The Tin Can Society je superherojski strip za ljude koji smatraju da su suviše odrasli za superherojski strip i, ako ovo deluje kao nekakva negativna kritika, odmah da kažem da ja sa takvim žanrovskim i stilskim pristupom nemam nikakav problem. Naprotiv, mnogi od meni vrlo dragih stripova bi se mogli opisati sličnim rečima, od Mooreovog i Gibbonsovog Watchmen, preko raznih radova Warrena Ellisa (ali možda partikularno Black Summer koji je bio otvoreno dekonstruktivan pa i destruktivan), Riddleyjevog The American Way, Brubakerovog i Phillipsovog Sleeper, do nezavisnih radova Kierona Gillena poput Uber, The Wicked + The Divine ili aktuelnog The Power Fantasy. I mnogi stripovi Marka Millara (Jupiter Legacy, Wanted, Nemesis…) se mogu svrstati u ono što sam u nekom momentu krstio post-superherojskim stripom, a i Massive-Verse radovi Kylea Higginsa ili čitav Minor Threats univerzum su prilično bliski tom senzibilitetu i ovo je danas, dakle, dosta živ (pod)žanr, distinktan u odnosu na klasični superherojski strip a sa očiglednim istorijskim dokazima da oba mogu da postoje rame uz rame i dalje se razvijaju.

Hoću da kažem, u nekom trenutku, posle Watchmena ali svakako nakon što su Vertigo pa Wildstorm svako za sebe radili u evoluciji postsuperherojske estetike, možda je i delovalo da bi ovakav strip „prirodno“ trebalo da zameni klasičnu superherojštinu, uozbiljujući teme, produbljujući karakterizacije, dekonstruišući tipska rešenja itd. Marvelova mejnstrim produkcija početkom veka je velikim delom išla u baš ovom smeru. No, iz više razloga, pokazalo se da klasična superherojština i njene stileme i tropi nisu automatski zastareli a da taj dekonstruktivni(ji) pristup ima nezanemarljiva ograničenja koja su posle određenog vremena značila i da takvi stripovi nemaju dovoljno tržišne moći. Otud je klasični superherojski strip – mada, naravno, i sam promenjen, osavremenjen – danas i dalje glavni deo programa kod velikih izdavača poput Marvela i DC-ja, a postsuperherojski stripovi, čak i kada su JAKO DOBRI kao što je bio slučaj sa recimo 20th Century Men stoje u nekoj vrsti tržišne niše namenjene pre svega probirljivijoj publici

Ovo sve pričam jer je The Tin Can Society u svojoj dekonstruktivnoj ambiciji i pomalo retro i mada je izlazio od Septembra 2024. godine do Decembra 2025, sa devet brojeva za Image, on je na mene ostavio utisak projekta jako inspirisanog Wildstormovim stripovima sa početka stoleća, dakle u vreme kada su ovakve „gritty“ dekonstrukcije superherojštine tek uspostavljale svoja žanrovska pravila i trope. Ovo je i duži i komplikovaniji način da kažem kako The Tin Can Society, inače sasvim solidan rad, ne odiše aromom nekakvog esencijalnog stripa koji superherojštini dodaje neku specijalno značajnu novu ideju i pre svega se radi o kvalitetnoj stilskoj vežbi.

A što je i, čini mi se sasvim okej jer i jeste u pitanju prvi objavljen strip za scenaristu Petera Warrena, čoveka za koga blurb na naslovnoj strani prvog broja ovog serijala potiče iz pera Taike Waititija a koji veli da je u pitanju „jedna od najiskrenijih, najljudskijih, najpotresnijih superherojskih priča koje sam ikada pročitao“ i kaže da je ovo Peter Warren „at his best“. Warren nema previše stavki na IMDb-ju i u pitanju je uglavnom televizijski scenarista (i producent) za koga je fer reći da njegovo vreme tek dolazi. No, kako on sarađuje sa Waititijem na adaptaciji Inkala za veliki ekran ovo nam govori dve važne stvari: Warren verovatno nije čovek bez spretnosti u pisanju scenarija (na kraju krajeva on sa Waititijem radi i na televizijskoj seriji The Auteur) PLUS, verovatno poznaje strip kao medij, ako se već prihvatio da radi adaptaciju Jodorowskog i Moebiusa.

Za svaki slučaj, u ovom je projektu Warrenu podršku pružio i Rick Remender, gde je iskusni scenarista sarađivao na priči a njegov studio, Giant Generator je bio odgovoran i za produkciju i logistiku serijala. A što je već, da se razumemo, meni delovalo ohrabrujuće. Remender uglavnom isporučuje kvalitet i sam je relativno nedavno imao sasvim okej postsuperherojski rad u vidu serijala The Holy Roller.

Na crtežu se ovde iskazao Francesco Mobili, Remenderov pouzdani saradnik sa Imageovog serijala Scumbag i jedan od onih italijanskih ilustratora koji su svoju karijeru napravili uglavnom u prekomorskim produkcijama. Mobili je crtao i za BOOM! i za Scout Comics, ali je najviše radio za Marvel, notabilno na X-Men i Avengers. Kolore je radio Chris Chuckry, ilustrator sa više od trideset godina iskustva u industriji, a leterer je bio uobičajeni i uobičajeno sjajni Rus Wooton i ovo je naravno kvalitetno produciran, vrlo mejnstrim strip kakav smo uostalom i navikli da čitamo u Imageu.

The Tin Can Society ima nekoliko interesantnih dimenzija, a prva je da kao i mnoge dobre priče počinje in medias res i već prvom tablom snažno hvata pažnju čitaoca. Možda je tu samo moja izopačena priroda u pitanju ali volim kada strip počinje slikom na kojoj vidimo mrtvog superheroja. Ovo odmah sugeriše tu „gritty“ dimenziju koja vas obaveštava da ovo nije tek još jedna superherojska reciklaža, ali naravno da je druga strana te medalje i to da već imamo toliko gritty i dekonstruktivnih stripova koji počinju ovakvim scenama da je rizik od upadanja u izlizani kliše povisok.

Warren se od ovoga delimično odbrani na mostu ali onda delimično posrne na Ćupriji i The Tin Can Society je strip koji bi na mene ostavio mnogo bolji utisak da JESTE bio napravljen pre 25 godina i da ga JESAM čitao negde stišnjenog između tadašnjih Wildstormovih i Marvelovih dekonstrukcija.

Prvo da vidimo to dobro što Warren ovde unosi. Glavni lik ovog stripa, taj superheroj koga vidimo ne samo mrtvog nego i bizarno, groteskno  izlomljenog na prvoj tabli je osoba sa invaliditetom. Warren ovde možda ide malo predebelim đonom pa je njegov Johnny Moore, nesuđeni glavni lik ovog stripa (or is he?) Afroameričko dete rođeno sa spinom bifidom pa posle dato na usvajanje dvama belcima koji su bili „hrišćanski naučnici“* a koji se posle dokazao kao naučni i inženjerski genije, pre nego što će se reinventovati kao superheroj.

*komentar naratora da to znači da nisu mnogo verovali u nauku ili medicinu je, smem da stavim glavu na panj, došao direktno iz Remenderovog ciničnog pera iako je on zvanično potpisan samo kao koautor zapleta a ne i samog teksta

Hoću da kažem, kontrast između njegovog teškog početka života i kasnije slave, moći i bogatstva je toliko veliki da zalazi u domen parodije na superherojski strip. Ali dobro, nije ovo nešto što će potopiti The Tin Can Society. Idemo dalje.

Strip se inače zove The Tin Can Society jer je Johnny kao dečak u školi sklopio čvrsto prijateljstvo sa nekoliko klinaca koji su – uključujući njega – postali nerazdvojna ekipa, prvo u nestašlucima i kreativnim načinima da iskoriste slobodno vreme, u stvaranju zajedničkog fronta za borbu protiv školskih siledžija i budala koje misle da je dobra fora da zajebavate klinca koji u školu dolazi na štakama, a onda i kasnije u životu. „Limenka“ koja se pominje je i doslovna limenka u koju će Johnny stavljati neke sebi važne stvari kao klinac, zakopavati je u parku da bi sve te stvari imao da ih se seti kao odrasla osoba i to je jedna slatka književna slika gde su predmeti iz detinjstva isti i nepromenjeni dok su se svi prijatelji, uključujući Johnnyja jako promenili tokom decenija.

The Tin Can Society je onda takav strip, u kome pratimo ekipu iz mladosti kako se ponovo okuplja jer joj je ubijen zajednički prijatelj – koji je pritom bio selebriti industrijalac PLUS superheroj u svetu koji inače nema superheroje – a to njihovo okupljanje je i opravdanje za mnogo flešbekova koji pokazuju kako su se odnosi među svima razvijali onako kako su odrastali.

Možda je  nepotrebno naglasiti ali: ovo ima snažan vajb televizijske serije. I, mislim, to je OKEJ ako volite takve stvari i to Warren radi sasvim korektno, ali naravno da ja nisam osoba koja kada uzme u ruke strip želi da čita ilustrovani scenario za televizijsku seriju. Nije to uopšte nužno loše, ali Warren zaista ovo piše vrlo rutinerski i to je sa jedne strane DOBRO jer likovi imaju izražene karaktere i govore prilično distinktnim glasovima (a tu imamo bivše ljubavnice, bivše rivale, bivše poslovne saradnike koji su kasnije bili kivni na Johnnyja jer ih je u prenesenom smislu i malko izjebao kada je odlučio da mu je bolje da biznis dalje razvija sam) i ovo je jedna vrlo solidna stilska vežba na temu „GLAVNI LIK je odsutan, njegovi prijatelji i poznanici u zaostalom vakuumu pretresaju razne protivrečnosti, istorije, drame, lepe i gorke uspomene itd.“

Sa druge strane, pa, da, ovo je jedna stilska vežba i strip nema neku veliku propulzivnost niti stvarno interesantnu intrigu u tim svojim prvim epizodama. Mobili sve to crta solidno ali pripovedanje se neretko svede na prepričavanje.

Srećom, od sredine on postaje tradicionalniji hi-tech triler sa izvesnim superherojskim odmakom i ulazi u klasičniji Wildstorm modus rada. Warren ovde ne piše ne znam kako inspirisano u smislu rada sa likovima ali su sami preokreti u priči, akcija koja se odvija u finalu i čitav taj koncept „šta bi bilo da je Iron Man bio osoba sa invaliditetom iz manjinske zajednice“ dovoljni da ovaj strip ipak prenesu preko linije cilja. Hoću da kažem, The Tin Can Society zapravo ne govori bogznašta novo ili pametno ali kada se otrese te neke velike dekonstruktivne ambicije u drugoj polovini on bude kompetentan, gritty superherojski narativ energije B filma, koji pročitate i nije vam žao.

Naravno da tome doprinosi i kompetencija koju u naraciju unosi Mobili. Njegov crtež je nenametljivo dobar, jasan i karakteran i da budem iskren, meni se u The Tin Can Society prevashodno ne dopada Chuckryjevo kolorisanje i mislim da je za ovakvu priču već sam izbor tonova bio problematičan. Chuckry mi je ranije bio nekako jači i vibrantniji a ovde radi sa zagasitim bojama i – za moje oko – ružnim digitalni gradijentima koji svemu daju utisak plastičnosti i „veštačkog“ osvetljenja. Naravno da je sve možda samo stvar preferenci ali više puta sam se u toku čitanja prisećao Wildstormovog The Winter Men gde je John Paul Leon radio crtež a Dave Stewart kolor i ovo je bio spektakl snažnih kontrasta, tvrdih, jakih senki i nemilosrdne, sažižuće svetlosti. Mnenja sam da bi ovaj strip zaista profitirao da je Chuckry i sam išao na više kontrasta, manje smuljanih senki i difuznog svetla.

Ali da se vratim na Mobilija, on ovo crta DINAMIČNO. On nije John Paul Leon, ali i ne treba da bude, njegov lejaut stripu daje formalnu disciplinu a onda kompozicije dinamizuju njegov izgled i ovde ima mnogo jakog igranja sa kamerom, iskrivljivanja rakursa, dramatičnih totala, dobre grafičke naracije. Dizajn futurističke tehnologije mu je OKEJ – ne preterano inovativan ali ne ni nešto uvredljivo derivativan – i kada mu Warren u poslednje dve epizode gotovo sasvim prepusti pripovedanje, sa mnogo akcije koja eskalira do ultramanovskih tokutatsu razmera, ovo je, kako već rekosmo, solidan „b“ rad bez dekonstruktive ambicije i bez mnogo „televizijskog“ filozofiranja.

The Tin Can Society nije neka obavezna lektira, posebno ne ako niste čitali Wildstorm predloške ili, na primer Marvelove Iron Man stripove iz pera Warrena Ellisa, porodice Knauf ili Matta Fractiona. No, on nije rđav i nakon što se, rekosmo, otrese te naglašenije televizične narativne direkcije, postane sasvim okej tehno-triler sa ludačkom teorijom zavere u centru i bizarnim preokretima, te spektakularnom akcionom završnicom. Ništa od toga nije „best in class“ ali je sve korektno i, zapravo, sad razmišljam, ako u stvari nemate mnogo kilometraže vezano za post-superherojski strip, ovo će vam možda i delovati svežije i snažnije nego meni. Pa proverite: Image Comics ga ima ovde a kolekcija izlazi ovih dana.