Sa nemalim apetitom sam pogledao The Piano Accident, (odnosno, na Francuskom L’Accident de piano), čim se film pojavio na MUBI-ju, a sledeći njegov pohod na bioskope koji je letos krenuo i bio, imajući u vidu koliko je ovo mala i niskobudžetna produkcija, veoma uspešan. Naravno, radi se o novom filmu koji je režirao (i napisao, snimio, montirao pa onda i muzički oplemenio) prolifični Quentin Dupieux, muzičkoj publici poznatiji kao didžej i house producent Mr. Oizo. Dupieux je svoje filmske ambicije u prvo vreme realizovao kroz produkciju video spotova za sopstvene pesme ali poslednjih petnaest godina je ekstremno efikasan kao režiser apsurdističkih, često nadrealističkih celovečernjih filmova koji, kako nam The Piano Accident demonstrira sada imaju kapacitet i da budu predstavljeni sasvim „normalnoj“ publici na kojoj će autorova kombinacija ekscentričnih žanrovskih rešenja i društvenog komentara raditi kako treba.

Dupieux je tokom svoje karijere filmmejkera svakako napravio vidnu tranziciju iz nečega što je bio anarhičan, nadrealistički izraz sa početka (da ponovimo, njegov prodor na marginu mejnstrima, Rubber iz 2010. godine je bio film o automobilskoj gumi koja ne samo oživljava i ostvaruje samosvest nego i koristi, jelte, psioničke moći da ubija) do rafiniranije, i dalje umešno „apsurdizovane“ ekspresije koja se na osoben način ali eksplicitno bavi modernim „ljudskim stanjem“. Pre nekih godinu i po dana pisao sam o mračnoj, inteligentnoj komediji Yannick, o čoveku kome je dosta svega pa usred pozorišne predstave ustaje i ne samo otvoreno kritikuje – po njegovom mišljenju – trivijalnu, nemaštovitu prirodu komada koji gleda već onda i uzima ceo ansambl i publiku u teatru kao taoce i rešava da na licu mesta natera umetnike da naprave „novu“ predstavu koja će biti usklađenija sa njegovim preferencama, a time, smatra titularni Yannick, i sa preferencama i potrebama običnog, „malog“ čoveka od koga se dekadentna umetnost odavno odrodila.

Yannick je bio idealan komentar za svoje istorijsko vreme i upozorio nas ni trenutka prerano na strahovite rizike populizma kao ideologije koja pod krinkom borbe protiv elita a za mitski „narod“ vrlo brzo skreće u totalitarnost i nasilje. Sav snimljen na jednoj lokaciji i oslonjen na vrhunski glumački talenat on nije morao da ima širinu zahvata i raskošnu višedimenzionu naraciju remek dela U ime naroda Živka Nikolića iz 1987. godine da kaže važne i relevantne stvari o pretnji populističkih ideologija i dao je, kroz format crne komedije, dovoljno „mesa“ da gledaočev intelekt žvaće i premišlja njegove poente dugo nakon izlaska iz bioskopa.

The Piano Accident je takođe mali i jeftin film i na svojoj strani nema po definiciji „teatralni“ mizanscen pozorišta da izdigne i istakne njegove poente, ali Dupieux ovde apsolutno zna šta radi i kreira jednu propulzivnu, veoma crnu komediju – koja do kraja skreće u estetski sveden ali disciplinovan i gotovo čist horor – što znalački koristi izolovane lokacije i „ekstremno vreme“ da gledaocu sugeriše dramu, eda bi mu onda servirao satirični humor pa na kraju i solidan krvopljus. Dupieux se vrlo lepo snalazi u tom žanrovskom krosoveru ali za njegove verne gledaoce najimpresivnije će verovatno biti to koliko je on zapravo u izrazu uzdržan, čuvajući money shotove za završnicu i utišavajući nadrealizam na diskretni šum koji farba scene što imaju sasvim „normalan“ dramski tonalitet prijatnim apsurdističkim prelivom.

Drugim rečima, The Piano Accident počinje kao intimna duodrama u kojoj kapriciozna zvezda društvenih mreža odlučuje da se na neodređeno vreme – i usred zime – iz grada premesti u vikendicu negde u francuskim Alpima a sa sobom vuklja svog ličnog asistenta, jednog mnogostradalnog muškarca koji već deceniju radi za nju i mora da zadovoljava ćefove, ekscentrične zahteve i bizarna predomišljanja svoje šefice, a na uštrb svog porodičnog života. U jednom ranom Vocap razgovoru Patrickova supruga negoduje što ovaj nikad nije kod kuće, ne zna se koje mu je radno vreme, a sada se ne zna ni kada će se vratiti u grad iz planinske pustoši i snega, ali on neveselo ističe da mu je alternativa da bude nezaposlen i da sve ovo što radi on radi kako bi zaradio dovoljno baš za svoju porodicu i decu.

Naravno, influenserka, Magalie, je jedna nesnosna kreatura, duboko iritantan lik i vizuelno i u intonaciji i usiljenom načinu govora , prevashodno u tome što se obogatila do NENORMALNIH razmera na ime vrlo prostačkih video radova koje je krenula da pravi u osvit „narodnog“ interneta polovinom prve decenije ovog stoleća i sada je, na sredini svojih tridesetih godina neko ko se ponaša sasvim sociopatski, rešavajući parama svaki problem, ljude posmatrajući samo kao alatke koje služe njenim potrebama, nimalo sklona da makar prividom nekakve uljudnosti prekrije svoju sebičnost i fokusiranost samo na sopstvene interese.

Magalie i Patrick, dakle, imaju vrlo mučan odnos, sa njom koja će ga bez ostatka cimati kad god joj padne na pamet da joj treba, a onda sa njim koji će bez ostatka biti pasivno agresivan u svakoj situaciji kada oseća da su mu njegova radna (i ljudska) prava narušena. Naravno, u situaciji u kojoj niko od njih nema pribežište da se odvoji od onog drugog – kao što je vikendica u planini okružena snegom i dosta daleko od naselja – po definiciji se spremamo da gledamo ozbiljan teatar toksičnosti i surovosti u kome ćemo morati da izaberemo stranu. Patrick je, naravno, prirodan izbor na početku, ali Dupieux sa ovim filmom pažljivo radi na tome da demontira naša očekivanja. Pogotovo što se brzo pojavljuje i treća osoba od važnosti za priču.

Naime, novinarka po imenu Simone kontaktira Magalie objašnjavajući da zna sve o „nesreći sa klavirom“ koja se desila pre izvesnog vremena i da je spremna da uništi Magalieinu karijeru time što će informacije  pustiti u javnost, ako ova ne pristane na – ekskluzivni intervju.

Dupieux nije napisao komplikovan film ali njegovi likovi nisu tek tipski komički materijal. Patrick nije samo potlačeni proleter koji mora da se izlaže sociopatskim hirovima svoje šefice kako bi zaradio za koru hljeba, već i resantimanom pokretani manipulator koji će joj zabiti nož u leđa (ili pljunuti u posudu sa užinom) čim mu se pruži zgodna prilika. Simone je novinarka koja radi za onlajn medij i koja sebe opisuje kao profesionalku sa više od dvadeset godina iskustva u izveštavanju i intervjuisanju, čija je ambicija da od kapriciozne influenserke dobije prvi intervju koji će ova ikada dati, ali i da na neki način pronikne u suštinu njenog rada i motiva koji je pokreću, ali već to da ona poseže za ucenom kao načinom da dosegne svoj cilj stavlja njene plemenite namere u ozbiljnu moralnu senku (bez obzira na jasno signaliziran kraj „tradicionalnih medija“ i očajanje u kojima se njihovi zaposleni nalaze). Naravno, sama Magalie je najkomplikovaniji lik jer je u pitanju osoba u kojoj treba da se susretne sve ono loše što mi, matori ljudi, vidimo u kulturi „influensera“, a da ona ipak ne bude potpuno jednodimenzionalna. U principu, što se pisanja tiče, Dupieux sa njom najdalje ide u smeru karikature, ali ovaj lik u velikoj meri spasava što ga igra Adèle Exarchopoulos, mlada zvezda francuskog filma, najpoznatija široj javnosti po ulozi u Blue is the Warmest Colour, a koja je već kod Dupieuxa igrala u Mandibles. Exarchopoulosova ulazi u ovaj lik iz sve snage i ne samo da nudi fizičku transformaciju u odnosu na ono kako ste navikli da je gledate – kratka kosa, nezgrapni pokreti, stalna proteza na zubima – već su i cela njena gluma i mimika izrazito intenzivni, sa superiorno iritantnom enuncijacijom, iritantnim kikotom, jedva kontrolisanim, detinjastim besom koji joj preuzima facijalnu mimiku i pokrete kada je bilo šta u govoru ili ponašanju sagovornika nervira…

I ostali glumci su odlični. Sandrine Kiberlain čija je novinarka Simone jedina „normalna“ osoba u ansamblu uspeva da ovom liku podari jednu pritvornu, vrlo buržoasku antipatičnost pa iako je njen cilj da uđe u intimu Magalie i „ozbiljno“ diskutuje o onome što ona radi, jasno je da uprkos svom tom neosuđujućem, neutralnom govoru koji novinarka koristi, ona nastupa iz pozicije dubokog prezira. Jérôme Commandeur je takođe izvrstan kao Patrick, čovek sa kojim se gledalac intuitivno poistovećuje na početku – on ima i klasnu i emotivnu legitimaciju kroz porodicu – a koji sa vremenom vrlo organski pokazuje sve ljigavije slojeve svog karaktera. Tu je još par sitnijih likova a koji uglavnom služe da prikažu kako „običan svet“ reaguje na Magalie i njene video-radove i to je jedna komična ali uznemirujuća patologija u kojoj je agresija isto što i komunikacija a invazija privatnosti je podrazumevana parasocijalna relacija.

Da bi satira bila i jasnija i oštrija, Dupieux polazi od ranih – od JuTjuba starijih – „viralnih“ senzacija direktno citirajući Jackass Johnnyja Knoxvillea, Bama Margere i saradnika a koji su „reality TV“ jednim grčevitim potezom odvojili od (uostalom nikada istinitog) kvaziintelektualizma ranih socijalnih eksperimenata u navodno bezbednom i dobro kontrolisanom okruženju i strmeknuli pravo u ekstrem samopovređivanja i ponižavanja. Magalie je, vidimo kroz flešbekove, direktno inspirisana baš Jackassom ali radi u drugom mediju, snimajući sebe kao tinejdžerku u podrumu, kupatilu itd. i kačeći kratke klipove na sve moguće forume po internetu a onda, sa usponom društvenih mreža i pojavom pametnih telefona, gradeći pravu medijsku imperiju.

Satira je u tome da Magalie ima urođeni neurološki poremećaj koji znači da ona ne oseća bol i njeni klipovi su listom „stantovi“ u kojima ona sebe izlaže ozledama različitog tipa a da na njih ne reaguje nikako sem da mahne u kameru i podseti publiku da „lajk, šer end sabskrajb“. Ovo joj obezbeđuje strahovito sledbeništvo, bogatstvo i slavu, sa mladima koji je idolizuju i podrškom od strane miliona ljudi koji je nikada nisu upoznali.

Dupieux ne ide u veliku širinu ovde, tako da film ni na koji način ne diskutuje uticaj Magalienih videa na „omladinu“ niti reakcije „tradicionalnih medija“ na viralne mikro-iskaze u kojima je jedina poenta da je autorka povređena a ne pokazuje da je to boli. Režiser samo naznake ovih rasprava stavlja u intervju koji Simone radi sa Magalie i, podcrtavajući Magalieinu nestrpljivost, rasutu pažnju, odbijanje da uopšte govori o stvarima koje je ne interesuju ili samo zahtevaju da malo razmisli, pravi ono čudovište koje očekujemo da vidimo u ovom filmu: amoralnu, nevaspitanu skorojevićku što se obogatila preko noći jer nezaprane mase nemaju nikakvog kriterijuma ni ukusa u onome što tretiraju kao „zabavu“ i koja prezire sve što predstavlja nekakav društveni poredak, kreirajući sebi prečice gdegod želi tako što na ljude baca pare sve dok ne pristanu na to što se od njih traži.

Naravno, sa druge strane sedi taj buržoaski, resantimanom bogati moral koji sebe smatra istorijski legitimizovanim i bez potrebe da sebe objašnjava. Simone je spremna da diskutuje o tome da li je ono što Magalie radi zapravo umetnost jer ova koristi termin „artist“ da sebe opiše u jednom momentu (onako kako to rade mnogi „kreatori sadržaja“, uključujući ASMR ili mukbang pregaoce), ali ispostavlja se da Magalie sama uopšte nije zainteresovana za tu vrstu „starinske“ legitimacije. Njen rad je njen rad i on se ne uklapa u stare kategorije a svi pokušaji od strane Simone da pronađe nekakvu duboku motivaciju koja bi se mogla psihološki ili sociološki objasniti i svesti na postojeće istorijske predloške ova odbacuje sa prezirom i iznerviranošću. No, Magalie pokazuje da ima jedan kvalitet koji pomenuti građanski moral nominalno ceni iznad svega, koji je, u satiričnom preokretu, jedna od osnovnih komponenti te njene toksičnosti, a to je da je ona autentična, da govori ono što misli u svakom trenutku, da nema ni kočnice niti strpljenje da taktizira. Magalie nema nikakvih obzira prema osećanjima drugih ljudi i, kako rekosmo, novac koristi kao socijalni lubrikant radije nego uobičajene, „naučene“ forme ponašanja u zajednici i upravo je ta neposrednost čini tako strašnom. A što je naravno, tema za razmišljanje u društvu koje se toliko zaklinje u autentičnost ali je veliko pitanje da li može da je podnese.

Dupieuxova satira naravno rizikuje da bude gruba – osoba koja ne oseća bol je istovremeno i osoba koja ne oseća empatiju za druge ljude – ali on dosta spretno film drži na jednoj čvrstoj narativnoj tračnici i sa jedne strane pušta glumce da odličnim radom scene iznesu organski i bez preterivanja u tekstualnom „objašnjavanju“, a onda je i vizuelno standardno okretan i uspeva da film postepeno, kako odmiču činovi, pomeri sve više u smeru te apsurdističke, krvave komedije. Momenti u kojima se prikazuju „stantovi“ koje snima glavna junakinja su sve bizarniji i iz gledaoca izvlače dvostruku visceralnu reakciju kombinujući zgražavanje i smeh, pa onda dok dođemo do titularnog „akcidenta sa klavirom“ shvatamo da smo prešli iz domena „realističke“ drame direktno u klasičnu slepstik teritoriju. A onda Dupieux iz te teritorije skrene u horor, izlažući gledaoca seriji istovremeno neprijatnih, strašnih ali i dalje smešnih razrešenja za tenzije koje je spretno izgradio tokom filma.

Vizuelno, The Piano Accident je možda i neočekivano uredan i disciplinovan. Dupieux radi jednostavne ali promišljene kadrove sa strogim kompozicijama ali sa vrlo čestim kadriranjem odozdo i smeštanjem jednog od učesnika scene veoma blizu kamere tako da bude razmazan i van fokusa, a što filmu daje blago klaustrofobičnu dimenziju koja podvlači tu nelagodu u njegovoj osnovi. Eksterijeri planine su izvanredno lepi a Dupieux onda i dobro radi sa manje osvetljenim, teskobnijim enterijerima vikendice i, kasnije, hotela. Čak i tako vizuelno „običan“ prostor kao što je fiskulturna sala – u kojoj se odvija intervju – je dobro iskorišćen i mora se primetiti kako režiser dobro radi sa glumcima unutar neprekinutih kadrova da se ostvari dinamična naracija, ali i da mu je, kad montira, ruka sigurna i da su i dramski dijalozi, i komički tajming i horor-akcija energični, eksplozivni i ekonomični.

The Piano Accident je pametan film upravo time da ne preteruje sa pametovanjem. Njegova protagonistkinja beži od toga da bude „objašnjena“ pa onda ni film ne pretenduje da bude zaključna reč u raspravi o tome da li su društvene mreže, influenseri i viralni sadržaj označili stvarni kraj civilizacije i sunovrat u neizbežno nihilističko ništavilo. Umesto toga on efikasno prikazuje ispraznost i površnost kulture parasocijalnih relacija i tiktok „ingejdžmenta“, ali ni malo ne štedi ni staru gardu, pokazujući njenu performativnu moralnost, ultimativno ne zauzimajući ni jednu stranu. Za jedan mali, ekonomični film – kraći od sat i po – The Piano Accident nudi i dovoljno dobrih slika i dovoljno dobrih teza i nekoliko besprekorno komičnih scena. Ne bih ja tu ništa diro.