Pogledao sam, uz dosta odricanja i ličnih žrtvi, četvrtu petu i poslednju sezonu Netfliksove hit-serije Stranger Things i, fer je reći i da sam iz nje ekstrahovao razumnu količinu zabave uprkos tome što sam imao utisak da duže od nedelju dana moj život orbitira na horizontu događaja preteće crne rupe koja u sebe usisava sve iz okruženja, uključujući kompletno moje slobodno vreme ČEKAJTE MALO, NISMO LI IDENTIČAN OVAKAV POČETAK TEKSTA ČITALI I KADA JE BILA U PITANJU ČETVRTA SEZONA, PRE TRI GODINE, pitate vi pomalo zbunjeno, listajući unazad tvrdo koričenu, zlatotiskom ukrašenu knjigu u koju uvezujete svaki moj prikaz pošto ga daunloudujete sa Interneta i odnesete na narezanom kompaktdisku u fotokopirnicu da vam ga odštampaju u boji. Čitali smo, naravno, ali računam, ako će oni da se ponavljaju, mogu malo i ja.

Dobro, fer je reći da se od finalne sezone Stranger Things moglo očekivati da bude gora a da se niko – a u ovoj rečenici „niko“ sam ja* – nije zaista nadao da će ona biti bolja. Kada su braća Duffer sa prvom sezonom pre, eto, skoro pune decenije nekom ludom srećom pogodila u neksus nostalgije za popularnom kulturom i generalno senzibilitetom, duhom osamdesetih godina prošlog veka i u tom pogađanju spretno omažirala neke od najvećih hajlajta te popularne kulture, ovo je trebalo da bude uđeš-izađeš-i-gotovo varijanta, veza za jednu sezonu, srazmerno niskobudžetno preduzeće u kome su specijalni efekti išli više na estetiku i vajb nego na skupoću i spektakl a veliki deo prijemčivosti ponuđenog programa dolazio kroz hemiju koju su međusobno imali klinci okupljeni u ekipu nerdova, luzera i marginalaca u malom gradu na američkom Srednjem zapadu. Stephen King, Steven Spielberg, Dungeons & Dragons, frizure kreirane brutalnom torturom kose velikim količinama sumporne kiseline, trbušasti lokalni policajci sa brčinama i atmosfera „crvene pretnje“ u bekgraundu su se naprosto prirodno uklopili jedni sa drugima i kreirali snažan prostor nostalgije čak i za one gledaoce koji nisu, kao neki od nas, stvarno doživeli te osamdesete. No, jedna stvar koju braća Duffer decidno nisu imala je bila dublja predistorija sveta i „lore Bible“ kojim bi se objasnilo do u tančina zašto se stvari dešavaju i kako se svaki događaj što smo ga u seriji videli može povezati sa svakim drugim događajem u ovom svetu iz prošlosti i iz budućnosti.

*mada bi moji kritičari bez sumnje insistirali da sam ja niko u svakoj rečenici i, generalno, u svakodnevnom životu

Veliki uspeh serijala – koji ga je učinio de fakto zaštitnim znakom Netflixa i ovoj kući dao neku vrstu „mračnog konja“ u Peak TV ratovima – je, naravno onda podrazumevao nastavke i usputno kreiranje tog „lore Bible“ materijala, da se događajima na ekranu doda više „istorije“ i „težine“ (ako već ne „supstance“) pa se do svoje pete sezone Stranger Things pretvorio maltene potpuno u „Lore Bible: The Show“.

Sve ono što karakteriše veliki deo savremenog serijskog programa – a zbog čega ja taj savremeni serijski program ni ne gledam – je u finalnoj sezoni Stranger Things napumpano do grotesknih proporcija, u skladu sa budžetom ali i važnim mestom koje ova serija ima u savremenoj istoriji popularne kulture, i ovo onda kreira kaskadu kataklizmičnih konsekvenci koje u mnogome čine iskustvo gledanja lošijim do mere da se slobodno može reći da sam dobar deo pete sezone naprosto podnosio umesto da sam se zabavljao.

Finalna sezona Stranger Things, fatalno, ima apsolutnu inflaciju likova koji su se nakupili tokom deset godina razvoja ovog narativa i tamo gde bi neki drugi kreativni tim naprosto u skladu sa pravilima zanata seo i pre pisanja scenarija odvojio bitno od nebitnog, iscrtao trajektoriju putovanja onih najvažnijih – najikoničkijih – likova tokom poslednjih osam epizoda, suočio ih sa nekim njihovim najsuštinskijim dimenzijama i omogućio im da se smisleno transformišu, Dufferi kao da su prosto rekli „svi su važni i sve je važno, pišemo sve o svima“.

Prva, ili makar na prvi pogled najočiglednija posledica činjenice da, ako uračunamo i glavnog negativca i jednog od profesora lokalne srednje škole koji dobija značajno vreme u poslednjih par epizoda, gledalac prati trajektorije više od dvadeset likova kroz ovu priču, je ta da peta sezona Stranger Things traje, agregatno, nešto više od deset sati, ali da, u skladu sa modernim – i najčešće u kreativnom smislu sasvim pogrešnim – pristupom naraciji, ona ima dinamiku filma a ne televizijske serije. Iako epizode nominalno imaju individualna imena i tretiraju distinktne događaje unutar narativa, u stvarnosti ne postoji neka čvrsta podela naracije na poglavlja i često se naslovi epizoda  odnose na događaj koji niti je u smislu pripovedanja i akcenata glavni unutar te epizode, niti se, mestimično, zaista desi unutar te epizode.

Originalna, prva sezona Stranger Things je u velikoj meri svoj uspeh dugovala tome što je u fokusu bila grupa najboljih prijatelja iz škole, četvorice marginalaca sa otpadničkim, gikovskim kodifikacijama koji su pribežište od brutalnog jocks vs. nerds ratovanja nalazili u dugim sesijama zajedničkog igranja Dungeons & Dragons, vožnji bicikala po obodima grada i lutanja po okolnim šumama. Kontrast njihovog čvrstog prijateljstva, uzajamne lojalnosti i bezuslovne emotivne podrške sa prikazom disfunkcionalne roditeljske generacije ali i zbunjenih, nesnađenih „young adult“ rođaka i prijatelja je bio i žanrovski efektan (i dosledan) i lak za razumevanje na strani gledaoca pa serija nije ni morala da ide na neka preterana „objašnjavanja“ vezano za natprirodne elemente narativa i etički vrlo sumnjive vojno-naučne eksperimente koji su sa njima stajali u očiglednoj relaciji. Hoću reći, prva sezona je imala odličan „vajb“ i šouraneri i scenaristi su razumeli kada šta treba da se samo pokaže i prikaže, bez potrebe za eksplicitnim objašnjavanjem, a ritam pripovedanja je bio srazmerno britak i u velikoj meri se oslanjao na organski postavljenu dinamiku unutar srazmerno male grupe shvatljivih, ekspresivnih, pa u nekim slučajevima i ikoničnih likova.

No, četiri sezone i desetak godina kasnije na programu imamo nešto sasvim drugo: sržni ansambl iz prve sezone je ovde skoro neprimetan jer je oko njega metastatički narasla gomila drugih satelitskih likova koji sad svi moraju da imaju svoj razlog što su tu, svoje nekakve karakterne lukove, svoje trenutke sumnje u sebe, prevazilaženja sumnje, nadrastanja tih sumnji, prihvatanja svoje herojske uloge. Verujem da je u nekim writers’ room razgovorima delovalo zabavno kad je neko nabacivao stvari tipa „šta ako mama Karen odjednom postane ultimate-badass-tiger-mom?“ ili „treba nam više dece među publikom, šta ako Mikeova predpubertetska sestra Holly sada postane jedan od glavnih protagonista a kao glavnog antagonistu ima debelog, neprijatnog naočarka iz razreda koga svi zovu Dipshit Derek?“ „ČEKAJTE, a šta ako i od Dereka onda napravimo da bude prvo antipatičan i gadan a onda dobije herojski luk iskupljenja?“, ali u praksi smo dobili nepreglednu masu likova koji svi imaju neke svoje agende, putanje kroz narativ, zadatke da ih ispune i drame da nas uznemire.

I, mislim, gledajte, neću da tvrdim da govorim u ime čitavog čovečanstva, siguran sam da ima ljudi koji smatraju da je ova struktura pripovedanja ono kako oni najviše vole da troše svoje fantazijsko-pustolovne narative, ali MENI je završna sezona Stranger Things enciklopedijski primer naracije laboratorijski podešene da vas stalno tizuje i edžuje i sve te, jelte, seksualne metafore, a da vam ne baš nikada, ali previše retko (imajući u vidu da traje deset jevenih sati) daje pošten dramski klimaks.

I ovde ne mislim samo na očigledne akcione hajlajte radnje, kao ta cela scena u kući Wheelerovih kada Demogorgon mora da se suoči sa majkom-Karen ili, uh, sličnoj sceni u ambaru kada, uh, isto Demogorgon mora da se suoči sa majkom-Joyce koja drži sekiru u rukama a sekira preti da je sama obori na pod ambara, ili brojne scene u kojima Hopper puca po američkoj vojsci kao da je 1971. godina a on dekorisani veteran Vijetkonga koji prilježno radi na obaranju hajskora. Mislim na generalne klimakse u kojima će likovi učiniti nešto stvarno važno, imati veliku, jedinstvenu spoznaju, promeniti se na neki bitan i nepovratan način.

Naravno, svaki dramaturg vredan papira na kojem mu je odštampana diploma zna da je ovo potrebno u priči koju priča, ali ovde je već taj broj likova u ansamblu problem koji ne dopušta da bude rešen i zapravo onda rešenje kreira nove probleme: naracija je najveći deo vremena iscepkana na klipove od po 30-50 sekundi u kojima pratimo jednu, pa drugu, pa treću, pa četvrtu pa, petu, pa šestu itd. grupu likova i svaka od tih grupa likova treba da radi nešto koliko-toliko smisleno. Pa onda scenaristi moraju da smišljaju svu silu zaduženja za likove koja, ta zaduženja, treba da nominalno jednako doprinose istom cilju, tj. poražavanju zlog neprijatelja koji bi da uništi svet, i sad, teško je smisliti pet ili šest odvojenih poslova koje likovi treba paralelno a na različitim mestima da rade i da to bude 1. ubedljivo i 2. zapravo moguće ispratiti od strane gledaoca.

Ovde serija sebi pravi mnogo loših usluga time što, ponovo zbog tog ogromnog ansambla likova, mora da odredi nekoliko lokacija na kojima se radnja događa a koje sve treba da imaju i neka svoja pravila i neke svoje rizike, da ne pominjem distinktne vizuelne identitete i rezultat je prilična estetska ali i čisto narativna konfuzija. Prihvatam da sam ja čovek na polovini šeste decenije života i da nemam britak i brz intelekt nekoga u dvadesetim godinama, ali prilično sam siguran da biste anketom reprezentativnog uzorka ljudi koji su odgledali poslednju sezonu Stranger Things saznali da šest ili sedam od deset njih do kraja nije razumelo šta je „upside down“, šta je „hive mind“, šta je sad dođavola „abyss“, koja je razlika između mesta na kome se Hopper i El po noći rokaju sa vojskom i mesta na kome se skoro istovremeno Joyce, Will, Mike itd. po noći rokaju sa vojskom, gde se zapravo Max i Holly nalaze, kako je ova prva istovremeno u bolničkom krevetu i u pećini koja je „Henryjevo traumatično sećanje“ a ova druga istovremeno i u nekom tuđinskom prostoru prepisanom iz Cameronovih Aliensa, umotana u paučinu, sa tentacle-monster tubusom u ustima i u istoj toj pećini koja je „Henryjevo traumatično sećanje“… Ovde ne mislim da su scenaristi nužno smislili „glupe“ ili nefunkcionalne lokacije ili koncepte, naprotiv, mislim da su smislili funkcionalne lokacije i zanimljive koncepte, ali da je to skoro nemoguće ispratiti u naraciji koja skače sa mesta na mesto svakih 45 sekundi, valjda u nameri da se imitira skrolovanje današnje omladine po TikToku i drugim servisima za kratki video…

Ali dalja posledica te na komadiće iseckane i izmiksovane na najmanje-loš-ako-je-moguće-način dramaturgije je i to da su autori serije sasvim svesni da ovde filmski jezik naprosto ne bi držao vodu. Možda bi Walter Hill ili Brian De Palma iza kamere mogli da režiraju narativ, čak i ovako usitnjen na komade i razbacan na gomilu lokacija, koji bi se pripovedao nekim „organskim“, vizuelnim sredstvima ali ovde nemamo posla sa tom vrstom vizionara i, uostalom, zna se da je na Netflixu praktično zvaničan princip „show, tell and then tell again“ pa likovi u replikama moraju da pružaju opširne i česte eksplikacije o onome što je bilo, o onome što se dešava, o tome šta su osećali kada je bilo to što je bilo a šta o tome osećaju sada, kao i o ovome što se dešava… Stranger Things je, i to važi i za ovaj prošireni ansambl, istorijski zaista profitirao od ODLIČNIH glumaca, koji su likovima udahnuli mnogo karaktera i činili ih ne samo distinktnim pojavama u narativu već i zanimljivim jedinkama, za koje ste zaista bili zainteresovani i emotivno i intelektualno, ali u poslednjoj sezoni čak ni oni ne mogu da izvuku naprosto opsceno veliki broj scena u kojima likovi samo pričaju i, nažalost, najčešće verglaju banalne rekapitulacije delova zapleta ili iznose emociju na videlo i, kao proživljavaju neke katarze iznova i iznova dok vam čulo za katarzu sasvim ne otupi od prezasićenja.

Ali naravno, likova je PREVIŠE, i kada svaki od njih prolazi kroz nekoliko tih katarzi, spoznaja, epifanija, transformacija, momenata naglog sazrevanja, dramaturški efekat tih momenata opada geometrijskom progresijom do momenta kada u poslednjoj epizodi, dužoj od dva sata sa solidnih 45 minuta „šta je bilo posle“ kode koja treba da pospremi stvari i pokaže nam kako izgleda „ever after“ deo narativa, samo gledate na sat i čekate da se stvari završe umesto da ste u suzama što se opraštate od likova uz koje ste živeli deset godina a koji su sada TAKO PORASLI.

Čak i te scene u kojima likovi prolaze kroz tačke zapleta i onda smišljaju šta da rade dalje, koje su dijaloški dinamičnije jer 5 ili 6 likova pričaju jedni sa drugima i svako iznosi po nešto svoje posle vrlo kratkog vremena prestaju da budu funkcionalne. Ne samo da ih ima previše i sve se slepljuju u jednu već i naprosto to što ih ima previše znači da scenaristi prestaju da se trude da svakoj od njih daju nešto distinktno i posežu za najizlizanijim poveznicama i poštapalicama u dijalozima, a i likovi gube distinktnost i karakter čim gledalac postane svestan kako svaka od tih scena ima istu trajektoriju, gde likovi jedni drugima objašnjavaju postavku, onda razmatraju problem i dovršavaju jedni drugima rečenice a onda jedan od njih – uvek neko drugi – ima momenat prosvetljenja i drugima uzbuđeno izlaže svoju ideju dok ga oni gledaju belo ali na kraju se slože jer ionako nemaju drugog izbora.

Ponovo, u kraćem, dramaturški disciplinovanijem narativu koji bi imao jednu ili dve ovakve scene (dakle u FILMU na koji Stranger Things liči mnogo više nego na seriju) ovo ne bi toliko bolo oči. Ali u formatu gde se ovakve stvari kompulzivno ponavljaju, efekat je razoran i po naraciju i po odnos gledaoca sa likovima i po, na kraju, celu njegovu investiciju u to da proživi još neko vreme sa likovima i doživi narativ sa njima. Otud su i neki elementi u koje je očigledno uloženo dosta napora, kao što je ona scena u kojoj jedan lik – uz odličnu glumu momka koji je i inače bio sjajan tokom cele serije i delovao konzistentno uprkos ogromnim fizičkim promenama koje je glumac prošao tokom decenije – izlazi iz klozeta pred sebi najbližima, završavajući u suzama, ili celo pronicanje u traumu koja je od Henryja napravila Vecnu i Vecnin odnos sa onostranim zlom, naprosto samo kapljice u moru sve moguće druge drame, sve moguće druge traume, sve moguće druge misterije koju treba raščivijati i sve to na kraju biva jedan od onih obroka koji su obilni i deluju bogato jer imaju mnogo sastojaka, ali na kraju, kad krenete da jedete, shvatate da ne osećate nikakav ukus.

Ovde sam se uglavnom bavio scenarijom, karakterizacijama i naracijom jer mislim da su ovo očigledno najlošiji elementi poslednje sezone serije. Ali naravno da nije ni u njima sve podjednako loše, a i drugi elementi su uglavnom dosta bolji. Likova jeste previše ali su, rekosmo, glumci uglavnom odlični – čak se i Wynona Rider nekako saživela sa likom i ima šmeka – i tamo gde su loši to je na ime loše ispisanih replika i loše direkcije. Pogotovo ovde mislim na to da Davida Harboura narativ koristi vrlo slabo  i daje mu vrlo malo karaktera, koristeći ga naizmenično kao alatku i kao dispanzer instant-misery pornografije kad treba da se udari u neke tanje žice. I u prethodnim sezonama i u Marvelovim filmovima Harbour je demonstrirao da ume i može dosta više. No, i sam sržni kvartet dečaka i njima pridružena Millie Bobby Brown, koji su u prvoj sezoni bili naprosto kičma serije i plenili tom hemijom i odnosima, su ovde skrajnuti, više ubačeni u narativ što je moralo nego što su scenaristi znali šta sa njima da rade. Brownova i inače nije plenila nekakvom velikom glumom ali njen lik ima tu sreću da je uzgojen u zatočeništvu i da se od njega nikada nisu očekivale duhovite prijave ili, uopšte, zanimljivo socijalno ponašanje, pa je u ovoj sezoni problem više što scenario ne zna šta da sa njom radi izvan tih par akcionih krešenda i onda joj podmeće srceparajuču dramu koju ona teško iznosi.

Sami dečaci su sada retko na istoj lokaciji i uglavnom opterećeni sličnim problemom, a taj je da scenario za njih zapravo nema prave zadatke pa moraju da se pojavljuju svakih nekoliko minuta a da za to nemaju dobar razlog. Finn Wolfhard je bio jako dobar kao Will u ranijim sezonama ali ovde mora da stalno vergla dve-tri iste rečenice i trči u mestu dok ne dođe scena u kojoj će da se rasplače. Noah Schnapp je, rekoh već, jedan od hajlajta cele serije u glumačkom smislu i on se i ovde junački bori sa banalnim replikama i uspeva da ponudi par stvarno solidnih scena, jelte, „drame“ i „emocije“. No, sa druge strane, Caleb McLaughlin kao Lucas naprosto nema šta da radi u seriji a još gori je Gate Matarazzo čiji je Dustin bio svačiji miljenik na početku serije na ime svog, jelte, vrcavog karaktera, a koji je ovde vrlo nezadovoljavajuće sveden na dosadni, iritantni lik koji je sve vreme u žalosti i njegove razmene sa Steveom Joea Keeryja su i dosadno repetitivne i otužne i traćenje su dva inače ODLIČNA glumca. Nancy i Jonathan su jednako dosadni jer su njihovi likovi ispucali svoje „evolucije“ bar dve-tri sezone unazad i ovde moraju da i sami trče u mestu i beskonačno recikliraju banalne interpersonalne nesuglasice kojima, ponovo, inače odlični i karakterni Natalia Dyer i Charlie Heaton ne mogu da udahnu mnogo života. U očajanju, serija onda Nancy vizuelno transformiše gotovo stoprocentno u Sylvestera Stallonea iz Rambo II i to je jedini „character growth“ kome smete da se nadate. Slično važi i za glavnog negativca koji je, uprkos svom trudu da mu se da dubina, napisan banalno i mada se i Jamie Campbell Bower vidno trudi, ni on ne može svojim vrlo solidnim transformacijama da spase lik kome terminalno fali supstanca. O Lindi Hamilton ne vredi ni trošiti reči, njen lik je napisan suvo i generički a njena gluma je apsolutni sindikalni minimum radne obaveze.

Pošto serija akcenat baca na novije likove, njihovi glumci i dobijaju više materijala da sa njim rade, pa je onda taj neki drugi ešelon: Max, Robin, Murray, bogami Derek, a pogotovo Holly i uzbudljiviji. Naročito moram da istaknem Nell Fisher koja u ovoj sezoni po prvi put igra (odrasliju) Holly i koja – uprkos banalnom tekstu i nezanimljivim, klišeiziranim dramaturškim rešenjima – vrlo uspešno dominira onim delom narativa u kome se pojavljuje, čak i pored devet godina starije i VEOMA upečatljive Sadie Sink koja igra Max.

Kinematografski, ovo je zapravo prilično solidno. Naravno, Stranger Things u nekom generalnom smislu pati od svih onih bolesti koje vezujemo za savremeni film – preveliko oslanjanje na difuzno svetlo, odsustvo jasnih kontrasta koje čini da sve deluje kao da ga posmatrate kroz staklo namazano vazelinom, snažne kolor-korekcije koje naprosto ne sugerišu ni osamdesete kojih se sećamo mi koji smo ih živeli niti osamdesete koje pamtimo sa filma i televizije – ali bih se ogrešio kada ne bih primetio da se ovde ipak razmišljalo o kadriranju, o nekakvoj likovnosti scena, da osvetljenje tokom dnevnih scena, pogotovo u eksterijeru ume da bude kako treba, da je akcija režirana PRISTOJNO ako već ne nešto specijalno imaginativno. Iako je montaža ipak tipično televizijska, sa mnogo čestih rezova između najčešće statičnih kamera, kadriranje i svetlo umeju da izvuku stvar i ovde je onda problem samo u tome da su scenografija i maska po pravilu, pa… nemaštoviti.

Jer, sa jedne strane, treba aplaudirati tome da je, recimo, glavni negativac, Vecna urađen velikim delom tehnologijom praktičnih efekata, ali njegov kostim je na kraju dana prilično banalan i više izgleda kao kostim nego kao, jelte, telo čoveka koji se predao onostranom zlu, a i serija kad god on treba da nešto URADI, poseže za digitalnim efektima i onda ta „opipljivost“ koju korišćenje maske i propova treba da donese odmah nestaje. Njegova jazbina u Abyssu je, kako već rekoh, vidno inspirisana Cameronovim Aliensima i – mimo blago uznemirujuće dimenzije koju kreira imaginarijum istorijski povezivan sa seksualnim nasiljem a u kome ovde učestvuju deca – naprosto nema nekakav sopstveni šmek niti je posebno „creepy“.

Isto važi za veliki deo scena u „upside down“ gde se tamniji mizanscen, difuzno osvetljeni plastični setovi i nemaštovit CGI udružuju da ostave utisak vrlo generičke „preteće“ lokacije. Razumem da ovde možda tražim dlaku u jajetu i da je ovo na početku i na kraju dana ipak televizija, ali Stranger Things se nimalo implicitno, naprotiv, eksplicitno, inspiriše nekim od najvećih žanrovskih radova poznih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, od Hooperovog Poltergeista, preko Scottovog Aliena i Cameronovih Aliensa, pa do Spielberga u ulozi režisera (ET, Close Encounters of the Third Kind) i producenta (Goonies, Back to the Future, Gremlins…) a koji su, svi ti nabrojani i mnogi za koje ovde nemamo mesta da ih pomenemo, kreirali ne jedan nego razne vizuelne jezike bioskopa osamdesetih. To da serija ne ume da ode dalje od najgeneričkijih vizuelnih rešenja je mogao biti izgovor u prvoj sezoni ali ne i u finalnoj koja treba da zatvori jednu epohu.

I, mislim, zatvara je na ipak spektakularan način i, ako ništa drugo, finalni sukob sa Mindflayerom je – u vrlo solidnoj CGI izvedbi – memorabilan, a svakako memorabilniji od velikog dela generičkih dijaloga i „emotivnih“ scena koje mu prethode. Interesantno je da internetom trenutno besni teorija (zavere) da su Dufferi koristili ChatGPT da napišu poslednju epizodu – a koja u smislu scenarija nije nimalo lošija od prethodnih i čak je i malo bolja, mada je svakako preduga – dok bi zapravo za vizuelni sloj serije, pogotovo rešenja koja se tiču fantazijskog i onostranog optužba za korišćenje generativne veštačke inteligencije bila relevantnija.

Uz sve negativno što sam napisao, finalna sezona Stranger Things nije mi bila nepodnošljiva, jedan pristojan deo mi je bio zabavan i hvatao sam sebe da žalim što niko nije imao moć da ovaj projekat steše na te dobre delove, dramaturški ih upregne i scenaristima omogući da rade sa manje likova koji će dobiti više dubine i razloga da rade to što rade, a priči bolje vođen narativ u kome će saspens moći da se gradi tokom dužih perioda – umesto u kratkim rafalima od po 45-60 sekundi. No, moderna televizija, pogotovo njena striming inačica je u mnogim problemima, i gledanje ove sezone me je podsetilo zašto je ne gledam. Nešto što je 2016. godine bilo POSEBNO i kao gledalačko iskustvo drugačije i uzbudljivo je deceniju kasnije do kraja puta stiglo u formi prenapuhane, generički ispisane, kompetentno ali beživotno režirane serije stalnih malih krešenda koja na kraju ostavlja čoveka više umornim nego zadovoljenim. Istovremeno, u ovom periodu se serija od omaža žanrovskim radovima vremena prošlih transformisala u njihovu nemaštovitu reciklažu – nisam ni pomenuo koliko je roman A Wrinkle in Time, kod nas prevođen kao Kapije vremena i publikovan u Plavoj ptici, eksplicitno razmontiran da se iskoriste njegovi delovi u ovom scenariju – i to je, nažalost, veoma dobra metafora za današnju televiziju. Šteta.