Početkom januara izašla je kolekcija trodelnog miniserijala Tramps of the Apocalypse, a koji je Dark Horse izdavao počev od Juna prošle godine. Radi se o radikalnom i istovremeno old school kempi feminističkom eksploatacijskom stripu po šnitu kreiranom u šezdesetim godinama prošlog stoleća i njegov šarm je baš u tome što je bestidno agresivan u promociji svojih – neki bi rekli „ekstremnih“ – ideja, a da je opet na jedan prepoznatljiv način retro i uklapa se u postojeću tradiciju koja, istorija je pokazala, zapravo i nije bila naročito ekstremna u efektima što su je njene ideološke pozicije proizvele. Svejedno, prilično sam siguran da je ovo strip od koga „aktivisti za muška prava“ i sličan otpad imaju jake i javne konvulzije, ne najmanje jer se uklapa u njihov – izmišljeni, oportunistički – narativ o tome da su u savremenoj kulturi muškarci nekako ugroženi i diskriminisani.

To da Dark Horse, pogotovo otkada je postao deo Embracera, publikuje sve raznolikije i, smem li da se usudim da to kažem, neretko UMETNIČKIJE stripove je već poznato. Mike Richardson svakako nije svoju dušu (ili makar firmu) prodao Embraceru zato što su mu trebale pare – ovo je kompanija koja je pod njegovim vođstvom poslovala vrlo dobro praktično sve vreme od osnivanja – i rekao bih da je u velikoj meri on sada u fazi kada je zadovoljan da drugima prepusti da se bave administracijom i korporativnom politikom dok on može da se posveti kreativnom delu posla i pronalazi zanimljive, ekscentrične stripove koji nisu ni blizu komercijalnog potencijala Hellboyja ili Usagija Yojimba ili Sin Cityja ili, jelte, Millarworld stripova, ali dolikuju firmi što ove godine slavi svoj četrdeseti rođendan.

Kejs in point: Alice Darrow nije autorka koja ima nekakvu veliku reputaciju u strip-industriji, štaviše, skoro da nema nikakvu. Rođena u Francuskoj, danas bazirana u Los Anđelesu, Darrow je zapravo uglavnom zaposlena u animaciji, kao animator i ilustrator, sa poslednjih nekoliko godina u kojima je radila na Futurami i Disenchantmentu, a jedan od njenih najranijih profesionalnih radova vezan je za Speed Racer sestara Wachowski  gde je radila koncept-art. No, Darrow kaže da su joj stripovi „prva ljubav“ što, mislim, i nije neko veliko iznenađenje ako znamo da joj je otac Geof Darrow, legenda iza naslova poput Shaolin Cowboy i u saradnji sa Frankom Millerom urađenih The Big Guy and Rusty the Boy Robot i Hard Boiled. Darrow je, uzgred, bio i koncept-artist za The Matrix pa je i tu jasno da iver nije pao daleko od klade.

Alice Darrow je Tramps of the Apocalypse uzela da radi polovinom 2024. godine i onda, posmatrajući kako se politička atmosfera u SAD menja, a što se završilo onako kako znamo da se završilo, pobedom Donalda Trumpa na predsedničkim izborima i osvajanjem njegovog drugog mandata, u jednom trenutku stala. Kaže da ju je ovakav ishod izbora „izlomio“ i da je sebe uspela da natera da se stripu vrati maltene samo zato što je imala ugovor sa izdavačem i dedlajn. No, Tramps of the Apocalypse je onda za nju bio i neka vrsta terapije: „mislila sam da će mi biti veoma teško (da dalje radim na ovome) ali (strip) je na kraju ispao čamac za spasavanje“.

Nije neka velika tajna da živimo u istorijskom trenutku u kome neke dokazano nazadne ideologije i filozofije prolaze kroz renesansu. Istoričari će već jednog dana raščivijati da li je tu krivlji američki (neo)konzervativizam u nesvetom savezništvu sa neoliberalizmom, rusko botovanje ili, šta ja znam,  kineski blend državnog kapitalizma i autoritarnog kolektivizma, ali fakat je da vidimo uspon vrlo totalitarnih ideja, od dna do vrha, od Trampove zlostavljačke retorike da će Grenland uzeti za SAD „na ovaj ili onaj način“, pa do kojekakvih TikTok griftera koji zarađuju pare šireći toksičnu ženomrzačku propagandu protiv „feminizma“ ili, još gore „kulturnog markiszma“. Identitet „incela“, a koji je nastao kao pozitivna ideja o uzajamnoj pomoći uglavnom mladim uglavnom muškarcima da navigiraju za njih sve komplikovanije lavirinte socijalnih odnosa i razumeju pa onda i pobede društvene pritiske koji ih čine anksioznim i nesrećnim je brzo kooptiran od strane ne naročito pozitivnih likova i organizacija i transformisan u vojsku pokretanu besom pothranjivanim pričama o tajnim agendama koje su namerile da muškarcima uskrate ono što im po pravu pripada, o sistemskoj diskriminaciji grupe koja je u svakom pogledu među najprivilegovanijima u društvu. Linija koja se može povući od onlajn influensera ili čak samo „uticajnijih“ 4Chan članova pa do ljudi na čelima autoritarnih režima (Orban, Trump, Modi, Putin, ovaj naš nesrećnik…) bi pre samo petnaestak godina delovala apsurdno, u najboljem slučaju nateguto, ali danas smo sasvim svesni da ona nije ni apsurdna ni nategnuta ni slučajna i da je sve ovo deo jednog usredsređenog napora da se ponište procesi koji su posle Drugog svetskog rata vodili ka slobodnijim, ali možda važnije, RAVNOPRAVNIJIM društvima.

U takvom kontekstu, strip kao što je Tramps of the Apocalypse je od nečega što je mogao biti samo simpatični omaž starim filmovima Russa Meyera dobija na važnosti kao iskaz „feminizma“ koji nije „konstruktivan“ i svakako nije „akademski“ već je pre svega jedna eksploatacijska fantazija o preuzimanju moći i odmazdi koja je, jebiga, i dalje sasvim razumljiva aspiracija i možda i mora da se desi kako bi se simboličke terazije malo izravnale, pa da bi na njeno mesto došla pravda.

Tramps of the Apocalypse se dešava u 2094. godini, dakle, sedamdeset godina u budućnosti a nakon desetogodinjeg rata započetog 2053. godine koji je uspeo da sasvim sruši civilizaciju i vrati društvo u predpolitičku zajednicu gde su gradovi razoreni a najveći deo Amerike je pustoš kojom lutaju bande što  sebi uzimaju sve što požele, od namirnica, goriva i drugih resursa, pa do žena koje će biti držane kao roblje.

Danas smo skloni da ovakvu negativnu utopiju nazovemo „medmaksovskom“, još više nakon Millerovih naglašenije feminističkih radova u Fury Road i Furiosa, ali istina je da se ovaj strip pre svega oslanja na estetsku zaostavštinu Russa Meyera i njegove eksploatacijske filmove sa pohotnim, vrlo seksualizovanim ženama koje prave haos po prašnjavoj američkoj provinciji gde, u svakom praktičnom smislu caruje bezvlašće i haos. U vreme kada sam ja bio klinac, Meyerovi filmovi su još uvek imali auru čistog treša među domačim kritičarima i njihova satirična i feministička dimenzija nije bila široko prepoznata u njihovoj zajednici. No, sa vremenom je, mislim, preovladalo shvatanje subverzivnosti Meyerovih radova i Tramps of the Apocalypse ga omažira veoma snažno, sa jednom od članica ansambla ovog stripa koja je veoma vidljiva vizuelna posveta legendarnoj glumici (i plesačici, striptizeti itd.) po imenu Tura Satana a koja je igrala jednu od glavnih uloga u Meyeorovom verovatno najpoznatijem filmu, Faster, Pussycat! Kill! Kill!

Tramps of the Apocalypse je i praktično neka vrsta fan-fiction nastavka Faster, Pussycat! Kill! Kill!, još nasilniji i još apsurdnije seksualizovan, sa izraženijom satiričkom oštricom. Ovo je strip koji je pravila žena (sa kolornim toniranjima što ga je radio Hugo Blanc, Alicein kolega animator i storibord crtač, poreklom Francuz, sada nastanjen u Los Anđelesu, te sa kvalitetnim leteringom Franka Cvetkovića) a koja je sasvim u dosluhu sa Meyerovom estetikom jake seksualizacije žena kao konfrontativne, provokativne strategije u suočavanju sa patrijarhatom. Patrijarhat i muškarci uopšte imaju taj komplikovan odnos sa ženskom seksualnošću i često ih u rasulo ubacuje spoznaja da ne mogu da je kontrolišu* pa Alice Darrow pravi svestan napor da naglašeno seksualizovan prikaz žena pretvori u žensko oruđe. Sama kaže: „Mislim vodim ovu debatu manje-više još od fakulteta sa svojim profesorima, (o tome) kako prikazujemo žene i činjenici da muškarci, znate, očigledno mnogo seksualizuju žene u svojim crtežima. I moj cilj je uvek bio da to preokrenemo jer nema ničeg lošeg u vezi sa ženskim telom.“ i dodaje da je pored očiglednog napora da se ove žene u stripu prikažu kao poželjne i seksi, pazila i da crteži odražavaju i „ženski pogled“ na ženu, da se izbegne stereotipna muška hiperseksualizacija ženskog tela – pa kao primer navodi to koliko je pažnje obratila na to kako se kosa protagonistkinja kreće u akcionim scenama.

*verovatno nepotrebno dodati ali pošto živimo u vremenu vrlo suženog vidnog polja: ne postoji ni jedan dobar razlog da muškarci kontrolišu žensku seksualnost. Don’t @me.

Tramps of the Apocalypse je, da se razumemo, pre svega akcioni strip i u njemu nema seksa. On prati tri glavne junakinje (Baby, Belladonna i Babette) koje su opisane kao „apeks predatori“ postapokaliptične pustinjske teritorije na kojoj se priča odvija i pomenute osvetničke fantazije su naglašene već u prvoj od tri epizode sa njihovom vrlo fizičkom dominacijom nad grupom mušakaraca koji pripadaju jednoj od bandi. No, Tramps of the Apocalypse je zapravo iznad svega satiričan strip pa je grafički prikaz muškaraca koji su antagonisti u ovoj priči konzistentno zabavan i spretno ismeva brojne savremene stereotipe vezane za „manosphere“ identitete. Naravno da je „poglavica“ neprijatelja jedan hiperseksualizovani muškarac koji vas neće podsetiti na Andrewa Tatea ili, uh, Jordana Petersona, već je, u zabavnom preokretu motiva, on neka vrsta satirično preterane ženske fantazije o privlačnom muškarcu.

Radnja i dijalozi u stripu su urađeni da budu jedostavni, i sasvim namerno „corny“, sa centralnim konfliktom koji se, naravno, vrti oko muškog straha od erektilne disfunkcije i generalno muške opsednutosti performativnom „muževnošću“ i mada je ratno prijateljstvo između tri protagonistkinje čvrsto i prezentirano u aspirativnom, osnažujućem ključu, autorka nema problem da satirizuje i same glavne junakinje, pa je, recimo, u poslednjoj trećini stripa jedan od najzabavnijih grafičkih prikaza to kako one sve tri sede na jednom biciklu, nakon što su izgubile verni Folksvagen „bubu“ u sukobu sa predvodnikom muške bande. Akciono razrešenje stripa je spektakularno, duboko zadovoljavajuće i u punoj meri u dosluhu sa ikoničkim prizorima iz Meyerovih filmova, ali Alice Darrow u priču ubacuje savremeni humor on rezonira sa modernim patrijarhalnim i konzervativnim diskursom na efektan način.

Tramps of the Apocalypse, dakle, treba čitati i u njemu uživati. On je jedna lowbrow ali ne nesofisticirana osvetnička fantazija i omaž feminizmu neakademskog, „akcionog“ tipa koji meni na lice donosi samo osmeh. Naravno da će postojati ljudi (ne isključivo, ali većinski muškarci) koji će pokušavati da vas ubede kako je ovo „niska“ umetnost i opasna propaganda, ali već to da pričamo o omažiranju filmova starijih od pola veka bi trebalo da vas podseti koliko su te argumentacije stare, izanđale i neubedljive. Dark Horse će vam ovaj strip prodati putem svog sajta.