinje scenom gde Ahmet sedi na času u gimnaziji i sa drugom iz klupe deli slušalice telefona dok slušaju plesni four-to-the-floor ritam i sanjare o nečem pitoresknijem od beskrajnog čuvanja ovaca i branja duvana posle časova. No, Ahmetov otac, kome je nedavno umrla supruga ga baš tog dana ispisuje iz škole i govori mu da on mora sada da preuzme na sebe veći deo odgovornosti za poljoprivrednu produkciju male porodice, jer mlađi sin, Naim, zbog šoka od majčine smrti više ne govori i otac mora da ga vodi kod lokalnog „iscelitelja“ na terapije. Ahmetu ovo nije baš pravo i on, kao i svaki petnaestogodišnjak, više voli da bleji po TikToku, sluša muziku i zamišlja sebe na nekom lepšem mestu, ali otac je otac i on smrknuto preuzima svoje dužnosti.

Unkovski ne radi ovo u nekakvom oštrom, formalnom verite modusu i represija patrijarhata je ovde umekšana simpatičnim pa i komičnim scenama Ahmetovog neusredsređenog, blejačkog rada sa ovcama koje mu beže, otimaju se kada hoće da ih pomuze i generalno i njemu i gledaocu saopštavaju da ovaj momak sebe definitivno ne vidi kao celoživotnog stočara i tutundžiju. Direktor fotografije Naum Doksevski (koji je sa Unkovskim radio prethodni kratki film Sticker, ali je snimao i Домаќинство за почетници Gorana Stolevskog) radi veliki deo ovog posla iz ruke, dinamizujući, zajedno sa brzom montažom Michala Reicha nešto što je moglo biti samo prolazak kroz obavezne sastave. Okolina Radoviša je svakako puna pitoresknih brda, šuma i poljana a kolorno filtriranje koje naglašava jarke, snažne nijanse, ali i povremena odmerena preosvetljenost scena svemu daju vedar, pa i pomalo halucinantan, magijski štimung.

A što je i plan. Unkovski ovde svakako ide Kusturičinim stopama, izvlačeći pripadnike mlade generacije iz tmurne svakodnevnice i postavljajući ih u prostor – beskonačnih, jer su magijske – mogućnosti. Unkovski je inače veoma zainteresovan za moderne tehnologije i medije, poput virtualne realnosti i videoigara (uostalom, master rad na FAMU mu se bavio video igrama) i ovde on uzima plesnu elektronsku muziku kao medij „magije“, mogućnosti i na kraju emancipacije mlade generacije*.

*uz naglašavanje, u jednom intervjuu, da je prilikom skautovanja lokacija zaista čuo glasnu drum ’n’ bass muziku iz jedne seoske kuće u brdima oko Radoviša te da ga je to ohrabrilo i ukazalo mu da njegov scenario zaista korespondira sa realnošću

Naime, Ahmet sticajem okolnosti, u noćnoj jurnjavi za odbeglim ovcama upada na plesnu žurku koja se odvija na jednom od obližnjih proplanaka i film kreira jednu uspelu psihodeličnu scenu koja dalje postaje svojevrsna viralna senzacija na TikToku. Ahmet je prestravljen da će otac saznati da je ovaj preko noći vilenio po šumi sa ovcama, ali mu Aja, ćerka lokalnog gastarbajtera Orhana kaže da je malo verovatno da stari zna šta je TikTok. Aja je inače u Makedoniji samo privremeno jer se sprema za udadbu za takođe gastarbajterskog sina, Hakana, a koji je fin momak takođe fine i bogate juručke porodice koja isto živi u Nemačkoj a svadba se, naravno, mora dogoditi „kod kuće“.

E, sad, Hakan ne samo što je supstancijalno stariji od petnaestogodišnje Aje, nego se njih dvoje ni ne poznaju i Aja, mada se ponaša cool i kao da sve uvek drži pod kontrolom, nije naročito srećna zbog ovog ugovorenog braka. No, vreme je lepo i ona sa drugaricama sprema koreografiju sa kojom će nastupiti na festivalu folklora za koju nedelju a Ahmet se tu pojavljuje kao neko da joj pruži i logističku podršku (opremajući svoj traktor zvučnicima kako bi devojke mogle da vežbaju u divljini, daleko od roditelja koji bi se šokirali da čuju modernu plesnu muziku umesto tradicionalnog anadolijskog folka) ali i malo emotivne.

Nije baš teško naslutiti kuda sve ovo ide i Ahmet i Aja, oboje uterani u životne puteve koje nisu sami odabrali, jedno u drugom pronalaze prećutnog saveznika a onda i nešto više. Unkovski ovo radi sa dosta ukusa i spretno tokom filma koristi psihodelični i magijski potencijal tog interfejsa ruralnog/ tradicionalnog okruženja i moderne tehnologije. Film JAKO profitira od kvaliteta glume mladih glumaca i Arif Jakup koji igra Ahmeta i Dora Akan Zlatanova koja igra Aju (a koja je iz Strumice, dok je Arif iz okoline Radoviša) imaju izvrsnu hemiju, dok je Aguš Agušev, dečačić u ulozi malog brata Naima apsolutno fenomenalan i upeva da njegovo traumatično ćutanje zbog gubitka majke ne bude puka emotivna ucena već element filma koji zaista dirne gledaoca i natera ga da navija za Ahmeta i Naima i Aju…

Takođe, film ima i elemente nežne felinijevske komedije – opet možda posredovane Kusturicom – sa podzapletom koji se tiče lokalnog Hodže što kupuje kompjuter i razglas da ne bi morao da sam sa džamije pušta glas svaki put kad je vreme za molitvu i ovo je odrađeno sa ukusom i efektno, štaviše toliko da čovek poželi da je DJ Ahmet VIŠE komedija.

No, film je ipak nešto više coming-of-age drama i ide ka jednom predvidivom krešendu koji se dešava na veče Ajine svadbe. Unkovskog moramo iz sve snage pohvaliti što je osmislio i realizovao jedan zaista holivudski, gubitnički-a-trijumfalan romantičan zaključak za ovo veče i ovo je vrhunac filma. Ovde se još jednom mora pohvaliti i  montažer Michal Reich koji savršeno barata materijalom i daje filmu energiju i propulzivnost objektivno za klasu iznad njegovog budžeta. Pomenuto holivudsko finale je memorabilno sa plesnim bitom koji odjekuje celim selom* i haosom što ovo proizvodi u konzervativnim, zadrtim umovima koji se, ipak, u poslednjem trenutku malo i menjaju.

*ovde, pak, moram da istaknem, da je, makar u uslovima kućnog gledanja, miks zvuka malo upitno rešen jer muzika gotovo potpuno zaklanja replike koje su ipak bitne u finalu a koje sam ja, zahvaljujući titlovima bio u stanju da ispratim…

Ono gde imam kritiku za Unkovskog, a gde bi, verujem, on samo slegnuo ramenima i rekao da je to bio deo plana, je ta dimenzija iskalkulisanosti, očigledno kreiranje filma da bude festival-ready. Drugi kritičari su istakli igranje na kartu egzoticizma i orijentalizma, a ja bih istakao dijaloge koji su „veštački“, utilitarni i nemaju skoro nikakvog autentičnog a svakako ne lokalnog autentičnog karaktera. Unkovski likovima u usta stavlja readymade replike koje treba da film „objasne“ gledaocu, naročito ako nije sa ovih prostora i ma koliko da film profitira od lokalnog kolorita i raskoši na vizuelnom planu, toliko tog kolorita i raskoši vidno nedostaje na planu dijaloga i verbalnih interakcija likova.*

*ovde moram da za trenutak kritikujem i prevod filma na Srpski koji DODATNO oduzima ono malo kolorita što se čuje u dijalozima kroz korišćenje vrlo umivenih, formalnih prevoda za nešto što ipak ima više živosti u originalu. Na primer, sumanuto je da dijalog prevodite sa „Da li ti ja ličim na idiota?“ kada gledalac čuje da se u turskom originalu koristi reč „budala“.

Hoću reći, možete o Kusturici da pričate svašta, ali on je radeći sa naturščicima, bez obzira na sav magijski realizam koji je udenuo u pripovedanje, veliki akcenat stavljao na autentični jezik i spontanu, zapaljivu dinamiku između likova. Ne kažem da je Unkovski morao da kopira starijeg kolegu da bi „korektno“ napravio svoj film, ali meni je ta zaravnjenost jezika i karakterizacija-kroz-govor objektivni nedostatak ovog filma ali i propuštena šansa.

No, to ne znači da DJ Ahmet ništa ne valja, naprotiv. Ovo je šarmantan, šaren film koji svoje teze postavlja jasno i realizuje prilično sigurno, pa makar i posezanjem za proverenim žanrovskim rešenima. S obzirom na to koliko je produkcija morala biti prepuna izazova, autoru se ipak nema mnogo toga zameriti, a kombinacija lepih eksterijera, vitalnih mladih glumaca, pitoresknih kostima, snažne muzike i te efikasne montaže je više nego dovoljan razlog da ovo svako pogleda.